НЕКТАРИЈЕ (КРУЉ) МИТРОПОЛИТ ДАБРО-БОСАНСКИ (1951-1966)

nektarije_krulj-1.jpg
Подели:

Митрополита дабробосанског др Нектарија Круља комунисти су у Манастиру Озрену, вређали, тукли, злостављали и на крају протерали за Београд.

Nektarije_Krulj

У свом извештају Светом архијерејском синоду он каже: „Дана 19. августа 1953. године, око 19 часова дошла је у манастир Озрен, где сам се налазио на одмору, једна група манифестаната, по прилици. 150-200 лица, већина радници фабрике азбеста из Босанског Петровог Села.

Они су уз узвике „доле издајник, фашиста, четник, квислинг, паписта, дражиновац, недићевац“ и томе слично продрли у манастирски конак до моје собе на првом спрату. Пошто су врата од собе била закључана, почели су да лупају и траже да их отворим, иначе ће иста да разбију. Да не бих масу дражио, а у исто време да сачувам манастирску имовину од рушења, ја сам врата отворио и присутне запитао: Шта желите, људи?

Они су ми одговорили: „Тражимо сместа да напустиш манастир Озрен.“

Одмах после тога, узели су ме између себе, почели гурати, вући и мувати у ребра. Једна од присутних жена вукла ме је за браду. За цело време нису престали узвици и погрде.

Пошто патим од тешке срчане болести (ангина пекторис), добио сам јак срчани напад и стропоштао се на земљу. Тада сам замолио моје мучитеље да ме поштеде и оставе на миру, или, пак, да ме убију, али само да ме даље не мрцваре. Нико се од њих није обазирао на моју молбу, већ су продужили да ме вуку, гурају и злостављају. Том приликом добио сам више удараца по разним деловима тела, од којих је један нарочито био јак – у чланак моје леве ноге, тако да се на њу ни сада не могу да ослоним. Тежину тога ударца показује лекарски налаз, који се прилаже.

За време те гужве исцепана ми је мантија, појас откинут, а један од манифестаната отргнуо ми је сат са златним ланцем, тако да је алка од сата остала на мантији, док су ланац и сат однели.

У међувремену довео је у манастир момак Мирко манастирска колица (гик) у која сам смештен и повезен из манастира. Маса је пратила кола уз повике: „Доле издајник, доле четник, паписта“ и слично. Приликом прелаза преко једног потока поливали су ме водом и даље путем засипали прашином. Сем тога, више пута су ми говорили: „Устани и реци: Ја сам народни издајица, па ћемо ти живот поклонити“, на што сам рекао: „Издајица никад нисам био, нити ћу бити, па макар и живот свој морао изгубити“. Уз такву вику манифестаната. након трп километра стигао сам до поменуте фабрике азбеста, где су ме са колица скинули и ставили у ауто, којим су ме два лица одвезла до железничке станице Босанско Петрово Село. У станици сам од тих лица, будући да се нисам могао на ногу опирати, пренет у тузлански воз, којим сам стигао у Тузлу. Један од те двојице присутних пратио ме је возом до Тузле. Када сам стигао у Тузлу због повреде ноге, нисам могао да одем до свога стана, а пошто није било никаквих кола за превоз путника, позван је ауто за спасавање којим сам превезен.

Напомињем да су неки од манифестаната покушали да ме у извесној мери заштите од бруталности осталих.

Чим сам стигао у свој стан, позвао сам лекара др Д. Бучића, који ме је прегледао и констатовао да мп нога није пребијена, већ теже позлеђена. Он ми је преписао потребне лекове, препоручио одмор, лежање и мир.

Сутрадан 20. августа око 9 часова дошла је једна делегација од осам лица, шест мушкараца и две жене, која ми је саопштила да истог дана морам Тузлу напустити. У противном, биће сазван митинг, и биће демонстрације, и шта ће из тога да изаће они не гарантују.

Ту групу су сачињавали: Вујаковић Свето, потпредседник Градског већа, Дакић Драго, повереник стамбеног одсека, градски ветеринар Јајчанин, Ристић Борко, надгледник паркова, Пимена Драгица, функционер Градског одбора, Милановић Зорка, градски чиновник и још два мушкарца чијих се имена не сећам.

Да не бих доживео још и друге, теже и веће непријатности, с обзиром да ми је потребно и лечење, одлучио сам да напустим Тузлу и пођем за Београд.

Истог дана око подне дошао је један младић, казао да се зове Миљуш и донео мој сат и покидан ланац. Он ме је питао да то нису случајно моје ствари и да их нисам можда изгубио. Пошто сам казао да сам ја власник и сата и ланца, он ми је исте предао уз потврду.

Подносећи овај извештај, част ми је замолити Свети архијерејски синод да са своје стране предузме нужне кораке на надлежном месту да се углед, достојанство и минимум личне безбедности једног старца од 75 година, ако не и митрополита Српске Православне Цркве, поштују и чувају.“

Међутим, треба знати да су ову хајку и батинање организовали Ђока Шешлак, председник Среског народног одбора и Радован Радовановић, члан СКОЈ-а и члан Среског комитета партије на дужности организационог секретара комитета. Он, иако другоразредна личност, добио је задатак да организује овај митинг, јер су хтели да га провере, пошто му је супруга Роса била унука Митрополита Нектарија. Она је јавно крстила своју децу па је Радован због тога имао великих неприлика, чак се од страха хтео од ње и да растане. Касније је, чак, и искључен из Комитета. Они су преко месних народних власти позвали мештане на конференцију, која је одржана 18. августа 1953. године у Сочковцу. На тој конференцији главни говорник и аранжер напада на митрополита Нектарија је био Радован Радовановић. Он га је, у свом говору представио као народног непријатеља и, по државни поредак, веома опасног човека, предложивши да га као таквог што пре протерају из манастира Озрена. Затим је наредио присутнима да сутрадан позову народ и сви пођу у манастир Озрен, запретивши онима који се оглуше да ће бити сматрани непријатељима државе и социјализма. Додао је још и то да: „Ма шта се владики приликом прогона из Озрена догодило, он гарантује да за то нико неће одговарати“.

Сутрадан 19. августа на Преображење два аутобуса су, уз претњу, бесплатно превозила народ из околних места на митинг, а потом у манастир.

Главни говорници на митингу били су: Ђока Шешлак, Радован Радовановић и Игњат Савић, сељак пензионер из Босанског Петровог Села, који је за време рата неколико униформи променио. У својим говорима они су углавном понављали оно што је речено против Митрополита на конференцији у Сочковцу. Ђока Шешлак предложио је да се изабере делегација која ће отићи и саопштити Митрополиту да мора напустити манастир Озрен. Игњат Савић, потпомогнут од стране Радована Радовановића, је тражио да пођу сви присутни. Међутим, ипак је на крају прихваћен Шешлаков предлогтеје, испред ове руље прво пошла једна делегација да обавести владику.

На путу од Босанског Петровог Села до манастира Озрена, пошто су многи, тек тада, сазнали о чему се ради, хтели су да се разбеже, али им је од главних организатора то било забрањено. Тако је народ, вођен пресвученим припадницима УДБе и милиције, стигао у манастир Озрен.

Исто тако, треба знати да су се у нападу на митрополита нарочито истакли: Госто Ђурковић, директор Циглане и Душан Пајић, директор „Азбеста“, родом из Буквика, код Градачца (организовао и предводио раднике „Азбеста“), затим Софија Дујковић, Цвијета Шешлак, Божица Максимовић, рођена Којић, Вукашин Пушељић, Игњат Стјепановић, Петар и Душан Дујковић, Вукашин Катанић, Здравко Алексић, Стојан Максимовић, и Драго Радмановић. Сви су они извикивали пароле: „Доле издајник, паписта, фашиста“ и ударали га. Затим је Љубица Пашалић немоћном митрополиту чупала браду, а Хусо Хусеиновић, радник из Сочковца му је отргао сат са ланцем. Сем ових истакли су се још и Алија Алић, Јован Дрљача и Перо Живковић.

Такође се мора рећи да се нашло и неколико људи, међу овом руљом, који су митрополита узели у заштиту и то: Милан Корадајић, из Сочковца, Никола Вукић, из Бољанића и Мухамед Беговић из Грачанице, који је јавно осудио поступак према митрополиту. Касније је због овога био позван код УДБЕ у Грачаници на одговорност.

Из напред реченог, а што је нарочито жалосно н за осуду, види се да су у целом овом нападу на митрополита главну реч и акцију водили Срби комунисти. Они су организатори, предводници и извршитељи.

После овог нељудског, или боље рећи, зверског напада, стари Митрополит је дошао у Србију, где је био примљен код Александра Ранковића, потпредседника Савезног извршног већа и који му је, видевши га поцепаног, иронично рекао: „Господине митрополите, има ли смисла што сте дошли код представника власти у таквој мантији и да ли је могуће да нема нико да вам сашије мантију?“ (Митрополит је, наиме, намерно дошао у мантији коју су му поцепали комунисти). Ова Ранковићева иронија није збунила Митрополита, већ му је мирно одговорио: „Откако су кројачи и абаџије постали министри нема ко српском епископу и свештенику да шије мантије.“

Наравно овим је разговор био завршен, јер је, као што се зна, Ранковић био абаџија.

Последице батинања од распамећене руље Митрополит је дуго лечио у београдској болници, а затим се вратио у своју Епархију.

Упокојио се 7. септембра 1966. године у Сарајеву. Опело је извршио Његова Светост Патријарх српски Герман, уз саслужење Епископа: нишког Јована, жичког Василија, захумско-херцеговачког Владислава, шабачко-ваљевског Јована н многобројног свештенства.

ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ
УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

(Текст преузет са адресе: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/StradanjeSPC/StradanjeSPC06.htm )

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

One thought on “НЕКТАРИЈЕ (КРУЉ) МИТРОПОЛИТ ДАБРО-БОСАНСКИ (1951-1966)”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top