БАН БОРИЋ

bela-ii-1.jpg
Подели:

Бан Борић је био босански бан приближно између 1150. и 1164. године.

Рођен је вероватно почетком 12. века, око 1110. године, а умро је вероватно убрзо после 1163. године, можда већ 1164. Борић је вероватно на место босанског бана устоличен уз помоћ Угарске, можда уз подршку угарског палатина Белоша. Овакав долазак на власт чини несигурним утврђивање Борићевог порекла. У историографији постоје два става која су утемељена у изворима — један да је бан Борић био пореклом из Славоније (околина Пожеге или Брода), а други да је потицао из Захумља. Без обзира на то, он је браком са Лавицом, која је била потомак босанског бана Стефана, обезбедио себи политички легитимитет.

Као угарски вазал учествовао је у угарско-византијском сукобу 1153. или на пролеће 1154. године. Према византијском историчару Јовану Кинаму, његове трупе које су учествовале у опсади Браничева повлачиле су се ка Босни када је византијски цар послао један одред у потеру за њима. Овај византијски одред је грешком наишао на главнину угарске војске и претрпео је тежак пораз. Подаци о Борићевом сукобу са Дубровником које доносе познији дубровачки писци Мавро Орбин и Јаков Лукаревић, и који нису општеприхваћени у историографији, указују да је он као владар Босне учествовао у променама у црквеној организацији на својим територијама. Крај Борићеве владавине везан је за сукоб унутар угарске владарске куће у коме је подржао Стефана IV пратећи политику бана Белоша који је вероватно био његов заштитник, и чији је пораз вероватно пољуљао Борићев положај. Ипак његов пад може се довести у везу како са династичким сукобом у Угарској тако и за византијским продором у унутрашњост Балканског полуострва који је довео до коренитих промена у Босни и довођења византијског штићеника на место босанског бана.

Порекло

Извори о бану Борићу веома су оскудни. Од наративних извора који описују догађаје у којима је учествовао, спомиње га византијски историчар Јован Кинам, а његово име се јавља у још неколико дипломатичких исправа. Међутим, на основу доступних извора није могуће са извесношћу расветлити порекло бана Борића. У историографији је готово једнодушно прихваћено мишљење да Борић није био пореклом из уже Босне, већ да је потицао или из Славоније или из Захумља. Познато је да су потомци бана Борића имали поседе у Славонији (у околини Пожеге) који су означавани као њихова баштина (hereditas), али то не значи да је то била и Борићева баштина, јер је он те поседе могао стећи, пре свега због добрих односа са угарским краљем. У повељи краља Беле IV из 1244. године спомиње се као једно од географских одређења Босанске бискупије Tunnicha (вероватно данашња Томица) као посед Тољена, рођака Борићевих потомака и то је најзападнији посед Борићеве породице у Славонији. Док подаци из бројних повеља 13. и 14. века сведоче о повезаности Борићеве породице са Славонијом, један податак из познатих локрумских фалсификата везује Борића за Захумље.

Ове повеље требало је да посведоче право локрумских бенедиктинаца на поседе на Мљету који су раније били власништво цркве Светог Панкрација. Према уводном делу ове повеље бан Борић је навео да му је опат локрумског манастира Винценције заједно са монасима дао на увид повеље, међу њима једну протоспатара Љутовида као и оне које су издали Борићеви стари претходници, а све са циљем да би бан потврдио власништво локрумског манастира над земљиштем у Бабином Пољу на Мљету. Сматра се да је повеља настала између 1156. и 1159. године. Формулација којом су у повељи означени Борићеви преци, чак и да се сам податак прихвати као веродостојан, не значи да је и сам Борић био пореклом из Захумља. Наиме, владари су приликом издавања повеља, у циљу учвршћивања легитимитета правног чина, спомињали своје претходнике са којима нису морали нужно бити у крвном сродству. У истој повељи спомињу се и Борићеви рођаци који се налазе у Захумљу што повећава могућност да је и сам Борић био пореклом из Захумља. Ипак, доцније повеље босанских владара и властеле нигде не спомињу потомке бана Борића.

Борић као угарски вазал

Своју самосталну владавину босански банови започели су последњих деценија 10. века. Од тог доба Србија се делила на две политичке целине — Рашку (ужу Србију) и Босну. Политичку еманципацију босанског владара Поп Дукљанин доводи у везу са несређеним приликама које су захватиле српску државу након смрти кнеза Часлава Клонимировића средином 10. века. После смрти бугарског цара Јована Владислава 1018. године и поновног византијског запоседања балканских територија под Василијем II и Босна је по свој прилици потпала под власт Византије. Заједно са рашким жупаном и захумским кнезом босански бан је учествовао у гушењу устанка дукљанског кнеза Стефана Војислава. Потоњи дукљански владар Константин Бодин поставио је Стефана за владара у Босни.

У даљем развитку босанске средњовековне државе прворазредни значај имало је јачање Угарске. Крајем 11. века отпочели су угарски напади на Хрватску чији је резултат било потпадање Хрватске под угарску власт почетком 12. века и њено укључивање у оквире Угарске краљевине. Угарска је после ових успеха окруживала Босну са две стране, а несређене политичке прилике у Дукљи и неуспеси Рашке у сукобима са Византијом довели су до тога да је једина противтежа угарском утицају била Византија. Угарска је у првом периоду имала на Босну далеко већи утицај, а у самом угарско-византијском сукобу ни Босна ни Рашка нису могле имати знатнијег утицаја, већ је њихов положај зависио од међуодноса ове две сукобљене државе.

Почев од 1138. године у неколико сачуваних угарских повеља у титулатури угарских краљева означавају се претензије на врховну власт над Босном спомињањем области Раме, мада укључивање ове области у угарску титулатуру није до краја разјашњено у историографији. Према Летопису попа Дукљанина Рама је била посебна област, одвојена од Босне, а део шире области Подгорја. Владимир Ћоровић је чак указивао да је Рама у раном средњем веку била део Рашке, и као доказ за то не наводи само Летопис попа Дукљанина већ и топониме који су се у овој области задржали, а који имају везе са Рашком. Тибор Живковић је то искористио као основу својих закључака да је Рама у титулатуру угарских владара укључена преко угарско-рашких веза. То потврђује и чињеница да се Рама уопше није изједначавала са Босном пуна два века и да тек из 15. века постоје несумњиви подаци да се између ове две области у угарским титулама није правила разлика.

Супротно гледиште у историографији које искључује овако ране доказе за укључивање Раме у угарску титулатуру заступала је Нада Клаић. Ипак, њене тврдње да су све угарске повеље из 12. века где се јавља ова област фалсификати, нису засноване на чврстим дипломатичким анализама.4 Рашки велики жупан Урош I отпочео је 1127. године борбе са Византијом, у којима је рачунао на подршку моћног северног савезника, Угарску. Према јасним наводима угарских извора, Урош I је, како би овај савез био учвршћен, своју ћерку Јелену удао за угарског престолонаследника Белу, који ће касније постати краљ Бела II. До овог брака дошло је после окончања сукоба у коме је Рашка претрпела пораз. Јелена је у Угарску могла као мираз да донесе и неку територију која је била под влашћу рашког жупана. Ту је по свој прилици реч о Рами, па је она у угарску тиутлатуру укључена вероватно по ступању Беле II на престо 1131. године. Када се Босна проширила у овом правцу, можда већ за владавине бана Борића Угарска је могла искористити овакву ситуацију да преко Раме искаже своје претензије на Босну, што ће своју коначну реализацију доживети тек у 15. веку.

У доба када се јавља у угарским исправама, Босна је већ била под врховном влашћу Угарске. На сабору у Острогону, у другој половини 30-их година 12. века краљ Бела II (1131—1141) дао је босанско херцештво (Bosnensem ducatum) свом малолетном сину Ладиславу. Како је Ладислав био још у дечачком узрасту у његово име Босном су управљали банови под врховном влашћу угарског краља. Бан Борић је први од ових банова чије је име остало посведочено у изворима. Историчар Тибор Живковић претпоставља да је бан Борић могао бити повезан са лозом босанских банова која је потекла од бана Стефана, кога је на власт у Босни поставио дукљански владар Константин Бодин 1082/83. године. Како познији дубровачки писац Мавро Орбин описује битку код Требиња коју је против Дубровника водио бан Борић, левим крилом босанске војске командовао је Томаш Вукмирић, брат Борићеве супруге Лавице. Претпоставља се да је Томаш био потомак Вукмира, сина кнеза Стефана, највероватније Вукмиров унук. Браком са Лавицом, којим се ородио са старом владарском породицом, Борић је вероватно настојао да учврсти своју власт у Босни. Брак бана Борића са сестром Томаша Вукмирића указује да није био у крвном сродству са члановима владарске династије која је потекла од бана Стефана. Ако се узме у обзир релативно често помињање Борићевих потомака на територији Славоније у 13. и 14. веку може се закључити да је Борић на место бана Босне постављен као угарски штићеник. Борић је босном владао приближно од 1150. до 1164. године. Како је био угарски вазал његово војнополитичко деловање може се разумети у контексту политике угарских краљева на њиховим јужним границама, а потом у контексту унутрашњих дешавања у самој Угарскоj.

bela-ii Бела II угарски краљ

Долазак бана Борића на власт у Босни може се разумети као део ширих угарских дипломатских активности. Живковић скреће пажњу на временско подударање одласка Десе из Захумља и његово постављање за рашког великог жупана и Борићевог доласка у ову област. Није искључено да је угарски бан Белош, који је био и Десин брат, помогао долазак оданог властелина на место босанског бана дајући му притом подршку да своју власт прошири и на Захумље. Овакав сплет догађаја објашњава што се Деса након што га је 1155. са великожупанског трона у Рашкој свргао визaнтијски цар Манојло I Комнин (1143—1180) морао задовољити Дендром, једном релативно малом облашћу, и што се није могао вратити на своје поседе у Травунији и Захумљу где је своју власт већ учврстио бан Борић. Бранислав Недељковић је претпостављао да је бан Борић био Белошев рођак. Ову тврдњу није могуће потврдити у оновременим изворима али анализа Белошевог деловања у склопу угарских политичких активности указује да је Борић у њима имао истакнуто место. Тибор Живковић сматра да је бан Борић био Белошев избор, због изузетног утицаја који је потоњи имао у спољној политици Угарске, нарочито у областима јужно од Саве. То се морало одиграти пре 1157. године када је Белош морао да напусти Угарску. Није јасно због чега се определио за Борића, а не за неког члана угарске владарске куће. Можда се овај избор може довести у везу са сукобима између Гезе II и принца Стефана. Према споразуму из 1152. године Стефан је задржао надлежности које су му припадале али је остао без територије и стварне власт. Један од главних Стефанових присталица био је Белош, и могуће је да је он, како би пронашао равнотежу између чланова угарске владарске куће, нашао компромис у постављању бана Борића на место владара Босне.

У византијско-угарском сукобу

А идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи (цар) војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније [Угарске] шаљу снаге Далматима [Србима] у помоћ постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир (жупа Лугомир) да би се Пеонци [Угри], који су напредовали с десне стране, сукобили са ромејском војском. Кад стиже близу Саве одатле заокрену према другој реци по имену Дрина која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања.

(Одломак из дела Јована Кинама, Византијски извори, том четврти, стр. 28.)

Према наводима византијског историчара Јована Кинама 1149. године, користећи се сазнањима о припремама Манојла I Комнина за рат у Италији, Угарска се припремала за обнављање непријатељства према Византији. Коалицији против Византије придружио се и рашки велики жупан Урош II који је нападао византијске пограничне области. Манојло је реаговао брзо па је разорио Рас, у који је сместио византијски гарнизон, а затим је наставио продор у Рашку и покоравање тамошњих утврђења. Ипак, овај поход није дао трајније резултате. По повлачењу главнине византијске војске Срби су обновили непријатељства па је нардне 1150. године Манојло морао да предузме још један поход, овај пут боље припремљен и са већом војском. Ипак, и српској страни су се придружили савезнички, угарски одреди па су сукоби 1150. већих размера од оних вођених 1149. године. Није до краја разјашњено којим правцем се кретала угарска војска упућена у помоћ Србима нити где су се тачно одвијали сукоби. Владимир Ћоровић је претпостављао да су угарски одреди дошли преко територије бана Борића, што би била прва могућа веза босанског владара са овим сукобом. Описујући Манојлов поход, Кинам даје прецизно одређење Босне, наводећи да река Дрина одваја Босну од остале Србије и да ова територија није потчињена архижупану Срба већ да се у њој влада према посебним обичајима, што су истраживачи углавном доводили у везу са вазалним положајем Босне према угарском краљу. И поред угарске помоћи, српске снаге су у тешкој бици на Тари претрпеле пораз. Године 1151. Манојло је наставио ратовање против Угарске, а тежиште борби је премештено у Срем. Убрзо по доласку главнине угарске војске из Галиције дошло је до склапања мира, вероватно већ 1151. године чији услови нису познати али по свој прилици је успостављено стање какво је постојало пре почетка сукоба.

Ипак, до склапања трајног угарско-византијског мира тада није дошло. И наредне две године долазило је до мањих сукоба који нису битније реметили однос снага. До шире обнове непријатељстава дошло је тек у вези са завереничким активностима Андроника Комнина, намесника византијског Београда и Браничева. Наиме, Андроник је угарском краљу Гези II понудио Браничево и Ниш, ако му овај помогне у борби против цара Манојла. Андроникова завера била је раскринкана, а сам Андроник ухапшен. Не знајући ово, Геза је настављао припреме за окршај окупљајући, према Кинамовим наводима, одреде плаћеника. Кад је окончао припреме, Геза је опсео Браничево 1154. године, али је по доласку Манојлових снага угарска војска подигла опсаду Браничева и упутила се према Београду јер није могла да пређе набујали Дунав. Према Јовану Кинаму, када је сазнао да се бан Борић, егзарх далматске [српске] земље Босне, који је био угарски савезник у овом сукобу, повлачи назад у своју земљу, цар Манојло је послао одабрану војску под командом хартуларија Василија Цинцилука да га пресретне и потуче. Борић се од Браничева повлачио очито без већих губитака јер византијска војска није успела да га стигне. Византијски одред грешком је наишао на главнину угарске војске. У том сукобу претрпео је тежак пораз, а малобројни преживели, међу њима и Василије, успели су да се спасу бекством.

Рат са Дубровником

Према Орбину рат између Босне и Дубровника одиграо се 1154. године. Иако Орбин подробно описује овај догађај он је у историографији углавном остао занемарен, а веродостојност Орбиновог извештаја у потпуности је оспорио Вјекослав Клаић, хрватски историчар и угледни истраживач средњовековне историје Босне. Његово мишљење о овом догађају углавном је само преузимано у каснијим историографским делима, без темељнијег осврта на сам извор. Сима Ћирковић је изнео мишљење да се Орбин користио неким дубровачким извором а Живковић, поредећи Лукаревићев и Орбинов извештај напомиње да обиље детаља и прецизни извештају указују да је у питању неки поуздан извор. Према Орбиновим наводима сукобу између Босне и Дубровника претходио је некакав спор између епископа Босне и архиепископа Дубровника. Лукаревић прецизно наводи да је у питању био епископ Крешева Милован. Бан је био спреман да са војском крене у поход тек наредне године и то је сукоб који описују Мавро Орбин и Јаков Лукаревић. Обојица дубровачких писаца вероватно су се користила неким веродостојним извором јер сукоб приказју уз обиље детаља, прецизан опис бојног распореда и набрајање чланова угледних породица из Дубровника, Улциња, Котора и Пераста који су стали на чело војске коју су чинили дубровачки и одреди његових савезника. Лево крило дубровачке војске чинили су Улцињани на челу са Николом Улцињанином и Перештани којима је заповедао Милош Шестокрилац, а командовање левим крилом обједињавао је Дубровчанин Џиво Цријевић. На челу десног крила и истовремено целе војске био је Михо Бобаљевић. На десном крилу био је и Которанин Петар Болица, који се вероватно налазио у средишту дубровачког бојног реда. Десним крилом босанске војске командовао је Томаш Вукмирић, а левим бан Борић, уз кога се налазила угарска коњица којој оба дубровачка писца признају високу борбену вредност. У бици је Томаш Вукмирић убио Џиву Цријевића, а сам је пао у борби са Пераштанима. Никола Улцињанин је био принуђен да се повуче из борбе јер га је ранила стрела када је покушао да притекне у помоћ Џиву Цријевићу. Сукоб се завршио поразом Борићеве војске. Орбин наводи да је Борић после претрпљеног пораза код Требиња послао епископа овог града да у његово име преговара са Дубровчанима. Ово, према Живковићу, упућује да је Требиње већ било стављено под јурисдикцију босанског епископа и да се даље ширење Босанске епископије, подржавано војно-политичком снагом бана Борића, неумитно одвијало на рачун области које су биле подложне Дубровачкој архиепископији.

Учешће Улциња, Котора и Пераста на страни Дубровника у овом сукобу Живковић објашњава тиме што су сви поменути градови потпадали под византијски утицај. Угарско-византијско ратовање чије је главно поље било Подунавље могло се протегнути и на периферне области које су биле под утицајем или контролом супростављених страна. Истицањем црквеног спора као узрока сукоба између Босне и Дубровника Орбин је занемарио његову политичку димензију али је вероватно указао на извесне промене у црквеној јурисдикцији које су уследиле након Борићевог преузимања Захумља. Борић је вероватно настојао да Захумље подреди босанском епископу, између осталог и оне области које су се налазиле у надлежности дубровачког архиепископа. Познато је да је пред сам сукоб између Борића и Дубровника постојао и црквени спор између Дубровачке архиепископије и више епископа са подручја Дукље али је он по свој прилици био превазиђен пошто се дукљански приморски градови јављају као дубровачки савезници.

Династички сукоб у Угарској и крај владавине

Угарско-византијски сукоб из 1154/55. године окончан је примирјем које је означило први, нешто дужи, прекид непријатељстава који није нарушен све до смрти Гезе II 1162. године. Смрт Гезе II довела је до великих политичких турбуленција у Угарској. Острогонски надбискуп Лука је 1162. године крунисао Гезиног сина Стефана III за краља Угарске, али се византијски цар Манојло Комнин успротивио овом чину и подржао је Ладислава, брата Гезе II у борби за угарски престо. Лука Банфи је одбио да крунише Ладислава, а када је то учинио калочко-бачки надбискуп Мико, Лука је тај чин прогласио неважећим, а Ладислава је изопштио из цркве. Лука је био затворен, али је захваљујући папској интервенцији убрзо ослобођен из заточеништва. Ипак он није повукао екскомуникацију и Ладиславу је прорекао смрт због чега су поједини истраживачи указивали да је Ладислав, који је умро 14. јануара 1163. године, био отрован по Лукином налогу. Један део Ладислављевих присталица се после његове смрти определио за Стефана III док се други део придружио његовом стрицу и имењаку Стефану IV. Мико је крунисао Стефана IV за краља, али је Лука и њега изопштио.

Браћу преминулог краља Гезе II подржавала је у Угарској једна струја племића, а међу њима је једна од најистакнутијих личности био и бан Белош, ујак Ладислава II и Стефана IV. Овакав распоред снага у Угарској остао је забележен код западног писца Рахевина у делу Gesta Friderici. Међу Белошевим истомишљеницима по свој прилици се налазио и бан Борић. Поред присталица у Угарској, Стефана IV је подржавао и византијски цар Манојло. Манојло је као разлог своје подршке Стефана IV истицао то што је у Угарској важећи био принцип сениората (да власт наслеђује настарији мушки члан краљевске породице), а не принцип примогенитуре (да власт наслеђује најстарији владарев син) али се свакако руководио и властитим интересима што бележи Никита Хонијат који прецизира да је цар хтео да преко Стефана IV утиче на прилике у Угарској и да стекне значајне територије (утврђење Земун и Срем).

Поред хипотетичких Борићевих веза са Белошем преко кога је могао бити укључен у вртлог династичког сукоба у Угарској постоје и непосредни извори који сведоче о Борићевом опредељењу. Наиме, Борић се спомиње као сведок у једној повељи из 1163. године коју је издао угарски краљ Стефан IV. У овој повељи наводи се да је Борић за спас своје душе (pro remedio anime sue) поклонио темпларима село Здеље (Esdel) у Славонији. Податак је сачуван у повељи угарског краља Андрије II (1205—1235) из 1209. године уз напомену да су Борићеви унуци проширили ове темпларске поседе што је потврдио Андријин отац Бела III (1172—1196). Живковић је претпоставио, пошто се у повељи спомиње да је дар дат за спасење душе, да ни Борић није живео дуго после издавања ове повеље, то јест да је умро вероватно већ 1164. године. Само помињање у повељи Стефана IV указује да је био у оној струји која се противила Стефану III, можда пратећи линију политике свог вероватног заштитника бана Белоша. Ипак, и поред подршке коју му је пружао византијски цар Манојло ратна срећа није била наклоњена Стефану IV. Наиме у јуну 1163. године у бици код Стоног Београда, Стефан III је однео победу над војском свога стрица, који је био принуђен да се повуче на византијску територију где је очекивао Манојлову подршку. У Угарској је после овог сукоба ојачала струја која је подржавала Стефана III. Живковић претпоставља да се са оваквим расплетом династичког сукоба може довести у везу то што се после 1163. године из извора губе и Борић и Белош. Обојица су наиме вероватно изгубила своје позиције, Белош бана Угарске, а Борић бана Босне. Почетком 1164. угарска војска је потиснула византијску војску у Далмацији. Манојло је прекинуо припреме за рат у Италији и у пролеће 1164. прешао је у Срем. Када се сусрео са великом Стефановом војском одустао је од подршке Стефану IV. То је Стефана IV довело до потпуног слома и њега су у Земуну 11. априла 1165. убиле дотадашње присталице које су због тога биле амнестиране. Могуће је да је Манојло на лето исте године извео поход на Босну где је свргао тамошњег владара и поставио византијског штићеника. Према повељи Стефана IV на којој је било и Борићево име он се још потписује као босански бан иако није јасно да ли је био у Босни или је већ тада био изгнан из земље. Ако се не прихвати аргументација да је Борић умро убрзо после издавања те повеље онда се његов пад може довести у везу са византијским напредовањем у унутрашњост Балканског полуострва. Хроника Симона де Кезе бележи да се по наредби угарског краља Стефана III извесни Готфрид упутио у поход против босанског војводе (adversus ducem de Bosna) и да је однео победу, али није познато када се овај поход одиграо нити против кога се Готфрид борио. Готфрид се није задржао у Босни већ се вратио назад где је стекао велику наклоност угарског краља. Поход се свакако морао одиграти пре 1167. године када је дошло до трајнијег угарско-византијског мира и када је Босна потпала под византијски утицај. Ако је до Борићевог пада дошло услед византијског продора онда је интервенција Стефана III дошла вероватно као последица истог напада.

Године 1166. Манојло је предузео поход на Срем, заузео је Босну али без обзира на убедљиву победу византијске војске она није имала снаге да настави продор, па је дошло до склапања мира (1167) чиме је дуготрајни византијско-угарски сукоб привремено окончан. Дошло је до поделе Срема, тако да је Угарској остала територија северно од Саве док је Византији припао јужни део. У Босни је дошло до коренитих политичких промена када је она привремено дошла у византијску сферу утицаја и када је њоме завладао византијски штићеник.

(Текст у цјелини преузет са сајта Историјска библиотека на адреси: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:ban-boric )

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top