ЈОВАН БИЈЕЛИЋ

jbijelic.jpg
Подели:

јбијелиц

Јован Бијелић

(Колунић код Босанског Петровца, 19. јун 1886 – Београд, 12. март 1964)

Српски сликар, један од најзначајнијих југословенских ликовних стваралаца између два светска рата.
Студирао је у Сарајеву код ЈК Јаневског, а затим у Кракову 1909-1913. код Т. Аксентовића, Л. Вичуловског и Ј. Панкијевића.

Боравио је у Паризу 1913/14. иу Прагу 1915. Од 1919. је живео у Београду, где је био сценограф а потом и шеф сликарске радионице Народног позоришта.Највише је сликао портрете, пејзаже, мртву природу и композиције. Прошао је кроз неколико фаза у којима је изражен утицај кубизма у скулптурској концепцији чврсто моделоване форме и шкртости палете, а потом је под утицајем фовизма стварао колоритна дела изузетне сочности и чулне експресије. У последњој фази, растварао је предмете узнемиреним потезима боје. Бавио се и педагошким радом, имао је приватну школу из које је изашао низ сликара.

Један је од оснивача и припадник сликарских група „Облик“, „Самостални“ и „Независни“. Редовни члан Српске академије наука и уметности био је од 1963.

Прву самосталну изложбу имао је 1917. у Сарајеву, а другу 1919. у Загребу. Учествовао је на многим колективним изложбама. Самосталне изложбе имао је иу Београду (1929, 1932, 1957, 1968), Љубљани (1959) и Бихаћу (1960). Његова дела налазе се у више музеја и галерија: Музеј савремене уметности и Народни музеј у Београду (38 дела), у Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду итд. Добитник је великог броја сликарских награда.

Нека од његових најпознатијих дела су: „Портрет девојке „,“ Купачица „,“ Јајце „,“ Кћи уметникова „,“ Двориште „,“ Женски акт „,“ Сарајево „,“ Портрет старице „,“ Девојчица са лутком „(1928),“ Дечак јаше лава „(1929) , „Апстрактни предео“ (1920) Призивање

Босне Рођен

сам као оптимист, и остаћу оптимист до краја живота. Никада ме нису тангирали ничије противничке, или непријатељске интриге или испади ма које врсте против мене. Таквим људима је унапред све било опроштено.

Са истинском љубављу, дубоким поштовањем и евидентним разумевањем уметности Јована Бијелића, др. Смаил Тихић (о, како се судбина зна круто поиграти са људским судбинама: овај човек, који је толико допринео развоју духовности ових простора, сада, у дубокој старости, пребива сам, а да се нико не сети да му упути неку лепу реч), написао је о овом уметнику монументалну монографију у којој је моћно осјенчен и његов карактер, и његове животне путање и разноликост опредјељења којима се приклањао у дугом стваралачком веку. Био је сеоско дете. Рођен је у селу Колуница, у непосредној близини Босанског Петровца, у којем ће, касније бити рођен и Хакија Куленовић (кога ће прихватити као свога, када се одметне од свога дома); Скендер, а онда и Мерсад Бербер. Отац Илија био му је намијенио сличну свештеничку судбину, јер је у породици одржавана та традиција, али се точак судбине окретао на супротну страну: уместо свештеничке хаљине, он учи сликарство у приватној школи Чеха Јана Карела Јаневског, а онда, као стипендиста Српског просвјетно- културног друштва „Просвјета“, одлази у Краков на сликарске студије.

Трагање за сопственим индивидуалитета

Било је то једно од мистичних провиђења које је управљало судбином овог крајишког сељачета, јер су се у Кракову испреплитали многи одјецима ликовних збивања у Европи с којим се Бијелић упознавао “ на лицу места „. Уз то, имао је за учитеља Јозефа Панкиењицза који је код својих студената развијао свест о трагању за сопственим индивидуалитета и, најзад, упутио је Јована Бијелића да оде на само извориште свих збивања у европској уметности – Париз.

Код Јована Бијелића се јасно раздвајају личност и уметник, али су и један и други фасцинирали околину у којој се кретао. Био је и боем и сликар, и кажу, ни о једном сликару није било толико анегдота као о Бијелићу и „све су пуне симпатије – истичу његову доброту, његову боемску и боемски духовиту негацију конвенција“. Живот је за њега био чуђење, гледао је у њега са дивљењем.

„Уверен у његове вредности, готово слеп“, изговорио је речи које смо ставили као мото нашем запису. Записано је о њему и ово: „Причао је занимљиво, његове речи биле су обојене хумором и блискошћу“. Пут

до крајње оданости природи

јован бијелиц1У своме стваралачком луку прошао је кроз неколико фаза. Почео је са сезанизмом до којег је дошао преко Краковска академије на којој је сазревао као уметник да би, преко Сезана ушао у простор модерне уметности, прихватао поетику модулирања тоновима, што ће до пуног изражаја доћи за време његовог боравка у Бихаћу, 1918. и 1919 . године. Свој однос према природи извео је на ниво рационалног, пажљиво, прорачунато је наносио боје, површину платна дијелио на планове да би савладао простор и изградио атмосферу. Све је то оличено на платнима „Шумски предео“, „Бихаћ“ и „Босански предио“.

Слике су рађене широким потезима који су се сливали у тонове зеленог, праћене љубичастим. Са овим делом је наступио на својој првој самосталној изложби у Загребу 1919. године. Исте године ће прећи у Београд, кратко време ће се предати апстракцији, затим закорачити у просторе експресионизма.Међутим, то није био експресионизам социјалне ангажованости, он се изражавао у „напетости форме, драматичној атмосфери иу потпуно одбаченој или распричаној теми“.

Сусрет са експресионизмом Јован Бијелић је остварио приликом боравка у Прагу, Дрездену и Берлину, гђе је био упућен на тромесечно усавршавање као сценограф. Кратка приклоњеност апстракцији омогућила му је да схвати „космички свет слике“, да дубље продре у саме законске слике, да упозна њена својства и могућности. Уз то, то му је омогућило да се ослободи сезанизма, али је много значајније да је он, кроз искуство, које је стицао градећи своје апстрактне пејсаже са космичким односима, доспео до реалног света, а мистика која је исијавала из унутрашње конструкције природе довела га је до крајње оданости природи, коју ће, у наредне три године устрајно сликати. Најбоља ђела ће му бити слика „Вареш“ и „Слика са села“, у којима ће доћи до изражаја чежња према предјелу родне Босне.

Нова развојна етапа је трајала од 1926. до 1930. године, иу том периоду ће се код њега развити лирски односи са природом, материјалом и животом, радиће неколико актове, али ће посвећивати одређену пажњу и пејсажном сликарству и тада ће настати његова „Козја ћуприја“. Слике

којима влада раскошан колорит Стваралачка

јован бијелиц2имагинација Јована Бијелића је поседовала протејски снагу, потребу непрестаног мењања, никада се није задовољавао освојеним, крчио је путеве даље. И тако је, од 1930. до избијања Другог светског рата, Јован Бијелић био преокупиран бојом као самосталним реалитетом слике. Био је то врхунац његових стваралачких домета. Његовом сликом влада раскошан колоризам. Он, истина, никада није на платно истискала боју директно из тубе, боју је увек припремао на палети, па ипак, његова је боја посједовала блиставост, била интензивна и сочна. Снагу 1 боје чинио је видљивим тиме што јој је додавао беле или црне и он је тај поступак развио у широку игру валера. У овом периоду он уводи у своје сликарство и линију и, комбинујући боју, валере и линију, он је стварао раскошну синтаксу своје слике. Линија је била нужна да би зауставила ширење бојене површине, прерасла у контуру да би одредила облик или простор. Тим комбиновањем ових елемената изградиће и своју слику „Сарајево“.

Од 1935. године он ће успоставити нови тип пејсажа: „то су неки убоги, забити, иреални предјело напете атмосфере, пуни тамних и оловних облака, са разбаченим кућицама косог и уздигнутог крова, црним прозорима и погашеним светлима „(Лазар Трифуновић). Биле су то слике које су настајале у београдском атељеу, слике које су се ослобађале из његове подсвести, слике дозване из његовог дјетињства, носталгични жалбе родних простора Босне у којој су се суочили сурова (не брутална, како су записивали његови коментатори), дивљачка стварност природе којој су се супротстављала бескрајна трпељивост босанског човјека. Било је у томе моћне узвијорености у којој су се преплитале страсти и разбуктале емоције налазећи материјализацију у жестини боје. Биле су то слике у којима се пејсаж уздизао до симбола, форма постајала знак.

Босна у сликарству Јована Бијелића живи у своме духовном смислу.

Пише: Војислав Вујановић

Тескт преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/slikari/117-jovan-bijelic

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top