МЕХМЕД-ПАША СОКОЛОВИЋ ЈЕ БИО СРБИН ПО ПОРИЈЕКЛУ

10380295_726512917400604_1923415803053095519_n.jpg
Подели:

10380295_726512917400604_1923415803053095519_n

Овдје ћемо изнијети неколико података који говоре да је Мехмед (Бајо, Бајица Ненадић) Соколовић рођен као Србин, а преласком на ислам постао Османски државник.

Мехмед (Бајо, по Дубровчанима Бајица) Соколовић, рођен је у селу Соколовићи близу Рудог, око 1505. године. Рудо је тада припадало Вишеградском кадилуку (кадилук- судско управна област која је захватала подручја у којима је било муслимана, тамо гдје није било муслимана локалну власт и судство било је у надлежности кнезова и цркве).

Бајо Соколовић је одведен у Цариград када је имао између 16-18 година, тако да се добро сјећао својих корјена. До тад је у манастиру Милешева учио књигу код свога стрица(по народном предању и млетачким хроникала) или ујака (по турским свједоцима), који је био калуђер у овом манастиру. Пошто је имао још браће, можда је био одређен за црквену или калуђерску службу.

Османлије су га убрзо запазиле као даровитог младића, тако да је почео да напредује у њиховој служби. Иако је примио ислам, морао се добро сјећати православља. Без обзира пригрлио је ислам, али се није стидио својих православних корјена нити своје православне породице и сродника.

Након смрти познатог поморца Хајрудина Барбаросе 1546, Мехмед је постављен на његово мјесто главнокомандујућег османске морнарице. Имао је тада око 40 година.

У свом успону ка власти доста се уздао у своје Србе. Наиме, 1551. он је уз помоћ Срба у Банату освојио то подручје од Угара.

1565. године постављен је за великог везира. Добро је знао колико су у том тренутку Срби важан политички и војни фактор на Балкану и у Панонији. Поред тога, сјећао се својих корјена и добро је знао одакле је дошао. Ово је довело до тога да се заузме код султана да Срби добију своју цркву. Тако је 1557. дошло до обнове Пећке патријаршије, која је обухватала скоро све просторе на којима су живјели православни Срби.

За првог Пећког патријарха поставио је свога рођака Макарија Соколовића. Иначе, треба напоменити да је племе Соколовића и прије Мехмеда било захваћено исламизацијом, тако да су једни примали ислам и долазили до позиција у власти, а други остајали у православљу под заштитом својих исламизираних рођака.

Да је он заиста знао којем народу припада, говори и његово хвалисање да „потиче од деспота Србије“ како је рекао Јакопу Рагацониу.

У последњој години Кипарског рата 1573, француски посланик у Цариграду Франсоа де Ноај, бискуп од Дакса, изјавио је, приметно љутит, да Дубровчани већ годинама добро пролазе на Порти зато што је велики везир „њихов велики пријатељ, и то тим пре јер је Србин и рођен је сасвим близу града Дубровника“.

У вријеме када је Мехмед био силхадар-ага (носилац султанове сабље), одређен је да покупи харач по Босни неки Ахмед-бег. Мехмед га је замолио да када буде у Соколовићима ако му има живе браће да их доведу њему на двор. Ахмед-бег је то и урадио, иако се Мехмедова мајка противила и преклињала га да то не ради.

Када су Соколовићи видјели да неће мођи Ахмед-бега да наговоре да оставе мајци бар једног сина, одлучили су да Мехмеду пошаљу у Цариград средњег брата са његовим и Мехмедовим оцем Димитријем, а да умјесто најмлађег сина пошаљу стричевића који је личио на најмлађег Мехмедовог брата.

Када су стигли, Мехмед им се обрадовао и „дао је оцу достојну пошту, и све их обасуо разним милостима“.

Послије тога Мехмед је превео на ислам и свога оца. Стари Димитрије је уз име Џемалудин Синан- бег, добио и зијамет (посјед који је годишње доносио 20.000 – 100. 000 акчи) и постао мутевелија једног вакуфа који је његов син основао у Босни.

За оцем, Мехмеду је у Цариград стигла и мајка, „и застиде се кад је видјела сјај, достојанство и велику моћ свога сина“.

Мехмед је касније сазнао за то да му нису послали најмађег брата, али никога није казнио него је и њега превео на ислам. Младић је убрзо због болести умро.

Многи савременици су забиљежили да су Милешеву више обдаривали Турци, који поштују и верују у њене светиње, него сами хришћани.

Када је много касније, оставио манастир без те светиње, Синан-паша (поријеклом Албанац) није само по православним Србима ударио: његова ломача требала је да спали повезаност муслимана са својом старом вјером и да, својим пламеном расветли ислам лажним сјајем вјерске мржње и нетрпељивости.

Литература: Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1971.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top