POP JOVIČINA BUNA U BOSNI 1834. GODINE

pop-jovicina-buna-stanisa-tutnjevic-1.jpg
Podeli:

pop-jovicina-buna-stanisa-tutnjevic

Borba bosanskih muslimanskih velikaša protiv uvođenja carskih reformi u Bosni, bila je skrhana porazom Husein-kapetana Gradaščevića, na Palama kod Sarajeva, maja meseca 1832 g. Husein-kapetan morao je, već juna meseca iste godine, da pobegne u Austriju. Bosanski velikaši su sad ponovo bili dovedeni u pokornost sultanu. Mir koji je došao posle poraza Husein-kapetana nije bio dugog veka. Dok je cela sultanova vojska bila u Bosni, dotle su se i bosanski velikaši pokoravali naredbama carskog pretstavnika Mahmud Hamdi-paše, ali čim je vojska otišla, velikaši ponovo počinju dizati glave. Kad je Mahmut paša pokušao da uvede sultanove reforme u Bosni, naiđe na veliki otpor kod bosanskih velikaša, koji se stanu buniti; ubistva, grabeži i nasilja svake vrste ponovo se počnu činiti prema hrišćanskom narodu. Nasilja bosanskih velikaša prema hrišćanskom narodu svakim danom su bila sve teža i teža, naročito u nahijama banjalučkoj, bijeljinskoj i tuzlanskoj, pa su pojedini kmetovi, sveštenici i viđeniji ljudi morali da beže iz Bosne u Srbiju. Posle dolaska nekolicine kmetova iz Bosne, došao je u Šabac i pop Mile Vitković iz sela Karazovaca, nahije banjalučke, sa još pet viđenijih ljudi. Bosanski velikaši bili su isterali sve carske ljude i počeli da postupaju sa hrišćanima na najsvirepiji način. Oni su im pretili, a naročito sveštenicima i kmetovima „da će ih sve kad zatvore birati kao ribu iz ribnjaka i da će ih sve po sedam na jedan kolac naticati“. Zajedno sa pop Milom Vitkovićem i kmetovima, prebegao je iz banjalučke nahije u Austriju i pop Pavle Karano-Tvrtković iz sela Cerovljana, odakle su pop Mile i kmetovi došli do Šapca, a pop Pavle otišao pravo u Beograd. Po dolasku u Beograd, pop Pavle ode knezu Milošu u Kruševac, a iz Kruševca obojica dođu zajedno u Požarevac gde zateknu i pop Mila Vitkovića sa kmetovima. Ovi su svi u Požarevcu molili kneza Miloša da se kod sultana u Carigradu zauzme za hrišćanski narod u Bosni ili da ih on sam pomogne da se izbave od turskog zuluma i nasilja. Knez Miloš im je savetovao da se vrate u Bosnu i odu veziru u Sarajevo, da ga mole da ih on ako može pomogne. Međutim, oni se između sebe dogovore i Miloš na to pristane, da se u Bosnu vrati pop Mile sa kmetovima, a pop Pavle da ostane u Beogradu. Pop Pavle je u Beogradu stanovao u konaku kneza Miloša. Muselimi i begovi u raznim nahijama, naročito u banjalučkoj, tuzlanskoj i bijeljinskoj, radili su što su hteli. Oni su u stvari bili potpuni gospodari u svojim nahijama. Naročito je vršen jak pritisak na hrišćane. Muke i patnje hrišćana, od kako je za vezira došao (septembra 1837) Daut-paša pa do marta meseca 1834 godine, kad je počeo ustanak, bile su dostigle vrhunac. Harač i drugi nameti bili su ogromni. Trećina, zavedena krajem 1833 ili početkom 1834 godine, padala je veoma teško siromašnim hrišćanima. Protiv uvođenja trećine narod je „usmeno i pismeno protestovao, a kad mu ti bezumni protesti nisu koristili, on se tada prihvatio vatre i kubure, palio i ubijao“. Od početka 1834 god. kupljen je harač i od maloletne dece, kao i od dece koja su bila u kolevci, dok je do ovoga vremena bio naplaćivan samo na mušku decu od 15 godina. Harač je davan pod zakup, radi čega su zakupci cedili narod kako su oni sami hteli. Mesta muselima, ranijeg kapetana, kupovana su, radi čega su i muselimi u svojim kapetanijama mogli raditi što je njima bilo po volji, udarajući veliki namet na narod, da bi se na taj način što više naplatili dok su na vlasti. Naročito su bili čuveni po svojim nedelima prema hrišćanima muselim grada Gradačca, Ahmed-beg Gradaščević i derventski muselim Osman-beg Hadži Asanović. Usled ovakvog teškog i nesnosnog stanja, počinje se u drugoj polovini 1833 godine i početkom 1834 godine tajno organizovati buna Srba hrišćana u Bosni (nahijama banjalučkoj, bjeljinskoj, tuzlanskoj i derventskoj). Buna je izbila u martu 1834 godine, a bila je jednim delom organizovana u Srbiji. Ova buna nazvana je docnije „Pop-Jovičina buna“ po imenu predvoditelja pobunjenika u nahiji derventskoj, pop Jovice Ilića. Pop Pavle Karano-Tvrtković bio je u stalnoj prepisci sa ljjudima u Bosni, a naročito sa svojim drugovima i prijateljima sveštenicima, koji su mu veoma često slali pisma ili pojedine ljude i izveštavali ga šta se u Bosni radi i kakvo je stanje u njoj. U izveštajima što ih je pop Pavle dobijao iz Bosne videlo se da je stanje u Bosni postajalo iz dana u dan sve gore, da molbe, koje su hrišćani slali veziru u Sarajevo, nisu imale uspeha, pa se zbog toga pop Pavle sporazume sa viđenijim ljudima iz Bosne, ,,da ili se sami izbave ili svi izginu“. Poslednja pisma, koja je pop Jovica poslao popu Pavlu (jedno je adresirano za kneza Miloša), pop Pavle nije sačekao u Beogradu, pošto je ranije otišao za Šabac. U svome pismu knezu Milošu pop Jovica ga izveštava, da je stanje hrišćana u Bosni gore nego što je ikada pre bilo i da „sirotinja raja“ ne može više izdržati. Moli ga da piše sultanu „šta se od njih radi“, a ako im sultan i vezir bosanski ne mogu pomoći, „neka nas predade u Vaše ruke, da mi svoje ne gazimo vere i da živi ne skačemo u vodu“. Turci su počeli kupiti kravarinu pa „gde se koje goveče ukrade ili vuk ujede, to plaća sirotinja raja“. Zatim pop Jovica moli kneza Miloša da popa Pavla primi kod sebe i da mu veruje sve ono što mu on bude kazao i opšte gore, nego Vam i on kaže“. Turci su bili već na Krajinu pošli i oni ne znaju šta će od njih biti. „Ne možemo ni zaratiti, u nas ima inoga zakona i Šokaca, i Turaka, i Cigana, i Čivuta, a i ovo rišćana što ima polako Turci pogradili sve sorte Brankovića Vuka prokletoga“. I pop Mile Vitković 8 januara 1834 godine izveštava iz Bosne kneza Miloša da je stanje opet za sirotinju raju postalo neizdržljivo. ,,U danu po pet gine i sada je dvaput gore nego što je do sad bilo“. Radi toga on se obraća pismom na kneza Miloša i moli ga da im pomogne. Posle svega ovoga pop Pavle se preko pisama i raznih kurira sporazume sa viđenijim ljudima u nahijama banjalučkoj, bijeljinskoj, tuzlanskoj i derventskoj da početkom proleća 1834 godine dignu ustanak protivu Turaka. Za ovu svrhu pop Pavle je počeo vrbovati pojedine ljude u Beogradu. Da bi bolje uspeo on je svima onima koje je pozivao da ga pomognu u dizanju ustanka u Bosni govorio je: „da on ima dozvolu od Gospodara Miloša i Pravlenija srbskog“. Pored popa Pavla jedan od najglavnijih organizatora bosanske bune u Srbiji bio je Jefta Opalić, đumrukdžija na Varoš kapiji, rodom iz bijeljinske nahije. Pop Pavle je pošao iz Beograda 1 februara 1834 god. Po svom dolasku u Šabac ostao je tu do 7 februara, kada je otišao iz Šapca na Drinu i prešao u Bosnu. Po svome dolasku u Šabac pop Pavle je, isto kao i u Beogradu, počeo odmah raditi na tome, da što više ljudi zainteresuje i pridobije za bunu. Pripremanje bune i organizovanje buntovnika u Šapcu imalo je mnogo važniji značaj i karakter nego u Beogradu. U Šapcu je pop Pavle uspeo da zatalasa, zainteresuje i pokrene priličan broj ljudi, kako u samom Šapcu, tako i celom Podrinju. Organizovanje bosanske bune u Šapcu dobilo je sasvim ozbiljan karakter. Šabac je bio jedan mali centar, gde su se sakupljale i organizovale pristalice bosanske bune, a zatim slale na Drinu za prelazak u Bosnu; iz Šapca se vodila prepiska sa viđenijim ljudima u Bosni i Hercegovini. Sredstva i način da se narod pridobije za ovu bunu nisu se birala. Uspelo je da se nađe i ljudi koji su celu stvar obećali finansijski potpomagati. Glavni pomagači popu Pavlu i Jevti Opaliću za organizovanje i pripremanje bosanske bune u Šapcu bili su: Nikola Bošković iz Mostara, Naum Unica, trgovac iz Šapca, rodom iz gornje Tuzle i Mićo Mićić, trgovac iz Sarajeva, koji je na četrnaest dana pred bunu bio došao u Šabac poslom. Pripremanje i organizovanje bune u Šapcu nije više bila tajna. Dok je u Beogradu za bunu znao izvestan broj lica, u Šapcu su za nju znali ne samo građani iz varoši Šapca, već skoro celo stanovništvo iz Podrinja. Skupljanje i organizovanje bećara i slanje na Drinu, radi prelaska u Bosnu, bilo je javno, i to je najviše dopripelo da su mnogi od Mačvana i Podrinaca pristali da aktivno učestvuju u buni. Pridobijanje ljudi bilo da lično učestvuju u buni, bilo da bunu materijalno potpomažu, bilo je isto tako javno. Pretstavnici vlasti u Šapcu dozvolili su da se može slobodno raditi na organizaciji buntovnika. Kad su pojedini ljudi dolazili pretsedniku suda Stanku Jurišiću da mu govore o pripremanju bune i slanju bećara na Drinu, on im je odgovorio „da to treba kroz prste gledati“. Bio je načinjen, upravo predviđen, jedan mali plan bune i napad buntovnika na Turke u bijeljinskoj nahiji. Raspored je bio učinjen tako, da svaki organizator bosanske bune u Srbiji, kad pređe u Bosnu, ode po mogućstvu u svoju nahiju, u kojoj je rođen, i povede narod protiv Turaka. Pop Pavle je pošao iz Šapca na Drinu 7 februara 1834 g. sa još pet osoba. Istoga dana napustio je Šabac i Jevta Opalić, pošto je pre svoga odlaska ispratio bećare na Drinu. U Šapcu je ostao još Nikola Bošković, kome je bilo stavljeno u dužnost da nabavi džebane, spremi prtljag i sačeka dok budu gotova još tri barjaka. I on je istog dana u noć krenuo iz Šapca na Drinu u Crešnjevu Adu, gde su se nalazili svi organizovani buntovnici. Pop Pavle je 7 februara noćio u selu Badovincima u „pop Tešinoj kući“. Sutradan je, sa još šest ljudi, prešao na bosansku stranu. Ceo dan je proveo u blizini Drine, gde su mu dolazili mnogi ljudi. Uveče ga seoski buljubaša sa pandurima potera i progna iz „beljinskog kadiluka u zvornički“ pod planinu Majevicu. Turske ga straže i ovde opaze i poteraju. Pošto nije mogao ništa preduzeti da radi, pop Pavle 9 februara noću pređe na srpsku stranu, ode kući Miše Acalovića u Badovince, gde ga je 11 februara našao pretsednik suda šabačkog Stanko Jurišić i poslao u šabački zatvor. Jevta Opalić i Mića Mićić, koji su bili sa bećarima i pristalicama bosanske bune u Crešnjevoj Adi razvili veoma živu akciju, da što više Podrinaca i Mačvana pridobiju za bunu. Narod u Podrinju, kad je video da se bećari slobodno skupljaju, počeo je i sam pristajati uz buntovnike, a viđeniji ljudi dovodili su po nekoliko ljudi iz svoga sela. Kako se nisu mogli preko Drine prevesti na bosansku stranu kod Crešnjeve Ade, pođu svi pod vodstvom Pante Kvasalice u Badovince s namerom da se tamo prevezu. Iz Badovinaca Opalić pošalje Kvaselicu sa osam bećara i osam Srbijanaca preko Drine na bosansku stranu sa zadatkom da se postave kao straža prema Bijeljini i spreče da ne bi ko od Turaka otišao i prijavio celu stvar turskim vlastima. Ali dok je Jevta očekivao da mu dođe izveštaj od Katića iz Glogovca koji je obećao doći sa još trideset ljudi i jednim barjakom, baš kada su bećari bili za ručkom, stignu Stanko Jurišić i Živan Garatović sa još nekoliko ljudi, te neke od buntovnika povežu i pošalju u Šabac u zatvor, neke rasteraju kućama, a neki opet sami pobegnu, dok su one druge vezivali. Pop Jovica Ilić bio je rodom iz bosanske Krajine, a u Derventu je došao kao pravoslavni sveštenik na nekoliko godina pre bune. Turci su ga zvali „Čizma“ zato što se usudio nositi čizme, koje su u to doba smeli samo Turci nositi. Za svoje vreme izgleda da je bio dosta učen i obrazovan čovek. Bio je veoma energičan, radi čega za njega je rekao deda popa Stevana iz Zmajevca „upamtiće ga derventska nahija, a može biti i cela Bosna“. Turke nije mogao nikako da trpi a naročito nije mogao podnositi nasilja koja su Turci činili prema hrišćanskim ženama. Pop Jovica je imao veze sa ljudima u Srbiji. Isto tako bio je u stalnoj vezi, pomoću pisama i preko kurira, sa popom Pavlom Karano-Tvrdkovićem. Pop Pavle i pop Jovica su ugovorili da buna u Bosni počne bele nedelje, to jest između 26 febr. i 4 marta 1834 god. Kako se približavala bela nedelja, kada je trebalo i javno ustati protivu Turaka i tući se sa njima, pop Jovica pošalje svoju porodicu u Austriju. Posle ispraćaja porodice pop Jovica se živo dao na pripremanje i organizovanje ustanka. Znak za ustanak Srba je bio dat na taj način što su ustanici zapalili „Odžake“ Husen-kapetanovog brata u Skugriću. Pop Jovica se sastane sa popom Pavlom Čabićem i sa njim se sporazume o planu ustanka. Zatim pobuni neka sela u svojoj parohiji, ode niza Savu do Odžaka i Gomionice i dođe preko Batajnice i Dugog Polja u Podnovlje, gde se sastane sa ustanicima popa Pavla Čabića. Između ustanika i Turaka došlo je do tri sukoba. U prva dva sukoba ustanici su imali nešto uspeha. U poslednjem sukobu 13 marta, kod sela Podnovlja, nedaleko od Vučjaka, ustanici su pretrpeli poraz. Ovom prilikom Srbi ustanici su mnogo stradali. Turci su posekli popa Pavla Čabića, barjaktara Savu Gubanicu i još mnogo drugih ustanika. Pop Jovica nije u boju učestvovao. Kad čuje o porazu ustanika kod Podnovlja, on raspusti svoje ljude i skloni se u planinu Vučjak. Šta je posle sa njim bilo ništa se pozitivno ne zna. Po jednoj verziji pop Jovica je prešao u Srbiju i tamo dobio parohiju. Borba ustanika sa Turcima trajala je svega nekoliko dana. Ustanici su bili predvođeni od svešetnika, a vođa svih je bio pop Jovica. Oružja su imali malo, a od municije svega jednu torbu baruta, koju je pop Jovica nosio stalno sa sobom. Ljudima koje je pozivao na ustanak govorio je da se oni ne dižu protivu sultana već samo protivu spahija i da će ustanici dobiti pomoći iz Srbije. U pripremanju ustanka u derventskoj nahiji, kao i u sukobima sa Turcima, učestvovali su i ljudi iz Srbije. To su bili oni bećari koji su sa Pantom Kvaselicom pre popa Pavla prešli iz Srbije u Bosnu. Posle poraza buntovnika kod Podnovlja veliki broj srpskih porodica prešao iz Bosne u Austriju; od njih se jedan deo posle izvesnog vremena vratio na svoja ognjišta. U ustanku u gradaškoj i dervenskoj nahiji izgleda da je uzeo učešća i jedan deo Bošnjaka katoličke vere, za koje se u „Srbskim novinama“ kaže : „Pri borbi, ovoj znamenito je primećenije to da se katoličeski Bošnjaci, koji su pri pređašnjim povodom k buni svagda Turcima strane držali, sada s narodom bosanskim grčkog zakona drže se i bratime“. Posle u krvi ugušenog ustanka stanje hrišćana u Bosni bilo je za neko vreme teže nego i pre samog ustanka. Sada su tek hrišćani imali da izdrže najveća zverstva, muke i nasilja od strane bosanskih muslimana. Jedan lekar, koga je zadarska vlada 1834 god. poslala u Bosnu, radi neke bolesti, podnoseći (ove iste godine) posle svoga puta izveštaj dao je nekoliko dragocenih podataka o tadašnjim prilikama u Bosni. Po njegovom izveštaju nad hrišćanima u Bosni vrše se nasilja svake vrste. Globe se na sve moguće načine. Smrtni slučajevi i mučenja su veoma česta. Hrišćani, da bi izmirili novčana traženja od Turaka, moraju svoja poljja i ostala dobra, a često puta i pokućstvo da prodaju. Svešteničke i seljačke kuće postale su kao neke krčme za bosanske muslimane. Žene zbog svojih muževa nisu sigurne od turskih nasilja, a kćeri često puta budu otrgnute iz naručja svojih roditelja, da udovolje večitoj požudi muslimana. Upravnici pojedinih pokrajina a naročito derventske, zaveli takva strašna mučenja radi čega su se često puta majke zajedno sa svojim sinovima bacale u reku i išle same u susret smrti i t. d. Ulice su bile pune leševa, naročito u Odžaku, gde Turci nisu dozvoljavali da se mrtvi sahranjuju. Osman beg iz Dervente i Ali beg iz Skugrića postupali su divljački prema Srbima. U Vučjaku, na drveću visilo je dvadeset odsečenih srpskih glava, vezane jedna za drugu perčinom. Pošto je buna bila ugušena, mislilo se i govorilo da je za vreme bune kao i odmah posle nje izgubilo život oko 1.000 hrišćana. Što se tiče odnosa kneza Miloša prema bosanskom ustanku 1834 godine i njegovih veza sa ustanicima, nama izgleda najverovatnije da je knez Miloš za pripremanje ustanka znao i da je novcem potpomagao organizovanje ustanka sve do kraja septembra 1833, dok se Porta nije rešila da da pristanak da se Srbiji prisajedine novih šest nahija, koje je Miloš s vojskom bio već ranije poseo. Dozvola data popu Pavlu od kneza Miloša da može za celo vreme dok je u Beogradu stanovati u kneževom konaku, izdržavanje koje mu je davao knez Miloš, pop Pavlova izjava data u Šapcu u kojoj nije kazao da knez Miloš nije imao nikakve veze sa pripremanjem ustanka i ustanicima, već „ja Gospodara nisam ni u usta uzeo“, i najzad oslobođenje njegovo od svake krivice i puštanje iz zatvora, da bi docnije knezu Mihailu postao dvorski sveštenik, potvrđivalo bi da je knez Miloš znao za organizovanje ustanka i da ga je u početku materijalno potpomagao. Knez Miloš nije ništa naročito od bosanskog ustanka očekivao, ali je verovatno pretpostavljao da mu on pored ostalih događaja može veoma dobro poslužiti da privoli Portu da prizna pravo njegovoj vlasti na onih šest nahija za koje je dobio carski ferman u Kragujevcu 4 decembra 1833 godine. Radi istog cilja knez Miloš je još 1831 godine bio stupio u vezu sa Mustafa pašom iz Skadra koji se bio odmetnuo od Porte, a kome je Miloš u dva maha dao izvesne novčane pozajmice. Posle dobijanja carskog fermana o prisajedinjenju novih šest nahija Srbiji, knez Miloš nije imao više razloga da potpomaže organizovanje bune u Bosni On je bio svestan toga da od nje neće moći imati nikakve stvarne koristi. Međutim, ljudi koji su organizovali bunu bili su zavarani nadom na uspeh. Oni su, misleći da će ih knez Miloš materijalno a srpski narod i Srbija oružjem potpomoći ako u početku bune budu imali uspeha, produžili rad na organizovanju i izvođenju bune. Tako je završen ovaj prvi ozbiljniji ustanak Srba hrišćana u Bosni 1834 godine, koji je bio izazvan teškim i nesnosnim stanjem što ga je srpski narod podnosio od bosanskih velikaša feudalaca, a koji je zbog slabe i nevešte organizacije već u samom početku bio osuđen na propast.

Ovaj članak g. Stranjakovića je u stvari izvod iz njegovog predavanja održanog na Narodnom Univerzntetu u Beogradu, i u Šapcu. Opširnije o ovoj buni videti članak Stranjakovića u Godnšnjici Nikole Čupića knj. 40 (1931).

(Tekst preuzet sa sajta INFOBIRO : http://www.infobiro.ba/article/838554 )

Zoran Pavičić nam je poslao ispravku: Greškom se pominje mjesto Gomionica kod Odžaka koje ne postoji u opisanom kraju kuda je putovao pop Jovica Ilić. Radi se o mjestu Gnionica na brdima koja se zovu Vučjak (danas Vučijak). Dalje se pominje da je pop Jovica prošao kroz Batajnicu i Dugo Polje prema Podnovlju. Umjesto Batajnica treba da stoji Botajica. Do okršaja sa turskim vojnicima koje je predvodio jedan islamizovani Poljak – ranije oficir u austrijskoj vojsci je došlo na lokalitetu Babića kosa u Podnovlju gdje je oko 2 000 srpskih seljaka sačekalo 4 000 turskih vojnika i oko 4 do 5 000 bašibozuka iz Gradačca, Odžaka i Dervente naoružanih sa dva topa i odredom konjice. Ustanici su već na drugi plotun topova počeli da bježe od kojih je oko 200 ljudi poginulo, oko 800 zarobljeno a ostali su uspjeli da pobjegnu. Manji otpor Turcima su pružili odred iz Gnionice, Jošave i Botajice po komandom Vida Vranješa i odred iz Dugog Polja pod komandom Žarka Žarića. Najbrojniji odred iz sela Liješće kod Broda se povukao prije borbe. Najviše su stradali mještani sela Podnovlje, Glogovica, Višnjik i Vrela.

Donirajte ili se reklamirajte na „Srbi u Bosni i Hercegovini kroz epohe i sudbine“ jedinom sajtu na svijetu koji opisuje život našeg naroda na prostorima BiH od naseljavanja Srba u 7. vijeku do odbrambeno-otadžbinskog rata a kroz prizme političke, kulturne i duhovne istorije.
Podeli:

4 thoughts on “POP JOVIČINA BUNA U BOSNI 1834. GODINE”

  1. Gagi kaže:

    Ako želite da napišete slovo LJ, na tastaturi je dovoljno pritisnuti Q.

    1. srbiubih kaže:

      Skontali smo kao što ste mogli vidjeti i na većini drugih mjesta gdje se nalazi „lj“. Greška je promakla u konvertovanju iz latinice u ćirilicu. Veliki pozdrav i hvala na javljanju.

  2. Zoran Pavičić kaže:

    Greškom se pominje mjesto Gomionica kod Odžaka koje ne postoji u opisanom kraju kuda je putovao pop Jovica Ilić. Radi se o mjestu Gnionica na brdima koja se zovu Vučjak (danas Vučijak). Dalje se pominje da je pop Jovica prošao kroz Batajnicu i Dugo Polje prema Podnovlju. Umjesto Batajnica treba da stoji Botajica. Do okršaja sa turskim vojnicima koje je predvodio jedan islamizovani Poljak – ranije oficir u austrijskoj vojsci je došlo na lokalitetu Babića kosa u Podnovlju gdje je oko 2 000 srpskih seljaka sačekalo 4 000 turskih vojnika i oko 4 do 5 000 bašibozuka iz Gradačca, Odžaka i Dervente naoružanih sa dva topa i odredom konjice. Ustanici su već na drugi plotun topova počeli da bježe od kojih je oko 200 ljudi poginulo, oko 800 zarobljeno a ostali su uspjeli da pobjegnu. Manji otpor Turcima su pružili odred iz Gnionice, Jošave i Botajice po komandom Vida Vranješa i odred iz Dugog Polja pod komandom Žarka Žarića. Najbrojniji odred iz sela Liješće kod Broda se povukao prije borbe. Najviše su stradali mještani sela Podnovlje, Glogovica, Višnjik i Vrela.

    1. srbiubih kaže:

      Hvala Vam puno odmah ćemo popraviti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top