„СРПСКИ ДНЕВНИК“ ДАНИЛА МЕДАКОВИЋА КАО СВЈЕДОК ПРОМЈЕНА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Подели:

Аутор: Ангелика Кос

Умјесто биографије
Када Нови Сад средином XIX вијека постаje културни центар српског народа на Балкану, у њему своје мјесто под штампарским небом врло брзо проналази Данило Медаковић, филозоф, новинар, штампар и публициста. Меёу првима је радио на популарисању писане ријечи и, спојивши угодно са корисним, извршио пресудан утицај на културни и политички живот Новог Сада, а преко њега и на готово све области у којима је живио српски народ. Иако је “Српска Атина“ овом народном прегаоцу била дом само двадесетак година, у њој је Медаковић оставио своје најплодније публицистичке и списатељске радове, те провео најзначајније али и најтеже уредничке дане. Медаковићево “одисејевање“ по земљама у којима живи српски народ, у којима се говори и пише српским језиком, обиљежиће читав његов животни вијек. То истовремено показује да се српски интелектуалац XIX вијека није могао скрасити ни у једној “српској престоници, нити вароши“, те је, уморивши се од сталних подметања политичких противника, цензуре власти и изневјерених очекивања, често мијењао мјесто пребивалишта.

Смисао Медаковићеве одисеје сличан је као и у Хомеровом епу. Овај роёени Личанин читавог живота тражио је град у којем би се скрасио и државу коју би назвао својом отаџбином. По завршетку средње школе, као и многи роматичари тога времена, преселио се у Кнежевину Србију 1837. године, у којој је радио као чиновник у кнежевој канцеларији. Постао је велики пријатељ кнеза Михаила, са којим је дијелио судбину политичког избјеглиштва напустивши Србију 1842. године. Потом је био секретар кнеза Милоша, који му је омогућио да “сврши правне науке у Бечу, а потом и филозофске у Берлину“. Србији се још једном враћа са Обреновићима 1859. године, уморан од цензуре и сталног хода по жици са аустријским властима, али његов други боравак у Књажевству Србији био још краћи од првог. У Београду му је понуёено мјесто уредника Србских новина и управника Српске државне штампарије, које је одбио. Биле су потребне само четири године да се Медаковић разочара у прву слободну државу на Балкану и поново врати у Нови Сад у намјери да још једном окуша срећу са новим политичким листом и новим идејама.

У списима новосадског магистрата Медаковић се први пут спомиње 1845. године као емигрант из Србије који је учествовао у октобарској побуни против тадашње владе. Двије године касније затражио је дозволу да се настани у Новом Саду, откупивши штампарију најстаријег српског штампара и издавача Емануела (Манојла) Јанковића уз финансијску помоћ брата кнеза Милоша – Јована Обреновића. Крајем исте године добија дозволу за рад, те штампа Вјестник Константина Богдановића. Његове активности у револуцији 1848. године везане су за покретање листа Напредак, који кратко излази у Сремским Карловцима, да би убрзо потом (средином 1848) био забрањен. Медаковић тада преноси “књигопечатњију“ у Земун, гдје бива ухапшен, препустивши управу над штампаријом млаёем брату Милораду.
Срби су за лојално држање у револуцији били награёени Војводством Србије и Тамишког Баната. Меёутим, Медаковић у Војводству дуго није добијао дозволу за покретање листа. Није му помогло ни дипломатско умијеће којим је правдавао покретање листа на српском језику тврдњама да “београдски политички лист нема граница пристојности у нападању аустријске владе па би новосадски српски лист преузео улогу неке врсте браниоца владе и њених представника у Војводству“.

У Земуну, који је био ван Војводства, почетком 1850. године штамана је Војвођанка – лист за књижевност, забаву и новости, чији је уредник и издавач био Данилов млаёи брат Милорад Медаковић. Када је и њу, захваљујући интервенцији Министарства спољних послова Србије, угасила цензура, Милорад се 1851. године преселио у Темишвар – управно и политичко средиште читавог Војводства – гдје је дјеловао као уредник и издавач Јужне пчеле, политичког листа, са посебним књижевним додатком Темишварака. Због недостатка ћириличних слова али и сарадника, лист се већ крајем исте године сели у Нови Сад, гдје га браћа Медаковићи уреёују и издају заједнички. Лист је понекад корио патријарха Рајачића и критиковао више српско свештенство што се не заузимају довољно за српске интересе. Овакав став према вишим клерикалним круговима српског свештенства у монархији одредио је судбину Пчеле али и осталих листова које су уреёивали Медаковићи. Три године касније Милорад Медаковић постаје секретар, па потом војвода црногорског кнеза Данила, а потом чиновник руског посланства у Београду, у којем умире 1897. године. За разлику од Милорада, Данила су почетни неуспјеси охрабрили и оснажили у намјери да искористи купљену штампарију не само за пуку егзистенцију и преживљавање, већ и за политичку борбу српског народа у оквирима Хабзбуршке монархије, те културни препород који би се из Монархије проширио на све области настањене “Србљем“.

И поред горких искустава из револуције, Данило Медаковић 1850. године одлучује да се настани у Новом Саду и ту отпочне борбу за свој статус угледног писца, новинара, издавача и књижара. Првих осам година тзв. “прве новосадске фазе“ биле су најуспјешније и најплодоносније године његовог живота. Брак са Маријом, кћерком угледног адвоката, сенатора, капетана и градског начелника Јована Камбера, не само да му је обезбиједио финансијску стабилност, већ и отворио врата многих новосадских салона. На почетку својих тридесетих спремно је одолијевао цензури власти, вјешто полемисао са политичким противницима из београдских, загребачких, бечких и пештанских листова, борећи се за “народну ствар“. Меёутим, издржао је само осам година.
Након четири године разочарења увидио је грешку, али не само да су се прилике промијениле, него ни Медаковић више није био онај виспрени штампар и издавач новина које су “погађале оно што је народ осјећао“. Повратак четрдестечетворогодишњака са “горким талогом искуства“ обиљежиће почетак његове друге новосадске фазе, кад је васкрнувиши револуционарни Напредак покушао да понови успјех Србског дневника. У меёувремену је дошло до краха Баховог апсолутизима, стеге власти су попустиле и отвориле пут “младим лавовима“ попут Светозара Милетића. Наступио је период Медаковићевог приближавања конзервативним и клерикалним круговима и супарништво са Милетићем, који је био на челу Медаковићег “првенца“. Дневничари су, наслутивши у Напретку озбиљну конкуренцију, нападали Медаковића да је шпекулант и кесеџија, а у политици шарлатан. Он је, меёутим, својим уздржаним понашањем, тактичношћу и благошћу, својим противницима показао како се може критиковати власт а да се при том не погазе основни принципи људскости и правила лијепог понашања. За Дневничаре, “жедне крви“ и беспоштедне у борби са неистомишљеницима, Медаковићев приступ је био кукавички, опортунистички и улизивачки. Овај мали “рат штампарским машинама“, иако воёен начелним али и личним неслагањима, допринио је сазријевању српског новинарства и имао углавном подстицајни карактер.
Напретков конзервативизам није зависио само од Медаковића, већ и од осталих дописника. Наиме, када се Медаковић поново обрео у Новом Саду, готово сва либерaлно оријентисана интелигенција била је окупљена око Србског дневника. Новинари и политичари реакционарних схватања окупљени око Напретка, свјесни да су малобројни и са слабијом подршком у народу, били су принуђени да се додворавају час Бечу час Пешти, како би се уз њихову помоћ што успјешније борили против српске опозиције. Шест година је уређивао Напредак опрезно и дипломатично, вјешто подилазећи властима и конзервативцима, тако да није наишао на очекивани одјек међу својим некадашњим читаоцима, нити је стекао нове поштоваоце међу клерикалним и антилибералним круговима. Коначно, као педесетогодишњак одлучује да се пресели у главни град Троједне Краљевине, а своје самотне дане увријеђеног родољуба проводио је на имању Ракитје код Загреба Политика међу новинским чланцима.
Будући да га привремени управник Војводства Србије и Тамишког Баната генерал Мајерхофер није симпатисао, покушаји Данила Медаковића да након 1848. добије дозволу за покретање политичког листа завршавали су се неуспјешно све до доласка грофа Коронинија средином 1851. Медаковић је био упоран у настојањима да добије дозволу за издавање политичког или књижевног листа не само из патриотских, већ и из чисто прагматичних разлога. Имајући у виду стање писмености и не баш велику потребу за књигом у српском народу, веома добро је знао да “само новинама себе може издржавати, а својој штампарији дати посла и одржати је“. То му је након неуспјеха Напретка, Војвођанке и Јужне пчеле успјело са Србским дневником, који је почео излазити 1852. године, да би већ средином 50-их година XIX вијека имао преко 200 претплатника, а у Кнежевини Србији био популарнији од београдских Србских новина. Медаковићев лист су читали школованији слојеви српског друштва, највише сеоски свештеници, учитељи и образовани трговци.
Уредник Србског дневника није био наклоњен Србији кнеза Александра Караёорёевића, која је била у добрим односима са аустријском владом. Отворено показивање симпатија према припадницима династије Обреновић и русофилство нарочито долази до изражаја за вријеме Кримског рата. Своје прве новосадске године (1851–1854) посветио је писању Повестнице србског народа од најстаријих времена до године 1850, користећи се Рајићевом Историјом србског, бугарског и хрватског народа. Намјеравао је да објави четири књиге, али је иза себе оставио двије, завршивши другу са 1798. годином. Његова Повестница писана је са много претензија, али без великог знања, развученим стилом пуним фраза, али и као таква освјетљава Медаковићеве политичке ставове. Ту се показао као изразити русофил, противник католичанства и ислама, те је заузео прилично непријатељски став према Хрватима и босанским муслиманима.

Што се тиче односа према српском и православном становништву под османском влашћу, Медаковић је од почетка показивао нескривене симпатије према својим сународницима под турским јармом, подржавајући их и дискретно их позивајући на борбу за ослобоёење. У Војводству је његован посебан култ непобједивости Црногораца у борбама са Турском, што је импоновало српском националном поносу. Ни Медаковић у том погледу није био изузетак, па је у националном заносу послије црногорске побједе на Грахову 1858. године опоменут због подстицања турских поданика против своје власти и “намјере да обмане јавно мњење извртањем и тенденциозним наметањем чињеница“. Бугарску дневницу је издавао само шест мјесеци 1857. године, сарађујући са истакнутим бугарским борцем за националну ствар Раковским. Дневница је укинута јер се много занимала хришћанским становништвом под отоманском влашћу и питањем његовог ослобађања, па се у Цариграду то могло погрешно протумачити као да Аустрија стоји иза онога што је између редова стајало у Бугарској дневници. Детаљнијим увидом у оновремену штампу, анализом новинских чланака са насловима из Босне, из Сарајева, са босанске границе, може се реконструисати и Медаковићев став према турској провинцији Босни и Херцеговини и српском народу у њој.
Уређујући Србски дневник и Напредак заузео је став да међу Турцима има добрих и поштених људи, те да су прави Турци бољи према раји од потурчењака из Босне или Арнаута, а менталитет босанских муслимана слика најцрњим бојама. Према српском народу у Србији и Босни је такође био немилосрдан. Међутим, према Херцеговцима показује нескривене симпатије истичући разборитост и поштење, које правда одсуством туђина. Дневничари протестују против увредљивих назива за хришћане, тако распрострањених по Турском царству, као што су каурин, Москов, Влах, крст. Када говоре о турским насиљима, те исте Медаковићеве новине користе погрдне називе за домаће муслимане, као што су Балије, Сунетлије итд., док Србе зову “нашим Бошњацима“. Међутим, почетком 60-их година XIX вијека, као уредник Напретка, дозвољавао је својим дописницима из Босне да пропагирају јединство једног (српског, А. К.) народа три вјере.
О католичком становништву Босне и Херцеговине током 50-их и 60-их година XIX вијека у српској се штампи мало говорило, а када се и спомињало, било је у вези са расправама око тога чија је Босна. О Јеврејима, све до уласка аустриjских трупа у ову провинцију, нема много помена у српској штампи Јужне Угарске. Када Напретков дописник помиње јеврејску заједницу у Босни и Херцеговини, коментар има изразито антисемитско обиљежје, а повезан је са случајем нађеног мртвог дјетета у срајевском предграђу.

Босна и Херцеговина у Србском дневику и Напретку
Све до појаве Србског дневника Данила Медаковића, 1852. године међу Србима Јужне Угарске ниједно гласило, осим Сербских народних новина Теодора Павловића, није посвећивало пажњу турској провинцији Босни и Херцеговини. За разлику од Теодора Павловића, који је без изузетка на првој страни својих новина објављивао вијести из Унгарије, занемарујући њихову актуелност, Медаковић је на првој страни свог Србског дневника увијек објављивао најактуелније и најзанимљивије чланке, а потом би слиједиле вијести из Угарске и Новог Сада. Истинита и правовремена вијест изгледа да је била најмоћније средство којим се Медаковић служио уређујући овај лист. Није се оптерећивао дугачким поучним чланцима и књижевним прилозима, а готово цијелу једну страну његових новина заузимали су огласи.
У Србском дневнику наилазимо понекад, чак и у истом броју, вијести под засебним насловом Турска и Босна, али и дописе под називом Са босанске границе, из Сарајева итд. Иако је Босна и тада de iure била интегрални дио Османског царства, она се у Дневнику појављује као одвојена цјелина, попут Црне Горе. Босна је најактуелнија тема у вријеме отпочињања устанка у Херцеговини 1852. године. Данило Медаковић пореди Турско царство са трулим пањем и закључује: “Оно се опоравити никако не може“. Због положаја хришћана у Османском царству Дневник је “укрштао копља“ са њемачким Алгемајне цајтунгом (Allgemeine Zeitung) и званичним цариградским листом, наводећи примјер протурски оријентисаног британског Лојда (Loyd), који неповољно извјештава о реформама у Турској. Међутим, у другој половини педесетих година XIX вијека новине су заокупљене великим догађајима на свјетској сцени: Кримским ратом, Париском мировном конференцијом, ставовима великих сила, смрћу руског цара Николаја II, тако да српска јавност у Угарској, помало засићена мучним збивањима у “тамном вилајету“, губи интересовање за овај дио Српства.
Тако је све до почетка шездесетих година XIX вијека, када Светозар Милетић даје нови правац Дневнику покренувши поново расправу о “питању опстанка наше браће у Турској“. Један од најистакнутијих српских пјесника друге половине XIX вијека, који је нашао своје мјесто и у војвоёанском новинарству – Jован Јовановић Змај – за Српски дневник 1898. каже: “Алај сам те новине радо читао… Што су рекле то ваљда су нам из срца извадиле, пак се опет у срца враћало“. Године 1864. Милетић је у свом добро познатом маниру народног трибуна написао чланак који се није допао властима. Довољно добар разлог да се забране новине које су једно вријеме усмјеравале српски национални покрет, те носиле барјак у борби за права хришћана у Босанском ејалету.

Ситуација са дописницима из Босанског пашалука била је много компликованија и неповољнија у односу на оне из Војводства. Пограничне босанске власти спроводиле су строгу цензуру, тако се из “вилајета“ није могла пробити ниједна вијест која им није ишла у прилог. Пошто им нису одговарале сталне критике на њихов рачун, званичне власти су у неколико махова сузбијале дистрибуцију Србског дневника на својој територији. Ништа боље нису пролазили ни људи који су писали те чланке. Уколико би се код власти јавила чак и најмања сумња да је њихов поданик писац спорног чланка, дуготрајна робија је била најблажа казна. Не налазећи оправдање за изостајање вијести из Босне, уредништво Србског дневника жалило се на кукавичлук и неажурност својих босанских сарадника. Медаковићев лист је повремено, зависно од политичке ситуације у Османском царству и Босанском пашлуку, забрањиван од стране званичних турских власти. Онима који се о сераскерову наредбу огријеше следује физичко кажњавање на јавном мјесту: “…сваки ће добити по 250 дегенека ако их крадом унесе у земљу и чита“. Ове забране јесу отежавале дистрибуцију, али никако нису спречавале народ Босанског пашалука да их чита, распарчава, коментарише и сања о скорој слободи која му је, барем је тако писало у Медаковићевом Дневнику, била надохват руке.
Уз дописнике Србског дневника из Босанског пашалука, најчешће трговце и учитеље, понекад би се јавило и неко свештено лице уколико би у новинама био нападнут припадник црквене хијерархије. Они у страху од одмазде турских власти не потписују своје чланке, нити дају било какве информације о себи. Тек из њихових дописа можемо наслутити социјални статус, националност, донекле и образовање. Дописници су били углавном Срби православне вјероисповијести. То се види по начину на који су критиковали Османску државу и њену управу, као и по вјерској нетрпељивости према муслиманима. Медаковић, меёутим, није био задовољан само једном страном медаље, па тако већ почетком 1857. године најављује први допис који је написао “један Турчин за ёаурске новине“. Тезом да су насиљу подједнако повргнути и муслимански и хришћански сељаци желио је стати украј вишевјековном непријатељству подстакнутом вјерским разликама, а инсистирањем на заједничком угњетачу, а не вјерским разликама, створити неку врсту заједничког фронта против османлијске власти у Босни.
Поред осталих било је и интелектуалаца који су се јављали као дописници Дневника сасвим случајно, подстакнути родољубивим осјећањима и неправдом, желећи да дају свој допринос борби за ослобођење. Један од њих је био и С.Б. из Трста, човјек који је био у блиском додиру са хришћанским избјеглицама из Босне, који су тражили помоћ од српске заједнице у Трсту. Медаковић није имао само проблема са проналажењем сарадника из Босне и Херцеговине, већ и са њиховим политичким ставовима, вредносним судовима и објективношћу. Настојећи да му се новине не претворе у бојно поље између двију сукобљених страна међу Србима у Босни, пажљиво је одмјеравао сваки допис, настојећи да му дâ што објективнији тон. Ставови уредништва нису се баш увијек подударали са дописниковим, али у страху да ће остати без извора из вилајета, Дневник објављује чланке у чију садржину сумња, и то понекад отворено изјављује. “Ми молимо оба дописника из Босне да наставе да шаљу своје дописе, па макар они били уперени против Прокопија и осталих владика. Молимо и то да известила буду верна колико је могуће више”. Иако је било више дописника из Херцеговине него из Босне, они су се јављали спорадично, подстакнути значајним догаёајима или турским насиљима у својој околини. Сталних дописника из Босне, меёутим, Дневник није имао. Средином 1856 године уредништво саопштава читаоцима своју “намјеру да у Сарајеву нађе верног и поузданог дописника“.
Меёу оними који су дали свој печат Србском дневнику 50-их година XIX вијека посебно мјесто заузима млади политичар либералне оријентације Михаило Полит-Десанчић. Од почетка јуна 1857. он је у четири броја објавио своју расправу посвећену Источном питању. У њој Срби у Босни заузимају посебно мјесто. У додатку бр 76. од 24. децембра 1858. године Србски дневник почиње да објављује серију чланака руског конзула у Сарајеву Гиљфердинга, преузету из Руске беседе и Современика. Почетком 1862. међу Дневникове дописнике уписује се и архимандрит и устаник херцеговачки Нићифор Дучић. Подстакнут је био нападима на његову личност изнесеним у Србобрану и хрватском Позору. У чланку објављеном у Дневнику Нићифор Дучић брани црногорског кнеза и војводу Мирка, те моли уредништво да не напада Црну Гору, а о Луки Вукаловићу се не изјашњава баш најповољније.
Изгледа да су османске власти током 60-их година XIX вијека биле прилично забринуте због растућег броја дописника из Босанског пашалука. Један Напретков дописник извјештава почетком 1866. да је у Сарајеву створена тајна полиција с циљем да пронађе дописнике из Босне, а сумњају и да у Сарајеву постоји тајно друштво које је у вези са сличним друштвом у Загребу и Новом Саду. Медаковићеве новине су посвједочиле прве знаке политичког цијепања меёу српском трговачком елитом. Овај лист је током 1866. имао дописникa из Сaрајева који је припадао или је био симпатизер оне млаёе генерације српских трговаца који нису “шуровали са Турцима“ на штету свог народа. Он пише политичке чланке против истакнутог меџислије Гавре Вучковића. За његову књигу каже да је уперена против дописника српских. У питању је књига Ријеч крајишничка, штампана у Земуну исте године. Као један од Напреткових дописника из Босне из нужде, исте године јавља се сарајевски свештеник, учитељ и истакнути народни и јавни радник Теофил Петрановић. Он је послао свој чланак Напретку, да би стао у одбрану руског конзула, који је прозван у једном допису из Сарајева. Ријеч је о дописнику који није Напретков већ Световидов. Руски конзул Шулепников сумња да је Петрановић аутор ових чланака. У свaком случају, потпис једног Србина из Босанског ејалета на допису новина које излазе ван граница Oсманског царства представља акт грађанске храбрости који је за похвалу.
Теме из Босне и Херцеговине
Србски дневник је доста простора посветио миграцијама хришћанског становништва током 50-их година XIX вијека. Исељавање хришћана имало је своје економске али и политичке разлоге. Економски су у вези са незаконитим увоёењем трећине а у вези са Херцеговачким устанком 1852. и бјежањем народа у Црну Гору. Прогона нису били поштеђени ни припадници вјере мухамеданске, о чему свједочи неименовани Дневников дописник са босанске границе. Медаковић је, видјевши да се хришћанско, махом православно становништво, масовно исељава на аустријско подручје насељено претежно Хрватима, повео акцију за насељавање на подручју Војводства. Из 1857. године стижу алармантне вијести из Херцеговине о намјери становника Требиња да напусте своја огњишта и оду у Црну Гору. Ова намјера се може довести у везу са гњевном реакцијом муслиманског становништвa на Хатихумајум, али и у везу са оживљавањем устаничких операција под вођством Луке Вукаловића 1856. године. Са oбновом устанка у Херцеговини 1858. године у Србском дневнику гомилају се вијести које извјештавају да хришћани бјеже у Аустрију, тј. у Винковце, Вуковар и друге дијелове Славоније. Вијести о исељавању хришћана из 1863. у вези су са муслиманским избјеглицамa из Кнежевине Србије, који су били приморани да напусте градове Ужице, Соко и Београд. Муслимански мухаџири, за које се причало да их султан намјерава населити на граници са Србијом, нису баш били одушевљени новом локацијом. Насељавајући Турке у Костајници, Цариград их је из стратешких разлога превео у Босну уздуж аустрисјке границе, углавном у устаничке крајеве из 1858. године. Истовремено је дошло до супротног процеса. Крајишници почињу да се селе у Србију, и то из два разлога. Први је било изразито непријатељско понашање нових комшија. Други разлог лежао је у могућности да у новој отаџбини постану власници земље на некадашњој муслиманској земљи. О томе се много писало у новосадском Напретку. Ситуацију је те године додатно погоршала говеђа куга, која је са различитим интензитетом харала по Босанској Крајини. Будући да су се хришћани исељавали без званичне дозволе османских власти, да су миграције биле неорганизоване и на неки начин полуилегалне, ове акције неминовно су биле пропраћене људским жртвама. Сава је поново носила лешеве, а на Врбасу се 25 душа утопило улазећи у лађу. Не могу се занемарити ни економски узроци који су централни мотив исељавања хришћанског становништва током читавог XIX вијека. Подстакнут овим миграцијама Напредак, истичући да “Срби нису номадски народ али се стално селе“, средином 60-их година даје кратак историјат већих и мањих сеоба Срба од Дњепра до Дунава, Мораве и Неретве.
Развијање робноновчаних односа у Османском царству било је у тијесној повезаности са трговином Турске и европских земаља на Балканском полуострву, у првом реду трговином са Аустријом. У Србском дневнику се на једном мјесту каже да “Турчин“ због најмање ситнице мора прелазити на аустријску територију. Појава сточне куге крајем 1862. и почетком 1863. најприје је смањила, а потом потпуно зауставила извоз најзаступљенијег извозног артикла из Босне. Напредак пружа потресно свједочанство о томе како су се житељи ове турске провинције носили са овом болешћу, а његов дописник са ушћа Дрине за појаву сточне куге оптужује турску управу. Што се тиче мјера које су власти предузеле у циљу сузбијања ове болести, Србски дневник извјештава да су оне биле само изолационистичке природе. Година 1868, по ријечима Напреткових дописника из Босне и са херцеговачке границе, означена је као гладна. Извјештачи свједоче о безуспјешним покушајима хришћанских трговаца из Трста, да продају жито сиротињи по ниским цијенама. Према хришћанским трговцима из Босне који су живјели на граници са Аустријом и Кнежевином Србијом власти су гајиле сумњу да су изасланици Милошеви. У смутним временима 60-их година XIX вијека, када се увелико причало о тајној акцији Кнежевине Србије у циљу подизања устанка у Босни, трговцима из Аустрије и Србије био је забрањен улаз у Босански пашалук. Србски дневник средином 50-их година критикује лакомост на новац српских трговаца из Босне. Када је Аустрија из политичких разлога забранила извоз олова у Босну, они су “..с преваром преносили олово под именом калај из Немачке“. Ти хришћански трговци полакомили су се за брзом зарадом, не размишљајући да Турци са тим оловом могу “толику њихову браћу поубијати“. Из истих разлога 60-их година Дневников дописник из Босанске Крајине критикује највиђеније бањалучке трговце, оптужујући их за фалсификовање царских тапија, давање мита, незаконито глобљење хришћана и Турака. Ово је само једна епизода у серији злоупотреба хришћанских трговаца који су се, дошавши до новца властитим залагањем и трудом, али ступивши у ортачке везе са муслиманском властелом, почели понашати као они. Да су хришћански трговци у Босни посједовали и неке хумане особине, свједочи Напредтков дописник са херцеговачке границе. Он наводи примјер њиховог бившег сународника Александра Опухића, трговца из Трста, који је послао жито хришћанској сиротињи у Херцеговини у доба велике глади 1868. године.
О томе како су се градили путеви по Босни 60-их година XIX вијека Напредак даје сигурна и убједљива свједочанстава. “По Босни се праве путеви који су у равници доста широки па се и двоја кола могу мимоићи, али кроз кршевита мјеста тако су уски да једва једна кола могу проћи“. “Турски инжинири обично воде пред собом псето па куда оно прође онуда ефендија пут биљежи. Тако је и пут искривудан и несретан“. Иако су путеви за градско становништво значили просперитет и напредак трговине, рурално хришћанско становништво није било тиме одушевљено. Градња путева је значила кулучење без икакве надокнаде, или ванредна пореска оптерећења као што је био случај у Посавини 1865. када су власти потраживале од сељака 3.000 гроша за градњу телеграфа. Увођење телеграфа приписује се као “гријех“ босанском везиру Топал Осман-паши, који је 1866. увео редовну телеграфску линију Сарајево–Бањалука–Градишка. Третманом босанских власти нису били задовољни ни мајстори из Сења, за које Напретков дописник са херцеговачке границе тврди да су побјегли с пута који се градио од Мостара преко Коњица у Сарајево. У циљу унапређења трговине и бржег промета људи и робе у главном граду вилајета оснива се Сарајевска колска компанија. О “срећном напретку“ али и о честим промјенама директора овога друштва извјештава новосадски Напредак 1866. године. Исти лист пише о поскупљењу поштанских такси, које коментарише незнањем турских власти, јер “у просвећеним државама поштарина се смањује, и на томе се не губи, јербо се више пише“. Османске власти изгледа нису биле у стању да експлоатишу рудна богатства у Босанском ејалету, тако да Напредак још средином 60-их година извјештава о доласку рудара из Аустрије у Крешево са циљем да испитају терен и квалитет земље за копање руде.
Када је у питању Херцеговачки устанак 1852–1862, о њему има доста вијести у Србском дневнику и Напретку. Иако су ове новине доста простора посветиле ратним операцијама, има и оних у којима се спекулише и о узроцима сукоба. Тако бечки Вандерер пише, а Дневник преноси, да је “хришћане на устанак натерао највећи људски нагон – жеља за опстанком“, а не панславенске сплетке, како је то истицала већина провладиних листова у Монархији. Исти лист, у жељи да заштити хришћане у Босни, на које је европска штампа гледала као на хајдуке и бунтовнике, подвлачи како “кроз четири и пол века босанска и херцеговачка историја не показује ни једног примера да су се христјани против својих султана побунили, а Турци јесу више пута бунили се били“. Већина историчара се слаже да су покрети раје у Херцеговини у другој половини 1852. у тијесној вези са црногорско-турским ратом. Изгледа да је и српска штампа у Јужној Угарској поводом устанка у Херцеговини дијелила иста убјеђења.
Новембра 1852. године, када је Црна Гора заратила са Османским царством нападом на Жабљак, Омер-паша је позван да још једном ријеши проблем пацификације немирне херцеговачко-црногорске границе. Иако је његово име међу муслиманима изговаранао са гнушањем и нескривеном мржњом, војну вјештину му нико није могао oспорити, тако да су се већ септембра 1852. појавиле новинске спекулације о његовом поновном доласку међу Босанце и Херцеговце. Медаковићеве симпатије у црногорско-турском рату несумњиво су биле на страни Црногораца. Зато у његовом Дневнику наилазимо на патетичне патриотске квалификације, које су имале за циљ величање и подизање борбеног морала Црногораца у ратним операцијама које су слиједиле. Када је ријеч о војним сукобима, информације о појединим биткама преузимане су углавном из њемачких новина. Крај 1852. и почетак 1853. године посвећен је Црној Гори и историји њених сукоба са Турцима, те припремама Омер-паше Латаса за тај сукоб. Упоредо са црногорско-турским ратом текао је устанак у Херцеговини, чији почетни разултати нису били тако лоши као црногорски. Меёутим, већ децембра 1852. хришћанска ствар у Херцеговини стајала је врло лоше. Језиве и страшне слике пустошења и харања Омер-пашине војске по Црној Гори и Херцеговини и након потписивања мира добиле су коначан израз на страницама Србског дневника.
Избијањем руско-турског рата Латасово име још једном долази у средиште пажње. Дневник пише како се по Босни шире гласине о рату против Русије, “у коме ће Осман-паша предводити 80.000 Бошњака“. Кримски рат (1853–1856) је посредно врло неповољно утицао на положај хришћана: појачао је мусимански фанатизам, неред и личну несигурност, повећао је Портине тешкоће око реформи и ставио нове захтјеве на пореску снагу становништва. Вијести о турским побједама и поразима у Кримском рату, барем оне званичне, стизале су у Босански пашалук са закашњењем и у виду фермана, а оне незваничне преко хришћанских трговаца који су кријумчарили новине из Аустријског царства. Међу њима је Медаковићев русофилски Србски дневник заузимао посебно мјесто. На вијест да су се Руси повукли у Севастопољ, са градских бедема су грували топови, “од кои се штоно Турци веле сва Босна тресла“. А онда је Татарин донио други ферман који је демантовао претходну вијест, “на што су Турци пушећи чибук у земљу гледали“. Дневников дописник са босанске границе сматра да ће положај хришћана у Босни остати непромијењен, било да Османлије изгубе или добију рат: “Турци ће нам се осветити и искалити“. Исти лист у допису свог редовног дописника из Херцеговине биљежи примјер муслиманског фанатизма у Мостару, кад је на Бадње вече 1852. дошло до паљевине хришћанских дућана. Одмах са избијањем рата европских сила против Русије у Дневнику почиње да се спекулише о могућем рату измеёу трибутарне Српске Кнежевине и Босанског пашалука. У првој групи написа су они у којима се тврди да се босански муслимани спремају да крену против кнеза Милоша. Пише се о могућем упаду турске војске у Србију. Међутим, када је у питању спремност те исте властеле да крене у рат против Русије, одушевљење је нагло спласнуло. Босански муслимани незадовољни су ратом, оптерећени давањима, потпуно равнодушни “наспрам рата између паше и Москова“. Србски дневник је писао да босанска војска није рада да ратује са Русима “због горког сјећања на поход против Црногораца кад многи одоше а мало њих се врати“. Некако крајем Кримског рата у Дневниковим саопштењима из Босанског пашалука, феномен хајдучије добија сва више простора. Међу именима која се помињу више пута као протагонисти ове појаве у Босни најчешће је име Петра Поповића Пеције. Већ средином педесетих година XIX вијека говори се о хајдучији као масовној појави. Поред имена Петра Поповића Пеције, међу горским хајдуцима спомиње се извјесни “Турчин Карић из Кладуше“, Ибро Колашинац, који хара по Херцеговини, Петко Ковачевић, затим Заим-бег Султановић, његов суборац Јован Калаба, Мартин Галиота и Симо Крнета, сви из Ливањског кадилука. Ова хајдучка чета са далматинско-босанске границе побудила је интересовање јавности јер је у њој било “и Турака и христјана“. Тек са 1859. годином вијести о хајдучији престају. То је у вези са крајем Лукаловићевог устанка и успјехом централних власти да привремено заведу ред у пашалуку.
Почетком 1862, а након коначне пацификације Херцеговине, разбуктава се расправа између конзервативно-клерикалног Србобрана и Дневника око личности двају вођа из Херцеговачког устанка 1852–1862, Луке Вукаловића и Нићифора Дучића, при чему је онај први бранио првенство војводе Луке Вукаловића, док Србски дневник стаје на Дучићеву страну, назвавши га “командант усталих у Херцеговини за слободу“.
Већ 1862. године њемачке новине пишу а Србски дневник потврђује сумње да се Србија оружа и спрема да нападне Босну. Те сумње поткрепљују дезинформације о прокламацији кнеза Михаила Бошњацима, а “говори се да ће у Босанској Крајини турска фукара уз рају пристати“. Наредне године Медаковићев Напредак саопштава да Турска влада страхује што се Србија непрестанио за рат припрема и шаље своје емисаре у Босну, који не само рају већ и просте Бошњаке турске вјере буне и приморавају да сложно против Турака устану. Новински извјештаји из Сарајева у прољеће 1864. пуни су драматичних извјештаја о наоружавању муслимана. Регрутују се чак и “они Турци који су због устанка у Крајини били осуђени на робију, сада су милошћу султановом ослобођени“. Питањем наоружања босанске војске бавио се и Напредак 1868. године, закључивши да Турска нема новаца за опрему војске, нити се може поуздати у босанске башибозуке због опадања морала након губитка Београда и Кандије. Из исте године су Напреткове спекулације које говоре о томе да аустријска војска долази у Босну да помогне Турцима да лакше одбије инвазију из Србије.
Једном одредбом Париског мировног уговора Порта се свечано обавезала да ће спровести реформе у циљу побољшања положаја хришћана. Резултат тих намјера централне власти био је општи царски закон – Хатихумајун. Само осам дана пошто је свечано проглашен у Цариграду, Србски дневник је у броју 17, од 26. фебруара, објавио текст Хатихумајуна на српском језику. Извјештаји из марта, августа и септембра свједоче о начину на који је “општи закон“ примљен у Босни. Овим ферманом хришћани и муслимани фактички су изједначени и у војној обавези, али стварно примјењивана према хришћанима је обавезна одредба да се откупе новцем од војне службе. Будући да је откуп од војне обавезе (беделија) био скоро дупло већи од харача, хришћани су скупо платили ово теоријско признање своје равноправности са господарским муслиманским елементом. Хатихумајун је изједначио све поданике царства пред законом и судовима. Прије њега хришћани нису могли добити никакав спор против муслимана јер њихово схватање о међусобној религијској солидарности није допуштало да свједоче у корист хришћанина. Дуго након Хатихумајуна стизале су тужбе да се не примају хришћанска свједочанства по судовима, иако је то било прописано законом из 1854. године. Као примјер провођења у дјело хатихумајунских одредби Дневник истиче суђење у Приједору, гдје је први пут примљено хришћанско свједочанство против муслимана заслугом бањалучког кајмакама Адем-ефендије. Међутим, бањалучки хришћани нису дуго уживали у благодетима Хатихумајуна. Њихов кајмакам Адем-ефендија двије године касније је “дигнут“, а на његово мјесто дошао је Фехим-паша. Нажалост, овај свијетли примјер губи се у мору безакоња и злоупотреба централне власти који крајем педесетих и током шездесетих година XIX вијека пуне ступце Србског дневника, Напретка и Србобрана.
Иако су их султанови закони обавезивали да држе покрајинске скупштине – меџлисе, у чији су састав улазили и хришћани, власти у Босанском ејалету налазиле су начине да опструишу хришћанско присуство у овим савјетодавним органима тако што су за коџабаше бирани незаинтересовани трговци или имућни Срби чији су интереси били ближи интересима османских власти. Кад су се православни у Сарајеву побунили против оваквог стања, дошло је до прве кризе у односима између сарајевске српске грађанске елите, с једне, и османских власти и захумско-херцеговачког митрополита с друге стране. Поводом афере око избора српских представника у меџлису 1857. године, у Србском дневнику први пут долази до полемике чија је средишња тема ситуација у Босни и Херецеговини. У њој је владика Дионисије оптужен да је на непринципијелан начин, нагодивши се са богатим сарајевским трговцем Манојлом Јефтановићем, изабрао свог човјека који је послат у Цариград да заступа босанске хришћане. Убрзо су се у истим новинама појавили дописници који су оштро демантовали ову тврдњу. Ништа боље од сарајевских представника у меџлису, у српској штампи Јужне Угарске нису прошли ни мостарски. Један дописник Србског дневника назива предсједнике српске општине у Мостару себичњацима, турским улизицама, фанариотским чедом и курјацима у овчјој кожи. Из Мостара Дневник извјештавају о успостављању мостарског криминалног суда, да би већ у јануару 1860. био укинут. Суд је, наравно, поново успостављен, а само шест година након овог Дневниковог извјештаја Напредак саопштава потресну причу о томе како су одлуке овог суда приморале народ из Невесиња, Требиња, Пиве и Гацка на побуну.
Крајем педесетих година у “нехеројским крајевима“ Босанске Крајине и Посавине долази до покрета сељака, најприје у виду молби и жалби везиру на поступке локалних моћника, а потом и у оружаном виду. Сељаци су у својој акцији од 1857. као правило усвојили да тежину својих невоља истакну подносећи своје жалбе скупљени у великој маси. У гомили су се осећали сигурнијим и надали се да ће тако учинити јачи утисак на власт и лакше до ње допријети. Миран карактер своје акције показивали су тиме што су се скупљали на савјетовања и подношење жалби ненаоружани. Да би се одбранили од оптужби, везиру су тузлански мудир Решид-бег и други мудири упутили писмо са тврдњом да су се хришћани у Зворничкој нахији побунили. Желећи да испита ствар валија шаље групу људи међу којима је био и владика Дионисије, затим Јово Бесаровић и Хаџи-Лазар Јовановић у име Сарајевске општине. Осјећајући да су им не само имања него и голи животи у опасности, хришћани али и муслимани Дервентске нахије “хтједоше прећи на аустријску страну, али их је бањалучки Адем-ефенди нешто силом, нешто лијепим ријечима натјерао да одустану од тог подухвата“. Сљедећи је примјер 1.300 незадовољника Маглајске, Тешањске, Дервентске и Градачачке нахије, који су дошли у Дервенту да се пожале кадијама на закупце пореза. Посавски мали меџлиси писали су великом меџлису у Сарајеву да се раја дигла на устанак и да народ и даље хоће да се сели у Аустрију. Посавски сељаци послали су децембра 1857. године депутацију преко Саве у Аустрију да оде у Беч и да преко турског посланика у Бечу поднесе своје жалбе султану. Истовремено су босански бегови послали своју депутацију у Сaрајево. О успјеху сељачке депутације у Бечу Србски дневник извјештава да је 12 босанских изасланика одреёено да иду у Беч, да се туже турском посланику, аустријској влади и српском кнезу. О начину на који су ови депутати примљени у свој отаџбини Дневник пише: “Босанско изасланство које се из Беча вратило у Босну на Сави је сачекао турски одред и спровео у Тузлу иако су имали пасоше за Сарајево и писмо кнеза Калимакија да се споразумију са везиром тузланским. Турци су им одузели то писмо“. Упоредо са акцијом сељачке депутације у Бечу текла је акција ванредног владиног комесра Азис-паше у Босни од половине јануара 1858. године. Уредништво Србског дневника се надало да ће нови Портин комесар Азис-паша сагледати стање у Босни. Заузимањем страних посланика у Сарајеву и Мостару, доћи ће до правих информација и Цариград ће коначно сазнати какво је право стање у Босни. Турци у покрету хришћана у Херцеговини виде умијешаност страних сила, а вијести из Цариграда о устанку су противурјечне.
У прољеће 1858. цијела Босна и Херцеговина биле су у пламену. У Босни је устанике предводио горски хајдук Петар Пеција Петровић, а у Херцеговини Лука Вукаловић. Док је турски пораз на Грахову 1. маја 1857. сав словенски свијет видио као “залазак турске звијезде“, Срби у Сарајеву су то дочекали са зебњом. У страху од турске освете они плаћају по два стражара да им куће чувају. Почетком 1859, када коначно долази до пацификације Босне и Херцеговине, из Сарајева ће кренути 36 депутараца у Цариград, “на позив и трошак царски“, да кажу какво је стање у Босни. Меёутим, по свједочењу Српског дневника, везир је, супротно царској наредби, сам изабрао људе и наредио им како треба да представе хришћанску ствар у Босни. Само мјесец дана касније исти лист свједочи о тешкоћама босанскохерцеговачке делегације у Цариграду. Наиме, тумачи који су им додијељени нису знали српски језик, што опет иде у прилог тези да су османске власти, служећи се најбезочнијим опструкцијама, покушале да ућуткају хришћане, а да пред очима европске јавности испадну демократе. По завршетку устанка у Босни, познатог под именом Прва Пецијина буна, а захваљујући помирљивој политици власти, Дневник саопштава вијести о повратку босанских избјеглица. Власт се ипак и даље критикује јер њени напори да се побољша живот хришћана нису добровољни.
Из 1859. године је Дневникова вијест из цариградских извора, у којој се каже да ће се стање у Босни уредити тако што ће Порта укинути сакупљање пореза и умјесто десетка завести одређени данак у новцу. Да би људи добили надокнаду за претрпљену штету, при измиривању данка ће се одбити значајна сума. Ријеч је о добро познатој Саферској наредби, по којој је у овим провинцијама претежно потврђена трећина као сељачка обавеза племству, али су у неким дијеловима Сарајевског и Травничког санџака задржане половина и четвртина, а у Херцеговини је кодификовано старо шаренило трећине, четвртине, петине и половине. Током Кримског рата и сељачких покрета у Херцеговини и Босанској Крајини, српска штампа у Јужној Угарској није се много бавила личностима босанских везира, имајући у виду чињеницу да је њихов ауторитет био вјечито под знаком питања. Једини изузетак представља Србски дневник, који је био фасциниран личношћу Омер-паше Латаса. Напредак у својој литерарној рубрици Подлистак даје кратку историју османских владара у девет наставака, под насловом Турски султани.
Бавећи се проблемом нижег свештенства у Босни, у Србском дневнику се на једном мјесту каже: “Стање свештенства је очајно. Свештеници нити нешто знају, нити имају прилике да што науче“. За овакво стање међу православним нижим свештенством у Босни, по мишљењу уредништва, криве су грчке владике. За то у Дневнику има довољно навода. По ријечима дописника из Босне, народ и локално свештенство само су беспомоћно посматрали ове злоупотребе, али било је и примјера када се ниже свештенство бунило због поступака фанариотских владика и према њима и према локалном становништву. Јер у Босни, чврсто стегнутој фанариотским и турским притиском, ниже свештенство је било скоро једини носилац идеје борбе и наде у ослобођење. Пошто у Босни није било племенске или кнежинске самоуправе, па према томе ни људи са већим угледом као у Србији, Црној Гори и Херцеговини, морало је све пасти на ниже свештенство. Оно је било носилац духа националне побуне. Нису све фанариотске владике у српској пречанској штампи сликане најцрњим бојама. Водећи рачуна о истинитости и објективности, Дневникова уређивачка политика трудила се да избјегне тенденциозна ситнопартијска препуцавања која су међу неразвијеном грађанском класом у Босни педесетих година XIX вијека ипак била ријетка. Међу свим грчким владикама најбоље је прошао зворнички епископ Агатангел, коме се приписује осивање задужбина и преко 20 основних школа. Међутим, његов углед је опао крајем 1857, кад га је, по ријечима Дневниковог дописника из Босне, нови архиепископ Дионисије приморао да купи трећину од раје. Средином 1854. дописници Србског дневника из Босне покрећу иницијативу за долазак Срба на мјесто босанскохерцеговачких владика најприје посредно, ширећи вијести како сарајевски Срби желе кандидовати свог сународника на мјесто које је до тада припадало Грцима, а онда све отвореније. Новински дописи и коментари уредништва бивају обојени агитаторским тоном. Ситуација са сарајевским архиепископом Прокопијем доведена је до усијања средином 1856. и 1857. године.
Чланци у којима се наводи бројно стање католичких вјерника и вјерских објеката прилично су ријетки у српској штампи средином XIX вијека. Једини изузетак у том погледу представља Напретков чланак из 1864. године. Српска штампа у Јужној Угарској није помно пратила сва збивања и промјене на бискупској столици Босне Сребрне. Из шездесетих година имамо тек неколико Напреткових вијести о бискупским постављењима. Тада Србски дневник критикује рад фрањеваца, сматрајући да иду у правцу оживљавања Турског царства. Њему се придружује Напредак, који такоёе оптужује фрањевце и фра Гргу Мартића да се “улагују Турцима“.
Средином педесетих година Србски дневник покреће питање изградње црквених објеката православног становништва у Босанском пашалуку, спомињући напоре хришћана да то остваре у Високом, Сарајеву, Дервенти. Да би приказао ситуацију у Босанској Крајини, исти лист објављује чланак руског конзула у Сарајеву Гиљфердинга, преузет из Руске беседе и Современика. Он каже да Бањалука нема православну цркву, а у Санџаку бањалучком постоје цркве само у Лепеници, Гомионици, Дервенти и Тешњу. Ништа боља ситуација током педесетих година није била ни у Херцеговини, гдје су православци “имали више манастира… и десет цркава“. Србски дневник извјештава о градњи српске цркве у Ливну, те прати градњу манстира Дужи са игуманом Јевстатијем Дучићем на челу. Међутим, нови устанак у Херцеговини 1861, у којем су веома активну улогу имали калуђери овог манастира, довешће до његовог поновног оштећења 1863. године, да би исте године Србски дневник извијестио како је започела обнова овог манастира уз подршку руског, аустријског и француског конзула. По писању Србског дневника, Напретка, Србобрана и Заставе, градња православне цркве у Сарајеву, започетa 1863, пролазила је кроз неколико фаза и имала низ препрека – од опструкције власти до свађа међу представницима Сарајевске општине. Само годину дана након сарајевске, почиње се градити Саборна црква Свете тројице у Мостару, захваљујући добровољним прилозима Срба из Трста. Жеља фочанских Срба да у свом граду имају богомољу, по ријечима Напретковог дописника из Сaрајева, могла их је коштати главе. Наиме, они су се за новчану помоћ обратили српском кнезу Михаилу, a то је фочанском муфтији био довољан доказ да Срби припремају устанак и да су се поменутом кнезу обратили за барут и олово. Изградњу фочанске цркве пратили су и сукоби унутар српске црквене општине.
Када је било ријечи о градњи црквених објеката католичког становништва, у српској штампи Јужне Угарске непрестано се истицала предност коју су католици имали над православнима, што није у потпуности одговарало историјској истини. Тако је Србски дневник извјештавао да су католици добили дозволу да у Дервентској нахији изграде шест нових и поправе три старе цркве, те католичку цркву св. Анте у Сарајеву. Шездесетих година католички трговци у Брчком имали су проблема са добијањем дозволе за градњу своје цркве. У овој деценији почела је изградња самостана у Фојници и Широком Бријегу, што Напредак у својим кратким вијестима из Босне и Херцеговине није пропустио да нагласи.
Дописи посвећени насиљу над црквом јављају се крајем педесетих година и у вези су са Херцеговачким устанком. Ријеч је о паљевини херцеговачких манастира Св. Тројице, у близини Таслиџе, затим Косијерева у Бањанима. У вријеме народног устанка у Херцеговини Србима из Босанске Крајине било је забрањено да о црквеним свечаностима Илиндану и Малој госпојини прелазе на другу страну Саве, у Јасеновац и Костајницу. Било је и ријечи о међувјерским сукобима католика и православних, али и о моби приликом изградње православне цркве у Сарајеву. Изгледа да је меёувјерска суревњивост католика и православних имала привремен карактер и била одређена спољним утицајима. Много жешћи и са трагичнијим посљедицама били су сукоби на вјерској основи измеёу православних и муслимана. Углавном су их изазивали муслимани, а православни празници и либералнији однос власти према начину њиховог светковања били су само искра која је, с времена на вријеме, палила буктињу. Оно што је такође иритирало босанске муслимане био је либералнији однос власти према начину облачења босанских хришћана. Дневникове и Напреткове вијести из педесетих и шездесетих година XIX вијека пуне су навођења примјера исламизације хришћанских дјевојака. За спровоёење политике исламизације, по мишљењу српске штампе, заслужан је сарајевски митрополит Дионисије.
Посебно мјесто у Србском дневнику током педесетих година, када је ријеч о духовном животу народа Босне и Херцеговине, заузимају црквене свечаности. Дешавале су се о великим црквеним празницима и имале облик народних манифестација, иако су их у почетку предвoдили грчки митрополити. Оне су представљале и новину за све конфесије Босанског пашалука, јер су црквене литије, са многим свештенством, пролазиле кроз средиште вароши “наочиглед Турака“. Године 1858. православни су поводом доласка руског конзула у Сарајево приредили свечано опијело у цркви покојном руском цару Николају и “долгодејствије садашњем цару Александру II“.
Од краја XVIII вијека у Босни и Херцеговини радиле су српске основне школе у Мостару и Требињу, Зворнику, Ливну, Тешњу, тј. трговачким центрима у којима су Срби држали јаче позиције. У српској штампи у Јужној Угарској српским школама се све до шездесетих година XIX вијека није посвећивана посебна пажња. Српска основна школа у Сарајеву први пут се спомиње у једном спису из 1539. године, у којем се говори о завјештавању земљишта на коме би се изградила кућа – “да станују свештеници и поучавају јеванёељу хришћанску дјецу“. Од тада па све до средине XIX вијекa “србска основна школа сарајевска“ више је пута из разних разлога престајала са радом, да би коначно постала стална образовна институција. Новосадски Напредак 1868. године за ову школу каже да је основана 1850, одобрењем митрополита босанског Игњатија, као четвoрогодишња школа са два учитеља. Средином педесетих година, да би одговорила потребама тргогачког сталежа који је тада био у експанзији, ова школа прераста у вишу школу или реалку, а звала се још и трговачка и грађанска школа. Сарајевску школу не помињу Павловићеве Сербске народне новине, а Медаковићeв Дневник спомиње je 1856. у вези са сукобима унутар њене општине. За ову школу се на једном мјесту каже да има 300 дјеце за школу, раздијељених у четири разреда. Шест година након критика рада сарајевске црквено-школске општине и њене школе у Српском дневнику појављује се допис из којег се види да је ова институција превазишла унутрашње сукобе и коначно стала на своје ноге. Исте године када је објавио прву вијест о сарајевској школи, Дневник спомиње отварање нове српске конфесионалне школе у Мостару. Мостарска школа, у коју су ишла не само православна већ и католичка дјеца, постојала је још крајем XVIII вијека, а 1856. саграђена је нова школска зграда. Што се тиче женских основних школа за православне дјевојчице, оне су постојале у Сарајеву, Брчком и Мостару. У Сарајеву је 1858. године женску школу основала Стака Скендерова. Први помен ове школе у Србском дневнику је из маја 1859. године. Став српске пречанске штампе према женским школама у Босни био је обојен нетрпељивошћу према њеним оснивачима – Стаки Скендеровој и Аделини Ирби – тако да у новинама можемо наићи само на негативне оцјене ових школа.
Што се тиче финансирања српских конфесионалних школа, оне су издржаване из фондова које су добровољно стварали трговци и богатији свијет, којем су оне у ствари биле и намијењене. Године 1856. Србски дневник извјештава из Мостара да је подигнута српска конфесионална школа у том граду, захваљујући сарадњи измеёу трговачких и црквених кругова, на шта би се све српске општине требале угледати. Почетком сљедеће године уредништво Србског дневника покушало је да помогне у рјешавању проблема пред којим се нашла српска школа у Сарајеву. Оно је сугерисало оснивање школе “налик нашим гимназијама у којима би се предавале оне популарне науке које су домаћем трговцу и занатлији нужне (без страних језика и вјеронауке)“. Дневник је, свјестан чињенице да Сарајлије меёу собом немају личност која би могла да води такву школу, позивао “учене људе из Србије и Аустрије да буду од користи нашем народу у Босни“. Уредник овога листа радо ће такве понуде примати и достављати их кад и коме затреба.
Будући да је у то вријеме православна црква предстваљала једину организовану снагу Срба, логично је било очекивати да ће њени врхови бити на страни просвјећивања својих сународника. Судећи по писању Србског дневника, тако је и било. Прва вијест из Српског дневника везана за школско питање у Босни јесте она о покушају архипастира Агатангела да приволи бијељинске трговце да дају прилог за изградњу школе у том граду. Исти лист овом зворничком епископу приписује оснивање преко 20 основних школа. Међутим, десетак година раније Павловићеве Сербске народне новине извијестиле су о сукобу владике Игњатија и учитеља Српске основне школе у Травнику. Поменути владика бацио је анатему на ову школу јер је нови учитељ, поред ћирилице, дјецу подучавао латиници и италијанском језику. Сарајевски митрополит је у овом чину вјероватно видио још један од начина којим католичка црква, преко школе и писмености, покушава да преобрати православне хришћане и сасјекао га у коријену. У страху од католичке експанзије, он је био спреман да држи своју паству у мраку и необразованости, само да не изгуби своје поданике, јер би то за њега представљало прије свега финансијски губитак. Са овим се слаже и Радослав Грујић кад каже да су фанариоти “отежавали стварање школа, уводили грчки језик у богослужење и одрођавали народ“.
Чињеницу да су босанске фанариотске владике опструисале рад постојећих и онемогућавале подизање нових школа, потврдио је дописник Србског дневника из Босне. Насупрот овом мишљењу, било је случајева када је рад грчких фанариотских владика наилазио на опште одобравање српског народа. Такав случај је прослава Светог Саве у Сарајеву 1858. Дописник Србског дневника тада је навео дио говора професора Н. Гојковића у ком се овај захваљује Богу и Дионисију што “православни Срби не морају више ићи у цркву ноћу и кришом, у страху да ће их неко убити зато што се Богу моле“. Дневниковим критикама стања школства Босне Херцеговине придружује се и Напретков дописник из Сaрајева. Он критикује конзервативну српску елиту у Босни и Херцеговини која народне новце улаже у изградњу цркава и манастира. Васо Чубриловић истиче, не без разлога, да је утицај Српске православне цркве на српски народ постајао све слабији уколико се он у XIX вијеку све више културно развијао и политички сазријевао.
Школе су се издржавале добровољним прилозима прикупљеним у црквaма и на школским свечаностима. У том погледу прослава Светог Саве има посебно мјесто. Стево Калуђерчић забиљежио је да је сарајевски учитељ, поријеклом из Имотског, Ђорђе Маргетић 1850. године организовао прву прославу Светог Саве у Босни. Хамдија Крешевљаковић и Мита Клицин тврдили су да је прославу Светог Саве у српским школама први увео учитељ Стево Петрановић, а то је било шездесетих година. Српска штампа у Јужној Угарској поткрепљује ово тумачење вијестима из Србског дневника, који је о овој школској свечаности извјештавао 1856. и 1857. Током 60-их година, са јачањем српског грађанског слоја и отварањем све већег броја школа, прослава Св. Саве из цркава се полако преноси у школске учионице. Тако Напредак 1865, извјештавајући о овој прослави у Сарајеву, саопштава и дијелове говора који је том приликом одржао сарајевски учитељ и јеромонах Теофил Петрановић: “Све је народе изображене Европе огријало сунце знања и просвете и у најудаљим крајевима света боље је просвета распрострањена него у овој милој и поносној земљи, у којој нас црни мрак застре због једне оскудице у просветним начелима, те зато у сваком подузећу шеврлијати морамо“.
Проблему финансирања српских народних конфесионаланих школа Дневников дописник са горње Дрине посветио је један чланак средином 1858. године: “Када је толиким дацијама и свакодневним глобама изложен, народу није ни до школе ни до просвјете, ни до каква напретка и развитка друштва. Што је нешто трговаца у стању, ти живе само за своју корист, а за школу и просвету толико не маре. Учитељи уче само трговачку дјецу; Од ушћа Дрине до Призрена и Васојевића свугдје живе Срби, али школа нема ни у Вишеграду, Пријепољу, Новој Вароши, Сјеници, манастиру Бањи. Била је једна школа у Бистрици, али ју је Дионисије на инсистирање сарајевских Турака затворио“. О начину финансирања и издржавања српске конфесионалне школе у Сарајеву, Стака Скендерова извјештава на сљедећи начин: “…Школа има добротворе који једном годишње дају за њу штогод. Поред тога она има и приход од књига, купујући књигу по пет крајцара а продајући је по осам или скупље“. Прве конзуларне службе, које се отварају у Босни током прве половине XIX вијека, пружале су значајну финансијску потпору школама. То се у првом реду односи на руску и француску владу. За издражавање духовне школе у манастиру Житомислићу давала је руска влада годишњу помоћ од 300 рубаља, коју је испословао руски конзул А. Гиљфердинг, одушевљен ревношћу и прегалаштвом Мостараца. Женска школа у Мостару издржавана је средствима која је слала руска царица. Међутим, помоћ друге државе стално је била предмет подозрења, како османских тако и аустријских власти, те је била строго контролисана, а понекад, нарочито када је коришћење страних уџбеника било у питању, и забрањивана. У политику српске владе у неослобоёеним крајевима спадало је и школовање ёака за културни и политички рад. То је била пракса српских школа до стицања независности, али политичка пракса и посебна институција ће постати тек шездесетих година. Ученици из Босне и Херцеговине жалили су се како су у Београду лоше пролазили, односно нису наилазили на разумијевање учитеља на које су се стално жалили у писмима родитељима и манастирима из којих су потекли. У августу 1868, на приједлог београдског митрополита Михаила, био је образован Одбор за школе и учитеље у Старој Србији, Македонији, Босни и Херцеговини. Њиховим свршеним питомцима није било дозвољено да се запосле у српској служби, него су слати у области одакле су долазили. У овом послу имали су предност ђаци из Македоније и дијелом из Старе Србије, а мање су помагани они из Босне, Херцеговине и Црне Горе, из једноставног разлога што је влада полазила од тога да је “наша сврха у овој радњи поглавито да се буди народна свест српска. Потреба пак била је много мања развијати просветну радњу у оним крајевима српским где је народна свест остала потпуно будна упркос столетном угњетавању турском“.

(Текст преузет из “Гласника архивских радника Републике Српске”, број 2)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top