МИШЉЕЊА СТРАНИХ НАУЧНИКА И ПОЛИТИЧАРА О ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

saint_rene_taillandier_1879-1.png
Подели:

У уводним ријечима овог дјела овај врсни правник који се у емиграцији борио за право српског народа у послијератној Југославији, издавањем бројних књига и чланака, на тада потраживање Хрвата да се БиХ (која им је дарована у нацистичком европском поретку) поново врати њима Лазо каже:

„Ми Срби нећемо да будемо ничији конфиденти и ничији пришипетље. Нећемо никога пањкати тајно и наша “права” постављати и бранити на начин да их противник не може ни знати, а камо ли оповргати. Ми немамо разлога да не износимо своја права јавно и отворено пред цео свет. Јер су заиста правда и право на нашој страни.

Нарочито то важи у погледу припадности Босне и Хердеговине. Ако не износимо разлоге зато, то се прво има приписати нашој индоленцији за послове такве врсте, а затим уверењу да су наша права тако евидентна да се не могу спорити, да њихово реалисање не може доћи у питање. У своје време нико мањи него пок. Љубомир Стојановић тако нешто је тврдио.

У ствари, то гледиште је погрешно. Кад је непријатељ тако будан и активан, кад не преза ни од лажи ни од подвала, кад није у питању само територијална припадност овој или оној земљи већ опстанак народа милионског броја, његов физички опстанак на који су се Хрвати окомили, онда је наше ћутање не само неразумљиво већ и неодговорно.

Ја сам се зато решио, баш кад су Хрвати поставили тако гласит захтев на ове две покрајине, да бар унапред побележим мишљења странаца на која наиђем. Нека сам после и “максуз” тражио.

Тако је настао овај рад. Он садржи само мишљења странаца, Несрба, о етничкој припадности БиХ, људи потпуно објективних, махом незаинтересованих, најчешће по свом знању позваних и стручних. Мишљења преко којих се не може олако прелазити.

(…) То је био разлог да нисам унео директно ниједно гледиште неког Србина, мада су та гледишта понекад, нпр. једног Цвијића или Владимира Ћоровића, далеко стручнија и објективнија него гледишта странаца, који поред све своје стручности ипак нису били тако присни проблему као ови наши научници. Ја сам намерно избегавао српска гледишта да опет не бих дао повода за “великосрбску пропаганду”. (…)

Гледиште да су БиХ српске земље било је, може се слободно тврдити, communis opinio научног света све до уједињења у несрећну Југославију, кад ни ми више нисмо знали шта је чије, па то ни од странаца нисмо могли очекивати. (…)

СТАНОВНИШТВО ДРЕВНЕ БОСНЕ ПО ЕТНИЧКОМ КАРАКТЕРУ

Један од највећих слависта свих времена и свих народа, Ватрослав Јагић, Хрват али професор многих европских универзитета (Одесе, Берлина, Петрограда, Беча) и редован члан свих словенских академија наука, казао је на једном месту:

“У Босни је, према нашем знању, већ за време бана Нинослава употребљаван израз Србљин, испрва бар у религиозном значењу за православне (можда и патарене) наспрам католичким Дубровчанима који су звати влах”. (…)

Професор славистике на Бечком универзитету, Дубровчанин и католик Милан Решетар, писао је такође у Јагићевом Архиву XIII о најстаријим босанским споменицима, па је навео: “Босански бан Нинослав обележава у три повеље из година 1234-1249 своје поданике више пута именом Срби и никако друкчије” (Франц Миклошић, Монумента Сербика, 25, 29, 33).

У уговорима закљученим 1333 између Босне и Дубровника каже бан Стефан Котроманић да су две српске повеље састављене и две латинске (исто дело 107). Године 1407 спомиње Херцеговац Прбислав Похватић једно своје писмо као српско писмо (Медо Пуцић, Споменици српски, II, 51). Године 1418 дели кнез Гргур Вукосавић, чија је област била у Стањо (?) своје људе на Влахе и Србе (Миклошић, цит. дело, 281); то исто, сасвим исто, чине доцније: године 1434 Јурај војвода Дољњих Крај у Босни (цит. дело 378), године 1451 кнез Владислав, син херцога Стјепана Косаче (цит. дело 445), а године 1454 сам херцог Стјепан (цит. дело 467).

Професор Јагић је на другом месту, приказујући једну повељу Кулина Бана из 1189, равно два века пре Косова, истакао да је тако лепо што се језика пише састављена, да се мора веровати да су још давно пре њега писали ћирилицом “а народнијем језиком српскијем” (књига под 75). (…)

У великој Историји света која је у девет томова изашла почетком овога века стоји у истом тому стр. 289. ово: ”Ако би се хтело замерити Цару Душану да је чинио политичке грешке, то би била само та, што он није целом својом снагом настојао да добије Босну, где је живело чисто српско становништво. Зато што Босна није никад била цела сједињена са Србијом, ту се развио један партикуларистички дух, који је ускоро после Душанове смрти довео до оснивања босанског краљевства под Твртком”. На даље две стране каже писац да су после Душанове смрти једна провинција за другом отпадале од Српског царства. “Српска племена сад су следила партикуларистичке циљеве. То важи и за племенски сродну Босну, која није никад цела припадала Србији… Истина је да су се доцније босански владари изјаснили изречно као Срби и потомци Немањића. Али су они ипак ишли својим посебним путевима…”

О становништву Херцеговине бележи католички архиепископ Могиљева Сиестренчевић у својим ученим Испитивањима о пореклу Сармата, Славона и Словена пре једно 150 година.. “Кнежевина Захумље беше грана дубровачке (кнежине). Поља јој се простираху до обале Оронта (Неретве?); њена обала досезаше до Пагана (Неретвљана); брдовити и северни део земље до Хрватске, која се ограничавала обалом Цетине, а с друге стране до Србије. Становници су били романски колонисти, које је населио Диоклецијан, али су сви били одведени у ропство и одвучени собом од Авара. Ту су Срби дошли на њихова места”. У књ, I, стр. 127 истог дела стоји: “Бели Срби у Босни били су крштени године 867”.

Швајцарски публициста Питар, који се доцније на више места цитира (под 13), у истој расправи наводи који су све народи владали Босном (Готи, Хрвати, Хуни, Авари, Срби), па каже (стр. 27): “Изгледа да ни једни ни други (ниједни од ових) сем Срба… нису дали Босни и Херцеговини него врло мало од своје крви, у истој сразмери можда колико ће и Турци доцније дати, кад дође на њих ред да земљу освоје”…

За време у почетку XVI века, пре Мохачке битке, каже под 104 (цитирани Габриел Шарм, ултрамонтанац: “Што се тиче хришћана грчко-источиих, који су имали већину над католицима Херцеговине и Босне, њихова канонска ситуација беше међутим нижа него ових последњих” (стр. 631). Да је становништво Босне и у доцнијим вековима, под Турцима било српско, доказ су стално цитирани стихови Матије Антуна Рељковића из XVIII века. Пустићемо да о томе говори загребачки, а доцније прашки професор Драгутин Прохаска године 1908 4).: “Босна је одувијек са Славонијом била у свези. Из Босне населило се највише данашњих житеља Славоније, и то баш тијеком прошлих вјекова, од 16-18 вијека. Из Босне понесоше ти људи и успомену на културне неке тековине, особито на писмо- босанчицу. Јасна потврда код Рељковића:

Ваши стари јесу књигу знали,

Србски штили а србски писали!”

Нису се само Срби Босне и Херцеговине селили из тих земаља у суседне области, већ је често било и повратника. О томе бележи Сипријан Робер у књизи цитираној под 18 (II стр. 9): “Тако се српска раја мало (незнатно) жалила да су се њена браћа из Далмације и аустриске Хрватске често враћала у XVII веку у великом броју према Босни, налазећи јарам неверних спахија блажим од онога хришћанске властеле”…

Да цитирам још једанпут Ватрослава Јагића. У једној својој расправи писаној пре 90 година у загребачком часопису “Књижевник” он описује први смештај Словена на Балкану још у седмом веку, и каже: “У тај сабијени простор намјестише се поменута племена (Срби и Хрвати) тако, да над Савом и Врбасом, идућ Неретвом к југу до Дубровника, становаху свуда што је к Западу Хрвати а од истих граница к југу и истоку Срби. Овако у 7. вијеку”.

Напослетку, цитираћу према белгијском писцу Лавлеју један став, који се налази скоро у свим осталим списима ове врсте и на који сам много пута наишао. Лавлеј каже 109: “Године 630 Хрвати окупираше садашњу Хрватску, Славонију и север Босне, а 640 Срби, исте крви и истог језика, уништише Аваре и населише Србију, Јужну Босну, Црну Гору и Далмацију. У то време је постављена етничка ситуација тих области онаква каква је још и данас”.

То исто каже немачки етнограф Кобер (113) стр. 132:, “Балкан шаље испред себе као свога заступника, као претставника свога живота Србе у Европу. Ово словенско племе које се сад пред нас појављује са једном сасвим особеном, сасвим великом мисијом, надирало је у VII веку преко Саве иза Хрвата и свој племенски предео је сачувао вазда: Босна, Црна Гора, данашња Србија, Северна Арбанија, тј. Цео средњебалкански планински масив између мора, Саве и линије Морава- Вардар”. (…)

ПИСЦИ КОЈИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ УТВРЂУЈУ САМО СРБЕ

Јосиф Добровски, први научник слависта, назван “отац славистике” у једном писму писаном Јернеју Копитару почетком прошлог века 22). каже и. о.: “О географским називима мало се ја бринем. Та забога Дубровчани, Македонци и Босанци су Срби…..”

Велики италијански књижевник и патриота Никола Томазео казао је и. о. ово 24).: “Којој грани словенског племена које се још правије одликује српским именом, којој грани припадају Босна и Херцеговина, и Црна Гора, и Далмација, сем италијанских колонија које настањују обалу? Босна… много векова беше део Србије, али је имала свој пут. Српска, ја то понављам, раса је… Пошто је угашено српско име, очува Босна своје, и посебан грб: месец и звезду”.

У истом делу, стр. 24, каже даље: “Од пет милиона Срба (писано 1842) који разасути живе у Турској, у Маџарској, у Срему, и Славонци, и Хрвати, и Далматинци, један милион следи турску веру, један латински обред, а три милиона грчки. Желећи уједињење разасутих чланова и да сви по својој вољи слушају једну вољу (да буду потчињени једној власти) ја желим славу и Грчкој и Србији, двема одабраним деловима људске породице”.

Карл Браун у предговору Герхардових српских народних песама 78)., на страни 33, каже следеће: “Изван (Србије) ми налазимо српско племе бројно заступљено и у Турској и у Аустро-Угарској. У Турској се налази: у Босни, у Херцеговини, Горњој Македонији, Старој Србији, у североисточној Арбанији и у Црној Гори. У Аустро-Угарској: у Далмацији, Хрватској, Славонији, једном делу Истре, некадашњој Војној Граници, Банату и у горњем току Дунава све до СентАндрејских острва. Тврди се, да укупан број Срба (који уосталом нису само територијално него и верски подељени, јер се налазе, иако грчко-источна црква обухвата велику већину, и латински или римски Хришћани, Мухамеданци и разне секте) тврди се да укупан број Срба износи шест до седам милиона душа. То ипак почива на приближној процени. Пописивао их није нико”. (Заиста до 1921 нису Срби били пописивани у свим пределима где живе. ЛМК).

Отац немачке филологије, један од два брата Грима, Јакоб, писао је 1815 23).: “Србима називамо правилније оно што се иначе Илирцима назива, словенску народну грану, јаку око пет милиона, која станује почев од крањске границе ка југу Купе и Саве доле све до старог Акроцераунија и Хемуса (Балкана, ЛМК), и од Јадранског мора до бугарског Тимока, а по својим колонијама такође је насељена у Славонији и Јужној Маџарској до Сент-Андреје код Будима”… У предговору Вукове граматике, 1824, 29)., даје он прецизнија обавештења о томе. Прво ћемо навести једну примедбу: “Становништво од около пет милиона да се овако израчунати: три милиона несједињених Грка (тј. православних, ЛМК) (један милион у Србији, један у Маџарској, један у Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији); од остала два милиона живе две трећине у Босни, који се зову Турци према својој вери мада ни хиљадети међу њима не говори турски; једна трећина је католичка, и станује у Босни, Далмацији, Славонији и Хрватској”. Прелазећи на језик, Грим каже у истом предговору 29).: “Утврдивши да горе Купа, доле Котор, позади Тимок деле српски дијалект од словенског, арбанашког, бугарског, то се његов предео простире на следеће земље:

1) . Југоисточна Хрватска, јер провинцијални Хрвати спадају ка Крањцима, чији (словеначки) дијалекат чисто говоре.

2) . Далмација. Становници су делом латинског делом грчког вероисповедања.

3) . Славонија између Хрватске, Босне, Србије; у овом малом крају, који једини продужује да носи име целог великог племена, влада, као и у Хрватској, скроз латински обред.

4) . Босна, великим делом турске вере, али има и латинских и грчких Бошњака… Она обухвата, узевши уопште и југоисточне земље српског језика, Херцеговину и Црну Гору.

5) . Србија у ужем смислу, највећим делом подложна Турцима, али ипак један део стоји под Аустријом, нарочито Срем и Банат, а у 17 и 18 веку извршене су велике сеобе турских Срба у Маџарску, у чијим су се јужним пределима населили”. (Под Банатом и Грим, као и многи други тадашњи писци подразумевају и Бачку. У једном писму Копитара Августу Поту стоји: Шафарик је био тада директор школе у Новом Саду, Банат).

Велики немачки филолог Јохан Северин Фатер писао је пре више од сто година. и.о.: “Ми бројимо у Славеносрбе:

1) . Србе у ужем смислу или Србијанце, у некадашњој краљевини Србији, садашњој турској провинцији Серф-вилајет, на обе стране Мораве, између Тимока, Дрине, Балкана, Саве и Дунава. Један велики део отселио се још раније у аустриску Славонију и Јужну Маџарску. Они су готово сви грчког обреда.

2) . Босанце између Дрине, Врбаса, Саве, Далмације и Балкана. Многи су прешли на Ислам, али су ипак највећим делом сачували словенски језик и обичаје. Највећи део, међутим, исповеда грчки култ, само мало њих западни.

3) . Црногорци, у Турској Арбанији између црногорских брда, од Босне према морској обали до Бара, сви грчког обреда.

4) . Славонци, у аустриској краљевини Славонији и војводству сремском, делом грчког делом латинског обреда.

5) . Далматинци, уздуж Јадранског мора, у окрузима Задар, Сплит, Дубровник и Котор, као и прибрежним острвима, готово сви исповедају римски обред.

Српски језик говоре сви ови народи са неким веома малим отступањима у дијалекту…. Прави српски језик дели се у три дијалекта: херцеговачки, ресавски и сремски. Босански се не разликује од српскога готово ништа. Славонски је само једна нијанса српскога. Далматински је дијалект прилично модифициран утицајем суседне Италије, нарочито у језику обичног народа”. Професор Виганд, цитиран на другом месту каже на стр. 17 предавања: “Српски народ је веће племе балканских Словена, он је такође много већи него што широка публика у Немачкој обично прихваћа, јер Срби краљевине Србије само су мањи његов део; ту спадају још Срби из Јужне Маџарске (Банат, Срем), даље Хрватска и Славонија, онда Босна, Херцеговина, Црна Гора, Далмација и унутрашњост Истре”….. Стр. 18: “Ако Ви (каже публици) посматрате предео повезан заједничким језиком, онда се показује једно далеко пространство са 7-8 милиона

становника, који ће се пре а после сјединити у једну политичку целину; бар национална настојања Срба томе стреме”.

Руски и пољски књижевни хисторичари Пипин и Спасович у другој половини прошлог века издали су Историју словенских књижевности, најбољу која је до данас изашла. У уводу тог свог великог дела у три тома дају писци обавештења о историји и етнографији Словена, па наводе и њихов географски распоред и њихове бројне односе према резултатима науке до њиховог доба. Њихово дело, првобитно на руском језику, преведено је на неколико страних језика. Из немачког превода цитираног под 7). даћемо неколико цитата.

Стр. 12-13: “Западно од Бугара шири се српско племе све до Јадранског мора и образује компактно становништво у северозападном делу Балканског полуострва као и југу Аустро-угарске монархије”… “Срби у ужем смислу настањују, изузев кнежевину Србију и Црну Гору, још Босну, Херцеговину, Турску-Хрватску, Далмацију, један део Истре, Славонију, негдашњу Војну Границу, Срем, Бачку, Банат и допиру прилично далеко у унутрашњост Маџарске. То су, дакле, Срби, Босанци, Херцеговци, Црногорци, Далматинци, Дубровчани, Чиче (у Истри), Ускоци, Граничари итд. Сем тога постоје српске колоније у Русији, Херсонска губернија (куда је 1751-1753 емигрирало српско становништво Славоније и Јужне Маџарске), затим у Турској, под Бугарима и Арбанасима, у тзв. Старој Србији. — Једна друга грана Срба, Хрвати заузимају у ужој Хрватској целу вараждинску и крижевачку жупанију, даље један велики део загребачке, саладске и шомоћске. Сем тога њихове насеобине допиру још и у западну Маџарску чак до Пожуна; језик ових последњих разликује се мало од чисто хрватског. Уосталом име Хрват допире далеко иза правог племенског предела њиховог, јер се и српски становници Турске Хрватске, северног Приморја и острва тако називају…

Он затим цитира разне писце и статистике које се баве распоредом становништва према етничким моментима. Прво, разуме се, Шафарика, који је ту праизвор свих писаца, па онда остале: Чернинга, Бракелија итд. Они су употребљени на другом месту, и сви се односе на половину прошлог столећа. Као “најновији” податак Пипин-Спасович цитирају Руса Будиловича из год. 1875. Он већ католике сматра Хрватима, а одваја Србе православне са нешто преко три и по милиона “турцизиране Србе” са округло (како он наводи) пола милиона. Берлински професор Хајнрих Бергханс у свом опису свих народа света према пореклу и сродству, дакле у једној сасвим стручној књизи од пре једног века и нешто више, врши између осталог, поделу Словена на Западне и Источне Словене. У источне Словене спадају Руси, Бугари и “ИлироСрби”.

За Илиро-Србе каже: “У овај одељак словенског света спадају: а) Илири под аустриском државном влашћу. Они се деле на 1) Словенце или Винде, 2) Хорвате или Кроате, у пределу названом по њима Хрватска, али такође и у многим људством богатим колонијама западног дела Маџарске; б) Србе, који настањују сав предео који граничи на северу са Илирцима и Маџарима, на југу са Арбанасима, на западу са Јадранским морем, а на истоку са Бугарима. Тамо, дакле, спадају: највећи део Истре, цела Далмација, аустриска Војна Граница скоро цела, један део Јужне Маџарске (ту је спадала и Славонија, ЛМК), цела Босна, и цела Србија! Срби су, дакле, подељени под аустриско и османско суверенство. Локални називи су: Далматинци, Морачаци, Црногорци, Босанци; они не указују на неку деобу језика, јер Срби говоре свуда један исти дијалекат, који се од Илираца тамо-амо разликује у изговору”.

Румунска списатељка Дора Дистрија (ћерка бана Михаила Гике) пише пре 90 година: “Устанак Срба против отоманске власти у почетку нашег века и образовање кнежевине Србије, што је било последица тога, изазвали су пажњу Запада на један од најважнијих народа источног полуострва. Одељак словенске расе који носи име Словена југоисточних нема достојнијег претставника да буде проучаван него што је то српски народ (Хрвата нема него један милион лица), који (српски народ) заузима Кнежевину, Црну Гору, Босну, Херцеговину, извесне срезове Бугарске и северне Арбаније, Метохију (ранију Србију), Славонију, Далмацију, један део Истре, и који се простире на још неке друге покрајине Аустрије (Бачка, Срем, Банат)”… Затим говори о “ових шест милиона људи”…

Француски публициста Рене Пину, при приказивању Европске кризе проузроковане Анексијом БиХ 20). цитира у овом погледу самога Калаја, најдужег управљача Босне и Херцеговине (као заједничког министра финансија Аустроугарске, под којим су ове две покрајине спадале) и каже између осталога о стању за време окупације: “Страни путници, који су хтели да посете Босну били су… дочекивани са тако дречећим љубазностима, да им нису пуштали да виде ништа друго него званичну фасаду администрације којој је више било стало до тога да германизује земљу него да јој обезбеди развитак. Српска историја, српске традиције, све до српских песама, беше забрањено; никад, за време отоманског режима, није земља претрпела такво тлачење. Све оно што је потсећало на неке везе становника са Србима беше тако строго прогањано да је г. пл. Калај, поставши гувернером ових двеју провинција, забранио своје сопствено дело, у коме је некад био написао: “У Босни и Херцеговини, уз три религије, нема него један народ: српски”.

Скоро две године раније, сам француски писац, Пину заступао је у истом листу канда исто гледиште. Тамо стоји: “Босна и Херцеговина броје 800 хиљада становника православних, 600 муслимана, 300 хиљада католика. Сви су Словени; могло би се чак рећи: сви су Срби”. (Даље каже да се католици сматрају Хрватима, а да су муслимани сви Срби, што се цитира на другом месту).

У једној даљој расправи Рене Пинуа, који се као мало који странац почетком овога столећа бавио проблемима Балкана, а у којој се специјално претреса аустро-српски спор годину дана пре Анексије стоји: “На (географској) карти, садашња краљевина Србија далеко је да испуни простор запремљен расом, народношћу и језиком српским. Он се чак не поклапа више ни са старом, историском Србијом; готово све земље које окружују произвољне границе које су јој (међународни) уговори дали, српске су као и она сама. Црна Гора је, једнако као Србија, српска држава. Између Дунава и Саве, онај Срем који се открива са висине београдске тврђаве, простране и богате равни, и на северу од Дунава, многи јужни предели старог Темишварског Баната настањени су српским становништвом. На југу, Стара Србија, све до Шар Планине, настањена је Србима православним вечно децимираним муслиманским Арнаутима, она чини део турског Косовског вилајета. Босна и Херцеговина, које номинално зависе од Турске царевине, али које Аустрија окупира и управља, настањене су Србима. Српски је такође, са једном мешавином Арнаута, стари Новопазарски Санџак, којим управља Турска”…

Француски етнограф и оријенталиста Ами Буе, написао је у књизи цитираној под 34, још и ово: (стр. 6 исл.): “Срби обухватају становнике Србије (турски Срб-вилајет, Серблек), Босне, Херцеговине, Црне Горе и један део пашалука Приштина, Пећ и Призрен. У овим последњим крајевима је очигледно да Срби, спојише се са Арнаутима, сами напослетку посташе Арбанаси….. Садашња Србија броји, према последњим пописима, мало нешто изнад 900 хиљада душа, међу којима фигурирају 11-12 хиљада Муслимана, од којих су 7-8 хиљада Босанци. (Тада су још Турци били у градовима Србије и у неким предграђима. ЛМК). Стр. 8: Највећа маса Срба неурачунатих у Србију, налазе се у земљама између ове кнежевине и Јадранског мора. Разликују их: на Србе-Бошњаке, на Србе-Морлаке или приморце, на Црногорце, на Србе-Хрваћане, на Србе- Арбанасе. Стр. 12: “Ако се скупе сви Срби из Турске, из Маџарске, Срема, такође они из Славоније, Хрваћане и ДалматинцеСрбе, стићи ће се до народа од пет милиона. Од тог приближног броја, три милиона су грчке вере, то јест: један милион у Маџарској, 900 хиљада у Србији и један милион у другим земљама. Између остала два милиона, половина (по некима две трећине) постали су мухамеданци у Босни, у Херцеговини, у Арбанији, у Горњој Мезији (Стара Србија, ЛМК) а добра трећина римско-католичка чини Шокце у Славонији, Турској и Аустриској Хрватској, централној Босни, Далмацији и Дубровачкој земљи”.

Француски публициста Де Клервал, описујући Црну Гору пре скоро сто година, каже на стр. 584 поменуте расправе: “Поставимо се на Јадран, у Бар, и с те тачке повуцимо две линије: једну уздуж далматинског архипелага према северозападу у циљу да се постигне јужни најистакнутији део Истре, другу према северо-истоку уздуж брда која деле Србију од Арбаније и Македоније; покушајмо савити ову другу линију према Дунаву да би стигли до утока Тимока. Широк простор обухваћен између две стране угла тако повученог настањен је само једном расом људи, српском или илирском расом”… (И даље каже: “На крају српских земаља, са јужне стране, на врху овог троугла, налази се мала независна држава: то је Црна Гора”. Даљи је опис њој посвећен. ЛМК). Исти писац Де Клервал у цитираном делу посебно о Херцеговини: “Херцеговина има плодних равни и могла би да отхрани становништво неколико пута знатније него ово које је данас настањује, а које, како кажу, износи 184 хиљаде. Ово становништво, децимирано анархијом, припада целокупној српској раси и у већини грчкој вери”.

Познати француски слависта Сипријан Робер, професор Славистике у француском колежу у првој половини прошлог века, каже у својој великој књизи Словени Турске између осталога: “Срби по језику и обичајима, Босанци су се разликовали ипак увек од њихових дунавских сународника опоријим карактером; они, сем тога, претендују да надмашују друге Србе племством и чистотом порекла” (II, 1-2). “Као све српске земље, и Босна је подељена у нахије, које се даље деле на кнежине”. (II, 30). А још у почетку I, 9) наводи колико у Турској има Словена, нарочито Бугара, “не рачунајући Србе Херцеговине и Босне”.

Чувени француски историчар и публицист, академик (“бесмртни”) Таљандије казао је на једном месту 15).: “Г. Рошкијевић, ђенералштабни официр аустриске армије, боравио је петнаест месеци у Босни и Херцеговини и прешао је у свим правцима. Он је видео сасвим изблиза ове Србе муслимане, Србе православне, Србе католике…”

Saint_Rene_Taillandier_1879 „Бесмртни Таљанде“

Књига мајора Рошкијевића цитирана је засебно под 68. Француско-италијански публициста Убићини писао је пре 90 година: “Србија се не завршава на границама мале државе чија је престоница Београд. С ону страну ових граница простиру се предели чисто српски и по раси и по историји: на југу Стара Србија; на западу Босна, Херцеговина, Црна Гора; на северу, одељено од Кнежевине током Саве и Дунава, старо Војводство српско, састављено од Срема, једног дела Славоније и Баната. Једна половина (ових области) припада Турској, друга половина Аустрији. Становништво се дели на два скоро једнака дела: 2,300.000 становника за Турску, 2,700.000 за Аустрију. Једини језик којим се говори и пише, то је српски. На западу и на истоку српске земље простиру се две компактне групе: једна словенска: Хрвати, на броју од милион душа, сви католици; — друга, потпуно славизирана, Бугари, са три до четири милиона, православни…..” На следећој страни стоји: “Праведни и према њиховим непријатељима, они (Срби) респектују права својих суседа, и не сањају да силом анкетују Хрвате или Бугаре”…

Познати француски етнограф Лежан, у својој књизи “Етнографија Европске Турске”, изашлој 1861 са упоредним немачким и француски текстом каже на стр. 24-25: “Сада се деле Срби у Турској на следеће одељке: Србе у ужем смислу, који су почетком овога века опет стекли своју самосталност под Карађорђем и Милошем и приближно 850 хиљада душа броје; — Бошњаке у Босни или старој Босони, која сад обухвата и Турску Хрватску; — Раце у старој краљевини Рашкој тј. око Новог Пазара; — Херцеговце; — Црногорце. Све заједно цени Шафарик на 1,490.000 душа, што ипак, врло вероватно, заостаје за правим бројем, који ми ценимо на 1,660.000”. (Разлика је и у времену кад су ове две евалуације настале. Шафарик је своју процену учинио неколико деценија пре Лежана, зато је мања. ЛМК). На страни 26 каже између осталога: “Босна, која посматрана етнографски, припада Србији”…

У једном од најзначајнијих компендија географије у прошлом веку, Адријана Валбиса, допуњаваног од других стручњака после његоће смрти, стоји у VII издању из године 1883: “По националности је (у Босни и Херцеговини), не узимајући у обзир војску, цело становништво српско. По вероисповести су 496.761 православни Хришћани, 448.613 Мухамеданци, 209.391 римски католици и 3.426 Јевреји”.

Француски дипломат и публицист Огист Дозон писао је 1888 уз српске народне песме: “Растављен вером на три окрњка, подељен политичком нуждом под разне власти, српска раса има још и ту несрећу да се распростире на бројне пределе, чија различита имена прикривају њено јединство. Србија, Стара Србија, (у садашњим турским вилајетима Косова и Скадра), Босна, Херцеговина, Црна Гора, Далмација са Дубровником, јужни предели Маџарске (Бачка, Срем, Банат), Славонија, Хрватска (делом и са различито обележеним дијалектом), сви ови крајеви, од којих су неки створили краљевства, сви су, у потпуности или делом, обитавалишта српског народа а да ништа не упућује иностранство на то, ако се изузме име нове краљевине која има Београд као престоницу. Етничко и морално јединство, које су вера и политика разбиле, доказује језик и, ако то није много речено, одржава народна поезија”. Спомињући горе Хрватску, писац даје аднотацију: “Хрвати, који имају одељен развитак хисториски, верски и литерарни, држе се уосталом битно свог народног имена Херват, Херватска”. (Они се, дакле, не узимају у обзир при горњем набрајању. ЛМК).

ОгистДозон Огист Дизон

Француски публициста Едмон Плоши дао је 1881 статистику Јужних Словена у Ревији оба света Он. налази да Јужних Словена има више од 12 милиона. Од тога даје за Бугаре округлу суму од шест милиона, Хрвате наводи укупно са 1,350.000, а Словенце са 1,210.000. Србе, међутим, рашчлањује на следећи начин:

Кнежевина Србија (по одбитку 100.000 Румуња) 1,140.000 Црна Гора 200.000 Херцеговина 227.000 Босна 780.000 Нови Пазар 120.000 Маџарска, Хрватска, Славонија 1,000.000 Далмација и Истрија 425.000 Укупно: 3,892.000

Срба је нашао три пута више него Хрвата. Коликогод је становника босанско-херцеговачка статистика тада показивала, и Плоши, као и већина тадашњих етнографа Европе, рачунала их је у Србе (док је нпр. у Хрватској, Славонији и Маџарској рачунао само православце као Србе). Далматинци и већи део Истрана за њега су Срби, као и за скоро све друге статистичаре, социологе, етнографе и публицисте тога доба.

Анри Гедо даје потпуно истоветан табеларни преглед Срба у студији наведеној под 41, истичући да то чини “према г. Пикоу, који је ову деликатну статистику подвргао минициезној критици”, та табела показује “садашњи распоред српске расе” (односи се на време око 1875, ЛМК).

Под делом Пикоа писац разуме једну књигу коју је писао француски публициста Емил Пико, али је издао анонимно г. 1873 у “Прагу и Паризу”, под насловом “Срби Маџарске” итд. Цео наслов дат је литератури под 48. Књигу нажалост нисам могао да добијем.

Познати војни писац Ристов, ранији пруски а после швајцарски пуковник и професор војних наука у Цириху, каже у опису рата 1875-76 — 19). страна 30: “Српска племена по језику и по пореклу заузимају далеко највећи део западне половине Европске Турске. Источно се простиру до Нишаве и Карашу (Струма), Стримиона старих који се улива у Орфански залив, јужно до северне границе распрострањености грчког језика и народности. Они обитавају Босну, Херцеговину, стару Македонију. Црногорци и Далматинци, иако нису потчињени Турцима, српског су племена”.

Немачки етнограф Рикард фон Мах казао је на једном месту поводом Берлинског конгреса: “Принцип народности повређен је само у српској Босни и српској Херцеговини, које потпадоше под Аустро-Угарску”. У штандарном етнографском делу “Народи Европе” од два бечка професора Хаберландт, изашлом између двају великих ратова стоји на стр. 87-88: “Шарено сакупљено и помешано словенско становништво Истре — Хрвати, Срби, Ускоци, Чиче, словенизирани Румуњи — јако заостаје у значају по етнографију иза знатно чистије изражене српске националности, коју налазимо у Далмацији, као и у Босни, Херцеговини, Црној Гори и Србији…..” Стр. 91: “У сваком случају време турске владавине значило је у најмању руку једно строжије изолирање српске нације и народне културе, чиме су западни утицаји држани далеко од њих и патријархално-старинска основна црта беше ванредно учвршћена. У Босни и Херцеговини, које су још дужебиле отсечене од остале Европе него Србија у ужем смислу (од стране Турака), српска народност се баш стога у многом погледу одржала још далеко чишћа и неприкосновенија у упоређењу са националним односима у старој краљевини Србији”.

ПИСЦИ КОЈИ ПОСРЕДНО ПРИЗНАЈУ БиХ ИСКЉУЧИВО СРПСКИМА

Први који је предузео да пружи јавности бројну слику словенског света и његов географски распоред, био је један од првих и најбољих слависта уопште, Павле Јосиф Шафарик. Он је то учинио у свом епохалном Словенском народопису у четрдесетим годинама прошлог века, делу које је за три године доживело друго издање 8). Много година, чак и деценија, ово дело се сматрало као једини и најаутентичнији извор сазнања околности које описује. Познати хрватски публициста Имбро Ткалац, који је имао око 20 година када је то дело изашло, а који је био један од хрватских младића највише жељних знања тога доба, пише у својим мемоарима:

“Одакле бих могао сазнати статистичке податке о свим гранама словенске расе, да није и опет Шафарик у свом дјелу Народопис словенски, и у својој етнографској карти укупне словенске расе дао Европи исказ тада савременога положаја Словена?”

Ја ово цитирам из још једног разлога: да покажем како су тадашњи Хрвати резултате Шафарикових истражива ња примали без поговора, као нешто чему се не може противуречити, као утврђену научну истину. Мислим на Хрвате тога доба.

Нажалост, ја немам то дело Шафариково, али је он цитиран на стотине места. Ја сам овде употребио два цитата, од руских историчара књижевности Пипина и Спасевича, као и од немачког путописца и социолога Ј. Кола, јер је овај у једној својој расправи репродуковао детаљан табеларни преглед Шафарикових података. Кол је само заобљавао бројеве на десет хиљада, док су их Пипин и Спасович давали заобљене на хиљаде, како је несумњиво и Шафарик чинио. Јер ни он није дао праву статистику, нити је она у то време била могућа, а само у правој статистици морају да буду дати прецизни бројеви без икаквог заобљавања. Шафарик је очигледно прво установио који народ где обитава, па онда сакупљао податке о бројним количинама тога краја. Народ је опредељиван према објективном критерију првенствено језику, што се од једног слависте друкчије није могло ни очекивати. Народна свест још није била развијена код великог дела словенских народа, тако да би се субјективни критеријум могао да употреби. (…)

Ми се овде морамо ограничити само на делимично репродуковање Шафарикових резултата. Шафарик је нашао Словена укупно близу 80 милиона, од тога садашњих Југословена округло седам милиона и четврт (док Бугаре цени на преко три и по милиона). Од Југословена Срби броје, по њему, 5,294.000 лица, Хрвати 801.000, а Словенци или, како он каже, Винди 1,153.000. По њему, сви су Хрвати католици, а и сви Словенци сем 13 хиљада протестаната. Што се Срба тиче, он је нашао православних 2 милиона 880 хиљада, католика милион 864 хиљаде, муслимана 550 хиљада. Делећи поједине народе на државе, Шафарик је све Хрвате унео у рубрику Аустрије, а исто тако и све Словенце. Срба је, међутим, нашао у Аустрији два милиона 590 хиљада, у Србији 950 хиљада, у Црној Гори 160 хиљада, у Русији сто хиљада, и у Турској милион 490 хиљада, округло милион и по.

Кад се сви ови бројни подаци доведу у везу, очигледно је да је Шафарик не само босанско-херцеговачке муслимане, већ и босанско-херцеговачке католике сматрао Србима.

Узимајући за подлогу Шафарика, Ј. Кол изводи даље у поменутој студији (под 9, стр. 188): “Срби су више него други Словени разасути у многа мала племена, у Бошњаке, Раце, Далматинце, Морлаке, Црногорце итд. Заједно образују једну масу од пет милиона триста хиљада душа, повезаних јединством језика, крви и обичаја…” У једној другој студији, писаној 1847-48 и прештампаној у истој књизи, даје податке само о Србима у области Дунава (у сливовима Дунава), дакле без Јужне Србије, Ниша, Далмације, Црне Горе, итд., и каже: “Број Срба у оквиру Дунавског подручја износи близу три милиона, тј. 750 хиљада у Угарској, 200 хиљада у Војној Граници, више од милиона у Србији и више од 700 хиљада у Босни”. Он је под тим бројем Срба у Босни врло вероватно схваћао целокупно становништво Босне и Херцеговине, које је тада једва прелазило три четврти милиона душа. Индиректно су износили своја мишљења о етничкој припадности босанско-херцеговачког становништва још и они писци који су своје студије ограничавали само на Турску до Окупације, нарочито ако се радило о бројним подацима којима је даван “статистички” карактер.

Ту спада нпр. пруски и доцније швајцарски пуковник и познати војни писац В. Ристов (име му личи на српско или бугарско мада је чист Прус) кога смо цитирали и на крају претходног одељка. Он у истој књизи о Рату у Турској 1875—76, цитираној под 19, даје на страни 8, дакле још у уводу, бројно стање становништва тадашње Европске Турске “укључујући и вазалне државе Румунију и Србију”. Укупно броји тадашња Турска по Ристову, 18 милиона душа. Као што је укупан број округао, тако су округли и посебни бројеви по расама. Турака је било два милиона и сто хиљада, Румуња четири милиона, Грка милион, Арбанаса пола милиона, Јермена четири сто хиљада, Словена шест милиона двеста хиљада. Спомињући Словене, Ристов у загради прецизира: Срби и Бугари. Колико сматра да има Срба а колико Бугара не каже, али ниједном речју не спомиње Хрвате. Које је територије сматрао као српске а које као бугарске, ни то није јасно. Зна се само да Босну и Херцеговину није сматрао бугарским. Он наводи да је у Србији било тада нешто око милион триста хиљада душа, од чега милион и сто хиљада Срба. Остатак су Срби БиХ и Старе Србије. Писац сматра да је у Европској Турској било тада четири и по милиона муслимана, Турака је, међутим, нашао мало више од два милиона, пола милиона Арбанаса од којих нису сви муслимани, затим долазе Цигани, Тартари итд., које спомиње, али им број не износи. Очигледно је да писац цео милион, или чак милион и по муслимана сматра Србима и Бугарима. Први су Босанци, други Помаци.

Један други Немац, историчар Вилхелм Милер, у једној својој студији изашлој 1877. сматра да Европска Турска броји око осам и по милиона становника. Он даје чак детаљну поделу по народима, заобљену на стотине, коју је раније (око 1870) обрадио био статистичар Владимир Јакшић. По њима је тада било у Турској Срба 1,871.000, Бугара 1,860.500 (Грка и Арбанаса такође више него по милиона, Турака више од два итд). Хрвата нула. Хришћана око пет милиона, муслимана три и по. Опет око милион и четврт муслимана нетурака, јамачно Срба и Бугара.

Јернеј Копитар пише званично као цензор врховној управи свога надлештва још 1817: “Пет милиона говоре српски, од тога половина аустриски а половина турски поданици… Од аустриских, више него половина је неуједињена….. (То значи православна, ЛМК). Кад Копитар налази два и по милиона Срба у Турској, то је очигледно да он овде убраја све Босанце и Херцеговце, којих је тада могло бити највише три четврти милиона, а толико исто Срба у Србији. Додавши још сто и више хиљада Црногораца (нека су и они рачунати под Турском), преостаје још опет три четврти милиона у Старој Србији и Македонији. Његови обли бројеви су брижљиво израчунати. Копитар није био макар ко.

Француз Рене Пину је цитиран на неколико места у претходном одељку, где се он отворено и јасно изражава за искључиво српски карактер Босне и Херцеговине. Овде ће се навести још неколико места из његових студија у којима опет заобилазним начином истиче српски, само српски карактер ових покрајина. Тако нпр. у првонаведеној студији цитираној под 20. На страни 871 стоји: “Мала српска краљевина је далеко од тога да обухвати све људе који знају да су Срби и тако се изјашњују и који имају свесну жељу да се прикључе једном заједничком центру. Срби који живе ван терена бројнији су него они којима је Европа дозволила да уђу унутра. Има, око мале Србије, једна пространа Србија “још неослобођена”… Стр. 875: “Српски народ је подељен на две велике масе скоро једнаке, од којих свака броји приближно по три и по милиона душа. Једна је у Аустро- Угарској, друга образује Краљевину Србију и Црну Гору. Зато Аустрија хоће анексијом Босне да у аустро-угарском царству постави гравитациони центар српске народности… Анексија Босне није ништа друго него једна етапа у апсорбовању целе српске расе. Али Срба има до Скопља, до Битоља!…” Напослетку, да цитирамо још једну студију Ренеа Пину у истом угледном часопису. посвећену Црној Гори, у којој стоји и.о.: “Од Јадранског мора до Дунава постоји само један народ и то српски, под разним властима” (писано 1910).

Према саопштењу Спиридона Гопчевића у књизи “Истина о Македонији”, Француз Лавале ценио је 1873 године “илирску или српску породицу” на осам милиона душа, од чега спада на Србију милион и по, на Црну Гору 125 хиљада, на Босну и Херцеговину 900 хиљада… Гопчевић каже даље да Мајер такође у свом Ручном лексикону. Цени године 1875 илирско-српско племе на око осам милиона, и то у Србији, 1,310.000, у Црној Гори 197 хиљада, у Босни и Херцеговини 1,101.000. ..

Оба писца несумњиво обухватају цело, или скоро цело, становништво БиХ као илирско-српско (са изузетком, може бити, Јевреја, Цигана и неколико Османлија). Етничку идентичност Срба и Босанаца изгледа да су без резерве признали два немачка писца Хелвалд и Бек у једном опису Турске непосредно пред Окупацију Босне и Херцеговине. На страни 315 те књиге кажу: “Ми смо упознали племенске особености јужних Словена код Срба и Црногораца (тј. У истој књизи, ЛМК), и не сматрамо потребним да осветљавамо са етнографског гледишта, Босанце, Херцеговце и Рашане још једанпут. Што је о онима речено важи и за ове”.

Немачки историчар Леополд фон Ранке у својој “Српској револуцији” на стр. 272 истиче колики је значај “српске еманципације”, који “далеко прелази преко граница земље”, па каже: “Треба само подићи своје очи према другима српским племенима у Босни и Херцеговини, према њима блиско сродним Бугарима… па оценити шта се у Србији догодило”. Он у Босни и Херцеговини види само друга “српска племена”. Из даљих цитата његове књиге то ће бити јасније показано.

ПИСЦИ КОЈИ СМАТРАЈУ БОСАНСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ МУСЛИМАНЕ КАО СРБЕ

Велики слависта Павле Јосиф Шафарик каже у својој Историји српске књижевности: Нарочито у Босни, домовини најстаријег и најмоћнијег српског племства, оно је прешло, ако не у целини а оно највећим делом у Ислам”.

И Јаков Грим не сматра Муслимане Босне и Херцеговине друкчије него као Србе. Он каже: “Мухамедански Срби изгледа да певају исте (народне) песме, само што измењују улоге победиоца и побеђенога”. Велики хрватски научник, један од највећих слависта света, проф. Јагић, такође је сматрао босанско-херцеговачке муслимане као Србе. Он је то, између осталога, изјавио и у својој рецензији књиге Косте Хермана: Народне пјесме Мухамеданаца у Босни и Херцеговини, где каже и.о.: “Ова књига садржи епске песме Срба мухамеданске вере”…Напада га затим што их није издао ћирилицом, па онда каже: “Ја нећу да улазим ближе у садржину ових 39 песама, довољно је рећи да оне углавном расправљају сличне мотиве као све друге српске народне песме”. (Стр.439). Стр. 447: “Напослетку треба рећи неколико речи о језику и версификацији: ако се апстрахује о много више употребљеним турским изразима него у народним песмама хришћаиских Срба, иначе је дикција ових песама један величанствени српски језик, у коме је многа звучна реч садржана и понека пажње достојна језична форма”…

У свом монументалном, овде више пута цитираном делу, Леополд фон Ранке наводи на стр. 314 песму Змаја од Босне и његових ратника, којим очитују жељу да иду на Косово, где су им стари ратовали и изгубили “вјеру прађедовску”, па да се сад боре за ту нову веру. Они јасно истичу да су потомци косовских српских јунака. Ранке даје тим стиховима следећи коментар: “Нешто величанствено и узвишено лежи у овом осећању. Они мисле да ће ратовати за своју веру, за читаво своје национално биће. Поприште траже тамо где је већ једанпут, иако несрећно, о обе те ствари одлучено. Или ће победити и своју садашњу веру, мухамеданство, баш тамо сачувати где су стару, хришћанство, изгубили, или ће подлећи. А тада ће се у најмању руку придружити великим успоменама старе славе и њене пропасти”.

Велики француски научник и публициста Луи Леже,професор Славистике и члан Института, написао је 1873, још пре Окупације Босне и Херцеговине: “…пет стотина хиљада Срба муслимана који се налазе у Босни. Преверени једанпут мачем у муслиманску веру, они су је примили не одричући се никад свог народног идиома. Многи од њих га култивишу са жаром и сматрају се просто као Срби различите вере”.

У једној другој публикацији издатој 44 године доцније. Луи Леже пише између осталога: “Хрвати су углавном католици, Срби православни и муслимани, али ово правило није апсолутно… У Босни и Херцеговини је избројено 1905 Срба муслимана 598.632. Према евалуацијама професора Флоринског у Кијеву, укупан број Муслимана у српским земљама биће око осамсто хиљада”.

Француски публицист и путописац Шарл Ириатр, који је пропутовао Босну и Херцеговину пре Окупације, али за време једног од многобројних српских устанака написао је у најбољој француској и једној од најбољих светских ревија на стр. 598 ово: “Треба знати да ови потомци Срба, становници Босне и Херцеговине, преобраћени у Ислам много за време освајања (земље)… практикују исламизам са много већом чврстином него муслимани одоздо”… Нешто даље: “Босански Србин… није у прелазу на Ислам видео нешто друго него сретство да сачува своје привилегије у извесној мери”… На страни 600: “Власништва су већ била заузета од преверених Срба”… Страна 631: “Ове генерације (Срба православних) не смеју никад заборавити да Муслимани који су над њима владали нису Турци који су дошли као освајачи… него њихова браћа, Срби, побеђени као и они сами, хришћани као и они… Ово одрицање вере својих отаца сматрано је од Срба посталих Муслиманима…”

Француски научник Ами Буе, најпризнатији познавалац Европске Турске у прошлом веку, у својој монументалној књизи “Европска Турска” у четири тома, написао је између осталога: Том II, стр. 35: “Срби муслимани Босне, као и Турци, не зову српски језик друкчије него босански језик”… II, 466: “У Босни Срби муслимани су једини…” II, 478: “Срби муслимани Босне сачували су највећи део словенских обичаја брака, а они из Херцеговине (Срби Муслимани) објављују своју свадбу некипут по три до четири недеље”. Професор Славистике у Паризу, Сипријан Робер, тврдио је то такође у своме делу “Словени у Турској”. У првој књизи каже, да су у Турској Грци и Словени готово сви хришћани “са изузетком једног дела Срба и Арбанаса” (који нису Хришћани него Муслимани, то су свакако босанско-херцеговачки Муслимани, дакле Срби). (I, 22). На страни 7 другог тома каже: “Велики део српских бегова добио је био под Ахметом I сличне спахилуке”…

То је Сипријан Робер тврдио пре 110 година. Четврт века доцније то исто тврди и академик Таљандије у већ цитираној студији (15), где и.ос. каже: “Ја не говорим о Босанцима, данашњим Србима муслиманима, који су постали муслимани тек после освојења (турског) и да би се измакли од победникових свирепости…” У продуженом делу 16). каже на једном месту: “… фанатични војници Хусеина-капетана, упорни борци исламизма, били су синови Душана и Лазара”.

Француски публицист и политичар Анри Гедо, казао је у једној расправи писаној две године пре Окупације: “Али треба забележити да један знатан део Срба у Турској чине муслимани, приближно 400.000”. (Стварно је први аустриски попис 1879 нашао око 450 хиљада муслимана у БиХ, ЛМК). Швајцарски професор циришке Политехнике Кинкел казао је у једном предавању 1876 године 38).: “Муслимани носе чак делимично стара породична имена српског порекла”.

Већ цитирани швајцарски пуковник и професор Ристов казао је изречно на страни 9 цитиране књиге: “Мухамеданци у Босни… са врло малим изузетком су српског порекла”… Француски публициста и професор Сорбоне Ернст Дени, историчар по струци, говорећи о Европској Турској, казао је и ово: “У моменту освајања Срби су били депоседирани (одузето им је било имање) сем оних који су се преобратили у Ислам, а таквих је било врло мало сем у Босни, где они сачињавају важан део народа”…

Француски публицист Рене Пину, већ цитиран, каже на стр. 873 исте књиге: “Што се тиче Муслимана, који су ранија српска властела…” У студији каже исти Пину још разговетније: “Сами муслимани су Срби, не само по свом пореклу већ и по њиховом сопственом признању. То су углавном бивша властела земље која је, у моменту заузећа (земље) прешла на Ислам”. Стр. 662: “. ..треба утврдити без околишења да је јавно расположење у БиХ мало наклоњено доминацији аустриској. У најмању руку се неће моћи спорити да српска већина становништва, било православних или муслимана, апсолутно одбија васпостављање директне потчињености под Аустрију”!! (мисли на анексију, која је ипак следеће године изведена).

Карл Браун у предговору Герхардовог превода Српских народних песама пише: “Српска раса се врло различито развијала у разним областима. — У Босни је српско племство прешло на Ислам већ кратко време после турске анексије и повукло је собом један део осталог становништва. У Херцеговини остаде део српских војвода веран својој старој вери, али је своје привилегије морао да прима бератима падишаха”.

Karl braun Карл Браун

У Мајеровом опису Турске и Дунавских земаља стоји на страни 142 ово: “Срби су по својој вери православни грци, у Босни и Старој Србији су после турског освојења прешли делимично на Ислам, а да ипак нису зато постали Турци. Напротив, и мухамедански Срби су сачували своје словенство у језику, обичајима и наравима, они чак задржавају њихова словенска породична имена”.

И други европски писци заступају то гледиште иако не увек директно. Они просто претпостављају како то свак зна, као да о томе не може бити спора. Тако нпр. највећи пољски песник Адам Мицкијевић каже на једном месту у својим предавањима на француском колежу 1840 године, говорећи о народној поезији новијег времена: “На тај начин изражава та поезија борбу хришћанских Срба са муслиманима Србима…”

Па и босански фратар Иван Јукић мисли канда тако. Говорећи о освајању Босне од стране Турака, каже да освајач Мехмел II “у задобивене градове постави своје војнике-грчке и српске потурице…” Да ли Јукић мисли на потурице босанске или из већ задобивених земаља Србије. Ако мисли и ово последње, онда значи да су се у Босну населили још првих дана турске управе рашки Срби који су примили били Ислам, а с њима и грчки. Њима су се доцније придружили домаћи, босанско-херцеговачки потурице који се ни у чему нису разликовали од најпрвих српских. Хрватских никад није било ни споља ни изнутра. Иначе би их фра Јукић споменуо, и те како.

Бечки етнограф Фридрих С. Краус каже на једном месту: “Босанци и Херцеговци су учествовали под заставом Ислама на освајању Маџарске… Пре 300 година могло је неко време изгледати да ће половина западне Европе, све до капије Беча, бити подложена србизирању”.

Велики немачки социолог Чемберлен (у ствари Еиглез који је писао на немачком језику), у своме капиталном делу “Основи Деветнаестог века”. казао је у једној примедби: “Босанац, чисто српског порекла, и Македонац од јелинског сродства, оба су, као Мухамеданци, једнако фаталистички и анти- индивидуалистички у свом менталитету као ма који Османлија”.

Маџарски етнограф Сана каже у делу под 115, на стр. 8: “Код Југословена морамо нарочито да мислимо на оне становнике Босне и Херцеговине, који заузимају специјалан положај, јер су по раси и језику Срби, а по вери Мухамеданци. Да не би били потиштени као нижи свет, а нарочито да би сачували своја често замашна добра на земљи од турске пленидбе, имућнији Срби босански пређоше на Ислам и могаху на тај начин не само да спасу своја имања у највише случајева, већ догураше често до угледних положаја”. Стр. 28: “Нешто бољи третман од стране Турака пао је у део Босни (бољи него Србији), јер онај део племства који је исповедао науку Богомила пређе на Ислам, и тако је могао спасити своја имања. Ови босански земљопоседници, чији потомци још и данас у огромној већини живе у Босни, зову се бегови, и данас су још мухамеданци али српске народности”…

Жорж Ј. Дева каже у публикацији “Нова Србија” на страни 131 (у примедби): “Овде је интересантно забележити једну карактеристичну црту менталитета Босанаца прешлог на Ислам. Иако Муслиман, он је сачувао током векова своју српску националну свест”. И онда писац цитира познату песму војске Градашчевића која је 1832 полазила за Косово. Оба бечка етнографа и професора Хаберландт истичу на 88 страни књиге већ цитиране како је тешко извршити разграничење између Хрвата и Срба, и по вери, и по обичајима, и по писму. Јер не пишу само Хрвати латиницом “већ и српски католици у јужној Далмацији, исто тако католички Шокци и Буњевци који су се били доселили у Јужну Маџарску, као и Мухамеданци Босне и Херцеговине”. Очигледно је да ове, све три категорије писци не сматрају Хрватима. (…)“

(Скраћени текст преузет из књиге „Чија је Босна“ др Лаза М. Костића, Торонто 1955.)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top