„ДА СЕ СРПСТВО ГРЛИ – БИЛО КОЈЕ ВИРЕ“

naslovna2.jpg
Подели:
„Да се Српство грли – било које вире“

С краја XIX вјека група Срба муслиманске вероисповести истицала се просветним радом и покушајем изградње мостова међу народом који је делила вера а повезивало српско порекло.

Нема љепше земље од Балкана, нити простора који је људима који га настањују донео више несреће. Балканом су миленијумима пролазиле освајачке војске. Исток је хитао да покори Запад, Запад је хитао да покори Исток. Копља су ломили на земљи коју су Срби изабрали за свој дом.

Сваки освајач је са собом доносио и своје законе, обичаје, вјеру и културу. Све је то остављало бразде на рељефу идентитета балканских народа. Богатство и разбоврсност постало је у једну руку балканско проклетство. Након повлачења освајача, становништво се нашло издјељено културама, вјерама, традицијама. Са друге стране, задржали су сличан менталитет и јединство језика.

Простор који настањују Срби, баш као и простор осталих балканских народа, издјељен је културним границама. Те границе су веома затворене. Као што примјећује професор Екмечић, религија је вододелница нација на југословенском простору. Ипак, о сродности и блискости свједочи језик којим говоримо. Од Истре до Вардара, збори се штокавицом.

Без обзира на сва данашња историјска спорења, неоспорно је, да је један дио Срба за вријеме османлијске окупације примио ислам. Доказе за то оставили су они сами. Тако Мехмед-паша Соколовић, који је у османлијској служби напредовао до положаја Великог Везира, у преписци са једним угарским заповједником 1551. године, тражи од њега следеће:

И што ми пошиљаш (шаљеш) листова и све ми србским језиком пошиљај.

Име које је носио прије примања ислама било је Бајица – Бајо Ненадић, па не чуди што је знао српски.

Многи муслимани су много генерација по примању ислама остали свјесни свога порјекла. Посебно се истичу Срби исламске вјероисповјести с краја XIX вијека. Они су били и национално-просветни радници, те су кроз просвјетну дјелатност настојали да пробуде потиснути српски идентитет код многих муслимана. Један од таквих био је и Сулејман-ефендија Фалаџић, београдски муфтија, родом из Мостара. Фалаџић је за себе говорио да је „Србин Мухамедове вјере“.

Своје српско осјећање је најбоље исказао у пјесми „У славу тристогодишњице Ивана Гундулића“, коју је написао 1893. године. Пјесму је написао ћириличним писмом и с језичким фрагментима далматинске икавице:

И пророк Мухамед и Исус Пегамбер –

Богом су послали св“јету за пастире…

Гундулић нам славни – први даде хабер:

Да се Српство грли – било које вире.

Па јел му се за то иштетила вјера,

Кад нам браству дивна остави примјера?

Или му је црква што на сметњи била,

Кад с именом звао свог народа мила?

Не!, ниједно, роде, благо не потурај

Свак уз своју веру – српско име чувај! – 

Сви да с“ поклонима тој божјој наредби…

А ту, Дубровниче, прва хвала теби!

Борис Радаковић

(Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/da-se-srpstvo-grli-bilo-koje-vire/ )

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top