АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1908. ГОДИНЕ

bosnian_crisis_1908-1.jpg
Подели:

Bosnian_Crisis_1908Аустријски и руски цар комадају Турску

Јован Цвијић

Анексија Босне и Херцеговине и српско питање

[1908]

Ова расправа је изишла на српском 1908, за време анексионе кризе, а одмах за тим на француском, руском и чешком језику. Изводи на енглеском. Сва издања ове брошуре била су забрањена у Аустрији.

Извор: Јован Цвијић, Сабрана дела, Књига 3 (Том I): Говори и чланци. Издавачи: Српска академија наука и уметности / Новинско-издавачка радна организација „Књижевне Новине“, / Завод за уџбенике и наставна средства. Уредници: Академик Радомир Лукић, одговорни уредник Михаило Малетић, Драгутин Ранковић, Београд, 1987.


Садржај:


Увод

Последњих деценија није било догађаја, који је изазвао толику узрујаност међу балканским народима и државама, а нарочито и на првом месту у српском народу, као анексија Босне и Херцеговине, коју је Аустро-Угарска самовласно извршила крајем септембра ове [1908, прим. ПР] године. Тај чин убија веру у вредност међународних уговора, показује да су мале земље као Србија и Црна Гора, не само економски скоро загушене, него и политички необезбеђене; њиме се на очевидан начин вређа принцип народности, јер се дефинитивно ставља под туђинску управу централни део српскога народа, који је већ подељен на седам које управа које држава. Даље је због анексије Босне и Херцеговине и ширим слојевима постао јасан тешки национално-политички положај српско-хрватскога народа, кога има око десет милиуна и рељефно се сагледао његов национални проблем. Напослетку је ухватило корена дубоко осећање да за српскохрватски народ настају велики догађаји, који се можда могу само за неко време одложити.

Географски и економски положај Србије

На једном врло важном и тешком географском положају формирала се у првим десетинама прошлога [XIX, прим. ПР] века нова мала политичка територија, вазал Турске, Кнежевина Србија. Она је заузимала средишни положај у северном делу Балканскога Полуострва, кроз који пролази најважнија комуникациона артерија Полуострва, моравско-вардарска линија и везује средњу Европу с Турском, Малом Азијом, доцније и са Суецким Каналом. Земљиште Србије је нагнуто с Југа на Север, све веће реке теку у том правцу и њихове су долине отворене према Дунаву. Та Србија је дакле била по географском положају више дунавска него балканска земља, затим је због централног положаја и моравске долине важна транзитна земља између средње и западне Европе и Ближег Истока.

Вазална Србија је била отворена према аустријској монархији и била је на њу трговински упућена. Њене економске везе са Аустро-Угарском нису тада ни отежаване ни спречаване. Осим тога, Србија је, као део велике турске царевине, одржавала са осталим деловима њеним живе трговачке везе. Имала је дакле у свима правцима слободно економско и трговачко кретање. Преко турске Босне и Херцеговине гонили су трговци рогату стоку и жита и за Јадранско Приморје, нарочито за Дубровник. Од комуникација, којима је Србија излазила на Јадранско Море, особиту је улогу имао стари трговачки друм, који је од Мокре Горе водио преко Фоче и Билећа. Њиме се са стоком од границе Србије на Мокрој Гори за четири-пет дана могло стићи у Јадранско Приморје.

Од Берлинског Конгреса положај Србије, и ако је постала самостална краљевина, у неколико и због тога што је постала самостална и означени центар и кристализациона тачка српског народа, постаје несравњено тежи. Од овога конгреса положај Србије је такав да Аустро-Угарска има могућности да спречи или да одузме Србији услове за прави економски и културни развитак, и да, не присвајајући формално територију Србије, направи од ње свога економског и политичког вазала. На Берлинском Конгресу је дакле географски и економски положај Србије на њену штету знатно измењен.

Као политичко-територијални резултат овога конгреса јављају се ове идеје и ова факта: пазило се само на интересе великих сила; мале балканске државе само су кроз те интересе и преко оних великих сила, које су за њихову територију најјаче заинтересоване, мање или више територијално добијале. Даље, спречено је да у северном делу Балканскога Полуострва постане непрекидан низ словенских државица тиме што је дат мандат Аустро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину. Тако постаје једна велика сила, најпре привремено, сада, после анексије и стално, балканска држава.

Под утицајем тих идеја, и због последње територијалне промене, Србија и Црна Гора су територијално онакажене и економски везане. Ниједна није добила ни онолико територије колико су њихове војске освојиле и држале пре Берлинскога Конгреса. Не само да је спречено да се ове две државице територијално саставе, већ је формирана између њих узана политичка територија, која је добила име Новопазарски Санџак, и, ради веће сигурности да се Србија и Црна Гора не саставе, у њега су ушли, поред турске управе и војске, аустријски гарнизони. Србија је добила неприродне и географске и етнографске и политичке границе и не само да није добила излаз на Јадранско Море, до чијих се обала простире једноставан српски народ, већ није била господар ниједнога свог извознога правца. Док је до Берлинског Уговора имала Аустро-Угарску као граничну државу само дуж северне границе, од окупације Босне и Херцеговине добила ју је и на Западу. Западну границу Србије Аустро-Угарска је одмах после Берлинског Конгреса из политичких разлога скоро херметички затворила. Србија је изгубила и стари трговачки пут од Мокре Горе преко Фоче за Дубровник и тиме онај, раније слободан излаз на Јадранско Море. Све границе Србије и све комуникације, којима би она могла стојати у економској и трговачкој вези са средњом и западном Европом, постале су затворене Аустро-Угарском. Србији би осим ових граница остали само још два, истина јако заобилазна, правца, којима би у случају велике нужде могла ступити у економске и трговачке везе с оним светом, који троши њене земљорадничке и сточарске продукте. Ти су правци: један низ Дунав за пристаништа Црнога Мора, а други од Врања преко Солуна за медитеранске, нарочито италијанске пијаце. Али на првом, важнијем извозном правцу наилази се на високе таксе за пролаз лађа кроз Ђердап, које опет потичу од Берлинског Уговора, а на другом су још веће тешкоће. И једне и друге ћу доцније изложити. Постигло се дакле да је Србија после Берлинског Конгреса била економски потпуно затворена и могла је имати само онолико економске и политичке самосталности колико би се допадало њеном највећем суседу, дуалистичкој монархији, под којим је највећи део српско-хрватскога народа и која је стално политички противник Србије. У Европи нема државе која би имала тако рђав економски положај обележених особина као што га је Србија добила на Берлинском Конгресу. После овога конгреса Србија је дакле била скороопкољена земља, а ми смо постали ухапшени народ.

Изнемогла од два рата, које је пред Берлинским Конгресом водила с Турском, поражена резултатима овога конгреса и под утицајем за њу неповољних општих политичких прилика, такозвана независна Краљевина Србија потпала је после Берлинског Конгреса под економски, а затим и политички утицај Аустро-Угарске, постала је готово њен вазал. Закључен је са Аустро-Угарском повољан трговински уговор, који је изгледао као прва етапа за царински савез, и цео економски живот Србије чврсто се везао за дуалистичку монархију; извоз је бар привидно био поглавито према Пешти и Бечу упућен, у ствари је већи део његов само пролазио кроз Аустро-Угарску и кретао се према Анверсу, Ротердаму и немачким пристаништима. Закључена је била са Аустро-Угарском и војна конвенција, по којој се Србија одрекла сваког националног рада и сваке везе са Босном и Херцеговином. Цео политички живот Србије стајао је под скоро искључним утицајем Аустро-Угарске; шта више она је изазивала и многе од унутрашњих политичких догађаја. Изгледало је да је остварене идеја оних великих сила, које су на Берлинском Конгресу биле најмоћније и држале да ће Србија постати само економско-политички вазал Аустро-Угарске.

Под тим утицајем Србија је била све до последњих 10—12 година. Скоро цео народ у Србији био је најодлучније противан новом економском и политичком вазалству и, не увиђајући и тежак географски и економски положај Србије после Берлинскога Конгреса, сводио је све те догађаје само на династију и сматрао их једино као потребу династије и династичне политике. У Србији се с муком владало, дешавали су се тешки унутрашњи догађаји. Поред тога појединци и партије, узнемирени услед таквог стања, а немајући довољно моралне и социјалне дисциплине, одали су се у маси љутим унутрашњим борбама.Наша земља даје класичан пример како рђав географски и економски положај може изазвати и унутрашњу анархију. Ипак има једна добит, коју је Србија имала првих година после Берлинског Конгреса: имајући повољан трговински уговор с Аустро-Угарском и, утврдивши поменути политички однос с овом монархијом, она је била као у некој политичкој заветрини и ипак је културно и привредно напредовала; у овом времену је створен знатан број важних културних тековина.

Пристигле су нове генерације, остало је појединаца који нису били морално сломљени ранијим догађајима, јавиле су се нове енергије а у исто време настају и одлучни први кораци за еманципацијом од Аустро-Угарске. То је нарочито ојачало последњих 4—5 година. Док пре 10—12 година Аустро-Угарска није скоро никад правила сметње српском извозу и није затварала северну границу Србије, једина економска врата Србије после Берлинског Конгреса, она је од пре 10—12 године почела да забрањује извоз свиња и рогате стоке. Као повод се наводе сточне болести, које се учестано одонда јављају, откад почињу тежње за еманципацијом од Аустро-Угарске. Али није само тиме Аустро-Угарска направила још дубљим антагонизам који је између ње и Србије већ постојао. Изгледа да клерикална дуалистичка монархија има неку нарочиту способност да се с великом вештином идентификује са сваком напопуларном струјом. Одавно омрзнута од популарних група у Србији, она је била непријатељски расположена и према српском парламентаризму.

Да би се ослободила од економске и политичке зависности, Србија учини горостасан напор и, противно свој тежини и безизлазности географског положаја, уђе у економски и царински рат с Аустро-Угарском, који је трајао две и по године. И тек у августу ове године закључен је истина трговински уговор између Србије и Аустро-Угарске, али тако мале вредности да се економски рат, и даље латентно наставља. За време царинског рата се показало да су извозу Србије и низ Дунав и према Солуну стављене насупрот знатне сметње.

Србија извози три главне врсте продуката: сирово и суво воће (нарочито суве шљиве), жита и стоку (нарочито рогату стоку и свиње), у новије време и доста живине.

После објаве царинског рата, суве шљиве и жита могли су бити упућени поглавито низ Дунав у Браилу и Галац, одакле су кроз Црно Море, Босфор и Дарданеле даље разношени. Тај извоз је наишао на поменуте високе таксе на Ђердапу. По Берлинском Уговору Аустрија је добила право на регулисање Ђердапа и она је то право пренела на Угарску по цену унутрашњих компензација, у којима су, као што је познато, те земље неисцрпне. Угарска је регулисање Ђердапа рђаво извела, а затим је увела високе таксе за пролаз лађа кроз Ђердап, по којима је свима осталим државама знатно отежана пловидба на доњем Дунаву. О првом, чисто техничком, питању не могу се дуже бавити. О њему врло неповољно суде технички стручњаци*. Досадашњом праксом је довољно утврђено да је регулисањем Ђердапа пловидба врло мало добила; мала добит је поглавито у томе што се пловидба може да врши већи број дана у години него пре регулисања. За пролаз бродова рђаво регулисаним Ђердапом од Молдаве до Турне Северина, на дужини од 104 км., плаћају се врло високе таксе. На те таксе наишао је експорт жита и сувих шљива из Србије за време царинског рата, и српски произвођачи и трговци морали су имати знатних губитака.

* C. V. Suppan, у делу „Wasserstrassen und Binnenschiffahrt“, 1902, Berlin, на
Стp. 94.

Још је много теже ишло с извозом живе стоке. Пошто је била затворена сва граница према Аустро-Угарској, онај стари друм преко Фоче и Билећа много раније, одмах после Берлинскога Конгреса, стока се морала преносити једино железницом до Солуна, а одатле лађама за Египат, Малту и нарочито за италијанске тргове, где је стизала после 10—27 дана. Уз то је још железница од српске границе до Солуна, кроз турску територију, у рукама аустријских капиталиста и с аустријском администрацијом, и транспортне таксе су врло скупе. Напослетку, српски извоз је том линијом само донде могућан, док смо с Турском у пријатељским односима. Пренос једнога говечета из Србије до Ђенове кошта са свима трошковима 55—60 динара. За прераду свињетине у консерве постојале су кланице, нарочито модерна, по американском начину, уређена кланица код Београда и консерве су у разним правцима извожене, на првом месту у Француску.

Напослетку је било знатних тешкоћа и за извоз свежег воћа, и оно се у почетку царинског рата морало у бесцење продавати.

Србија је дакле одредбама и конзеквенцијама Берлинског Уговора економски затворена као у мишоловци и предата на милост и немилост дуалистичкој монархији. Анексијом Босне и Херцеговине такав се положај Србије дефинитивно фиксира.

Последњим чиновима Аустро-Угарске и Бугарске до краја је уништен онај привремени ред и она лабилна равнотежа, који су створени Берлинским Уговором и на њихово место се мора установити нов територијални и економски ред у овом крају Европе. На Берлинском Конгресу је Србији наметнут описани убитачан географски и економски положај и Србија мора најпре, и с правом, тражити да се при утврђивању новог реда тај положај у том смислу измени што ће се осигурати бар минимум услова, који су јој за живот и развијање потребни. Ови би се у томе састојали што би Србија добила извесну територијалну зону у области српскога народа, којом би излазила на Јадранско Море.

Поред економске постоји и политичка опасност за Србију. Њена мала територија остаје само за неко време да врши улогу уметка између Аустро-Угарске и ојачале независне краљевине Бугарске, која је двапут већа од Србије. Таква економски угушена политичка територија не може се дуго као самостална одржати. Дефинитивно уведена на Балканско Полуострво, Аустро-Угарска ће наставити завојевачку политику према Југу. Она не може трпети на својој јужној граници малу Србију, која јој је већ својом егзистенцијом противна, која мора изазивати наде српско-хрватскога народа за националном самосталношћу и, хтела или не хтела, чинити стално несигурним положај Аустро -Угарске у Босни и Херцеговини. О томе су начисто империјалистички расположени династично-војнички кругови Аустро-Угарске; у аустријским војничким часописима вођене су пре неколико година дискусије о правцу продирања даље према Југу и утврђено је да пут не води кроз узан, између Србије и Црне Горе уметнут Новопазарски Санџак који је и због терена за веће војне експедиције једва проходан, већ преко Србије, у првом реду моравском долином.

Није мања опасност за Србију ни од Бугарске, нарочито ако непријатељску акцију према Србији започне у споразуму с Аустро-Угарском. Обавештеним круговима је познато да се Бугарска последње 2—3 године стално непријатељски понашала према Србији, да је у два маха тражила ма каквих повода за објаву рата Србији и да је у томе била спречена само интервенцијом неких великих сила.

Значај Босне и Херцеговине за српски народ

При утврђивању граница Србије и Црне Горе на Берлинском Конгресу није се дакле пазило ни на територијалну равнотежу ни на минимум територије, који је потребан за живот двеју српских државица, на моменте о којима иначе ипак и најформалистичнија дипломатија води рачуна. Исто су тако сасвим занемарена национална равнотежа и велика национална права, природна права једнога народа. Ја при овоме не мислим на потпуно извођење принципа националности и на тачно национално омеђавање држава. Таква метода, изведена на једном конгресу и за извесне крајеве, могла би можда да изазове друга национална питања и познате противности у Европи, које се тичу периферијских области и периферијских делова појединих народа. Али као неоспоран минимум принципа националности мора вредети то да се не сме дати туђину, страној држави, централна област и језгро једнога народа, јер то значе Босна и Херцеговина за српски народ. Оне дакле нису за Србију и српски народ оно што су Елзас и Лотрингија за Французе или Трента и Трст за Италијане или алпијске аустријске области за Немачку, већ оно што је област Москве за Русију и што су најчвршћи делови Немачке и Француске за ова два народа, они дакле делови који су најбољи представници немачке и француске расе. Не сјединити Босну и Херцеговину са Србијом и Црном Гором или им бар не дати аутономну управу, већ их предати Аустро-Угарској, то значи створити лабилну равнотежу, паклено стање, које не да мира ни завојевачу ни националном претенденту и против кога су у сталној узбуни све живе силе једнога народа. Такве комбинације су највећа бесмислица; оне не само не осигуравају мир, већ су легло сталних немира и опасности за мир, нарочито намештено буре пуно барута поред велике ватре, која га са свих страна лиже.

И ако је опште познато да су Босна и Херцеговина области чисто српске расе, ја ћу у кратко представити њихов положај и значај за српски народ.

Србија и Црна Гора су мале области кристализације, у којима није скупљена ни једна трећина народа српско-хрватскога језика.

Резултат израчунавања је овај: Народа нашега језика има око десет милиуна. Он по броју долази на треће место међу Словенима, одмах после Руса и Пољака. Од немачке границе до Цариграда нема већег народа од нашега. Већи је дакле од Чеха, Мађара, Бугара и Грка. Годишњи прираштај нашега народа износи око 100.000; исти је или већи од околних народа, а спада међу народе који највише прираштају. У том великом комплексу или етнографској области српскога народа Босна и Херцеговина имају централни положај.

Сва та народна маса од десет милиуна говори једним језиком који је толико једноставан, као ретко који у Европи. Од Истре па дубоко у Македонију могу се сељаци међу собом споразумевати. Осим тога је славистима и зналцима језика познато, да на Балканском Полуострву нема народнога језика који је толико формиран и усавршен за литературу и науку као што је српски језик.

Први књижевни споменик српскога језика постао је у Босни 1189 године, познато писмо бана Кулина. Најлепше народне умотворине постале су на земљишту Херцеговине и Босне. Језик Херцеговине узео је оснивалац српскога књижевног језика и новије српске литературе, Вук Караџић, за књижевни језик српскога народа. Тај исти језик усвојен је за књижевни језик Хрвата још у првој половини 19 века. Многи најзаслужнији људи српскога народа пореклом су из Босне и Херцеговине. Неколико од данашњих најбољих српских књижевника, чији су списи распрострањени и цењени по целоме српском народу, Херцеговци су и Босанци. Свако научно предузеће у Београду налази најживљих сарадника у Босни и Херцеговини. О целини српскога народа и његовим националним тежњама има иста схватања сва српска журналистика, а у извесном правцу предњачи српска журналистика Босне и Херцеговине. Поред свих препрека, које се стално стављају, литерарне и научне везе између Београда с једне и Мостара, Сарајева и Бањалуке с друге стране остале су живе и интимне.

Али народ обележенога простора није везан само истим језиком и литературом. На већем делу те географске просторије постоји српско национално осећање и мишљење, које је у широким народним слојевима тако јако као ни код једнога балканског народа. По заједничким историјским традицијама јасно се осећа да су народ и виши народни живот састављени не само од живих личности него и од мртвих и од догађаја прошлости. И ако има регионалних разлика, исте су основне психичке особине народа целе обележене области, оне стваралачке особине народнога духа, које се у свему показују: почевши од мотива у орнаментици и од начина на који се зграде и алатљике граде па до погледа на живот, до оне суме осећања, празноверица и маштања, којима народ даје себи рачуна о свету и животу. И у овоме погледу народ Босне и Херцеговине представља један од етнографски најсвежијих и најјачих делова српскога народа и чини нераздвојну целину с народом западне Србије, Новопазарског Санџака и Црне Горе. Кад се из црногорских Брда пређе у Херцеговину не опажа се у народу никаква разлика. Исто је тако, кад се из пограничних крајева Србије пређе у Босну или у Новопазарски Санџак. Скоро цело становништво западне Србије пореклом је из Херцеговине, Босне и Новопазарског Санџака.

Трговина не само Босне и Херцеговине већ и суседних области, па и западне Србије поглавито је у рукама Херцеговаца. Нигде није оданост и пожртвовање за културне и просветне интересе српскога народа више развијена но у Херцеговини и Босни. Шта више Босанци и Херцеговци су у знатном броју учествовали у свима ратовима, које је Србија у 19 веку водила ради свог ослобођења и ослобођења суседних области. Они су још у турско време, пре окупације, дигли велики број својих цркава, школа и основали друге просветне и културне, установе, и тај су рад и после окупације наставили; и сад сами издржавају своје школе и учитеље и чине велика завештања на економске и просветне циљеве. Имају своју просветну организацију, која располаже знатним средствима за школовање даровитих, младих људи на универзитетима.

Идући из Србије према Западу најпре се у централној Босни наилази на католичко становништво српскога језика. Граница између једноставног православног и мешовитог православно-католичког становништва иде у главноме развођем између река Дрине и Босне. Католичко становништво Босне и Херцеговине се до окупације осећало као целина с православним. Измешано с православним, које превлађује, оно лежи у средини између Хрватске, у којој већину чини католичко становништво, и Србије с источном Босном и Херцеговином где су искључно православни. Из тих делова Босне може се дакле знатно утицати да се изравнају разлике створене различним историјским развитком између западних и источних земаља истога народа и да се оне још чвршће споје, но што је сад случај, у једну културну целину. Ово тим пре и лакше што су већина Хрвата и Срба и у Хрватској показали да су не само осетили потребу да се узајамно трпе, већ и способност и увиђавност да заједнички раде. Дух и смисао аустријске окупационе управе био је томе сасвим противан: растављао је и удаљавао ове народне делове као што ће се видети из идуће главе.

Из изложенога је јасно да су Босна и Херцеговина по вредности народа, по његовом централном положају у етнографској маси српско-хрватскога народа и по згодној мешавини православних и католика кључ српскога проблема. Без њих не може бити веће српске државе. Оне су најважнија област и за решавање српско-хрватскога и тиме Југословенскога питања.

Дух и смисао аустроугарске управе у Босни

Аустро-Угарска је држава једне династије. Њена територијална политика је исто тако поглавито политика династије. Онога часа кад изгуби суверенство над једном облашћу, она одмах упорно тражи да прошири свој суверенитет над ма којом другом облашћу, где је моментално најлакше, где је најмањи отпор. То није политика једнога великог државног организма, који, пун снаге и живота, смишљено заузима ону област, која му збиља треба. Не, аустријска територијална политика је нелогична, по главној особини средњевековна.

Из таквих мотива, а стицајем особитих прилика, она је на Берлинском Конгресу добила право да окупира Босну и Херцеговину. Не би га могла добити без крепке помоћи, коју су јој указале Немачка и Енглеска, нарочито прва, за коју је окупација Босне изгледала снажење немачких тежњи и немачке политике. Завојевање ових српских земаља није била потреба широких народних слојева Аустро-Угарске; нису га желели ни поједини економски слојеви, ни индустријски и трговачки. То је желела само династија и дворско-војничка струја. Што је после свршеног чина дала на то пристанак незнатна већина парламента, то не може изненадити оне, који знају малу вредност овога органа у Аустро-Угарској, нарочито за спољна питања; напротив, познаваоце аустријских прилика је изненадило што то није једногласно примљено.

Разумљиво је што таква нелогична и неприродна политика завојевања није могла да испуни скоро ниједно обећање, које је на Берлинском Конгресу износила као разлог за окупацију. Најглавнији је разлог био тај што Далмацији треба копнено залеђе с којим би се комуникацијама везала. Како су велике силе мало узимале у обзир тежње народа Босне и Херцеговине, ово је за њих могло бити разлог. Али то обећање Аустро-Угарска није испунила. Она за 30 година није успела да железницама веже окупиране земље с Далмацијом; ове су земље остале стране једна другој као што су биле и пре окупације. Осим тога, не само до Берлинског Конгреса, него и до данас Далмација је остала једна од земаља које су економски најназадније, и то признају сами Аустријанци у парламенту, у журналистици, у брошурама. Даљи разлози за окупацију били су ови: Аустро-Угарска може, као држава великих средстава, да реши аграрно питање и може да унесе мир и ред међу народ разних вера, међу хришћане и мухамеданце, који се међусобно тру. И, док су Србија и Бугарска, у којима је било истих аграрних прилика, потпуно решиле аграрно питање, и то одмах после Берлинског Конгреса, једина га Аустро-Угарска није решила. Не само да није унела ред и мир међу народ разних вера и конфесија, већ је те противности, само заоштрила.

Као што није могла извршити горње задатке, тако није могла ни иначе унети праву културу и мир у Босну и Херцеговину. Аустро-Угарска монархија носи собом поглавито известан, специфично аустријски дух управе и клерикално-католичке тежње. То је оно што се нарочито осећа у њеном спољном раду на Балкану, нарочито у окупираним земљама.

Под аустријским духом управе разумем познату суву аустријску администрацију, затим строг полицијски ред. То је најпотпунији режим туторисања, до виртуозности изведен у Босни и Херцеговини, може бити последњи пример старе полицијске државе. Власт је све регулисала, све наређује, у свашта се меша, колико год може убија сваку личну иницијативу. Познати аустријски Beamter-и , који су врло љубазни и услужни према странцима, сматрају Босанце и Херцеговце као дивљаке, гледају на њих с велике висине (von oben herab) и мисле да су дошли да их усреће на свој начин и према својим шемама. Нема сумње да они уносе известан полицијски ред и оне културне новине које одговарају малим људским потребама. Али аустријска администрација није умела, и она то не може, да сазна права осећања и логику овога народа, који јој је сасвим стран. Осим нешто мало Босанаца и Херцеговаца, који су постали чиновници, скоро нико од многобројних страних чиновника не разуме у правом смислу, народни језик, пун слика, које сељаци често употребљавају да прикрију дубоке разлике у схватању између себе и аустријске администрације, да је исмеју и да обележе непријатељство. Већина из централне сарајевске управе, који мисле да знају народни језик, говоре неким једва разумљивим жаргоном српскога језика, тако да је се лакше с њима немачки споразумети или мешати много немачких речи да би се човек с њима споразумео. Оваква управа, која туторише и озго декретира, није ни могла почети рад оздо, од народа и да га тако навикне да се сам диже. Нити су они разумели народ, нити народ њих. То потпуно неразумевање и неспоразумевање узрок је многим комичним сценама, које изазивају омирски смех у Босни и Херцеговини. Неки од босанско-херцеговачких књижевника постали су врло популарни представљањем те дисонанције између народа и администрације, нарочито даровити Кочић који је због тога и сада у затвору.

Та туторска управа неповерљива је према народу, сумња у свакога, стално шпијунира и има места, срећом ретких, где се скоро трећина становништва бави шпијунажом; располаже целим системом малих средстава, којима застрашава, притискује, боцка, убија сваки слободан покрет и често доводи до очајања појединце и поједине групе становништва. Као права завојевачка управа, која је дошла по команди, по мандату Европе, не по некој потреби, она се не брине да дигне народ на виши ниво, и да га тако себи приближи и за себе задобије. И зато народ сматра ту управу за непријатеља и махом је дубоко мрзи. Аустријска туторска управа уме особитом вештином да однегује дубоку мржњу код својих поданика. Та мржња је толико јака да је они преносе и на становништво слободних балканских држава, где је она свакојако мање развијена, јер ово становништво није на себи осетило тежак режим полицијске државе; осећа само остале незгоде, које се јављају у односима између њихових држава и Аустро-Угарске, а то је ипак мање тешко. Због таквога народног расположења нема ни у једној области земљине кугле релативно толико жандармерије и војске, које чувају народ, и тако много утврђења којима се народ застрашава, као у Босни и Херцеговини. Један енглески политичар који је пре три године пропутовао Босном и Херцеговином саопштио ми је ово поучно упоређење: Аустро-Угарска је употребила више војничких средстава да држи у покорности народ Босне и Херцеговине од 1,5 милиун, него Енглеска у Индији, где има скоро 300 милиуна становника.

Поред опште неповерљивости аустроугарска управа Босне и Херцеговине одликује се католичко-клерикалним духом и тежњама: незнатне распре и клице верске нетрпљивости негује, развија и експлоатише да би створила непријатељства између конфесија и могла употребити једне против других. Због апсолутистичко-клерикалног духа су просвета и општи културни ниво широких народних слојева јако занемарени.

По званичним подацима 1906 године има у Босни и Херцеговини свега 253 државне основне школе, осим тога 70, које издржавају црквене православне и 31 које издржавају католичке општине. У Србији има 1272 основних школа. Само у четири округа, који су присаједињени Србији после Берлинског Конгреса, има 227 основних школа, скоро онолико исто колико у Босни и Херцеговини, које су пет пута веће од она четири округа. У Новопазарском Санџаку и осталој Старој Србији, која је под Турском и знатно мања од Босне и Херцеговине, има само српских школа око 240. Познат је велики број школа у Македонији, које припадају грчкој, српској и бугарској народности. По броју школа Босна и Херцеговина се не само не могу поређивати са Србијом, него знатно изостају и иза Старе Србије и Македоније. Многобројним ситним начинима босанска управа омета оснивање и рад православних основних школа.

Исти односи остају кад се пореди број учитеља и буџети основних и других школа. У Србији има 2375 учитеља, а у Босни и Херцеговини 810, и од тога броја више од 200 плаћају црквене школске општине. Србија издаје годишње на основне школе 4,577.110 динара, а у Босни и Херцеговини се на њих троши 1,264.540 круна. У Босни и Херцеговини имају три државне гимназије и једна реалка, а у Србији 20 гимназија и реалака, од којих су 10 пуне, а остале са 4—7 разреда; само у поменута четири округа, које је Србија добила после Берлинског Конгреса, имају четири гимназије и реалке. Даље у Србији имају 4 учитељске, 4 трговачке, ратарске и виноделске и 3 школе за више образовање девојака; затим Универзитет с 80 наставника и око 1000 ученика. На средње и стручне школе и на Универзитет Србија троши преко 2,5 милиуна динара. Босна и Херцеговина немају Универзитета, а на средње и стручне школе се не троши ни половина од онога колико на њих Србија издаје.

Школе у Босни и Херцеговини немају само задатак да дају научна и корисна знања и да дижу ниво опште просвећености. У жалбама које су православни и мухамеданци подносили аустроугарском цару и заједничком министру финансија изнесени су многобројни докази: да се настава предмета удешава према тежњама босанске управе, да у наставном телу несразмерно превлађују католици и да се на најразноврсније начине фаворизирају католички ученици, док се праве сметње, нарочито православним ученицима. И то је само ради принципа: divide et impera. Несумњиво је да се кроз школске, нарочито средње школске уџбенике, квари српски народни језик Босне и Херцеговине. То могу и сам потврдити: због изопаченог језика ја сам с муком могао разумети поједина места из тих уџбеника.

Управа клерикално-католичког духа није и не може бити непристрасна према различним босанским верама. Можда нема ниједног сељака у Босни и Херцеговини, који није осетио да је држава управа рђаво расположена према православној цркви. Чиновници централне управе у Сарајеву су католици, скоро искључно нижег образовања, и то је већ довољно да свакоме улије неповерење. Одмах после окупације осетиле су се јасне тежње да се дезорганизира православна црква. Аустријски цар је узео себи право да сам поставља православне митрополите. Земаљска управа у Сарајеву утиче јако на постављање свештеника не само преко митрополита, царем постављених, већ и тиме што способност свештеника и сама оцењује, узимајући у обзир његово национално и политичко понашање. То је детаљно изложено у три меморандума, што су их православне општине Босне и Херцеговине подносиле аустријскоме цару.

У Босни и Херцеговини је несразмерно мање урађено на дизању економног стања широких народних слојева но у Србији.

Поменуто је да није решено аграрно питање. Највећи број сеоскога становништва и сада чине кметови, који немају нимало своје земље. Према званичној статистици има:

Великих поседника

Слободних сељака

(који имају своје земље)

Кметова

(без имало своје земље)

Полу-кметова

(полу-слободни сељаци)

2.13%

33.45%

38.25%

11.26%

Кметови плаћају беговима по правилу 1/3, држави 1/10 од приноса земље. Задржан је дакле потпуно турски аграрни систем, онај којим је последњи пут регулисан однос између бегова и кметова 1859 године. Али, док је у турско време десетина наплаћивана у натури, сад се преобраћа у новац, и то врло често по цени која премаша пијачну. Мали чиновници, десетари који процењују десетину, имају од тога известан проценат. Што већа десетина, то већа десетарева награда. Према процени десетине, која је скоро редовно већа но што је у ствари, тражи и бег или ага своју трећину. Осим тога су процене десетине и због тога неправилне што их врше према своме нахођењу мали некултурни чиновници, не ретко поседнути верском мржњом. На последњу неправилност је обратио пажњу и Ј. М. Baernreither. Познато је колико овакав средњевековни систем поседа и порезивања спречава људску активност и колика је препрека да шири народни слојеви дођу до материјалног благостања. Али, где је ниво просвећености на онако ниском ступњу као у Босни и Херцеговини ни слободни и полуслободни сељаци нису по материјалном стању знатно одмакли од кметова. И поред овога су у Босни и Херцеговини уведене све оне порезе, које обично постоје у осталим европским земљама.

После окупације је настао грозничав рад на експлоатисању босанских шума, и сваке године се извози на десетине милиуна круна дрва и грађе; 1907 године извезено је тога 28 милиуна. Мени није ближе познат рад на шумској економији у Босни и Херцеговини, али изгледа да то није рационално експлоатисање шума, када се и после тридесетогодишње експлоатације извози 28 милиуна круна дрва и грађе. Кад се извезе толика количина дрва годишње, је ли могућно толико оголелог земљишта пошумити? Има знатних рударских предузећа, нарочито рудника железа, мангана и угља, затим индустријских предузећа. Те су послове предузеле поједине фирме из Аустро-Угарске, и раде их као у колонијама, где се рђаво ради, експлоататорски, с највећом могућном добити. И радници су махом доведени са стране. Народ није уведен ни у оне послове које уме радити или на које би се могао навићи, и од поменутог, свакојако знатног економског рада, није имао правих користи.

Даље има, као у свакој земљи која се ослободи од турске управе, у томе напретка што су саграђена многа државна здања и државни хотели (последње је специјалитет босанске управе), али је несразмерно више од тога утрошено на војничке и жандармске касарне и на безбројна и разноврсна утврђења, којима је сва земља као мрежом покривена. На последње радове и на многобројну жандармерију, коју управа, као и војску, мора да држи ради своје сигурности, троши се знатан део буџета Босне и Херцеговине.

Највише су хваљени ови резултати аустроугарске управе: лична и имовна сигурност и комуникације, нарочито железнице. Обичне сигурности за живот појединаца и имовне сигурности има збиља у Босни и Херцеговини у довољној мери. Али је знатно ограничена не само слобода личности, већ и слобода кретања, нарочито оних православних и мухамеданаца, који су јачега националног осећања или политички енергичнији. Они се не могу слободно кретати ни из места у место у Босни и Херцеговини, много мање изван ових области. Јер због врло разгранате шпијунаже и нетачних или лажних шпијунских извештаја, јако је ограничена и компромитована лична сигурност. Има врло много неравноправних и сумњивих грађана.

Највеће је напретке показала управа Босне и Херцеговине у грађењу железница. Наследила је од турске управе само линију Бањалука—Доберлин од 104 км. нормалног колосека. По извештају од 1906 год. босанска управа је направила за 30 година 12322 км. железница уског колосека. После штампања овога извештаја довршена је железница ускога колосека од Сарајева до српске границе на Вардишту, дугачка 166 км. Већина је ових железничких пруга, као што сам извештај тврди, рађена за војничке потребе, али несумњиво вреде и за трговину и привреду земаљску. Неке пруге су остале поглавито стратегијске, као она од Метковића до Зеленике у Боки Которској, затим пруга од Сарајева до Вардишта.

Признавајући овај железнички напредак морам истаћи, да је то општи напредак који су показале све балканске државе после Берлинског Конгреса. Бугарска је на пр. направила више и рационалнијих железница него Аустрија у Босни и Херцеговини. Србија, која у том погледу није одмах показала знатне напретке и сад их надокнађава, направила је после Берлинског Конгреса ипак 558,8 км. железнице с нормалним колосеком (1453 м.), која је само од економског значаја. Све железнице Босне и Херцеговине, које је Аустро-Угарска направила, уског су колосека. Због тога железнице Србије само нормалног колосека више стају него све босанске железнице. Осим тога Србија је направила 270,3 км. железница уског колосека (0,76 м.), а у грађењу су 472,4 км. железница уског колосека. Србија има дакле 826,1 км. готових железница, а са последњима — у грађењу — 1298,5 км.

Признавајући дакле оне напретке, које је аустроугарска управа у Босни и Херцеговини учинила, морам истаћи да они не стоје ни у каквој размери са гласом, који је о томе по Европи, нарочито по западној Европи, раширен. Вешто организованом рекламом у журналистици и литератури ти су напретци преувеличани. Тврдило се: како су Босна и Херцеговина напредније од иједне балканске земље и како је Аустро-Угарска извршила овде дело цивилизације, коме управо нема равног. Босанска је управа уздигла рекламу до нивоа државне установе. Ниједан важнији турист, а нарочито кореспондент новина, није могао проћи кроз Босну и Херцеговину, а да за то претходно не сазна босанска управа; сваки је на граници дочекиван, стављали су му се на услугу нарочито за то дресирани чиновници босанске владе, који у одређеном смислу обавештавају о земљи и народу. Приређивани су конгреси журналиста са сјајним дочеком и бесплатним путовањима. С великим напором постизано је да су сазивани интернационални конгреси у Сарајеву, као археолошки или као што је била екскурзија геолошког конгреса. Мени је познато да су чланови овога другог конгреса тако дочекивани и сјајно гошћени као нигде у Европи.

Ипак у рекламској литератури о Босни и Херцеговини има писаца од две врсте. Једни су они који хвале господара и управу, која их је бесплатно провела железничким линијама и на фијакерима често са четири коња и снабдела поклонима. О тој мало отменој класи журналиста и других писаца не вреди се даље бавити. Али је за морал нашега доба интересантно забележити, да су такви журналисти и писци у Европи прилично многобројни.

Има и неколико честитих писаца који су се преварили, и мени се чини због овога:

Нису знали српскога језика и нису за то ни с ким долазили у додир осим одређених чиновника и нарочитих људи, који су обучени како треба проводити странце и шта им треба показати.

Нису сами дубље проучавали ни званичне податке, нарочито босанску статистику, већ су по људској навици и тромости радо примали оне податке, које им је босанска влада ставила на расположење; а ја поуздано знам да нема иоле знатнијега путника коме она те податке није нудила.

Али изгледа да је код поменутих честитих писаца ипак био важнији овај психолошки моменат. Из западне Европе се лако и брзо долази у Босну и Херцеговину, у Исток, који је више питореск, него земље европске Турске. Оштроумна управа Босне и Херцеговине сетила се да уведе једну институцију, које иначе нема нигде у Европи, то су тзв. државни, чисти и добро уређени хотели, којих има у свима варошима, чак и у по неком селу. Путници уживају у земљишту ванредне лепоте и Истоку интересантнијем него што је Исток европске Турске, а имају у поменутим државним хотелима све угодности. То је оно исто осећање које имамо на снежним и дивљим врховима швајцарских Алпа, кад на њима нађемо познате швајцарске хотеле, или оно осећање које човек има кад гледа у кавезима, без опасности, и сасвим комотно, интересантне и опасне животиње. И спонтано смо захвални државној управи која нам је то задовољство приредила.

Сасвим је незнатан број писаца, који су преко свих поменутих вештина видели право стање, бар делимице.

Српски и југословенски проблем

Можда у Европи нема линије која раздваја такве противности као што је линија што одваја српски народ с једне а аустроугарску монархију или управо остали комплекс аустроугарских земаља и народа с друге стране. Различна су осећања, мишљење и поглед на свет. То је толико различно да Аустро-Угарска, поред вековних додира и веза, није разумела осећања и логику српскога народа. А од онога што се у Србији дешава, она све погрешно схвата и, срећом, бесмислено ради. Ово се показује у сталним трењима, несугласицама и антагонизму. Ја нећу овде детаљно представљати ону чудну мешавину од добрих и злих особина, којима се српски народ одликује и које су производ многобројних фактора као патријархалног живота, источњачких утицаја, православне вере, историјско-политичког развитка; јамачно су у неколико и првобитне народне особине. Али постоји комплекс јаких особина, које утичу на однос српскога народа према Аустро-Угарској и због којих се он и у оквиру дуалистичке монархије издваја као страно тело.

Нарочито се свака аустријска спољна акција има да бори са жилавошћу и снагом српског народа и његовом несаломљивом тежњом за самосталношћу. Утврђено је да српски језик у слободној утакмици осваја и шири се. Позната је особита лепота српских народних песама и јачина историјских традиција. И оне су се заједно са српским мелодијама распростирале и освајале. Народ има у себи стваралачког, има ону остругу духа, која подстакне на мисао и чини да се стварају новине. Кад су у питању национална осећања и тежње његова је узајамност и отпорна снага врло знатна. Његов инстинкт за самосталношћу је тако јак да код појединаца каткад изгледа антисоцијалан. Најјаче је можда развијен код црногорских отмених невољника. Срби су увек имали своје народне идеале, и, кад су потпадали под туђина, нису као народна маса били у туђој служби. Векови борбе са завојевачем однеговали су у српском народу национални понос и национално јунаштво, и вршена је селекција, које у тој мери није било ни код једнога балканског народа. Кад им се чине националне неправде, они тада осећају у себи нешто што је јаче од њихове снаге и од разлога, који им саветују уздржљивост. Морални мотиви су у широкој народној маси по правилу претежнији од материјалних.

Дуалистичка монархија то не схвата јер га у том облику није нашла код осталих својих словенских народа. Она је тај антагонизам појачала католичењем и поунијаћивањем целих крајева и појединаца, која је у ранијим временима вршила, затим многобројним обећањима о аутономији, о самосталности цркве итд., које је у невољи чинила а никад није испуњавала; у широким народним слојевима изазивала је највеће нерасположење тиме што је одузимала најбоље земље за државу или за насељавање колониста.

Врло је чест случај да Србин и прави Аустријанац, разговарајући о националној политици и полазећи од истих премиса, дођу до сасвим супротних резултата. Срби су свом снагом и свим бићем својим представници правог национализма и тежње за својом и југословенском самосталношћу. Само се на слободној националној основи може створити југословенска културна и државна заједница. Због тога не може никаква страна управа наћи у српском народу лојалне поданике. Та дубока психолошка особина и главна политичка црта народне душе осећа се не само у Србији, која је такође бивала под страним, и аустријским управама, него исто тако у Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрватској итд. У најдубљим народним слојевима постоји не само неповерење него често и мржња, дубока, неискорењива мржња према завојевачу. Тежња за самосталношћу није се изгубила ни код појединаца, који су национално попустили. Има у Аустро-Угарској Срба, који су се личном вредношћу и заслугама успели до високих државних положаја. Има других који су то или слично постали једино из врло обичних интереса. И једни и други раде, разуме се, у аустријском смислу. Али код првих, честитијих, има унутрашње борбе између поменуте дубоке психолошке особине и тога што су се стицајем прилика измирили с аустријским југословенским тежњама; то измирење осећају као грех и често због унутрашњих и спољних конфликата живот жалосно заврше. Ако и код оних најлошијих, који су се страној управи предали ради користи, скинете све покварене љуске, којима су обавијени и којих може бити много, искрсне ипак бар мало здраво језгро онога дубоког осећања српског, које душу пече и мира не да.

Православни су дакле у целини упорни, непомирљиви представници тежње за самосталним националним и културним животом и православна вера је етикета, која те тежње најбоље обележава. Али они нису једини то. Те тежње и погледи су напредовали и у последње време добијају све више југословенско обележје, постају тежња за националном и културном самосвојношћу и самосталношћу јужних Словена. Сада се Аустро-Угарска само донекле може још послужити југословенским католицима и од њих правити елеменат своје политике. У Далмацији су увек многи католици били исто тако јаки представници тежње за националном самосталношћу као и православни; у више су прилика из Далмације, која је на мору, чији су становници ширег хоризонта и под утицајем националне талијанске културе, из Далмације су потицали најразумнији погледи за српско-хрватском националном самосталношћу. Поменуто је да су у Хрватској Хрвати и Срби показали да су не само разумели преку потребу да се узајамно трпе, већ и способност да заједнички раде. До народа им је и народне самосталности и културе, не до династичних, клерикалних и туђинских интереса. Без насиља се, изгледа, не може више ни у Хрватској водити стара аустроугарска политика.

Постоји дакле јасно изражена тежња да цео југословенски комплекс од Трста до Солуна чини једну националну целину и развија културу на националној основи. Конфесије се потчињавају националном принципу. А главну масу тога југословенскога комплекса чини српски народ, који, осим тога, заузима и најповољније, али зато и најтеже, географске положаје, води главну борбу и подноси главне жртве за ту идеју.

Према оним дубоким осећањима и према идеји националне самосталности одавно се јавља као противник завојевачка акција Аустро-Угарске на Балканском Полуострву. То је започело нарочито у 17. веку и до данас се с променљивом срећом наставља. Аустроугарска војска је допирала до Скопља и Косова и морала се повлачити; у два маха је окупирала Србију и морала је напуштати; освојила је Далмацију, Боку и сада Босну и Херцеговину. Основа је те аустроугарске политике ова. Та је монархија са Севера, Истока и Запада опкољена моћним државама и народима, пред којима се морала повлачити и напуштати њихове земље. Ако се сада, ма из каквих мотива, у њој јаве тежње за активном спољном политиком, оне се морају упутити правцем најмањег отпора, према Југу, у област српскога народа. Врло дуго су ти мотиви били једино династично-војничке амбиције, па и сад су оне главни покретач аустријске завојевачке политике. Истина у новије је време скоро стидљиво наглашавано, да су им балканске области потребне и због јачег развитка индустрије, којој требају пијаце; као да су за ширење индустрије у Европи потребна територијална завојевања и као да се она не би могла много боље и сигурније развијати без познатог отпора и мржње, коју Аустро-Угарска завојевањима против саме себе сеје по целом Балканском Полуострву! Осим тога је одавно задобијала за своје освајачке планове извесне католичке Југословене, тиме што им је стављала у изглед уједињење Југословена, разуме се с клерикално-католичком етикетом. У новије време, пред анексију Босне, почела је давати обећања, да ће место дуализма бити уведен тријализам у монархији, и да ће ту трећу аутономну целину чинити Југословени. Последња идеја или обећање само је средство за комбатирање српско-хрватског национализма и тежња за југословенском самосталношћу, средство да би се лакше или да би се уопште могла извршити даља завојевања на Балканском Полуострву.

То су, изгледа, мотиви и идеје данашње врло активне аустроугарске спољне политике, о којој писци западне Европе, нарочито Енглеске, држе да јој је главне црте дао аустријски престолонаследник, који је у данашњем заједничком министру спољних послова нашао више ревносног но увиђавног помагача. Они држе да се последњим акцијама о новопазарској железници и анексији Босне враћају традицијама енергичне политике, коју је Андраши, потпомогнут Бизмарком, с много успеха, водио на Берлинском Конгресу. На томе су конгресу Русији, ма да је водила победнички рат, одузети сви плодови победе, док је Аустро-Угарска, не ратујући, добила две велике области, и отворили јој се још лепши изгледи. Сад је Русија у сличном стању, исцрпена јапанским ратом и унутра још несређена; из тих незгода, у којима се налази Русија, треба извући све могуће користи. Русија је, држе аустријски кругови, quantite negligeable и таква ће дуго времена остати. Због тога мисле да се може водити дрска политика без икаквог стварног риска. Аустрија је добила нове снаге и настаје нова сјајна епоха дуалистичке монархије. Ослањају се у земљи поглавито на демократски клерикализам, који се стално снажи. Потпомажући проглашење бугарске независности и краљевине, Аустро-Угарска то није учинила из љубави да ојача Бугарску већ је и то мера против Србије; она помаже Бугарску да сигурније спречи тежње Београда и Цетиња. Енглески писац*, чије сам мисли овде саопштио, држи да Русија није онолико слаба колико су претпоставили аустријски кругови, осим тога она има савезника. Даље је овај писац с необичном интуицијом осетио значај српскога народа и новије југословенске струје на које је наишла политика завојевања аустро-угарске монархије. Она је узела да решава српско питање, најинтересантнији, најзаплетенији и најопаснији део великог аустријског питања. Calchas с разлогом мисли да су Јужни Словени Ахилова пета хабзбуршке силе.

* Calchas, The Problem of the Near East. The Fortnightly Review. London. November 1908. c. 735.

Има још један, познат узрок, који скоро несвесно гони Аустро-Угарску на завојевања на Балканском Полуострву. Ма да аустријски кругови несумњиво мисле и желе да воде своју самосталну политику на Балкану, они то чине само до извесне мере. Што се великих црта и покрета тиче они у ствари морају да воде политику германства и Немачког Царства. То механички мора тако да буде. Аустрија има на Северу и Западу као суседа велику немачку нацију и силно Немачко Царство, огромне националне и економске снаге, које је на Југ гура. Ово тим лакше што је Аустрија састављена од многих народа, који се стално међусобно гложе и боре, што је у њој самој немачки народ најмоћнији и што поглавито он даје културно, у многоме и политичко обележје дуалистичкој монархији. И та претходна мисија, коју је германство пренело на Аустро-Угарску, састоји се у овоме: Аустро-Угарска разгази народе, који дођу под њену власт; изазове борбе међу народима и деловима истога народа, раслаби национална осећања и инстинкте и где је могућно инфилтрира их Немцима.

Таква политика Аустро-Угарске са свима мотивима и средствима, која су представљена, ступила је у фазу живе акције. Почела је новопазарском железницом, затим анексијом Босне и Херцеговине, које су по положају и по вредности и композицији народа кључ за решење српскога проблема. Тиме је започео одсудан судар између идеје српско-хрватског национализма и самосталности и аустријске освајачке политике, која је ради раслабљивања Југословена и лакшег продирања истакла идеју клерикално-католичког југословенства.

Сви тешки догађаји, који се у последње време виде на Словенском Југу само су знаци борбе између ових двеју идеја. У ту групу спада пооштравање описаног несносног режима у Босни, стварање „велеиздајничке“ афере и хапшење Срба у масама у Хрватској, употребљавање свих средстава, да се разбије српско-хрватска коалиција, изношење најновијих неистинитих вести о Србији* итд. Већ од дужег времена је дакле настала та фатална борба, у којој пате појединци и породице, а културно штетује не само и на првом месту српски народ, затим остали Јужни Словени, већ и сама Аустро-Угарска. Врло знатан део енергије српскога народа одавно је заузет том борбом, а новије генерације се њој поглавито посвећују. Врло мало националне енергије може да се упути на културни рад. Цео културни развитак једнога, несумњиво даровитога народа везан је борбом за самосталан национално-политички опстанак.

* Ту методу и њене резултате окарактерисао је особито Andre Cheradame (L’Europe
et la question d’Autriche
. Paris. 1901. p.X): „Ces alterations de la verite, continuees methodiquement pendant des annees produisent des resultats extraordinaires“.

Обрнуто сва спољна акција Аустро-Угарска везана је српским народом и српским проблемом и ако охола господа монархије то не би никад признала. Тиме је сва монархија не само стално ослабљена, већ се излаже опасности, да изазове цео тзв. аустријски проблем. Сад је већ почела да губи симпатије на свима странама, јер су њени освајачки планови постали јасни, затим што је стављала и сад ставља захтеве, који су српском народу мрски али су несимпатични и многим другим државама и народима: да се Србија и Црна Гора не смеју територијално саставити и трудила се и труди се да ове државице не добију природне границе; у областима српско-хрватскога народа, које држи под својом влашћу, ради један злочест посао: развија верску нетолеранцију и развија и отуђује два дела истога народа; тиме је доводила заоштреност и до грађанског рата, као што је било у Загребу у септембру 1902 године. Што показује јаче жеље за завојевањем српскога народа и завојевача, као сад Босну и Херцеговину, то све већу мржњу против себе изазива. Од политичког завојевања и политичког притиска не само да нема користи, већ има штете у свима правцима — до прављења сметња и спречавања свога властитог извоза. И ако би се десило да одржи или и даље освоји коју земљу српскога народа, она не може никад задобити његову оданост. То насилно заузеће много не вреди и дуго се не држи; бар Аустрија у томе има искуства. Због представљених дубоких психичких особина српскога народа и несаломљиве тежње за самосталношћу, нема на тој завојевачкој основи ни измирења ни решења. И да освоји српски народ, он ће се због изложених особина опет повољном приликом дићи и основати своју националну државу. Аустро-Угарска би била здравија и јача кад не само не би даље завојевачке нападе на српски народ вршила, већ кад би одвојила од себе и оне делове које сада држи. Остала велика територија дуалистичке монархије, с народима који су се један на други мање више навикли, остала би мирна и осигурана за културни и економски рад. Српски народ, као државна целина, ступио би с дуалистичком монархијом, кад нема освајачких намера, у најинтимније културне и економске везе.

Од јужне немачке границе до Цариграда простире се област мањих народа противно највећем делу Русије, средњој и западној Европи, области великих народа. На оном простору нема још устаљених држава и формираних народа. Све је то у стварању, или се сада ствара, и тежње српскога народа за националном целином добиле су у свим његовим деловима прецизан облик. Те идеје не би можда могла зауставити никаква једноставнија сила но што је Аустро-Угарска, која и сама мора пролазити кроз нове кризе и процесе, осим данашњих што се у њој врше. Али није вероватно да ће клерикално-династична Аустро-Угарска, с познатом својом бирократијом, с оном сувом полицијском администрацијом, наићи на хумане и културне путове, о којима сам држао да их треба при крају ове расправе нагласити. Даље, позната је она особина људске природе по којој се често као ствар части пометених појединаца или државе постави оно што им највише шкоди. Зато ће одговорност за догађаје, који ће наступити, пасти само на Аустро-Угарску:

Српски се проблем мора решити силом. Обе српске државице морају се поглавито војно и просветно најживље спремати, одржавати националну енергију у завојеваним деловима српскога народа и прву, иоле повољну, прилику употребити да расправљају српско питање с Аустро-Угарском.

(Текст преузет са странице „Пројекат Растко“ http://www.rastko.rs/antropologija/cvijic/govori-clanci/jcvijic-aneksija_c.html)


Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top