СРБИ СА ОБЕ СТРАНЕ ЦЕТИНЕ

1-1.jpg
Подели:

Византијски цар Константин VII Порфирогенит је половином  X вијека у своме спису „О управљању царством“ оставио податке о граници измећу српског и хрватског народа на Балкану. Једна од граничних линија била је и ријека Цетина у своме јужном току.

Срби ће постепено да прелазе преко Цетине и да у групама насељавају хрватско-далматинске крајеве. О томе свједоче и српски манастири саграђени у средњем вијеку који су опстали до данашњих дана. То су манастири Крупа, Крка и Драговић саграђени током XIV вијека.

Из прве половине XV вијека имамо двије повеље у којима се спомињу Срби и са лијеве и са десне обале Цетине. Прва од тих повеља јесте она војводе Доњих Краја, Ђурђа Воисалића који је био синовац и насљедник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића. Ђурађ као војвода овог дијела босанске средњовјековне државе, 1434. године, издаје повељу браћи Ђурђевићима којима гарантује њихове посједе између ушћа Неретве и Цетине, који су такође били у склопу краљевине Котроманића. У тој повељи као становници тих крајева наводе се Срби и Власи и то овако : „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“.Неки трећи народ се не спомиње у овој повељи, што значи да ако је и било других народа није их могло бити у значајнијем броју па да би се споменули у овом документу. Треба напоменути да се из повеље јасно види да је становништво тога краја углавном римокатоличко, али је без обзира на то српског и влашког поријекла. Једино је питање у вези Влаха, да ли се то односи на романске влахе или српске сточаре. Могуће да је било и једних и других, али судећи по томе да су у XV вијеку имена и презимена влаха-сточара у нашим крајевима претежно српско-словенска, и ти власи су у већини били српски сточари.

На основу историјских извора и чињеница сматра се да су Срби почели да насељавају хрватски дио Далмације неколико вијекова прије него што ће их на велике сеобе покренути турска надирања. Свакако да је бројнијих миграција Срба у хрватске крајеве било у вријеме ширења босанске државе, посебно у периодима владавине бана Стефана II и бана потом краља Твртка I Котроманића.

Двије године након повеље војводе Ћурђа Воисалића, имамо помен Срба у хрватским крајевима у повељи бана хрватског Ханжа Франкопана. У тој повељи Ханж Франкопанкао становнике територије којом влада спомиње Хрвате, Влахе и Србе и то овако: „И Срблин да не море отдати на Влаха, ни Влах на Срблина и да не држе Хрвати Влахов мимо еднога бравара“. И овдје су власи углавном сточарски сталеж а не етничка група, и свакако су дио српских сеоба у средњем вијеку.

Оно што је занимљиво јесте чињеница, да иако територије браће Ђурђевића граниче са Хрватима, нема помена Хрвата као становника њихових области. Са друге стране границе, на територији Франкопана спомињу се поред Хрвата и Срби, што значи да су тамо доспјели својим миграцијама из области које су припадале босанској држави, дакле поријеклом су из државе Котроманића. Босански сточари су још прије него ће Твртко освојити велике дијелове средњовјековне Хрватске и Далмације, долазили и насељавали се на тим просторима. Ови извори говоре о бројности и покретљивости српског народа у средњем вијеку који се ширију и ван граница својих средњовјековних држава.

1 2 3

4 5

дипл. историчар Борис Радаковић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top