ВИЋЕНТИЈЕ ЗМАЈЕВИЋ О ПАДУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ПОД ТУРКЕ 

d0b1-1.jpg
Подели:

Вићентије Змајевић био је надбискуп барски и апостолски визитатор римокатоличке цркве у Србији, Албанији, Македонији и Бугарској. Породица Змајевић водила је  поријекло из села Врбе код Његоша, одакле су се 1513. године доселили у Котор. Средином XVII вијека породица Змајевић преселила се у Пераст. Вићентије је на Колеџу Конгрегације за пропаганду вјере у Риму завршио филозофију и теологији, а папа Климент XI поставио га је 1701. године за барског надбискупа. Иако је Вићентије био свјестан својих српских корјена, народ из којег је потицао презирао је из дна душе због тога што је, како је он мислио, остао у заблуди шизме и јереси тј. православне вјере.

Године 1720. написао је религиозно-политичко дјело под називом „Огледало истине“, у којем је изнео прегршт оптужби и клевета на рачун Срба и православља, а ту се дотакао и средњовјековне српске прошлости. Између осталог писао је и о паду Босне и Херцеговине, о чему је дао своје виђење разлога због којег су ове двије области пале под Турке, а главни кривац за то било је православље код Срба и њихова поквареност.

Пропаст Босне и Херцеговине Вићентије је видио и описао овако:

„Религиозна пометња је довела до уништења једне и друге. Будући да их је природа обдарила планинским и јаким утврђењима, оне би, да је у њима владала постојаност и вера, за Србе биле славније од грчких Термопила“. За војводу од св. Саве, Стефана Косачу, писао је да је „најгори српски шизматик…“, а за босанског краља Стефана Томашевића каже да је „увидео да је српска јерес докрајчила његову моћ. Хтео је да се обрати за помоћ Сиксту IV, али га је издало време и поквареност Радина који се, преко јереси, одметнуо од Бога и лукавством издао свога владара. Продајући Турцима пролаз, продао је он њима своје краљевство и свога краља. Прво издани заробљеник, а затим циљ отоманске стреле, (краљ) је, умирући, оставио велико сведочанство владарима да је српска шизма, уско повезана са јереси, увек непријатељ владарима и пропаст државама“.

Како видимо, Вићентије је сматрао да су Босна и Херцеговина српске области које су се могле боље бранити, само да није било шизме односно православне вјере међу Србима, која је, како је Вићентије мислио, највећи кривац за пропаст ове двије области. Ово је наравно пристрасна оцјена  и нема подлоге у чињеницама и историјским изворима, али дјело Вићентија Змајевића у првом реду је идеолошко-пропагандни спис против православне вјере и Срба као православног народа од којег је и он сам отпао. Ово није први случај да српски конвертити замрзе свој народ из којег су потекли али је свакако један од познатијих и радикалнијих примјера.

Оно што је занимљиво за историју Срба у Херцеговини, јесте да Вићентије каже да је Стефана Косачу  „српски шизматик“, што баца још једно свијетло на питање о конфесионалној и народној припадности војводе од св. Саве. Такође, за историју Срба у Босни, занимљиво је што Вићентије за босанског краља из куће Котроманића пише да је „српска јерес докрајчила његову моћ“, што значи да су по Вићентију Змајевићу становници средњовјековне Босне били Срби и у већини православне вјере. Вићентије спомиње и јерес, што не треба да чуди када знамо да су римокатолички свештеници православну вјеру понекад називали и јеретичким учењем а православце јеретицима. Тако имамо извор с краја првог десетљећа XIV вијека у историографији познатог као „Descriptio Europae Orientalis“ анонимног француског путописца који пише за Србе на Балкану у средњем вијеку да су „најгори јеретици, заражени од јеретика који бјеже у те крајеве пред инквизитором, и с тога су још гори према хришћанима и католицима“.

Занимљиво је примјетити, да док за Србе римокатолички писци биљеже да су шизматици(православци) и јеретици, анонимни француски писац спомиње  римокатолике као хришћане и католике, што значи да иако се за једну конфесију користе два термина не мора да значи да се ради о двије конфесије, па тако се термини шизматик и јеретик у списима римокатоличких писаца може односити на православце. На крају цитираног пасуса из Змајевићевог дјела, о вјерским приликама у босанској држави у средњем вијеку стоји да је „српска шизма, уско повезана са јереси“, што може да значи да Вићентије мисли како је православље скоро што и јерес, или пак да је српско православље блиско са неким вјерским учењем којег су римокатолици сматрали за јеретичко. У историјским изворима из средњег вијека имамо нпр. да папа Гргур XI у свом писму од 3. фебруара 1373. године, у којем каже да је сазнао да „у крајевима Босне, живе скоро све шизматици и јеретици, осим оних који су милошћу божијом преобраћени…“. Ово би значило да у Босни постоје два вјерска учења, православно и неко које римска црква сматра јеретичким учењем, што је свакако било могуће, али папа у свом писму даље каже да „на границама Босне према Угарској, као и у мјесту званом Глаж, и у многим другим мјестима, помјешано живе како хришћани, тако јеретици и шизматици…“. Видимо да овај папа само римокатолике назива хришћанима, док то не каже за православне и те некакве јеретике, па је могуће и да су овдје два термина (шизматик и јеретик) употребљени за православце, као што смо показали на горњем примјеру којег наводи анонимни француски путописац, гдје за римокатолике користи два термина (хришћанин- католик).  Без обзира на недоумице око вјерских питања средњовјековне босанске државе, јасно је да и Змајевић и француски анонимни путописац и шизматике и јеретике на простору средњовјековне Босне, Херцеговини и других српских крајева називају Србима. Чак и за јерес Албигеза из Француске, за коју неки историчари тврде да је блиска са учењем „цркве босанске“ у средњем вијеку (за шта нема вјеродостојних потврда у историјским изворима), каже да је била  „склоњена у Србији“ и да „показује свој велики отров и данас међу Србима“.

Када смо код тих других крајева у којима Вићентије Змејевић спомиње Србе, то су, ако не рачунамо Србију, још и околина Дубровника, Црна Гора, Албанија, Далмација, и све оне земље Угарске и Аустрије које су Срби у својим сеобама населили. Ми ћемо овдје навести неколико занимљивиј примјера, а један од њих је околина Дубровника. Змајевић о томе пише да „И Срби који је окружују“ (мисли се на Дубровачку Републику) “и служе јој од велике користи због трговине прихвата као пролазне госте, али их не прима као своје поданике. Узалуд су били њихови захтјеви да тамо добију право на боравак и слободу вјере“.

Дакле, Змајевић каже да Срби насељавају околину Дубровника, а то је пре свега Херцеговина, и да немају право боравка у Дубровнику јер нису православни и да им се не допушта вјерска слобода. Ово показује да су Срби, ако су хтјели да постану равноправни грађани Дубровника, морали да пређу у римокатоличку вјеру, што објашњава од куд Срби римокатолици у Дубровнику кроз историју. Наравно, временом су ону похрваћени и сада се углавном изјашњавају као Хрвати.

Затим када пише о Црној Гори, а за себе је говорио да је „потомак славних принчева Црне Горе“, излива такође своју срџбу против Срба и православља овако: „Шизматици црногорски Срби, будући невјерни Богу, нису имали стида да издају свога господара“. О Скендербегу и пропасти његовог устанку у Албанији против Турака, Змајевић криви опет Србе: „Велики украс разговору јесте славно име значајног Скендербега, а за сажаљење жалосна судбина његова коју је доживио од поданика Срба“. Дакле, за Вићентија Змајевића Црногорци су Срби а у Албанији поред Албанаца живе и Срби.

Када сагледамо податке које нам пружа Вићентије Змајевић, видимо да је српски етнички простор у прошлости био много шири. Његови подаци су битни у данашње вријеме због политичко-идеолошких сукоба и стварања нових нација. Он као римокатолик који је мрзио православље и Србе православце, није могао да намјерно проширује српски етнички простор, па су зато његове информације од великог значаја за историчаре и српску националну историју. Такође, Вићентије Змајевић је и добар примјер колико конвертит може да замрзи своје корјене и да се скроз стави у службу друге религије, идеологије и политике, а против свога народа.

б

остаци старог града Бара

дипл, историчар Борис Радаковић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top