СРПСКИ УСТАНЦИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ – КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА (1910)

Oruzje_ustanika.jpg
Подели:

Oruzje_ustanika

 

Кад је Омер-паша савладао муслимане у Босни и Херцеговини окренуо се против хришћана. Почетком 1852. год наредио је он да се покупи оружје од православних и католичких Срба. Лука Вукаловић дигао је у прољеће 1853. год. устанак, који је, настављен у четовању, са малим прекидима, трајао више од пет година. У исти мах, када се Омер-паша узалуд трудио да савлада устанак Луке Вукаловића, ударио је он, по наредби из Цариграда, и на Црну Гору. Црногорци су славно одбили нападај Омер-пашин, али су ускоро на интервенцију Русије и Аустрије прекинута непријатељства. Немогуће уништити чете у Херцеговини, а под притиском великих сила, које су радиле на томе, да се ма на који начин побољша стање Срба у Босни и Херцеговини, Порта је хтјела да законодавним путем олакша положај хришћана. Год. 1854. издат је ферман, којим је раја пред судовима изједначена са муслиманима, и у фебруару 1856. год. потврђене су законодавне одредбе из Тан-зимата, које су ишле у корист хришћана. У септомбру 1859. године издан је аграрни закон, који је такође требало да олакша положај хришћана у Босни и Херцеговини. Али се ти закони нијесу вршили. Положај раје бивао је све тежи, а живот све несноснији. Четници Луке Вукаловића састали су се у септембру 1857. год. и ријешили да енергично наставе борбу. Убрзо је цијела Херцеговина устала на оружје. Уз православне Србе пристали су овога пута и врло храбро се борили и многи Срби католичке вјере. Кнез Данило је радио да измири устанике, али кад у прољеће 1858. год. Турци ударе на Херцеговину, Црногорци им пођу у помоћ и на Грахову, на Спасов-дан, удружени Црногорци и Херцеговци потуку до ноге Турке. Послије те побједе Црна Гора добије Грахово, а херцеговачким племенима буде призната стара самоуправа. Како међутим турска влада није држала своје обећање у погледу самоуправних слобода, Лука Вукаловић у фебруару 1861. год. са православним и католичким Србима, поново устане на оружје. Херцеговци разбију у више битака Турке тако, да је Турска у љето 1861. год. почела преговарати са устаницима. Кад су се преговори разбили, Турци, у прољеће 1862. год., ударе на Црну Гору и Херцеговину, али буду одбијени. С тога Турци у љето 1862. год. склопе мир са Црном Гором. Са Луком Вукаловићем склопљено је тада било примирје, а кад су Турци пристали на услове Вукаловићеве, да се херцеговачким племенима врати стара самоуправа, склопили су и Херцеговци у Мостару с Турцима мир (септембра 1863 год.). Лука Вукаловић је наскоро послије тога оставио Херцеговину, јер су му Турци о глави радили, а бојао се да га његови људи не издаду, и отишао је у Русију, гдје је умро (6. јула 1873. год.). Послије херцеговачко-турског уговора у Мостару, владао је у Босни и Херцеговини скоро дванаест година мир. Али се стање Срба хришћана није поправило. Живот њихов бивао је из дана у дан све тежи. Народ је био у сталном вријењу, а дубоко незадовољство захватило је цијелу земљу. У то доба пада и рад кнеза Михаила у Босни и Херцеговини. Кнез Михаило је похватао био јаке везе и са муслиманима и са православнима и са католицима у Босни и Херцеговини и радио је стално и смишљено на ослобођењу Босне и Херцеговине. Али су смрћу његовом (29. маја 1868. год.) прекинуте везе између Србије и босанских првака. Босанци и Херцеговци остављени су били послије тога готово сасвим сами себи, док их зулуми турски, рђави судови и аграрно питање нијесу нагнали, да се опет дигну на оружје. У јулу 1875. год. плануо је у Невесињу устанак, а првих дана августа дигла се на оружје и Босна. Устаници су издали проглас на народ, у коме су детаљно изнијели своје захтјеве. Турска влада је видјела, да неће моћи лако и брзо савладати устанике, те је била вољна да попушта. Устаници су тражили, да се у Босни и Херцеговини спроведу реформе у договору са народним главарима, а под контролом једне европске комисије. Турска влада, наравно, није пристала на те захтјеве. Турски покушај да савлада устанак, остао је без успјеха особито стога, што су и Србија и Црна Гора и Аустрија на разне начине помагали устанике. У исто је вријеме и Русија радила за њих дипломатским путем, тражећи у Цариграду аутономију за Босну и Херцеговину. Потиснута послије пораза на Кенигрецу (1866. год.) из Њемачке, Аустро-Угарска је у то доба већ енергично спремала своје продирање на Балканско Полуострво. Аустриски министар иностраних дјела, гроф Андраши, гледао је да свакако осујети измирење устаника са Портом. У децембру 1875. год. он је израдио једну ноту, у којој је тражио, да концесије, које Порта учини устаницима, дођу под контролу великих сила. Порта је наравно одбила Андрашијеву ноту. Борба између устаника и турске војске настављена је међутим и даље и вођена је већином несрећно по Турке. У тежњи да се поврати мир на Балкану израдиле су велике силе у мају 1876. год. у Берлину меморандум, у коме су тражиле, да се у Босни и Херцеговини одмах заведу реформе, да Порта уговори примирје са устаницима, да се хришћанима дозволи ношење оружја и да велике силе контролишу, да ли ће Порта испунити ове услове. Међутим су настали догађаји, који су онемогућили извршење овога меморандума. Од почетка устанка у Босни и Херцеговини српско јавно мњење, особито у Србији и Црној Гори, захтјевало је, да српске државе помогну устаницима и да огласе Турској рат. Притиску Јавног мњења морали су напосљетку српски државници попустити: Србија и Црна Гора огласиле су крајем јуна 1876. год. Турској рат. Црногорци су срећно војевали, а српска војска, која је имала да издржи главни напад Турака, буде, послије неколико мјесеца тешке и упорне борбе, потучена. У фебруару 1877. год. састала се у Цариграду конференција великих сила, да ријешава о балканским питањима. У програму великих сила била је и автономија Босне и Херцеговине. Али због отпора турске владе, та конференција није могла ништа постићи.Стога је у априлу исте године Русија огласила Турској рат, а послије пада Плевне ушла је и Србија поново у борбу (30. новембра 1877.). У фебруару 1878. закључила је Русија са Турском мир у Сан-Стефану, у коме је била створена Велика Бугарска. По 14. члану сан-стефанског мира била је одређена за Босну и Херцеговину автономија. Али остале велике силе нијесу хтјеле признати сан-стефански мир, јер су се бојале сувише великог утицаја Русије на Балканском Полуострву. Осим тога Русија је, прије рата, начинила била са Аустријом тајни уговор, у коме је неутралност купила пристанком на аустриску окупацију Босне и Херцеговине. Почетком јула 1878. год. отворен је у Берлину конгрес великих сила, који је имао да рјешава балканске ствари. У деветој сједници конгреса водила се дебата о Босни и Херцеговини. У 25. члану Берлинског уговора одређено је, да Аустро-Угарска монархија при-времено окупира Босну и Херцеговину, да би тамо завела мир и ред. Глас о мандату за окупацију пренеразио је цио српски народ. Цио народ био је утучен и разочаран, што су ове двије најбоље српске покрајине, због којих је Србија водила два рата, предате ………..држави, од које се Срби с правом нијесу…… . . . . надали. Али је вијест о окупацији још више пренеразила и узрујала муслимане. На глас о окупацији дигли су се муслимани у Босни и Херцеговини под вођством Хаџи-Лоје, наоружали су православне и католичке Србе и издали су проглас на народ, у коме су истакли да неће дозволити туђину да њихову отаџбину заузме. Међутим су се Аустријанци спремали да пређу границу и да заузму Босну и Херцеговину. Тринаестога јула упутио је аустриски цар прокламацију на народ у Босни и Херцеговини, у којој је народу, бираним ријечима, много обећавао, а послије неколико дана, прешла је аустриска војска босанску и херцеговачку границу. Али су Аустријанци и у Босни и Херцеговини наишли на необично јак отпор, коме се нијесу надали. Послије великих напора и неколико….. пораза, Аустријанци су 7. августа са великим жртвама освојили Сарајево. Сутра дан су многи муслимански прваци осуђени на смрт и побијени, а у исти мах је врховни командант аустриске војске, генерал Филиповић, упутио народу нову прокламацију, пуну пријетња и пуну обећања. Али падом Сарајева муслимански отпор још није био савладан. За леђима аустриске војске почеле су ницати чете, које су више пута врло успјешно оперисале против далеко надмоћније непријатељске силе. Када је аустриска влада видјела, да са једним корпусом и једном дивизијом, колико је у први мах била кренула, не може извршити окупацију Босне и Херцеговине, мобилисала је она још четири корпуса. Крајем августа кренула се та велика аустриска војска на Хаџи-Лоју. Толикој сили муслимански устаници нијесу се могли одупријети. Али су они ипак још читава два мјесеца давали отпор непријатељској војсци, и Аустрија је тек крајем октобра савладала сасвим устанике и извршила окупацију Босне и Херцеговине.

Аутор: Ст. Станојевић

Страница: http://www.infobiro.ba/article/836791

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top