ЗЛОЧИН НАД СРБИМА СЕЛА ЗИЈЕМЉЕ У МОСТАРУ НА ИЛИНДАН 1941. ГОДИНЕ

1-ryy.jpg
Подели:

Августовски покољи као и интернације у логоре смрти, само један дио од три велика таласа геноцида надСрбима у Херцеговини 1941. године,жестоко су погoдилиМостар. У тим покољима страдало је, осим Срба из градског језгра, и  становништво из села која су припадала тадашњем мостарском срезу.  Једно од тих села је и село Зијемље- данашња општина Источни Мостар.

1 RYY

Крајем јуна 1941. године усташке снаге из посаде на Рујиштима, које је предводио ројник ИвицаУсминијани блокирале су село Доње Зијемље, похапсиле све одрасле мушкарце којесу затекли код кућа, њих 40, отјерале их у Мостар и стрпале у хапсану херцеговачке бојне која се налазила  у Основној школи „Краљица Марија“.  Преживјели свједоци и оскудна архивска грађа рјечито говоре о стравичном мучењу тих несрећних људи који су масакрирани гвозденим шипкама и кундацима или пак поклани ножевима. Њихови лешеви су, ноћу 1. и 2. августа камионима одвезенидо Неретве или до неке од бројних херцеговачких јама узападнојХерцеговини, попут оне код римокатоличког самостана Хумац,и тамо сурвани.

Главно сазнање о судбини Зијемаљаца, које се може касније пронаћи цитирано у историјској литератури (која је углавном плод рада Сава Скока), изнио је један од ријетких преживјелих, мостарски гостионичар Драган Мандрапа који је,измеђуосталог, у изјави о свом хапшењу, боравку у усташком мучилишту и даљем транспорту свједочио:

„ Сутрадан, 2. августа, усташе су сваком од нас везале руке на леђа (жицом), а онда по двојицу у парове преко мишица.Док су нас усташе брутално припремале за транспорт, у хапсану је дошао Иван Херенчић, са накривљеним фесом на глави. Када је ушао унутра цинично је узвикнуо: „Појте косовске јунаке за њихова сретна пута, они иду у мајку Србију“. Тога и претходног дана усташки џелати су у подруму школе „Краљице Марије“, тупим предметима убијали Србе из села Зијемља, а њихове лешеве, у току ноћи одвлачили некуд“.  (Архив Југославије, ЗК БиХ, инв. бр, 55.808, преузето из Скоко Саво, Крваво коло херцеговачко, СПКД Просвјета Републике Српске Пале, Планета Београд, стр. 219).

Мученици са Зијемаља убијени у мучилишту ОШ ,,Краљица Марија“ су:

АнтељЛ. Милан, АнтељЛ. Анђелко, АнтељМ. Томо, АнтељП. Гојко, АнтељЈ. Ристо, АнтељЈ. Перо, АнтељШ. Лазо, АнтељШ. Ристо, ДабићЈ. Михо, ЛечићС. Ристо, Глишић

С. Трифко, ЧалијаС. Јанко, ЧалијаЛ. Ристо, ЧалијаП. Јово, ЧалијаЈ. Панто, КаришикЛ.

Јово, КаришикН. Перо, МатковићГ. Марко, МатковићМ. Дамјан, МатковићМ. Мирко, МатковићМ. Милош, МатковићТ. Радоје, МавракТ. Лазар, МавракП. Тодо, МавракМ. Душан, МавракИ. Ристо, РачићС. Јеремија, РачићРДрашко, РачићЛ. Крсто, РачићЛ. Милош, РачићМ. Анђелко, РачићС. Душан, РачићС. Милан, РачићМ. Ђуро, ПеришићС. Лазар, ПејдоЈ. Јефто, СјеранС. Милан, ВучићС. Ристо, ВучићС. ТомоиШакотаМ. Видоја; одведена је иженаМаркаМатковића – Марија.(Саво  Скоко,Покољи херцеговачких Срба ’41. Београд, Стручна књига, 1991 стр. 241 – 242).

У изјави Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагачасастављеној на дан 16. јуна 1946. у Мостару под инвентурним бројем 55.318 (Саво Скоко, Милан Граховац, Злочини Независне Државе Хрватске и Немачког окупатора у Херцеговини 1941-1945, Зборник докумената I, Гацко-Београд 2011, стр. 417-418),поред наведених имена жртава,свједоци Вељко Антељ, Демић Мујо и Вејзовић Хуснија навели су као одговорне за овај злочин таборника Големца Николу из села Потоци, затим Тољ Николу, такође, из Потока, Доко Ивана Матишиног са Зијемаља, одакле је био и Омерика Мехо Алијин. Свједоци су навели да постоји још злочинаца, али да њихова имена не знају.

Само на тај дан, 2. август, Илиндан 1941. године, осим Срба са Зијемаља, страдало је на другим крајевима мостарског среза од стране званичних формација НДХ, али и „комшија“ 37 мјештана села Горанци и 40 њих из села Житомислић. Обе групе одведене су из њихових села и из њих сенико никада није вратио. Тачна локација убистава људи из ових група се не зна ни дан данас. Покољи српског становништва у НДХ десили су се и у другим мјестимамостарског среза: Буна, Мало Поље, Ходбина, Лакшевине, Баћевићи, Слипчићи, Рашка Гора, Раштани, Бијело Поље, Врапчићи, Доња Дрежница.

2 GHFTH

Према досадашњим подацима само 1941. године убијена су 1024 Мостарца.  Док је њих око 2500 интернирано у логоре за Србе и Јевреје Независне Државе Хрватске од којих су се само ријетки вратили. За комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг Ђуро Затезало саставио је дјелимичан поименични попис страдалих од око 440 имена Мостарца, на основу рада поменуте Земаљске комисије…За тај се број, нажалост, не може рећи да је дефинитиван и коначан.(Ђуро Затезало, Јадовно комплекс усташких логора 1941. Београд 2007, 636-651)Убиства, интернације улогоре, расељавање, избјеглиштво, само су дио страдња  Срба Херцеговине и Мостара 1941-1945. године. О томе свему свједоче већ сада добро познати сачувани документи о исељавању у Србију, што је био админисративни еуфемистички термин за интернацију у логоре смрти, поменути комплекс Госпић-Јадовно-Паг, апо његовом гашењу и у Јасеновац. Предстојник градског редарства, сурови усташки злочинац Крешимир Крталић августа 1941. упутио је низ прогласа мостарским Србима који су обзнањивани и лијепљени по граду у виду плаката. Пошто су већ интерниране претходне групе Срба по абецедном редослиједу почетног слова презимена(види слику)  у прогласу од 16. августа писало је:

„Позивају се сви Срби, са члановима својих породица, чија презимена почињу са словима К, Л, Љ, Н и Њ, да се 17. овог мјесеца, у 17сати навече скупе на жељезничкој постаји ради исељења у Србију. Влак исељеника креће тачно у 11 сати навече…“.

Овај транспорт карактеристичан је по томе што су га зауставили и осујетили италијански војници дивизије Марка и тако спријечили потпун нестанак Срба из града.

За многе од страдалих мостарских  и херцеговачких Срба и Јевреја главно мјесто убистава, хапшења и суровог „припремања за транспорт“ била је већ поменута зграда основне школе. Ова зграда у непосредној близини чувене мостарске гимназије на данашњем „Шпанском тргу“,изграђена још давне 1900. године, носила је за вријеме Аустроугарске име Фрање Јосипа. У Краљевини СХС и Југославији име Краљице Марије, а у социјалистичкој Југославији у њој су били ђачки дом, затим кратко вријеме гимназија и коначно највећи период Трећа основна школа „Хамза Хумо“. Након ратних сукоба деведесетих и потпуне девастације и обнове,Градско вијеће Мостара донијело је одлуку о пренамјени школске зграде у градску вијећницу. Иако постоје бројна свједочења о стравичним мучењима и убиствима у овој згради за вријеме Независне Државе Хрватске данас се у Мостару о овој згради те чињенице, у складу са „модерном повијешћу“, напросто игноришу и прећуткују.

3 JHJ

Изгледа да су, данашња демократија и суживот, који се манифестују на оближњем „Шпанском тргу“, посебно приликом утакмица фудбалских клубова Вележа и Зрињског, селективно, прећутно-договорно кохезивни једино око случаја Срба којих данас у граду готово да нема. У послијератном подијељеном Мостару читав је овај градски дио булевара постао познат по дизању споменика у инат једних другима. Одмах послије споменика хрватским бојовницима, ту на некадашњој линији раздвајања, код вијећнице, подигнут је споменик  и припадницима тзв. Армије РБиХ, стилизовани љиљан, стари хришћански симбол.  Мостарску ноћ 14.01.2013. пробудила је експлозија направе која је срушила споменик оних који су на почетку рата били дародавци зелене заставе са мјесецом и звијездом у заједничком чвору са шаховницом са бијелим пољем. Једино је од те експлозије данас јача прича о српској агресији на Мостар Шантића  и Дучића, као и ћутња о злочинима који су се десили над Србима, били они из 40-их или 90-их година. „Свијетлу“ традицију претварања зграда образовних установа у мучилишта у задњем рату продужиле су зграде „Стројарског“ (читај Машинског) и Економског факултета. Идеје и иконографија из деведест друге, као ни сурове методе нису се много разликовале од оних прије пола стољећа.  Спомен-плоча  за страдале Зијемаљце и друге страдале мостарске Србе на згради мостарске вијећнице једноставно је данас немогућа мисија, јер све су жртве једнаке осим српских!

Предраг Лозо

Предсједник удружења историчара „Др Милан Васић“ Бања Лука

(Текст објављен на адреси: http://slobodnahercegovina.com/krvavi-ilindan-1941-stradanje-srba-iz-zijemlje-kod-mostara/ )

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top