УРОШ СТЕФАНОВИЋ – СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ, ТРГОВАЦ, ГИМНАСТИЧАР И СОКОЛАШ

Подели:

Аутор: Зоран С. Мачкић

Урош Стефановић је рођен у Бањалуци 2. септембра 1890. године. Његов отац Петар и мајка Јованка дјев. Гороња су недалеко од Бањалуке држали скромну сеоску кафану. Након што је завршио основну школу, у јесен 1903. родитељи га шаљу у Градишку на изучавање трговачког заната. Ту се опио идејама пансловенства и соколског покрета. Укључио се у рад Соколског друштва и Друштва трезвености Побратимство у Градишци, а 1910. је отпочео
са систематским вјежбањем. Талентован и агилан, већ наредне године постао је друштвени предњак, а ускоро и замјеник старјешине. Пуне двије године Урош је пјешке одлазио у Рогоље, неуморно вјежбајући и припремајући сеоску омладину за слет сокола и побратима одржан 1911. у Градишци.
Све вријеме Урош је најуже сарађивао са Соколским друштвом „Душан Силни“ у Бањалуци, основаним 1906. године, и његовим оснивачима и најагилним прегаоцима, међу којима су се посебно истицали професор Владислав Скарић, адвокат Стеван Мољевић, др Александар Бабић Ацо и трговци Саво Сурутка и Мићо Баслаћ. Мостарско и сарајевско друштво, основанa 1904. односно 1905. године, заједно са бањалучким представљала су окосницу и замајац оснивању бројних друштава широм Босне и Херцеговине, што је 1909. у Сарајеву резултовало оснивањем Српске соколске жупе босанскохерцеговачке која је окупила 15 друштава. Од тада су сва друштва прихватила назив „Српски соко“.
Већ наредне године српски живаљ у Босни и Херцеговини је са одушевљењем прихватио одлуку о уједињењу српског соколства, донесену 1910. у Београду. Исте године представници српског соколства у Босни и Херцеговни присуствовали су у Софији 5. слету бугарских јунака, а у Београду Првом српском свесоколском слету. Одмах потом спровођена је одлука о уједињењу српских соколских жупа у Аустроугарској са Савезом соколских друштава „Душан Силни“. Сва друштва прихватила су јединствена обиљежја, команде и начело „Устај, живи, бори се, не клони!“.
Урош се у Градишци задржао пуних осам година, све док у јесен 1911. није позван на одслужење кадровског рока у аустроугарску војску. Наредне године његова соколска браћа из Градишке масовно учествују у помену легендарном устаничком вођи Петру Петровићу Пецији у Моштаници, подно Козаре, гдје је истовремено одржана и прва масовна соколска манифестација српског народа. Овај несвакидашњи догађај, успио у сваком погледу, био је снажан одзив на одлуку о уједињењу српског соколства, те је извршио огроман утицај на развој идеје соколства у Босни и Херцеговини.
Први свјетски рат га затиче у Грацу. Његова Друга босанска регимента, чији је домицил била Бањалука, упућена је на галицијски фронт у борбу против Руса. Већ шестог дана, након првог ватреног окршаја код Лавова, наредник Урош је, заједно са многим Србима, пребјегао на руску страну. Велика група ратних заробљеника прешла је тежак пут преко Самаре, Волге, Урала, Бухаре, Аму Дарје и Сир Дарје, све до Туркестана, гдје је смјештена у напуштени логор пограничног руског пука. Маса од више хиљада заробљених Срба и припадника других словенских народа распоређена је по бројним логорима широм Украјине, око Кијева, Харкова, Одесе и Јекатеринослава. На захтјев бројних ратних заробљеника, а у споразуму са српском владом, њих око 3.500 је Дунавом транспортовано у Србију. Тако се августа 1915. Урош нашао у Нишу, тада незваничној српској престоници. Аустроугарска војска је 5. октобра 1915. покренула офанзиву са Саве и Дунава. Четири дана касније Србија је нападнута и са истока, након што су аустроугарске и њемачке дипломате убиједиле Бугарску да се прикључи Централним силама. Урошева јединица се борила код Сурдулице. Ту је он тешко рањен. Растргана на два фронта и суочена са неминовним поразом, српска војска је почела да преко Црне Горе и Албаније одступа према Јадранском мору, а потом је савезничким бродовима пребачена у Грчку и сјеверну Африку. Рањени Урош је стигао до Валоне, одатле је пребачен на Сардинију, а потом на Асинару, острво бијелих магараца (Isola del Asinara). Почетком 1916. Урош је са Асинаре евакуисан у нови логор, овај пут у Француској, негдје између Марсеја и Тулона. Након тога је још шест мјесеци провео у Тулону као реконвалесцент. Октобра 1916, потпуно опорављен, наредник Урош Стефановић је упућен на Солунски фронт. Распоређен је у 15. пјешадијски пук „Стеван Синђелић“ (Зајечарски пук) у саставу Тимочке дивизије, која је држала положаје око Кожух планине. Одатле је са српском војском кренуо у пробој Солунског фронта. Ослобођење га је затекло у Травнику. Маја 1919. је демобилисан и вратио се у Бањалуку.
Тамо га је чекало велико изненађење. Његова породица је била службено обавијештена да је нестао у Галицији, па су му чак редовно давали парастосе. Као и он, и браћа су му била на фронтовима, а сада потпуно
осиромашени и без посла. Познати трговац Саломон Исаков Пољокан поклонио му је штоф, а Којо Марчетић му је сашио одијело, „пола бадава, пола на кредит“. То је младом Урошу било довољно да са више оптимизма погледа у будућност. Ускоро је и његов старији брат Љубо успио да поврати стару трговину и гостионицу, па је Урош добио прво привремено запослење. Одмах је почео и борбу за своје економско осамостаљење. Успио је да у Господској улици добије локал, па је на сам дан стољетног духовског вашара, 20. јуна 1920. године, отворио колонијалну радњу, коју је потом пререгистровао у трговину деликатесом и шпецерајем, премјестивши је у своју кућу на Булевару краља Александра број4.
Сада је могао да спокојно одлучи о заснивању породице. Оженио се 20. јануара 1922. године Милевом, са којом је новембра исте године стекао кћерку Стојанку, а јуна 1924. и кћерку Душанку. Сада, кад је требало издржавати породицу, Урош преко пута трговине отвара и кафану, једну од ријетких која је радила и ноћу.
Одмах по демобилизацији и повратку у Бањалуку Урош се враћа и својој старој љубави – соколству. Већ у зиму 1919/20. он похађа савезни соколски течај за предњаке у Љубљани, а по повратку постаје главни технички стручњак за систематско вјежбање свих категорија чланства. На годишњој скупштини Соколског друштва „Петар Мркоњић“ 1922. изабран је за начелника. Исте године, у великој мјери и његовом заслугом, оснива се Соколска жупа Бањалука, која окупља 11 друштава. Урош је изабран за замјеника начелника Жупе и, с прекидом, ову је дужност обављао 15 година.
Бањалучка соколска жупа развила је веома живу активност, а посебно је значајно представљање њених чланова на соколским слетовима у Београду, Загребу, Љубљани, Осијеку и Сарајеву. На Урошев приједлог, из Словеније је дошао Милош Волк, који је све до Другог свјетског рата радио у Бањалучкој соколској жупи. Волковом заслугом соколство у Бањалуци достиже завидан технички ниво. Бањалучки соколаши се у најљешем свјетлу представљају на слетовима у Београду (1925), Бањалуци (1926), Љубљани и Бихаћу (1927)… Урош је бањалучке соколаше предводио и на 8. свесловенском слету у Прагу 1926. То је био њихов први наступ у иностранству. На велељепном
стадиону „Стрехов“ представило се и 110 бањалучких вјежбача и 60 вјежбачица. У посебној вјежби Југословенског сокола Бањалучка жупа је наступила са двије цијеле скупине. На 10. свесоколском слету у Прагу 1938, који је окупио чак 350.000 учесника, Бањалучка соколска жупа, са свим мушким и женским нараштајем, учествовала је на
заједничкој свесоколској вјежби, као и у посебној тачки, у вjежби коју је Соколски савез прописао за овај слет за све
категорије. На 9. слету бугарских јунака у Софији 1939. Бањалучка соколска жупа учествовала је са нараштајем и чланством у свим прописаним заједничким вјежбама чланова, чланица и нараштаја, као и у посебној тачки – вјежби Југословена коју је Соколски савез прописао за све категорије.
На свим наступима Урош води чланство Соколске жупе и њиме руководи у наступу вјежби, натјецању и репрезентацији. Урош је био неуморни члан Организационог одбора за изградњу Соколског дома краља Александра I Ујединитеља, свечано отвореног 12–13. јуна 1937. великим соколским слетом. Тиме је испуњена 30-годишња жеља
бањалучких соколаша да добију свој адекватан кров над главом.4 У то вријеме соколство је израсло у масован и снажан покрет, а Бањалучка соколска жупа окупљала је 27 друштава и 66 соколских чета, са преко 7.300 вјежбача и 5.000 вјежбачица. Соколска друштва у највећој могућој мјери су утицала и на развој низа спортских грана.
Након успостављања усташке власти Урош одлази у изгнанство у Србију, а његову кућу и радњу у Анте Павелића 4 преузимају нови „власници“. Урош се и послије рата укључио у рад Соколског друштва у Бањалуци, односно ДТВ „Партизан“ које је наставило његове традиције, а у бањалучкој гимназији је једно вријеме предавао гимнастику.
На годишњој скупштини Савеза ратних добровољаца Бањалучког среза 1920. Урош Стефановић је изабран за предсjедника. Био је и активан члан Угоститељско-трговачке коморе Врбаске бановине и Српског пјевачког друштва „Јединство“. У већ поодмаклој доби, укључио се у рад Малог црквеног хора, који су 1966. покренули ђакон Ратко Радујковић и Рускиња Марија Витковска. За успјешно вођење соколства Урош je одликован орденима св. Саве III
и IV степена. Урош Стефановић је умро 17. јануара 1972. у Бањалуци.

(Текст преузет из „Гласника Удружења архивских радника Републике Српске, бр. 4 197-201)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top