БАЊАЛУЧКИ ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕС (2)

d186d180d0bdd0b0-1.jpg
Подели:

БОРБА ЗА ПОМИЛОВАЊЕ

Влада Србије се све више интересовала за судбину затвореника. И на сједницама Министарског савета редовно је извјештавано о дешавањима у Бањалуци, као и о акцијама које су стране земље спроводиле како би спасиле шеснаест осуђеника на смрт.

црна црна кућа

План српске владе од почетка процеса био је да се стално пише у Енглеску, Француску и Америку, али је одлучено да се ипак сачека завршетак суђења. Повезаност чланова „Народне одбране“ са министрима шкодила би влади, али и оптуженицима, јер би се тако само нагласила веза оптужених са Србијом, чиме би положај затвореника био погоршан. У српским круговима се од самог почетка знало да је у Бечу намјера „изнети пред Европу оптужење против Србије и показати Сарајево као резултат наше пропаганде у Босни. Досадашњи рад, а нарочито Народне одбране представити као компромитујући.“

Став српске владе, ипак, понајбоље илуструју Пашићеве ријечи да ће се дати „деманти да су српски званичникругови имали везе“ са оптуженима, забиљежене након информација да Швајцарском круже вијести о новим подацима на Бањалучком велеиздајничком процесу, који доказују повезаност „Народне одбране“ и српске владе.

Када је пресуда изречена, 22. априла 1916. године, Бањалука је постала предмет великог интересовања свјетске јавности, тако да су у праву они који тврде да су организатори процеса знали какве реакције ће он изазвати у свијету, вјероватно га не би ни покретали. Након изрицања пресуде, босанскохерцеговачки и србијански емигранти, Југословенски одбор, српска влада и дипломатија су, уз помоћ међународне јавности и утицајних свјетских државника, на све начине покушавали спасити осуђенике на смрт. Жељели су, наравно, ширити југословенску идеју, али и свијету, прије свега Америци као највећој неутралној сили, приказати Аустро-Угарску у најгорем свјетлу.

Никола Стојановић, Србин који је за вријеме суђења на себе преузео кривицу свих велеиздајника, највише се ангажовао око помиловања. У томе су му помагали Јован Јовановић Пижон у Енглеској, Михаило Гавриловић у Ватикану, Перо Слијепчевић, Владимир Гаћиновић и Љубомир Михајловић у Америци, Миленко Веснић и Јован Жујовић у Француској, те још неке угледне српске дипломате. Они су жељели помоћи својим колегама, али и ширити политичку пропаганду.

О процесу, а посебно о његовом исходу, највише се говорило у Француској, Шпанији, Ватикану и Америци, чији лидери носе највеће заслуге за помиловање. Причало се о процесу и много шире. Тако је Ланг, Генерални секретар Интерпарламентарне уније, тражио од Аустро-Угарске да помилује бар народне посланике, Васиља Грђића и Матију Поповића. Лига за људска права је такође интервенисала, након говора Хинка Хинковића на сједници одржаној почетком јуна 1916. године. Стојановић и његове колеге су, поводом бањалучког питања контактирале са руском Думом, шведским краљем и швајцарском владом. Скоро сви су упућивали на адресу шпанског краља Алфонса XIII који је у кратком периоду два пута интервенисао у корист осуђеника. Исто толико писама послато је и из Ватикана.

Иако су многи интервенисали, цар Фрањо Јосип био је неумољив. Онда је услиједила полугодишња пауза. Америка је све јасније била на страни Антанте, чији положај је свакога дана бивао све бољи, па се промијенила и ситуација на ратиштима. Сходно томе, промијењени су и ратни циљеви Аустро-Угарске.

Када је, фебруара 1917. године, Врховни суд у Сарајеву потврдио првобитну пресуду, на аустроугарском пријестолу се већ налазио цар Карло V, који је, новембра 1916. године, наслиједио упокојеног Фрању Јосипа. Промјена на царском пријестолу може се узети и као пресудан тренутак у читавој причи о помиловању. Нови цар, чија политика се доста разликовала од политике претходника, у фебруару 1917. године је наредио да му се доставе извјештаји са свих велеиздајничких процеса у Босни и Херцеговини. Бањалучки процес опет је био у центру пажње, јер су српске дипломате поново алармирале своје колеге из иностранства. Вијест о процесу доспјела је и у амерички Конгрес, а они најистрајнији, папа Бенедикт XV и шпански краљ Алфонс XIII, интервенисали су још неколико пута. Швајцарске жене упутиле су петицију аустријској царици Зити, а о процесу се причало и у холандским високим круговима. Такође, представници протестантских цркава из Женеве писали су Буријану и молили за помиловање осуђених, прије свега четворице свештеника. Чешки, хрватски и словеначки католици су дејствовали код папе, не би ли овај интервенисао за Бањалучане.

Штампа је све вријеме истицала „аустријска зверства у Бањалуци“. Тако је у Српским новинама од 1. априла 1917. године, објављен дио текста Basler Nachrichten-а, који, између осталог, наводи: „Ако се ова пресуда изврши, јужнословенска раса у дунавској монархији имаће један низ мученика више. […] Извршење ове пресуде створило би чињенице, које се доцније, кад се рат сврши и кад се умире ратом узбуркане страсти, не би ни чим могле изменити.“ Да холандски и француски медији имају негативан став према овом и сличним процесима, знало се и у Аустро-Угарској.

Они који су поводом бањалучког питања радили највише, јесу српски изасланици у Енглеској и Француској, папа Бенедикт XV, амерички Конгрес и шпански краљ Алфонс XIII. Захваљујући њима, прије свега краљу Алфонсу, Карло V је помиловао шеснаест људи. Зато је о поменутим акцијама потребно рећи нешто више.

Акције из Ватикана

У Првом свјетском рату, Ватикан је желио одржати добре односе са објема странама и са свим државама, иако је наклоност према Аустро-Угарској, тада највећој католичкој земљи, свима била позната. С друге стране, знало се и за папину жељу да Београд као велики православни центар стави под своје окриље.

На самом почетку рата, српска влада је у Ватикан као представника послала Михаила Гавриловића. Он је треба- ло да се бори за интервенције Ватикана у Бечу када за то буде потребе, а остао је тамо све вријеме рата.63 Од велике помоћи био му је и изасланик Ристић, који је био у служби у Риму. Словеначки, хрватски, али и чешки католички кругови имали су великог удјела у наговарању Ватикана да интервенише у Бечу. Одмах након пресуде у Бањалуци, Гавриловић је преко нунција Бонца молио папину интервенцију, којом би се тражило да им смртне казне буду преиначене у присилни рад. С обзиром на то да ни у Ватикану нису смјели дозволити луксуз да пропусте прилику да задуже Србију, кардинал Пјетро Гаспари је већ маја 1916. послао писмо у Беч. Међутим, одговор је био негативан, јер су на двору тврдили да осуђеници нису Срби, него Босанци и да се папа, залагањем за њихово помиловање, мијеша у унутрашње послове Двојне монархије. Папа Бенедикт XV је био свјестан да ће егзекуција шеснаесторице осуђеника штетити угледу Mонархије, а као највећа католичка земља, Аустро-Угарска је у Ватикану заузимала посебно мјесто. Зато је Гаспари, након поновне Гавриловићеве интервенције, јула 1916. године, у Беч послао још једно писмо, у ком је навео да се међу осуђеницима налазе и четири свештеника, чије помиловање би донијело велику захвалност Ватикана. У писму је, такође, иста- као папину обавјештеност о негативном ставу свјетске јавности. Ни ово писмо, као ни лична посјета нунција Бонца аустроугарском цару Карлу V, фебруара 1917. године, након што је Врховни суд у Сарајеву потврдио пресуде, није уродила плодом. Иако су сви високи аустроугарски државници били обавијештени да се папа већ више пута заложио за оптужене у бањалучком процесу, наговјештаја о помиловању није било. У Аустро-Угарској су на то гледали као на уплитање у њене унутрашње послове, а посебно им је сметала папина наклоност према једном православном народу који је, поврх свега, био један од највећих противника њиховог царства.

Кампања у Америци

Сједињене Америчке Државе су почетком XX вијека биле уточиште многих Срба и припадника осталих јужнословенских народа. Многи од њих активно су дјеловали у националним друштвима и покушавали помоћи својим сународницима на Балкану. У Првом свјетском рату, Америка је била пуна дипломата из разних земаља, који су жељели придобити ову силу, свако на своју страну. Може се рећи да је Србији и њеним савезницима неповољан исход про- цеса добро дошао, јер је он на најбољи начин осликавао лошу страну Двојне монархије. Зато су га на све начине жељели разгласити, не би ли и то допринијело коначном опредјељењу Америке и њеном уласку у рат. Након што је у својој декларацији о миру амерички предсједник Вудро Вилсон истакао да сваки народ треба да бира владу коју хоће и на тај начин „подигао свој моћни глас за слободу европских народа“, очекивало се да ће Америка подићи свој глас и за Србе који су били осуђени у Бањалуци.

Најистакнутији Срби у Њујорку били су Перо Слијепчевић и Владимир Гаћиновић, а у Вашингтону се највише залагао Љубомир Михајловић. Средином 1916. године, Перо Слијепчевић је у Њујорку, у 500 примјерека објавио брошуру „Васиљ Грђић“. Исте године, у издању „Савеза Србобрана“, издао је и брошуру „Бањалучки процес“. Слијепчевић је био најзаслужнији за обнављање друштва „Просвјета“ у Америци, као и за сталну српску пропаганду и активност српских друштава у Америци. Званични изасланик српске владе у Америци био је Љубомир Михајловић, који је у Вашингтону тражио начин да за бањалучки проблем заинтересује лично америчког предсједника Вилсона, на чију адресу је упутио писмо. Убрзо му је стигао одговор од шефа одјељења за Блиски исток Стејт Департмента у коме је речено да би предсједникова интервенција била уплитање у питања аустријске унутрашње политике, али му је савјетовао да за ово заинтересује Конгрес. У случају да у томе успије, Конгрес би послао резолуцију влади у Беч. Овај савјет обрадовао је српске дипломате у Америци, чији главни циљ је био што већа промоција ове афере, те су одлучили помоћ затражити од Конгреса. Томас Галагер преузео је на себе да Конгресу предложи резолуцију којом тражи да аустроугарска влада извршење казне одложи до краја рата, када би оптуженици могли доказати своју невиност.

Резолуција је требало да буде предложена 2. априла 1917. године (два дана прије званичног уласка Америке у рат), на првој сесији 65. конгреса. Међутим, осуђеници су неколико дана раније већ били помиловани, стога интервенција Конгреса није била од пресудног значаја, нити је икада била послата у Беч.

Држање Енглеске и Француске

Енглеска и Француска су у Првом свјетском рату биле савезници Србије, па је њихова помоћ била очекивана. Иако се знало да не може бити директне интервенције ових земаља у Бечу, позната је била и њихова жеља да свијету прикажу лоше стране Аустро-Угарске. Лондон и Париз су, поред тога што су били главни градови највећих савезника, били средиште свјетске дипломатије и као такви веома погодно тло за помоћ осуђеницима, али и пласирања лошег гласа о Аустро-Угарској. Јован Јовановић Пижон био је стални српски представник у Лондону, а у Паризу су се, поред већ поменутог Николе Стојановића, који је тамо боравио једно вријеме, највише истицали Јован Жујовић и Миленко Веснић. У Лондону је током рата српска и југословенска пропаганда била велика. „Овде све време излазе књиге и брошуре о Србији и Србима и махом повољне.“ Крајем 1916. године, у припреми је било 19 књига, списа и брошура о Србима, а октобра исте године, основано је друштво The Serbian Society of Great Britain. Иако је став Уједињеног Краљевства према аустроугарском лошем опхођењу према ратним заробљеницима био негативан, конкретне материјалне помоћи њима нијебило.

Увидјевши да са Острва конкретне помоћи неће бити, Јовановић и његове колеге су се за помоћ бањалучким осуђеницима одлучили обратити амбасадорима који су били у служби у Лондону. Јовановић се обратио шпанском амбасадору Мери дел Валу и америчком Волтеру Х. Пејџу. Тако су „амбасадор амерички и шпански обећали молити своје владе да се енергично заузму у Бечу за помиловање Срба осуђених у Бањ. процесу’’. Мичић и Васиљевић, чланови Југословенског одбора у Лондону, агитовали су код шпанског амбасадора. Већ сљедећег дана, Дел Вал је обавијестио Јована Јовановића да је добио телеграм из Мадрида у ком је писало да су из Шпаније поново интервенисали.

Када је Врховни суд у Сарајеву потврдио пресуду, Славко Грујић и Никола Стојановић, који су тада били у Берну, обратили су се Јовановићу за помоћ око интервен- ције Америке. Јовановић им је обећао помоћ, савјетовао Стојановићу да оде у Париз и замолио да га обавијесте о даљем току догађаја. Ни француска влада, као ни влада Уједињеног Краљевства, није била у могућности званично да интервенише у Бечу по питању осуђених у Бањалуци, али су српски представници у Паризу Јован Жујовић и Миленко Веснић, иако у почетку несигурни у успјех ове акције, имали велики значај за ослобађање шеснаесторице Срба. Након што су Француском проширили вијест о исходу процеса у Бањалуци и његовим лошим странама, Веснић и Жујовић су се за помоћ обратили бившем француском министру спољних послова Габриjелу Анотоу. Аното је помогао Стојановићу да дође до шпанског амбасадора у Паризу, који ће Шпанију упутити у овај проблем.

Шпанија (ни)је била неутрална

Шпанији је неутралност у Првом свјетском рату донијела велики економски напредак, али и помогла у одржавању угледа у свијету. Краљ Алфонс XIII успио је задржати

добре односе са зараћеним странама и на тај начин био у могућности интервенисати на обје стране. Након бројних савјета да се обрати Шпанији, Никола Стојановић и његов колега Јован Жујовић су, уз помоћ бившег француског министра спољних послова Габријела Анотоа, упутили писмену молбу шпанском амбасадору у Паризу. Већ послије неколико дана, одговорено му је да ће шпански краљ употријебити свој утицај како би помогао осуђеницима. Тако су и из Мадрида већ крајем маја 1916. године први пут послали писмо у Беч. Међутим, одговора није било. Упућена је још једна молба са шпанског пријестола на адресу Фрање Јосипа. Мјесеци су пролазили, али одговора није било.

Јован Жујовић, неслужбени представник српске владе у Француској, тражио је помоћ и од бивше српске краљице Наталије, угледне католкиње која је у Паризу одржавала везе са шпанском и француском елитом. Наталија је тим поводом писала писмо шпанској краљици. Након сазнања да жалба осуђеника није уродила плодом, скоро све наде биле су упрте у Шпанију и краља Алфонса XIII. Поред папе Бенедикта XV, у Бечу се највише поштовало мишљење Шпанаца, као највеће католичке браће. Жујовић и Стојановић су се поново обратили Анотоу и молили још једну интервенцију са шпанског двора.

Већ након неколико дана, Стојановић је обавијештен да је Аното прихватио молбу. Нешто касније, сазнао је и да је шпански краљ други пут послао телеграм у Беч. У ову акцију био је укључен и сам Никола Пашић, који је Јовановићу, српском дипломати у Мадриду, за 14. фебруар заказао састанак са шпанским министром иностраних послова. Јовановићу је тада обећано да ће шпански краљ поново бити обавијештен о овом проблему.

Након интервенција са свих страна, било је очекивано да ће Алфонс XIII послати писмо у Беч. И послао га је посљедњих дана фебруара. У писму Карлу V упућеном из Мадрида, писало је, између осталог, да се „он, краљ, нарочито интересује судбином осуђених Срба, Бањалучана’’. О свим интервенцијама, посебно оним са Алфонсовог двора и из Ватикана, много се говорило у аустроугарским круговима. Наравно, ником од лидера царства није било пријатно што је свјетска јавност на страни оних које су они осудили као најгоре непријатеље. Још више им је сметало што су уз Србе Шпанија и Ватикан, највећи центри католичанства.

Карло V је, након бројних писама, телеграма и посјета са разних страна, а понајвише због интервенција из Шпаније, донио одлуку да ће помиловати шеснаест Срба. Овој одлуци је допринијела и лоша ситуација унутар Аустро-Угарске, као и стање на фронтовима. Аустроугарски цар је, 15. фебруара 1917. године, израдио план помиловања и већ сљедећег дана га прослиједио у Шпанију. Телеграм који је Карло послао шпанском краљу, гласи: „Удовољавајући Вашој жељи и искрено радостан, што могу вршити право помиловања, укинуо сам шеснаесторици Бошњака смртну казну.“

Своју одлуку Карло је једино саопштио Алфонсу XIII, који је информацију одмах прослиједио даље. Тако је већ сљедећег дана (17. март) и Пашић на Крфу добио телеграм да је акција срећно завршена и да су Срби помиловани. Већ 18. марта 1917. године у Лондону, Јовановић је чуо радосне вијести . „Краљ Алфонс захвалио је Његовом Величанству топлим брзојавом за ову одредбу.“ И Никола Пашић у име

српске владе, као и Никола Стојановић у име српског народа у Босни и породица помилованих, написали су писма захвалности шпанском краљу.

Да је „Његово Величанство свој шеснаесторици у бањалучком велеиздајничком процесу на смрт осуђених оптуженика опростио казан смрти“, знало се убрзо широм свијета. У мају 1917. године, лист Basler Nachrichten је у једном чланку хвалио цареву одлуку и истакао да Аустрија и Мађарска морају водити рачуна о томе како ће живјети са комшијама кад рат заврши. Цареву одлуку хвалили су и други листови, широм свијета.

*

Акцијом коју су спровели Југословенски одбор, српска влада и њени југословенски оријентисани изасланици, уз помоћ Алфонса XIII, Бенедикта XV и многих других свјетских државника и дипломата, шеснаест људи спасено је смрти. Њих осморица добили су доживотне казне затвора, петорица казну од 20 година затвора, двије особе осуђене су на 16, а једна на 15 година тешке тамнице. Након одлуке о помиловању шеснаесторице који су били на смрт осуђени, Карло V је још три пута разматрао питање бањалучких оптуженика. Исто толико пута, донио је одлуке којима је смањио или укинуо казну некима од њих. Ипак, ове акције су имале много мањи значај него она прва. Битно је било спасити шеснаест људи смртне казне и дати им прилику да дочекају завршетак рата, када су казне свима укинуте. Наравно, Карло V није био тај који их је укинуо. Карло је помиловао и на смрт осуђене у велеиздајничком процесу у Сарајеву против Гјурића и другова. Тамо су на смрт вјешањем били осуђени велепосједници Илија и Михајло Петровић и сељак Рока Јерковић, а казна им је преиначена у четрнаестогодишњу казну затвора. „Према тому су сви они који су у недавним велеиздајничким процесима осуђени на смрт, помиловани.“ Овим је завршено тамно поглавље велеиздајничких процеса у Босни и Херцецговини и свима је пружена прилика да доживе крај рата.

Иако је „непријатељ запленио и разорио стару организацију Просвете“, њен рад није угашен. Настављен је у Америци, захваљујући највише Пери Слијепчевићу. Када је све било готово и када су сви били слободни, Грђић је у приватном писму Стојановићу рекао: „Много ме овеселило кад сам видио да је рад Просвјете и за изгнанстванастављен. Много сам за то захвалан Слијепчевићу.“

СЛАВА НАРОДНИМ МУЧЕНИЦИМА!

Након што је Саркотић, 1. новембра 1918. године, управу земље предао Народном вијећу, сви они који су били затворени због велеиздаје пуштени су из тамнице, уз молбу да опросте онима који су их прогањали. У близини зеничког затвора чула се галама. „Иза те галаме чу се песма ‘Хеј, Словени, јоште живи’ затим ‘Живела Слобода’, ‘Живео Вилсон’. […]. Кад се отвори тешка гвоздена капија и ми поврвисмо на њу, већ нас дочека доста велики број Срба и Српкиња пред капијом.“

Јавите Србији да је волим!

Након четири вијека сталне окупације, Бањалука је дочекала слободу и толико жељено уједињење са Србијом. Како је тога дана Грђић рекао, дочекали су и више: „Ми смо се надали уједињењу само Срба, а дочекали уједињењеи Срба и Хрвата и Словенаца.“

Створена је Краљевина, Хрвата и Словенаца, касније названа Краљевина Југославија. У тој краљевини, народним херојима назва- ни су сви они који су у Аустро-Угарској носили епитет велеиздајника. Народним херојима прво су названи они којима су у Двојној монархији „даровали“ смртну казну, а остали су преживјели првенствено захваљујући колегама који су створили нову државу. Краљевина је касније добила девет бановина. И Бањалука је добила своју, Врбаску. Добила је и бана, Светислава Тису Милосављевића. Захваљујући том човјеку, Бањалучки велеиздајнички процес и његови учесници нису пали у заборав. Заборављени нису ни петорица људи који су животе оставили у бањалучкој „Црној кући“. Били су то Коста Јефтановић, Драгољуб Кесић, Ристо Брњаковић, Јово Павловић и Јаков Ерић.

Један од њих, Драгољуб Кесић, умирући, рекао је своим друговима: „Јавите Србији да је волим“. Те ријечи уклесане су у спомен плочу која се и данас, на српском православном гробљу Св. Пантелија, налази поред споменика подигнутог петорици Срба који су умрли у затвору. Споменик, камена крстача висока 5 метара, украшен је змијањским орнаментима. „Споменик је врло скроман, али леп и укусно израђен.“ Овај рад Бруне Диаманта, свечано је откривен 10. септембра 1933. године. Тог дана, у Бањалуку су дошли многи како би одали посљедњу почаст овим људима. Биле су им ту колеге из затвора, предвођене Васиљем Грђићем, бранилац Данило Димовић и многи други њихови истомишљеници. Био је ту и сам бан. Окупили су се код Саборне цркве, одакле је поворка пошла нагробље.

јавите спомен плоча

Грђић им је тог дана, на гробу поручио: „Ваше жртве, драги наши другови, нису биле узалудне […] Слава вам и покој.“ „Удео ваш, бивши велеиздајници, за уједињење веома је велик“, додао је Данило Димовић. У вјечну кућу испратио их је бан Милосављевић ријечима: „Слава народним мученицима!“ Доцније, гроб испод камене крстаче постао је мјесто вјечног починка још двојице некадашњих „велеиздајника“. Јуна 1938. године тамо је сахрањен Петар Билбија, а 1968. године и Јован Перенчевић.

ЗАКЉУЧАК

Бањалучки велеиздајнички процес, као и акција за помиловање која је услиједила након пресуде, заслужују велико мјесто у историји Бањалуке, али и у историји цијелог српског народа. Био је то највећи од седамнаест велеиздајничких процеса које су аустроугарске власти организовале у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата. Због дјеловања у некој од организација које су шириле српство оптужено је 156 најобразованијих, најистакнутијих и најутицанијих босанскохерцеговачких Срба свог времена.

Није им било суђено за повезаност са атентатом, већ искључиво за рад у српским организацијама, те су готово сви који су писали о Бањалучком велеиздајничком процесу истакли да је циљ овог процеса био гушење српског националног покрета. Иако је овај процес био недемократски, политички, те је као такав исписао најмрачније странице историје аустроугарске окупације ових простора, то није оно што Бањалучки велеиздајнички процес чини посебним и другачијим од осталих. Процеси тог типа постојали су прије, а и послије њега, и нису одржавани само у Аустро-Угарској. С обзиром на то да је Бањалучки велеиздајнички процес одржан у вријеме Првог свјетског рата, без обзира на промијењени су и ратни циљеви Аустро-Угарске. Поред

тога, новембра 1916. године Фрању Јосипа наслиједио је Карло V, блажи и одмјеренији владар, што по карактеру, што у складу са условима у којима је владао. Сви наведени узроци су допринијели томе да је негативан став свјетске јавности временом добио пресудан значај за даљу судбину осуђеника. Зато је интервенција краља Алфонса XIII била само повод за помиловање. То, наравно, не умањује њен значај.

Бањалучки велеиздајнички процес имао је срећан епилог. Као и турска, и аустроугарска владавина је прошла. Створена је југословенска држава. И нестала… Од тада је прошао готово читав вијек. Одавно више нико од „велеиздајника“ није на овом свијету. Остала је само успомена на њих. Остала је лијепа прича, споменик и улица у нашем граду која, у знак захвалности, носи име шпанског краља.

(Текс треузет из брошуре „Бањалучки велеиздајнички процес“ Маје Томашевић, Бањалука 2011, стр 31-69)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top