МАНАСТИР ДОБРИЋЕВО

Manastir-Dobrićevo-Bileća-BiH.jpg
Подели:

Манастир Добрићево налази се са лијеве стране магистралног пута Билећа – Требиње, око 12 километара јужно од Билеће, недалеко од Билећког језера, у селу Орах, а око двадесетак километара удаљен је од Требиња.  Подигнут је на темељима ранохришћанске базилике, према манастирском печату 1232. године.

dobricevocover

Постоји легенда која каже да су манaстир саградили цар Константин и царица Јелена по повратку из Рима. Боравећи на овом мјесту и одмарајући се прокоментарисали су: „Било је добро“, па је по томе и манстир добио име Добрићево.

Првобитно се манастир налазио покрај саме ријеке Требишњице у Добрићевском селу, а 1967. године, у оно вријеме скупим и веома сложеним конзерваторским захватом пренесен је на садашњу локацију. Преношење је извршено у оквиру пројекта спашавања споменика културе и умјетности из потопљеног подручја ријеке Требишњице.

Црква је сазидана у византијском стилу, у облику крста, а посвећена је слави Ваведења Пресвете Богородице. Има тродјелни олтарски простор с  полукружним апсидама, а правоугаони пјевнички испусти спојени су с проскомидијом и ђакоником тако да се споља добија утисак тробродне цркве рашког стила; изнад наоса је ребрасти готички свод. Припрата са звоником „на прелсицу“ неправилне је квадратне основе и шира је од наоса а ужа од пјевничиких истурених простора.

У запису Теодора Зографа из 1672. године, који је уједно и најраније датирани документ о постајању фресака и њиховом ретуширању говори се да је цркву обновио поп Бајовић (Јеромонах Мојсеј), а да је аутор фресака сликар Теодор, уједно и ретушер старијег живописа. У старијим слојевима рађеним у алсеко техници откривене су фреске које је радио Георгије Митрофановић крајем 16. или почетком 17. вијека, који је у то вријеме сматран најзначајнијим фрескописцем (фрескописао манастир Завалу, Пећку Патријаршију, Хиландарску трпезарију). У дугој и бурној историји манастир је био центар духовности и писмености, а истовремено је служио и као мјесто помирења завађених народа и племена под „Добрићевским колом“, тј. под манастирским полијелејем. То коло, дрвени полијелеј, у ствари је ремек ђело Герасима Добрићевца из 1754. године, рађено у дрвету и седефу и украшено иконама. Сачувано је данас у још живој народној заклетви: „Тако ми кола Добрићевског и кубета Косијеревског! Међу нарочитим манастирским светињама које привлаче пажњу бројних посјетилаца су чудотворне мошти непознатог Светитеља, као и фреска Тајне Вечере.

У својој историји манастир је три пута горио. Први пут 1694. године, други пут за вријеме Првог Свјетског рата, и трећи пут у вријеме Другог свјетског рата.

dobricevo2

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top