НЕКО ЈЕ И ПРЕЖИВЕО

1ndh.jpg
Подели:

Прво Србе истребити

ЈУЗ помоћ министра унутрашњих послова Андрије Артуковића и министра правосуђа и богослужења Мирка Пука, поглавник Павелић је почео остваривање усташког програма, сачињеног још у емиграцији. Усташке власти одмах именују преке и покретне судове околини НДХ – у Загребу, Карловцу, Госпићу, Вараждину, Тузли, Бањалуци, Осијеку … Судови раде по хитном поступку и углавном доносе смртне пресуде, које се у року од три сата извршавају. Међутим, најчешће су убијали без икаквог судског поступка, не бирајући пол ни узраст жртава. Нови поредак кројили су на основу законских одредаба о расној припадности и Закона о заштити аријевске крви и части хрватског народа, који се у суштини нису разликовали од расистичких закона Немачког рајха.

1ндхРеализовање програма стварања „чисте хрватске државе“ и „чисте хрватске нације“ усташе су почеле свирепим терором. На њиховом путу ка стварању „чистог хрватског животног простора“ и националног „унутрашњег пречишћавања“ нашли су се најпре Срби, које је требало уклонити истребљењем, исељењем и превођењем у католичку веру, Јевреји и Цигани.

Убиства Срба на територији НДХ почела су већ средином априла 1941, али тек после напада Немачке на СССР убрзано се ствара јединствена листа геноцидних закона, који су у суштини и антисрпски, јер су све Србе сматрали руским савезницима. Разним владиним налозима, одлукама, одредбама, наредбама и упутствима Нацифашистичка метода чистог терора и расног геноцида је озакоњена.

У складу с тим Дирекција за јавни ред и сигурност даје 23. јула 1941. налог усташким жупама да у року од 15 дана попишу све Србе и друге – православне вере. У налогу се посебно наглашава да се симпатизери народноослободилачког покрета „придрже у притвору“, а Срби и Јевреји одмах упутства у Концентрациони логор у Госпићу, нарочито они образованији и угледнији и финансијски имућнији. Тиме је почело извођење невиних људи пред преки суд, а пресуда је, углавном, била смртна казна или упућивање група од 20 до 30 људи у логоре смрти.

Било је прописано и да боравак у логору не може бити краћи од три месеца нити дужи од три године. Одлуку о упућивању и времену боравка доносило је (по том пропису) Усташко редарство Усташке надзорне службе, а касније Дирекција за јавни ред и сигурност. После одлуке је следило и објашњење како поступати са логорашима. Свим тим разним одлукама, одредбама, окружницама, упутствима и објашњењима Павелић је имитирао Фирера и Дуце.

У окружници Дирекције за јавни ред и сигурност дате су и смернице за поступак са становништвом у зонама дејства партизана. Ево шта у њој пише:

„Свака мера, потребна за осигурање чета и сврсисходна за смиривање, оправдана је.

Нико се ради пооштреног поступка не смије позивати на одговорност.

Ко год учествује или је учествовао у борби против Независне Државе Хрватске има се обесити или стрељати. У то се убрајају и странци као и они који се на бојишту затекну, а оне за које се сумња да су у борби учествовали треба ухапсити. Вође употребити за замену заробљеника, остале сумњиве задржати као таоце и стрељати их кад настане потреба одмазде.

Све остале за борбу способне мушкарце, старије од 15 година, који потичу из партизански задојених подручја, има се под стражом отпремити у посебне сабирне логоре.

Тешко приступачна места и друга места (пећине, логори, бараке итд.), Која су установљена као партизанска упоришта или би као таква могла послужити, имају се уништити. Исто тако поступити са насељима из којих се пуцало. “

Ова и слична упутства најбоље сведоче о усташком озакоњењу геноцида и поступању са становништвом (посебно српски). Усташе партизанима нису признавале статус ратних заробљеника, као ни Немци. Напротив, како је рат одмицао, мере одмазде против партизана и њихових породица су се пооштравала. Уз помоћ немачких трупа и полиције на територији НДХ одмах су почели прогони, хапшења и појединачна и масовна убијања. Привилеговани су били само фолксдојчери (Немци рођени у Југославији), који су у већини служили окупатору и били под немачком заштитом.

Одмах после проглашења НДХ, усташка квислиншка власт почела је геноцидну пропаганду против Срба. За идеолошко-политичку основу су служиле речи поглавника Павелића да ће проговорити „усташки бодеж и самокрес“ као средства за стварање „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“.

Злочиначки програм над Србима отпочео је под окриљем немачког и италијанског окупатора. Србима је наређено да око руке носе црвену траку са натписом „СРБИН – СЕРБЕ“, или плаву траку са словом „П“ („православни“). Усташки равнатељ полиције у Загребу издао је 9. маја 1941. две одредбе против „непоћудних елемената Срба“.

Према првој, Срби становници одређених делова Загреба имали су се у року од осам дана преселити у друге делове града. За неизвршење те одредбе следило је присилно евакуисање на сопствени трошак и кажњавање према постојећим усташким прописима.

Према другој, Србима настањеним у Загребу одређен је посебан полицијски час; из града су могли да излазе и улазе само у изузетним случајевима и то уз претходно одобрење месне редарствене власти.

РЕКЕ ПУНЕ ЛЕШЕВА

КРВАВЕ оргије, засноване на расној мржњи, верској и националној нетрпељивости и разбојништву из користољубља, натопљене су невином крвљу људи оба пола и свих узраста, од стараца до деце у колевци, чак и деце у утроби мајки. Да се ​​не би мучили закопавањем, усташе су гомиле лешева бацали у дубоке крашке јаме (због чега су добили назив „јамари“), или у реке, којима је у то страшно време пливало много лешева.

2ндхМИНИСТАР правосуђа и богослужења др Мирко Пук донео је наредбу, по којој назив „српско-православна вјера није у складу са новим државним уређењем“, те одређује „да се убудуће има употребљавати назив грчко-источна вјера“.

Сви градови и насеља који су у свом називу имали назив „српска“ и „сремски“ промењени су у „хрватски“. Тако су Сремски Карловци постали хрватски Карловци, Сремска Митровица – Хрватска Митровица, Српски Моравице – Хрватске Моравице, Српско Поље – Хрватско Поље, Српска Капела – Хрватска Капела итд.

После Павелићевог говора на Марковом тргу 21. маја 1941, уследила је разграната кампања, у којој су учествовали усташки функционери тумачећи народу намере и политику усташа. Најактивнији су били: Миле Будак, Милован Жанић, Младен Лорковић, Мирко Пук и Андрија Артуковић.

Посебно је био активан Миле Будак, усташки идеолог и доглавник у НДХ, један од иницијатора братоубилачке борбе (1945. осуђен на смрт), који је 8. јуна 1941. у Вуковару православном живљу поручивао „да су дошли у ове крајеве као гости“ и да би „требало да већ једном да напусте те крајеве“, да је то „хрватска – католичка и муслиманска – домовина“. У Госпићу 22. јула у својој поруци је још јаснији:

„Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате.“

За Будаком не заостају ни Жанић ни Лорковић. На збору у Новој Градишки, са пуно мржње својствене усташким зликовцима, Жанић поручује да „ова наша домовина мора бити хрватска и ничија више“, и „они који су дошли овамо треба и да оду … да је ту сваки компромис искључен .. . нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и очистимо од Срба … то је политика ове државе … “

Министар спољних послова НДХ Лорковић, на збору у Доњем Михољцу, више је него јасан:

„Хрватски се народ мора очистити од свих елемената који су за тај народ несреће, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз деценије и века гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и наши Јевреји. “

А Мирко Пук у Крижевцима 6. јула 1941. узвикује:

„Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити да у нашој народној држави владају два народа. Један је бог и један је народ који влада, а то је хрватски народ „.

Изасланик Главног усташког стана Анте Јакаша, у говору одржаном 24. јуна 1941. у Слатинску Дреновцу, каже:

„Поручујемо ми усташе скупа са нашим поглавником свима тим нашим ‘гостима’, па и оним у Дреновцу – ‘Бјеж’те, псине, преко Дрине’!“

Невиђен злочин над српским народом у НДХ систематски су припремале усташке вође. Јавно је истицано да у НДХ нема српског народа, нема српског православне цркве, да у Хрватској не може бити Срба нити православља, а да ће се усташе побринути да се то што пре оствари. Извршиоци злочина, као што је усташа Вуктор Гутић, говоре отворено да ће „друмови пожељет Србаља, ал ‘Србаља више бити неће! Ја ћу убијати, а ви ћете за мном! „Следећи га у трансу, усташки кољачи су узвикивали:“ Србе на врбе! „, И као рефрен из Будакове песме“ Див планина „(посвећена Павелићу) понављали“ Бјеж’те, псине, преко Дрине „.

Усташе су тврдиле да су Срби делом Хрвати православне вере и да их треба покатоличити, што је својеврстан верски геноцид. У ствари, програм стварања чисте „католичке хрватске нације“ одговарао је геноцидном програму НДХ за злочине над Србима – „православним шизматицима“, Јеврејима, Циганима. Један од главних пропагатора уништавања Срба, др Мирко Пук, подржавао је тезу покатоличавања православаца. То се најбоље види из говора одржаног 25. фебруара 1942.

„Што се тиче грчкоисточног популације на територији Хрватске, то је познато да је ово становништво настало тек пошто су Турци успоставили своју власт. Један део католичког становништва је у 16. и 17. веку под терором грчкоисточњачких свјештеника и уз подршку Турака прекрштен, пре свега у југоисточној Херцеговини иу источној Босни, као иу другим крајевима Босне, Сријема и Славоније. Из тих разлога хрватска влада подржава повратак ових грчкоисточних становника вери отаца њихових, чиме се успоставља јединство хрватског народа у оним областима у којима је силом било ослабљено … “

Римокатоличка црква је прихватила усташки режим као државни поредак и дала легалност усташкој влади НДХ. Њен поглавар Алојзије Степинац је већ 10. априла 1941. у НДХ видео „божију провидност“. Похвалио је тај став посетама Кватернику и Павелићу и позивом свештенству да испуне своју дужност према младој НДХ. У црквенокатоличким новинама „Католичком тједнику“ од 11. маја 1941. је писало:

„Над нашом новом, младом и слободном Хрватском указао се на небу знак као слика девицанске Мајке Божје. Девица долази у посету Хрватској. Она жели да у своју мајчинску одећу увије младу, поново рођену Хрватску, управо о хиљадугодишњем јубилеју католицизма у Хрватској. Она се спушта поново на заставу наше слободе, да би на њој заузела своје старо место … “

НЕСТАЛИ У ЛОГОРУ

Степинчевој „божјој провидности“ и Павелићевом позиву свештенству да испуне своју дужност према НДХ супротставио се надбискуп Ујачић, бискуп др Анте Данковић и незнатан број римокатоличких свештеника као, на пример, Павле Лончар (Загреб), Виргил Маркус Рајић, Етингер (Дарувар), Тоби (Дежановац), др Фрањо Дидовић (Дрење), др Фрањо Ресман (Н. Градишка), монсињор Ритиг и Милановић (Истра) а посебно стари мостарски бискуп фра Алојзије Мишић. Неки од њих, заједно са многим верницима католицима, учествовали су у НОП-у, а А. Данковић, Фрањо Рихар, Фрањо Гроблер, Франц Кач, Јанез Кодрич, А. Полак, Јанез Ранчик, Сем Јакоб и Франак Орешник настрадали су у концентрационим логору Јасеновац.

3ндхМАСОВНИ покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“.

План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине и ближе околине Глине. На састанку је закључено да се пређе на планско ликвидирање Срба, Јевреја и „непоћудних елемената“ у НДХ. Саветовању је присуствовао и усташки министар правосуђа др Мирко Пук (родом из Глине), који је, такође, заговарао прогон Срба.

Тако је и Едо Лончарић, котарски предстојник из Слуња, рекао православном свештенику Нику Комадини, пароху из Раковице у слуњском срезу, са којим је био добар пријатељ, да се „у Хрватској ради на потпуном уништењу православља, и да је он почетком маја 1941. примио наређење да се стрељају сви српски свештеници и учитељи на подручју његовог среза „. И Илија Перић, бележник из Вукманиц, у срезу Војнић, у одсуству усташког повереника за општину, примио је окружницу усташког Министарства унутрашњих дела, у којој се, између осталог, „наређује усташким повереницима и властима да Срби који живе на територији Хрватске, сви до 1, морају бити поубијани „.

На тајним састанцима, уз помоћ поверљивих окружница, усташке власти су наређивале и припремале покоље Срба. Истина, чиниле су то и јавно, на зборовима и конференцијама, преко штампе и радија. Тако је др Милован Занић, председник Усташког законодавног повереништва, на великој јавној усташкој скупштини у Новој Градишки, одржаној 1. јуна 1941, рекао пред целим скупом: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима … “

Многи сачувани документи сведоче о злоделима усташа. Почетком маја 1941. издато је наређење да се стрељају сви српски попови и учитељи, после покоља у селу Гудовцу код Бјеловара (29. априла 1941). Следећи масовни покољ српског становништва у НДХ извршен је 6. маја у Благају, селу на Кордуну, где је убијено више од 500 људи, 11/12. маја у Глини, поклано је око 300 Срба, у Требињу је 1. јуна на јавним местима стрељано 10 Срба.

Од маја до 22. јуна у Мостару је убијено 160 свештеника, занатлија, јавних и културних радника, чиновника и највише радника српске националности. Сви су бачени у Неретву или у јаму код Читлука. После тога усташе су похватале још око 500 Срба из Мостара и околних места, затвориле их у окружни затвор и до краја јуна убиле 300 ухапшених. У Гацку, Фазлагића Кули и Борчу до 1. јуна биле су формиране усташке јединице које су од почетка ангажоване на „чишћењу“ граничног појаса према Црној Гори. Ноћу, између 1. и 2. јуна, у гатачком срезу су извршили претрес села Степен, Пржине, Церница и Заграцу, наводно, „ради проналажења скривеног и непреданог оружја и војничке опреме“. Том приликом је убијено 12 људи из села Заграцу.

Један од најстрашнијих усташких злочина у источној Херцеговини извршен је у селу Коритима код Гацка. Ноћу, између 1. и 2. јуна, блокирали су насеље и похапсили готово све људе да би их између 4. и 5. јуна побили маљевима или живе побацали у јаму звану Голубњача. У том злочину ликвидирано је 140 људи из овог села и 23 из села Заграцу и ближе околине. У јаму, дубоку преко 30 метара, усташе су на лешеве бацале камење и ручне бомбе. И у таквом паклу неколико људи је, ипак, избегло смрт. Они ће касније сведочити о мрачном злочину људи помућеног ума, верски и национално заслепљених.

Четвртог јуна у послеподневним сатима почеле су последње припреме за злочин. Крешо (Херман Тоногал) је наредио да се сви затвореници повежу. За то су допремљени посебни колутови жице. Из Автовца је довезен камион, власништво трговца Мума Хасанбеговића. Неколико километара од Корита према Кобљој глави, поред цесте, раније је пронађена јама. Специјални гвоздени маљ, којим су жртве убијане, усташе су донеле још када су дошле у Гацко.

За непосредне извршиоце злочина усташки повереник је одабрао двадесетак претежно млађих усташа. Почело је одмах, с вечери. Из дома су изводили по петнаестак људи, тукући их и кундачећи, трпали су их на камион и под јаким обезбеђењем одвозили до јаме. Тамо их је чекао усташки повереник Крешо са десетак непосредних извршиоца. Зликовци су их приводили над јаму, ударали маљем, а затим отискивали у дубину. Чуо се и покоји пуцањ. После сваке групе у јаму су бачене једне до две бомбе. До јутра је у јаму бачен и последњи затвореник из Соколског дома у кориту.

Од тог јутра Голубија јама ће се звати Корићка, надалеко позната по злочину, који се те ноћи одиграо.

НЕКИ СУ ПРЕЖИВЕЛИ

У званицну извештају орузницког крила из Билеће од 25. јуна 1941. о овом пише: „… Ноћу 4 јун 1941. године побијено је од стране усташког повереника за округ Гацко г. Хермана Тоногала 140 људи села Корита, котара Гацко, код голубље јаме више самог села, која је дубока око 30 метара, па су поубијани онда у ту јаму бачени. Неки од њих, који су у ту јаму бачени, нису били мртви, па су се из исте спасили и онда о томе обавестили своје сељане и друга села. Из Корита је заплењено 5294 грла крупне и ситне стоке, која је раздати разним муслиманским селима котара Гацко на чување, од које се коље за потребе усташког стана у котару гатачком … „

4ндхЈЕДАН од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франак Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, где су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видео дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег ваздуха. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи „.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видео сам како су камионима возили Србе у цркву, а још пре покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбаша, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка кихалицу, Николе Крешталице и Паје Крешталице – усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.

Усташе су донеле 1 замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко кихалицу затражио од супруге гостионичара, Љерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њен захтев какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу приликом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтева, они су то срце замотали у папир и не сећам се шта је даље било „.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то време“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац железничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвету и да је не смем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах светло угасио и неко време после тога изашао пред муњару да видим шта се у граду дешава, па сам тако приметио да цркву повремено са прочеља осветљавају рефлектори. После три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвету „.

Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видео сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ‘дигни кошуљу, гђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао 1 усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала шта се то дешава у цркви, на што је он одговорио: коље Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса „.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Љубана Једнака из Гређанима, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:

„Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ‘Палите одмах свеће да се боље види’. Када смо запалили свеће, упитали су нас: ‘Да ли ви људи верујете у нашег поглавника иу нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да верујемо. На то су нам командовали: ‘Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. После тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доле тако, да му је распорио цела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топуског дизали у ваздух бандере и дочекали 1 усташки ауто. После тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао певати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на сто. “

„ТАТА, СПАСИ МЕ“

ИГНАЦ Халуза из Глине овако је доживео страшну ноћ: „Те вечери је јавна расвета била угашена. У парку ме срео један цивил у кошуљи засуканих рукава и крвавих руку. Тражио је од мене цигарету. Одговорио сам му да немам а он ме тада позвао до православне цркве. Пред њом сам видио десетак-петнаестак усташа како пију ракију. У тај час сам чуо глас дечака из цркве, како виче: ‘Тата, спаси ме’. На то је у цркву ушао усташа Јосо Жинић и пар часака после тога није се више ништа чуло „.

5ндхКлањамо људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човеку на прса, а други узме нож и пресеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ‘Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио 1 усташа и заклао га псујући му мајку српску.

„Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко време иза тога један је усташа из вана викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа.

„Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на гомиле. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки гвоздени предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана 1 мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смео да се макнем.

„Док су нас возили према Јукинцу, усташе су седеле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу један шумице викнули су шоферу: ‘вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и скинуо јој прстен са руке.

„У то је дошао један камион, пун људи, које су једног по једног убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. После тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурила крв. У зору сам дошао до места курети и сакрио се у грм. Ту је наишао један човек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, где сам се сакривао шест месеци „.

У систему усташког терора значајно место имало је и масовно протеривање Срба са територије НДХ. Уз физичко ликвидирање и прекрштавање то је био трећи начин „решавања“ српског питања.

Усташе Славко Кватерник и др Младен Лорковић преговарали су о том програму са немачким снагама 4. јуна 1941. у Загребу. Било је предвиђено да се у оквиру германизације Доње Штајерске око 179.000 Словенаца пресели на подручје НДХ, ау замену да се Срби иселе у Србију. За реализацију плана задужен је био посебан усташки уред – Национална дирекција за понову, који је преузимао и сву покретну и непокретну имовину исељених лица, а потом предавао „на располагање Заводу за колонизацију у сврху унутрашње колонизације“. Преко великих жупана свим котарским предстојницима и усташким логорница упућене су инструкције да сваки округ образује свој уред за исељавање и посебна „сабиралишта“. Ухапшени су морали „у најдужем року од 30 минута“ спремити се за путовање и бити спроведени у та сабиралишта.

Посебном наредбом позвани су сви Срби „који су се доселили у подручје НДХ после 1 јануар 1900. године“, те „њихови потомци ма којега звања они били“, да се у року од десет дана пријаве властима у месту свога боравка. Напоменуто је да ће се сматрати ратним заробљеником свако ко се у том року не одазове позиву. Дирекција усташког жандармерије у Загребу било је, међутим, ригорозније. Почетком јула упутило је позив „свим православцима 16-60 година живота, без обзира да ли су и када прешли на другу веру“ да се пријаве у року од три дана.

Усташе су том задатку приступале углавном ноћу, изузетно дању. У просторијама одређеним за то обављали су детаљне претресе људи, жена, деце и њиховог пртљага. У својим наредбама усташка руководства упозоравају да су ти задаци строго тајне природе, и ургентну, и да сваки пропуст потпада под удар прописа преког суда, јер се ради о „послу од великог државног интереса“.

Према извештају државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, до 16. фебруара 1945. у Србији је са територије НДХ било 107.167 избеглица, 2.631 депортовани и 11.235 протераних – пресељених Срба.

СПАС У збеговима

Акцијом протеривања руководио је цео усташки штаб Државног равнатељства за понову на челу са директором Јосипом Рожанковић. Усташе су прикупљале Србе безобзирно. Злостављале су и жене и децу – батинало их и убијале. У неким крајевима НДХ било је и отпора – становништво је бежало у збегове, па су усташе против тих људи употребиле и оперативне јединице и све их побиле. Међу првима усташе су за депортацију прикупиле готово све православне попове, монахе, калуђере и њихове породице у логор Цапраг.

6ндхПРВИ логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом.

Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице И, Брочице ИИ, Шума и Броцк Јасенице, а усташе и Варсајев. Они који су у Концентрациони логор Јасеновац упућивани од краја септембра до 15. новембра 1941, смештани су у две бараке подигнуте крај села Крапје на ливадама уз ивицу шуме Горња Крндија.

Због плављења терена, у тај логор су убрзо пресељени логораши са бараком из Брочица, с тим што их је највећи део пре и за време селидбе побијен. Тако је од краја септембра до 15. новембра 1941. постојао само Концентрациони логор Јасеновац, крај села Крапје, или – како су га логораши звали – Крапје И, Крапје ИИ. Кад је уследила и селидба логора Крапје, такође због плављења, у њему је било око 3.000 логораша, од којих је ту селидбу на ново подручје у Циглану (Озрена Бачића), преживела половина.

У новом рејону поред циглане налазила се пилана и неки други објекти, ау самом Јасеновцу су почетком 1942. и кожару претворили у део концентрационог логора. У ствари, Брочице, Крапје, Циглана и друга места истог логора усташе су назвале „Усташка обрана – Команда сабирних логора Јасеновац“.

Према неким изворима и изјавама, у том логору (Брочице и Крапје) од 21. августа до 15. новембра 1941. убијено је 8.000-12.000 логораша.

У почетку је Концентрациони логор Јасеновац био примитиван, ограђен са више редова бодљикаве жице. Током времена три четвртине логорског простора опасано је зидом високим 3-5 метара, а на четвртој страни река Сава је чинила ограду. На зиду је било седам зиданих стражарница, тако распоређених да се са њих лако могао контролисати цео логорски круг и даља околина. На врху зида били су редови бодљикаве жице и жица под електричним напоном. За улазак и излазак из логора служила су двоја врата од јаког дрвета, око којих су биле стражарнице са двоструком стражом. Од логорских просторија најпознатије по злу биле су: „Циглана“, „Главно складиште“, „Пицилијеву крематоријум“, „Сабласно језеро“, „Звонара“, „Тунел“, „Граник“, „Скела“, „Ланчара“, „Пилана „,“ Млин „,“ Столарија „.

Међутим, када се помиње Концентрациони логор Јасеновац углавном се мисли на „Циглану“, у којој су почињена најстрашнија зверства. Од половине новембра 1941. до 23. априла 1945. Јасеновац је био највећи логор смрти иу њему се дневно налазило 3-4 хиљаде логораша.

Концентрациони логор Стара Градишка, је од кривичног завода Аустроугарске и Краљевине Југославије, а затим завода Министарства унутрашњих послова НДХ претворен крајем 1941. и почетком 1942. у концентрациони логор. Његов званични назив је „Усташка обрана – Команда сабирних логора Стара Градишка“. Мушки логор чиниле су зграде бивше казнионице.

У старом делу некадашњег затвора, а затим и логора, смештени су били углавном Јевреји и Срби. На другој страни од улаза у мушки део логора је био улаз у Кулу. У Кули су боравиле жене, ау марту 1942. усташе су одвеле жене заточенице – по народности Хрватице, у такозвани хрватски женски логор. У самом почетку био је предвиђен за „непоћудне“ за усташку НДХ – Хрвате и Муслимане, али то није остварено пошто су у њега већ јануара и фебруара 1942. почели трпати антифашисте (без обзира на националност) ау складу са политиком геноцида – Србе, Јевреје и Роме (највише жене са децом).

У њему су усташки крволоци примењивали такве методе масовног уништавања мушкараца, жена и деце, које по зверствима једино могу да се упореде са Мајданек или Треблинка. Од почетка се у Старој Градишки масовно убијало глађу, Пегави тифус и тешким физичким радовима. Посебан поступак примењиван је на чланове антифашистичких организација. Њих су усташе затварале у ћелије и остављале без хране и воде до смрти.

„Кула смрти“, како су је сами кољачи звали, била је зграда за жене и децу, које су, углавном, убијали глађу.

Али, пошто је заточеника у логору било много, усташе нису стизале да их све покољу. Зато би их често одводили до Саве, везивали око врата цигле и потапали их у реку.

Велике групе затвореника одвођене су из логора у оближња села Јабланац, Бистрицу и Млаку, где су их убијали маљем над ископаним ракама. У логору Стара Градишка лета 1942. угушено је гасом преко 600 деце. Најмасовнија убиства у овом логору догодила су се у време када је командант логора био усташки сатник Мирослав Мајсторовић, бивши фратар Филиповић.

Поред крвавог Гагра, познати по зверствима били су и Стојчић, Ченан, Вуковић, Руњаш, Џогић, Орешковић, Милош, Матковић, Врбан, Гаџић и други, као и усташкиња Маја Буждон, која је уживала у клању управо жена и деце.

ДЕЦА У радни логор!

НАЗИВ „Сабирни и радни логор Јасеновац“ уследио је Павелићевом одредбом од 25. новембра 1941. „о упућивању неподобних и опасних лица у сабирне и радне логоре“. Да није реч о радном логору, негирају и геноцидна документа усташке НДХ. Уз то, Холокауст Јевреја и Рома и геноцид над Србима и деце у њему од колевке до 15 година негирају. Зар се деца доводе у радни логор да се „науче раду, реду и дисциплини“?

7ндхОД јануара 1942. па до краја априла 1945. Градина је била највеће стратиште логора Јасеновац. Највећи број логораша је убијен на Градини и покопан у око 200 гробница дугачких око 30 метара, ширине 4 метра и дубине до 2 метра са растојањем од 8-10 метара. Целокупан „мегаполис“ мртвих заузима површину од 116 хектара и представља музеј на отвореном.

Колико је ту убијено и сахрањено логораша – деце, жена и људи, још тачно није утврђено. Тек 1961. изашла је прва комисија на стратиште Градина. Затим је 1964, 1965, 1976. и 1986. делимично покушано да се утврди колико је ту од стране усташа наци-фашистичке НДХ убијено логораша концентрационог логора Јасеновац. Но, реч је само о око 20 одсто истраженог, што не пружа могућност утврђивања тачног броја убијених и покопаних. Процене се крећу 350.000-400,000, па и више.

Опште је познато да је подручје Доње Градине плављено и много тога за истраживање је пропало од маја 1945. до 2009. Усташе су уништавале своје злочиначке трагове на Градини паљењем извађених жртава, поливањем убијених кречом, кувањем у казанима и бацањем делова тела у реку Саву.

Кад је реч о НДХ, не може опстати теза – појединац је злочинац, нити жртва је појединац. Холокауст и Геноцид су произашли из устројства усташке НДХ и њеног законодавства. Реч је о ликвидацији читавог једног народа Јевреја и Рома – Холокауст и злочин Геноцида над Србима (убијањем, протеривањем са огњишта и превођењем у католичанство).

Мали број логораша је преживео стратиште Градину. Један од њих је Иван Даниловић, који је сређивао – сортирао обућу и одећу убијених. Пише да је у јесен 1942. било неколико масовних убијања и клања логораша у Градини. Усташе су преваром у концентрационом логору Јасеновац тражили добровољце да иду преко реке Саве на брање шљива у тзв. златном врту.

Многи су мислили да ће имати могућност да побегну, али су током ноћи сви побијени. Тако је једном приликом довезено 5-10 кола крвавог одела и рубља на чишћење и сортирање. Усташе су групе гробара и крпара редовно после тромесечног рада убијале. Прво масовно убијање на Градини почетком 1942. извршио је усташки поручник Станиша Васиљ, кад је преко реке Саве скелом превезао групу од 800 Срба и одмах их ликвидирао, а затим полио бензином и запалио.

Симо Котур сећа се да је 1942/09/20. предвече издвојено 450 логораша и по групама од по 50 превезено скелом на Градину: „Сутрадан су нам дали да једемо неку чорбу, неко је повикао да је отрована, па је већина просула. Увече смо се нас неколико договорили да се дамо у бег. Стево Драгаш је скочио на једног усташу и викнуо: „Децо, бежите“. Тако се спасило неколико логораша, а већина је побијена „.

У току 1942. на Градини су побијене две велике групе Срба, једна група од 8.000 из Славоније и једна група од 7.000 Козарчана. Од 15.6. – 1942/07/05. из логора Ђаково доведене су три групе сарајевских Јевреја – жена и деце на Градину, где су поубијани.

У извршавању масовних убистава на Градини, истицали су се крволоци Жиле Фрковић и Перо Брзић, који су се такмичили ко ће више логораша заклати. Овај први је заклао нешто више од 1.100, а други, победник 1.350. Ништа мањи злочинац, био је и фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић, којег су логораши називали „фра сотона“.

Кад су почеле операције за ослобођење, усташе су од 6. до 20. априла 1945. константно на Градину превозили нафту, кокс-угаљ, гвоздене решетке за ложиште за спаљивање лешева и убијених и извађених из јама, како би затрли трагове својих масовних злочина.

На подручју Градине у близини ушћа Уне у Саву, налазило се једно велико дрво, названо „топола уздаха“ на коју су усташе заболе неколико клинова и Веса логораше. Село Доња Градина било је насељено српским живљем, што није одговарало усташама, па су их такорећи све побили, а засад се зна за 207 лица, именом и презименом.

Стратиште концентрационог логора Јасеновац Градина је у Републици Српској проглашено за „Спомен-подручје Доња Градина“ – Музеј на отвореном и споменик логорашима Концентрационог логора Јасеновац – жртвама Холокауста над Јеврејима и Ромима и злочинима Геноцида на Србима, почињених од стране усташке наци-фашистичке НДХ и њених усташа.

Двадесетак километара југоисточно од Јасеновца, између Хрватске Дубице и Бачина, налазиле су се „Дубичке кречане“. Пре рата у њима се производио креч и продавао по околним местима, а биле су у поседу Јове Биуковића. Због велике потребе за кречом, усташе су од тих кречана средином 1942. формирали испоставу Концентрационог логора Јасеновац, а креч су користили за посипање убијених у масовним гробницама. Зверски поступак у логору ИИИ Јасеновац, пренели су и на његову испоставу „Кречане“. Последица је била велика смртност, изазвана зверским малтретирањем, лошом исхраном, хладноћом, убитачним терањем на даноноћни рад.

Преживели логораш Никола Брусиоци испричао је да је у „крецана“ упућен из логора Стара Градишка са још шесторицом логораша у јесен 1943. Већ на путу је од логораша из концентрационог логора Јасеновац чуо да су на „крецана“ побијени сви логораши и да су они упућени да их замене. То се показало као тачно, јер су у штали, која је служила за боравак, затекли много одеће, порција, кашика, покривача … Било је ту свих могућих ствари и трагове крви. Одмах су знали, каже Никола, да ће и њихова крв ту бити проливена.

КЛАЊЕ ПО СЕЛИМА

ГРУПА усташа јасеновачког здруга, стационирана у „крецана“, повремено је ишла у акције по околним српским селима ради покоља и пљачки. Тако су 17. децембра 1944, код сеоске цркве у селу Слабињи, убили и поклали 96 жена, деце и стараца – Срба. Стравичан злочин извршили су иу селу Шеварлије, насупрот Слабиње, на десној обали реке Уне. Иза њих су остале само спаљене куће и задах спаљених људских тела. Тада је убијено 72 мештана Шеварлија, од тога их је 60 спаљено, међу њима 35 деце.

8ндхЧИТАВА села и крајеви настањени Србима отргнути су са прадедовских огњишта и сви до последњег, и стари и млади, мушко и женско, допремани у Концентрациони логор Јасеновац и Стару Градишку. Уколико нису одмах упућивани на стратиште – Циглану, Уштице или преко Саве у Градину, били су осуђени на помор од зиме или жеге, жеђи, глади и болести. Сви они којима је у специјалном картону писало да се упућују на присилан боравак у трајању од три године били су углавном одмах или врло брзо ликвидирани на Гранику маљевима или поклани ножевима. Но, и они који су распоређивани на рад касније су убијени или спаљени у циглани тзв. Пичилијевој пећи, или су помрли од изнемоглости, покошени заразним болестима и, најзад, побијени у повременим масовним масакрима ради смањивања броја заточеника.

Неке заточенике усташе су препуштале Немачкој окупационој управи НДХ, која их је транспортовала на рад иу логоре у Немачкој и Пољској.

У односу на број уморених, број заточеника који су преживели (отпуштени или замењени за усташе и заробљене Немце) или који су се спасили бекством врло је мали. У ствари, тај „радни логор“ је био мучилиште и стратиште највећих размера и најсрамнија институција коју су створиле усташке вође под покровитељством немачких нациста.

По начину како су жртве мучене и зверски убијане, народ је Јасеновац и Стару Градишку називао логорима смрти. Чак ни такво име ни приближно не даје праву слику патњи стотина хиљада невиних мученика.

Усташе су свакодневно убијале заточенике појединачно, затим у мањим или већим групама и масовно. Масакр је обављан на више начина: убијањем из пушака, аутомата, митраљеза и револвера, клањем ножевима, камама, бајонетима, секирама, брадвама и бодежима, дрвеним маљевима, гвозденим шипкама, чекићима, кочевима и корбачима. Убиства су чињена и вешањем, спаљивањем у Пицилијеву крематоријуму, паљењем делова тела, гажењем ногама и дављењем у води.

Тешко је замислити шта су подносили логораши – ограђени жицом, без иједне зграде, шупе или надстрешнице, изложени мећави и температури до минус тридесет степени, прегладнели и обучени у дроњке. Ништа није било боље ни у летњим месецима, када су заточеници били без воде за пиће, данима на врућини подносили страховиту жеђ, све док не попадају од сунчанице. Уз то, ваши, буве и паразити испијали су последњу снагу тих мученика и преносили пегавац и друге заразне болести.

Без икаквог хлада или заклона, осим сенке најближег крај себе, залазак сунца и ноћ дочекивали су као олакшање. Али, тада је долазила нова невоља. На подводном и мочварном подручју харали су ројеви комараца. Зато се није знало да ли је страшнија зима или лето, да ли је тежи дан или ноћ, да ли глад или жеђ, или грозница и температура тифусара и маларичара, или пак смрт кад их затворе у ћелије Куле, па отворе тек после 15- 20 дана.

О тој људској трагедији сведочи мали број преживелих.

„Најзад су нас утерали у теретни вагон и воз је кренуо за Јасеновац. У Јасеновац смо стигли 24. децембра 1941. око 4 сата после подне „, прича Лазар Орозовић. „Ту су нас држали затворене у теретном вагону до 10 сати наредног дана.

У Бачићевој циглани пред усташком канцеларијом постројили су нас у дворед. Усташки поручник Љубо Милош дочекао нас је срдито и повикао: ‘Шта баш ја морам све Србе побити, има још логора у Хрватској!’ После тога усташе су нас темељно претресле и одузеле нам новац, прстење, сатове, дуван и све остале ствари које су код нас нашле. После претреса запитао је да ли је неко од нас правник.

Јавио се судија Владо Илић. Онда га је Милош запитао колико је Хрвата осудио на смрт. Судија Илић му је одговорио да није ниједнога, јер је он судио код среског суда, који по закону није овлашћен да осуђује на смрт. За Љубу Милоша те речи нису вределе, рекао је: ‘Јеси, јеси неколико стотина Хрвата си осудио на смрт’. Затим је узео карабин, позвао судију Илића на страну, наредио му да скине са себе зимски капут, поставио га уз једну наслагу цигле и опалио у њега три метка. Судија се срушио мртав.

После тога усташе су наредиле да се јаве Личани. Њих су извели из машине и све до једног пред нашим очима заклали. Жртве су стајале, а поручник Љубо и његови помоћници замахивали су дугим ножевима према вратовима жртава и резали гркљане. Како су коме резали гркљан, тако се обливен крвљу рушио на земљу. Ми остали морали смо стајати мирно у машини и гледати ово оргијање.

Усташе које нису клале посматрале су нас и онога који није могао да гледа то зверство издвајале су из машине и предавале поручнику Љуби. Међу таквима био је и Јоцо Дивјак. Ваљда да би се спасао, он је рекао да је његов рођак неки поџупан. На то је поручник Љубо одговорио да он баш такве треба. Затим му је наредио да легне на већ заклане Србе. Дивјак је то учинио. Поручник Љубо је тада сео Дивјаку на ноге, а један од усташа на главу, док су друга двојица клекли крај њега, сваки са по једне стране, и ножевима му живом извадили срце! “

„Много сам ужаса доживео у Јасеновцу“, каже Реља Милановић. „Неколико пута сам за длаку измакао смрти, па ни данас не могу да се снађем и схватим како сам остао жив и како нисам полудео“.

НЕМА излаз из ПАКЛА

ИЗ пакла логора се није излазило, иако су усташке власти истицале да „Јасеновац није лечилиште, али није ни мучилиште“. Та њихова тврдња била је цинична као и она да политичке заточенике лече од све отровних идеологија, да су Срби и Јевреји само интернирци, а да се Роми први пут у својој историји номадској приводе конструктивном раду.

9ндхНАЈСТРАШНИЈЕ је било средином марта 1942. кад смо нас 12 другова били ослобођени од рада и спремали се да кренемо у слободу, причао је Реља Милановић. Један од нас, Раде Фуртула, из околине Сарајева, покушао је да побегне из логора. Бекство му није успело. Пронађено је у клозету око девет сати увече, кад нико није смео бити ван бараке. Раде се претварао да је у несвести. Приликом испитивања признао је да је хтео да побегне.

„Нас је спопала страва већ оног часа када смо у одређено време морали бити сви у бараци, а њега није било. Знали смо шта нас чека. Сто, двеста, па можда и сви треба да будемо заклани. То су биле редовне репресалије за сваки покушај бекства.

„Усташе су Фуртулу овај пут изузетно предале нама у бараку и наредиле нам да га сами морамо до јутра убити, иначе ћемо бити сви поклани. Било нам је јасно да Фуртула не сме осванути жив, па ма шта било. Или да погине само он од наше руке или и он и сви ми од усташке руке. Дуго смо се саветовали шта да радимо. Најзад смо решили да га привежемо за један стуб поред кибле. Сваки од нас који је у току ноћи имао да врши нужду у киблу имао је дужност да га удари мотком и секиром, које су биле до њега, јер нико није хтео сам да га убије. На киблу се много ишло због течне хране, коју смо једнако примали и јели.

Стиснута срца и зуба, сваки је од нас морао да допринесе убијању Фуртуле да би спасао себе и све остале. Након извесног времена Фуртула је био већ напола мртав. У једном часу угледао је мене и скршеним гласом ми рекао: ‘Реља, удри ме добро, да што пре свршим’. Ја сам узео секиру и запитао га: ‘Раде, хоћеш ли ми халалити’. ‘Хоћу Реља’, одговорио је, ‘само ме удри добро, да одмах свршим’. Ја сам на то замахнуо и ушицом секире ударио га по глави, глава му је клонула и ја сам мислио да су његове муке окончане.

„Међутим, на запрепашћење свих нас, након пола сата Раде је изненада опет подигао главу. Прешао је погледом по бараци, застао на мени и опет ме позвао: ‘Реља, ходи овамо и удри јаче’! На то сам устао, опет узео секиру, чврсто решен да прекратим човеку муке. Замахнуо сам једном, па други пут и – тада је било заиста свршено … “

Фатима (због понижења које је доживела не помињем њено презиме) отпремљена је у Концентрациони логор Стара Градишка 10. маја 1942. Њена прича гласи: „Сви бејасмо све време малтретирани, а храна коју смо добијали није се могла јести. У логору смо оболели од свих болести: тифуса, дизентерије, дифтерије, туберкулозе. Смртност је била запрепашћујућа. Сваког дана је умирало од 20 до 30 особа. Јевреји су били задужени да копају јаме за лешеве, а замењивани су свака 02:00-03:00 месеца другим несретницима, да би њих убијали секирама или штаповима.

„Око 6. или 7. септембра 1942. била сам позвана да следим поручника Анту Врбана, пореклом из Лике, који ме је позвао у усташку команду на саслушање. Причала сам шта сам знала, али су, незадовољни мојим изјавама, почели да ме ударају штаповима. Матковић је сломио дебели штап о моје тело. Незадовољан, наредио је редару да донесе други штап. Ударали су ме песницама, шамарали и тукли кожним каишем. Тукли су ме 16:00-19:30, после су ме одвели у ћелију.

„После два дана дошао је код мене неки Никола Гаџић, уверавајући ме у своје добре намере. Повео ме је мало у двориште и рекао да ће ме заштитити ако пристанем на оно што је он захтевао. Интересовала су га имена особа које су биле противне њиховим идејама: узгред морам рећи да су патос и зидови моје ћелије били попрскани крвљу. Бијаше то једна нова врста ћелије, такозвана мртва ћелија, која је била увек у функцији.

„Анте Врбан, кад ме је отпратио у ћелију, после батинања ме је хтео силовати, иако сам била напола мртва. Не знам како сам смогла снаге да се одупрем, али до силовања није дошло. После неколико дана била сам отпремљена у једну велику болничку салу концентрационог логора. У њој су били Љубо Милош и Симан Бунтић. После је дошао Никола Гаџић и Стјепан Барбарић, а касније и Динко Шакић, који носаше жицу и клешта. Свукли су ме сасвим голу, стегли ми ноге жицом и обесили на чивилук. Док су ме тукли неким гвозденим предметом по ногама, била сам сва крвава и рањава. Почупали су ми са полног органа све длаке и тако свезану тукли отприлике пет сати.

„Падала сам три или четири пута у несвест, затим су ме поливали водом да се освестим, па поново почињали мучити. Љубо Милош клештима ми је истргао један комад меса на левом рамену, затим ме шамарао док нисам изгубила свест. Била сам сва крвава. Метнуо ми је усијано гвожђе са петокраком на прса и тиме ме жигосао. После су ме метнули на гвоздену столицу на којој је била жеравица. Бунтић ме снагом својих мишића приморао да седнем на жеравицу. Та тортура поновљена је два пута, затим су ме послали у болницу, где ме је један лекар Јеврејин лечио више од 15 дана. После 15 дана била сам стављена на располагање загребачкој полицији … Трагови тих мука видљиви су и данас на моме телу. “

УСТАШЕ МИЛОСТ НЕМАЈУ

„ЈА сам из сата у сат очекивала да будем убијена и желела сам да свршим са животом, пошто су муке постале све неподношљивије“, причала је Фатима. „Намеравала сам починити самоубиство, али за то нисам имала прилике. Међутим, усташе су имале различите намере, а неки су желели да ме полно искористе. Држање неких усташа у мојим очима беше добро. Кад су ме посећивали у ћелији сваки је тражио да му се подам и да ме полно искористи. „

10ндхКОМАНДАНТ логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.

„Кад сам ушао у собу“, прича др Зец, „Жиле је седео раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.

„На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. ‘А, дошао си, докторе. Седи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом’, рекао је.

„У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним иу исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио са фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. ‘Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати? ‘ ‘Знам’, одговорих му кратко.

„После извесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

‘Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разуме се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи. ‘

‘Шта могнем, учинићу’.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

‘Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако ико ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека. ‘

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

‘Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш ко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживео у том клању, ето, тај Жиле је сада последња Пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца. ‘

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

‘Ти се сећаш кад је у августу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, локације и ја опкладили ко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ после једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осетио такво блаженство, и већ после неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао 1 постаријег сељака који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно време нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни речи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље ћутао: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живео Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговетно ми је добацио: Ради ти, дете, свој посао!

После свега те његове последње речи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је иу мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је победио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без речи платио опкладу. ‘

„После ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко време остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

„Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач са рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на колена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек после првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

‘Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лекарски преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лекар и дават ћеш стручне предлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити. ‘

‘Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.’

„После хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

‘Сад знаш све. Можеш ићи ‘! “

СТРАШНИ ПОГЛЕД УМИРУЋЕГ

КАД год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малаксају, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: ‘Ради ти, дијете, свој посао!’ И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

11ндхСаслушање Анте Врбана, команданта концентрационог логора „Јасеновац – Стара Градишка“, најбоље сведочи о усташким зверствима:

„… Питање: – У којем масовном убијању сте још учествовали?

Одговор: – Учествовао сам у масовном убијању у Старој Градишки не знам тачно којег месеца, у зими, у јануару или споцетка вељаче 1942. године. Побијено је 150, а можда и више Циганки и Цигана.

П: – Како сте вршили убијање Цигана?

О: – У лежећем ставу. Одводили су их убијали гвозденим полугама-шипкама. Било је много присутних, а међу њима Лубурић и Бркљачић.

П: – Је ли то поп Бркљачић који је био тамо?

О: – Он није био свршени поп. Мислим да је био студент богоштовања.

П: – Шта сте Ви били у логору Стара Градишка?

О: – Постао сам члан управе и члан комисије за примање и отпремање у логор.

П: – У чему се састојала Ваша дужност?

О: – Моја дужност састојала се, прво, у томе да примам у логор и одређујем способне за рад на разне економије, а неспособне за рад у Јасеновац на ликвидацију.

П: – Дакле, чим сте Ви некога прогласили неспособним за рад, он је тиме био осуђен на смрт?

О: – Јест.

П: – Јесте ли били свесни да тиме што проглашавате некога неспособним за рад тиме га шаљете у смрт?

О: – Јесам, био сам свијестан да сваки такав иде у смрт.

П: – Јесте ли у исто време отпремали људе на рад у Немачку?

О: – Јест.

П: – Колико?

О: – По мојем схватању око 10.000.

П: – Је ли ту било и жена?

О: – Било је и жена и деце, најпре су одлазиле читаве фамилије.

П: – У Немачку?

О: – Јест. После се слало само способне мушкарце и жене.

П: – Шта је било, ако су те жене имале ђецу?

О: – одузимали су се деца.

П: – Шта сте радили са том децом?

О: – Та деца су одређивана за домове у Сиску, Загребу, Јаски и Феричанцима, а слабу ђецу ја сам отровао.

П: – Како сте их отровали?

О: – Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра, онде сам бацио гас.

П: – Какав?

О: – Циклон.

П: Колико је могло бити те деце?

О: – деце је отровано само 63.

П: – Како су велика, како су стара та деца?

О: – Било их је од 2-10 година, а можда и 12 година … “

Усташа Анте Врбан је 1947. заробљен са крижарима на Папуку и осуђен на смрт вешањем – казна је извршена.

УСТАШЕ су на све начине покушавале да сакрију од света истину о „Јасеновцу“. Тако се последњег јануарског дана 1942. чуло да ће „међународна комисија“ обићи логор да би утврдила како се у њему живи, ради и поступа.

Љубо Милош, заповедник свих сабирних логора и усташки натпоручник, сазвао је три дана пре доласка Комисије све заточенике у круг логора. То се звало „наступ“. Казао је:

„Долази комисија која ће разгледати наш логор. У ова три дана има све да се уреди, да се изгради трпезарија, кухиња, болница, да логор буде чист, да све буде на свом месту. До доласка комисије сваки чаркар има право да убије сваког заточеника за кога мисли да не ради довољно брзо, или да не ради како треба! “

Тада је у логору било око 1.500 заточеника, који су радили даноноћно.

Усташе су биле тотално пијане. Љубо Милош и неки Модрић јахали су на коњима, обилазили радове и ко им се није свиђао, на месту би га убијали. Тако је Модрић, усташки заставник и надзорник Ланцар у логору, без икаквог разлога пуцао у једног заточеника и ранио га у ногу. Логораши су покушали да рањеног друга криомице донесу до амбуланте, али када су били на крају тунела где се утовара цреп, наишао је Љубо Милош и пред свима заклао рањеног логораша. Одмах после тога, Милош је без икаквог разлога тукао штапом 3 Србина и потом их заклао.

МЕТОДЕ ЉУБЕ МИЛОША

ЈЕДНОМ је на насип дојурило петак усташких официра на челу са Љубом Милошем. Викали су: „Брже, брже“, и немилице ударали заточенике плетеном жицом и тољагама. Љубо Милош је у новембру наредио неком Вуковарчанин, коме се поклизнула нога и није му посао ишао онолико брзо како је то Милош очекивао, да десет минута лежи на леђима у води. После су га заточеници онесвешћена извукли, а усташе дотукле.

Три дана пре доласка Комисије логораши су добијали храну какву никад до тада ни после нису имали: ујутро, у подне и увече имали су пасуља и пуре са свињетином, густо куваних и са више меса него прилога, а могао се узимати и додатак 2-3 пута. Пре тога храна је била очајна. На сто литара воде, која је узимана из локве у којој су се сви купали, стављали би један килограм кукурузног брашна, и то је био доручак. За ручак, уместо кукурузног брашна, стављано је 1-2 килограма пасуља. Тако и за вечеру. Хлеб уопште нису добијали око четири месеца.

Последица овакве исхране била је општа болест – пролив, а људи су до те мере ослабили да ни оно мало зрно пасуља, што би кога запало, нису могли варити. Глад је била толика да су поједини заточеници из измета купили и јели зрна пасуља.

У та три дана израђене су бараке за трпезарију, за кухињу, за болницу. Стигла је готова грађа за бараке, које је само требало склопити.

Радило се даноноћно, усташама се журило да доведу међународну комисију и на тај начин покушају спречити истину која је продрла у јавност да је реч о логору смрти, хтели су да сакрију страшну истину.

Логор је првих дана фебруара 1942. преуређен тако да заиста није личио на себе. Логораши су добили траке око руке са бројевима. „Срби плаве, Јевреји жуте“ – каже Стево Симић, земљорадник из Пепељиња код Петриње. „Усташе су нам најстроже наредиле да на питања чланова комисије можемо да одговарамо само речима: ‘Ја сам број 235’ (то је био мој број). А уколико би комисија даље припитивала, морало се рећи: ‘За све информације изволите се обратити у главну канцеларију ‘“.

Шта су видели чланови комисије, у којој су се налазили представници Немаца, Италијана, Мађара, усташа, Црвеног крста и два католичка свештеника, и какве су њихове констатације, засад се још не зна. Само се зна да су усташе у тој 1942. години побиле највише невиног народа.

12ндхБИЛО је и појединачног и организованог отпора логораша. У Јасеновцу и Старој Градишки у мушком и женском логору, за све време постојања логора, на одређени начин организовано се деловало. Стваране су и економске заједнице које су ублажавале тешке услове живота, пошто је било доста логораша који нису добијали пакете.

Национални састав људи и жена био је разнолик, па многи нису ни схватали зашто су у логору. Увек су се надали да ће као невини ускоро бити пуштени.

Ипак, позната су два организована отпора логораша у концентрационим логорима Јасеновац: први у 10 часова и 15 минута 22. априла 1945. у делу логора званом „Циглана“, и други, нешто касније, око 20 часова истог дана у Кожари усред Јасеновца. Логораши Јасеновца су осетили да им прети сигурна смрт, па су одлучили да провале из зграде у којој су били затворени и голоруки поведу борбу на живот и смрт. Под вођством Анте Бакотића, Чедомила Хубера, Драгутина Шкргатића, Павла Кулаша, Јове Живковића, Миле Ристића и још неколицине, њих око 600 је из зида и врата истргло по неки предмет и на звиждук Милутина Мирића, уз поклич „Другови, напред“, кренули су на јуриш.

Око 470 логораша од 1.075 колико их је тада укупно било, није учествовало у побуни-устанку, јер су већ били клонули духом, многи су већ били болесни, стари и немоћни, да се голоруки ухвате у коштац с наоружаним усташама. Они које храброст није напустила, иако физички слаби и изнурени, у жељи за слободом и животом прикупили су и последњи атом снаге и напали усташке стражаре. Неколицину су задавили шакама и одузели им оружје. Остали логораши су зелезн предметима, циглама и летвама насрнули на остале усташе у трку према 150 метара удаљеним источним логорским вратима.

Међутим, тај пут су усташе држале под унакрсном ватром митраљеза, па су покосили велики број заточеника. Ипак, били су изненађени, нису очекивали напад голоруких и измучених логораша иу паници заборавили су да затворе логорска врата. Логораш Миле Ристић ударио је ножем усташког митраљесца, одузео му оружје, а затим отворио ватру по усташама. Тако је штитио одступање својих другова. Кроз врата је у тој борби протрчало стотинак логораша, од којих је преживело 117, док је на том путу и ​​око логора, као иу реци Сави, нашло смрт њих 488. Око 470 оних који су остали у логорском кругу усташе су побиле, изузев неколицине који су се сакрили у бунар и ту пет дана чекали и дочекали припаднике Југословенске армије.

И 167 заточеника из јасеновачког логора Кожара само неколико часова касније, повели су борбу на живот и смрт. Предвођени Станком Гаћешом и Захидом Букуревић, из логора је продрло њих око 150, али су их тек чекале тешкоће. Требало је да прође јасеновачким улицама и пробити се преко насипа, цесте и железничке пруге, које су обезбеђиване многим бункерима и из којих су митраљези сејали смрт. Иако се приличан број заточеника пробио иза логорског зида и нашао на слободи, убрзо су били опкољени и стављени под снажну ватру из које се спасило само 11 заточеника.

То је био својеврстан подвиг јасеновачких логораша. У очајничкој борби већина је изгубила живот, а само 128 је имало среће да остану живи. Тако је основна парола побуне „Неко мора остати и генерацијама пренети поруку и истину о Јасеновцу, рату и злочинима“ била остварена.

И у логору Стара Градишка је током лета 1944. припремано самоослобођења као иу Јасеновцу. Везу измедју два логора одржавао је Јусуф Сабљаковић, члан логорског партијског комитета. Договорио се са инж. Емериком Блумом да га премести на рад код себе, како би могао бродићем којим је превожена роба из једног логора у други ићи у Јасеновац. Сабљаковић је извршио тај задатак и веза је редовно функционисала, све до провале организације у Јасеновцу августа 1944. и јавног вешања групе 21. септембра 1944. Драго почему је у усташкој примопредајној станици, коју је поправљао, сазнао да из Јасеновца у Стару Градишку стиже усташки агент Цивидини ради проширења истраге над Блумом и Сабљаковићева, који су обавештени да безе. Приликом бекства бродићем Сабљаковић је убијен, док се Блум спасао.

И Ивица Сабљак, организациони секретар логорског комитета у Старој Градишки, покушао је више пута да преко везе са Босанском Градишком добије одговор да ли се може рачунати на помоћ партизанских јединица. Међутим, одговора није било, па је одређен дан и сат почетка акције самоослобођења. Али, тог јутра је у логор дошло око 200 усташа у пуној ратној опреми, око 12 сати још 500. Илегални комитет је у први мах помислио да је акција издата, па је одмах одржао састанак и одлучио да се, ипак, не одустаје од плана . Према команди домобранског И војне области из Бањалуке 18. септембра 1944, било је јасно да су усташе дошле ради борбе против НОВ.

У логору Стара Градишка крајем 1943. се распламсала нада логораша за ослобођење. У ноћи између 31. децембра 1943. и 1. јануара 1944. Посавски НОП одред извршио је фингирани напад на Стару Градишку у оквиру акције славонских јединица да се спречи продор непријатељских снага, које су ишле у помоћ опседнутој Бањалуци. Иако је у логору постојала илегална организација спремна да изнутра изврши продор, уколико би имала прихват и помоћ споља, ништа се није догодило. За напад су сазнали кад се зачула пуцњава близу логора, и кад су усташе пред настамбе поставиле митраљезе.

ПАРТИЗАНИ СВЕ БЛИЖЕ

ОДЈЕЦИ народноослободилачке борбе допирали су иу логоре, што се сазнавало на разне начине: порукама у пакетима, из поступака и изјава усташа и њихове штампе, у коју су замотавани артикли из пакета, из изјава новодошлих логораша, из скривеног радио-апарата у Старој Градишки, из порука Комитета за логоре у Загребу, као и са околног терена.

13ндхПобеци из јасеновачке фабрике смрти била је храброст, а сам покушај се кажњавао најгрознијим уморством. Ипак, појединци и мање групе успевали су понекад у томе.

У првој половини 1943. обављани су обимни пољопривредни радови на ораницама села Млаке, Градине, Драксенића, све до Босанске Дубице. Тада је било успешних појединачних бекстава као и једне групе од 16 логораша. Забележено је и лукаво бекство тројице из самог логора, који су имали добар увид у рад усташког заповедништвом.

Са пољопривредних радова побегле су и три жене, од којих су две биле са тог подручја. Две из те групе нису успеле да побегну, и доживеле су најстрашније муке. Усташе су у знак одмазде убиле пет жена у пољу на раду, и тамо их оставиле.

Неки од њих су у својим сећањима описали и своје бекство из логора или су то описали други преживели логораши.

Адо Кабиљо је записао: „… Из логора сам побегао у јесен 1944. године. Био сам на раду у Јабланцу и једног дана смо нас тројица затвореника превозили усташе у Орахово. На повратку, по искрцавању усташа, са нама је остао само један којег смо бацили у Саву. Ми смо се преко Саве пребацили на планину Просару, у Босну и за два сата били код партизана на Козари … “

У својим сећањима Љубан Марјановић каже: „… Крајем октобра 1942. године побегао сам из логора заједно са Балабан Душаном и Гојком. У ноћи, у 19 сати владало је велико невреме – велика киша, и ми смо се провукли између две страже и одвезали чамац под самим бункером на Сави. Чамцом смо прешли низводно на другу обалу у Босну … “

А како је побегао Стјепан Секулић јуцке? Усташки суд у Славонском Броду осудио га је на три године логора у Јасеновцу 1942/07/03. године. У логору се нашао у групи која није била одређена за ликвидацију, јер се тада очекивала Међународна комисија Црвеног крста, и требало је да они виде да у логору има живих логораша, да се не убија.

Чим је чуо да они који су осуђени на три године одмах буду ликвидирани, Секулић је почео да размишља како побећи. Одлучио је да то учини 1942/10/04. на годишњицу проглашења Независне Државе Хрватске, коју су усташе у Јасеновцу на велико славиле. Време је било веома кишовито, а усташе пијане. За бег је искористио једну даску коју је пребацио преко бодљикаве жице, те се тако нашао ван логора. Некако се довукао близу железничке станице Јасеновац, укрцао се у вагон са угљем у правцу Новске иу близини Славонског Брода искочио … (Погинуо је у партизанима 1944/03/13, а за народног хероја Југославије је проглашен 1945/08/07).

Сведочанство Симе Видовића: „… Мој добар друг Милош Баревић возио је дрва ван логора за логорску пекару под пратњом 1 усташе. Ја, Милош Баревић и Вујо Воркапић ишли смо по дрва 1943/03/19. године. Убили смо усташу пратиоца код Струга и побегли са пушком и 9 метака. Сутрадан нашли смо партизане у селу Горње Кричке и то је за нас био спас … “

А Славко Карас је записао: „… Радио сам јуна 1942. године у Градини као столар. Мерио греде за мостове и ту сам испланирао да свог стражара усташу убијем. То сам учинио и са пушком побегао у Босну и прикључио се партизанима … “

Мара Чакарић Адамовић у свом сведочанству је записала: „… У Млаци смо након доласка стрпани у напуштене куће. Ујутро је дошао један усташа и рекао да се сви окупимо, да ће бити одржан некакав говор. То ми је било сумњиво и ја сам се са другарицом Аном Јузбашић Мразовац удаљила кроз воћњак у намери да побегнемо. Препузале смо ливаду до три шуме, али су у шуми логораши секли дрва, а усташе су их обезбеђивале. Завукле смо се у један густи жбун. Око 18 часова усташе су одвеле логораше, а ми смо кренуле кроз шуму до реке Саве. Ту је била кућица, и једна жена нас је превезла чамцем на другу – босанску страну …

О бекству сарајевског Јеврејина Менте Ескиназија, испричао је Леон Коен: „… Првих дана заточења он је успео неопажено да се провуче испод густо постављених бодљикавих жица и докопа слободе, а да усташе уопште нису приметиле његов нестанак …“

На сличне начине су успели побећи Михајло Бабић, Мирко Унтребергер, Живковић Влајко, Лукић Нико, Баруџија Душан, Јанков Лазар, Богдан Јовановић и врло мали број других, који нису оставили своја сведочанства. Мора се констатовати да је био веома мали број срећника, који су побегли из логора Јасеновац.

* Са целе територије усташке НДХ на стотине разних транспорта стизало је у логоре Јадовно, Јасеновац, Градишка, Ђаково и др.

Током 1942. године транспорти су у Концентрациони логор Јасеновац долазили железницом, камионима, запрежним колима, чак и пешице. Најчешће их нису ни уводили у логор, већ право на неко од стратишта: Градину, Уштице или кречане код Босанске Дубице. Бројке су стравичне: 8.000 Срба из Славоније, 7.000 са Козаре, преко 6.000 из Срема … Те године Јевреји су масовно убијани већ у транспортима, а побијени су и сви у Јасеновцу, 20.000-30.000 па и више, колико их је ( према тадашњој процени) живело на територији НДХ.

Интензитет масовних транспорта је у 1943. години опао, да би у другој половини 1944. и до априла 1945. опет био појачан. Тада су транспорти стизали из затвора и логора које су усташе морале напуштати пред јединицама НОВЈ, као на пример, из Сремске Митровице и Старе Градишке. Отуда су стигле групе од 50, 99, 250, 600, из Загреба 250 и 300, из села Зиваје, Црквеног Бока и Дреновог Бока око 3.000 људи, жена и деце, које су усташе побиле ускоро у Јабланцу, а више таквих транспорта – колона , побили су у Ускоцима. Један велики транспорт од 15.000 радника и сељака, усташе су сместиле у „Главном складишту“ и на ливадама око њега, а затим их постепено ликвидирале на Гранику и Градини.

САВЕТ ДОКТОРА ПЕРИЋА

Безите, макар ја био један од стотине које ће стрељати након вашег бекства. Видите да одавде нико жив неће изаћи! – Рекао је др Леон Перић, педијатар из Сарајева. Побегли су Саламон Катан, Мориц Роман, Вајлер Лев, Стјепан Секулић јуцке, Емерик Блум и још неки.

14ндхМАЛИ је број логораша успео на неки од начина да извуче живу главу из концентрационог логора Јасеновац, а већина њих оставили су своја сведочанства.

Селим Ресуловић пише: „У логору ИИИ Ц био је отац са сином од осам година. Дете је било глухонијемо. Командант логора Јере Маричић стрељао је једног заточеника. Глухонијемо дете је истрчало из машине и гестикулирајући почело да протестује.

Маричић је био збуњен. Револвер, који му је још био у руци, држао је као да не зна шта би са њим. Дете је неартикулисаним гласовима и даље протестовало показујући на убијеног. Коначно, Маричић се окренуо и жустрим кораком, што му није било својствено, напустио простор логора ИИИ Ц „.

Штефица Белак Павичић је записала страшну причу: „Негде у марту 1944. године дошао је у женски логор Јасеновац 1 транспорт жена Јеврејки из Сплита. Било их је нешто око 70, рачунајући и нешто деце. Усташица Цигић Невенка ми је наредила да их попишем, да у картицу унесем њихове генералије.

Смештене су у другу бараку, која се у то време испразнила, јер је већи број жена послат у село Млаку, 12 километара од Јасеновца на пољске радове, а један део је у току зиме 1943/1944. ликвидиран. Ликвидације у Јасеновцу биле су честе, нарочито у касну јесен и зиму, када су престајали пољски радови. Тако су једне жене нестајале, а друге долазиле.

У том транспорту Јеврејки углавном су биле старије жене, од четрдесет година навише. Било је и нешто млађих са децом и неколико девојака. Дјецу су одузели уверавајући мајке да ће их послати у неко сабиралиште у Славонију, где ће бити распоређена по породицама. Оне нису могле знати, као ми старе логорашице, да ће деца бити ликвидирана.

Ненавикнуте на тешке услове живота у Јасеновцу и глад, а већ у годинама, почеле су се разбољевати. Није прошло ни месец дана, ау тој бараци је завладала дизентерија. Жене су падале једна за другом. Нисмо знале шта да радимо. Одговарајуће хране и лекова нисмо имали. У бараци се осећао смрад. Питке воде није било. Др Бошковић, логорски лекар, који је повремено долазио у логор у пратњи усташа, био је беспомоћан. Вакцине није било. Бојали смо се да се зараза не прошири, што би имало великих последица, јер би усташе све болеснике ликвидирали.

Тада нам је друг Бошковић рекао да покушамо лечити болеснике народним чајевима, и да пронађемо у логору жене траварице. Пронашле Имамо две сељанке, које су и иначе купиле лековите траве са поља. Нешто су налазиле у логору, а нешто су доносиле са поља, јер су почели пољски радови. Оне су те траве мешале, кувале чајеве и давале болесници …

Онда се десило оно што нас је потресло. Био је крај маја 1944. усташицу Цигић Невенка, заповедница женског логора, наредила ми је да све жене Јеврејке из бараке ИИ попишем и да јој предам списак, јер ће те жене бити послате у логор у Старој Градишки. Затим је наредила да понесу са собом своје ствари. Дошао је један усташа, прозвао их по списку и одржао им говор да иду у логор у Старој Градишки, где ће радити у радионицама кројења, шивења, плетења, што је много лакши посао него у Јасеновцу. Ако нека од млађих жена жели да остане и да ради у пољу тежачке радове нека изађе из наступа. Стајала сам поред наступа и рекла 1 млађој девојци (звала се Штефица Маестро) нека изађе, али није хтела, јер јој се у наступу налазила мајка. Нисам јој могла, а ни смела рећи шта их чека. Оне нису познавале варке усташа, и преживеле толике ликвидације као ми старе логорашице.

Мада смо знале да ћемо једном све доћи на ред и да нико жив, осим ретких, неће изаћи, ипак сваки нови дан живота био нам је драг … Ниједна није изашла из наступа. Одвели су их до реке Саве у близини нашег логора. Усташица Цигићка одабрала је неколико жена да им помогну да изнесу своје завежљаје. На обали Саве низводно стајао је велики брод и једна група усташа у црним униформама. Усташе су их називали ‘логорски сат’ (чета), а ми логораши кољачима.

Усташе су се понашали пријазно – тај олош људског рода, те звери и крвопије, ти страшни људи, за које човјечији живот није значио ништа, те убице, који су уништавали сопствени народ, кољачи без мозга, срца и без имало људског у себи. Брод је кренуо низ Саву односећи своје жртве у смрт. Сутрадан смо сазнали да је читав транспорт ликвидиран и да су лешеве побацали у Саву. Тако је нестао 1 транспорт жена … “

Архив Недељка Илића: „Негде у другој половини маја 1942. године дотјераше усташе групу од 28 људи из Лике и одмах их чаркар почеше клати испред управне зграде. Али један младић, могао је имати око 25 година, крупан, висок, само се размахнуо, удари шепавог заставника, мислим да је то био Алага, који тада није клао, него је посматрао са осталима. Личанин га је ударио ногом у препоне и овај је одмах пао. Усташе су се одмах сручиле на Личанина и ударале га ножевима. Он онако јак, иако израњаван, њих је редом ударао и ногама и рукама све док није добио смртоносан ударац ножем у главу … „.

ПРЕД СОПСТВЕНИМ ГРОБОМ

Сећање Балда Бодулица: „После једног бомбардовања железничке станице у Јасеновцу од стране партизанских авиона, одређен сам са групом од 20 логораша на рашчишћавање рушевина на железничкој станици. Један од логораша покушао је да побегне. Десет из наше групе одређено је да се стреља на лицу места. Преко пута станице, према логору натерали су нас да ископамо сопствени гроб. Кад смо били постројени за стријељање иу часу када су даване команде усташама, ми смо спонтано напустили машина и нашли се у загрљају, у ‘букету протеста и заједништва’. То је збунило усташе и били смо враћени у логор „.

15ндхДинко Шакић је рођен 8. 11. 1921. у Студеници, крај Имотског у Херцеговини. Проглашење НДХ 10. априла 1941. затекла је њега и његовог оца Мату, окорелог усташу, у Босанском Броду. Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности истакао се геноцидним злочинима, силом је терао Србе да пређу у католичанство, и то на хиљаде, јер су околна села углавном била српска. Ко није хтео, транспортован је у концентрационе логоре Госпић и Јасеновац.

Посебно је одговоран за масакр Срба августа 1941. на дрвеном мосту, који су за своје потребе подигли Немци (железни је био срушен). Том приликом је у логор спровођено око 250 Срба, од којих је већина пред мостом, на мосту иу Сави побијена. Оне који су скакали у Саву са моста и тако се покушавали спасити, гађали су из свих врста оружја и ретко који се успео спасити. Због свих тих злочина Државна комисија за ратне злочине окупатора и њихових помагача, прогласила га је за ратног злочинца, који је ухваћен 1945. и осуђен на смрт стрељањем (казна је извршена).

Син Динко, већ крајем 1941, као члан усташке младежи се у усташкој униформи шепурио са камом и пиштољем на опасачу, улицама Босанског и Славонског Брода. Фебруара 1942. иако са незавршеном основном школом (у 13. години прекинуо школовање) постао је усташки заставник (официр – први чин) у усташком одбрамбеном здругу (пуку) у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека – шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. унапређен је у усташког поручника и постао „часник“ у команди логора Јасеновац.

Ова група „официра“ (официра) су били извршиоци свих злочина у логору. Све кољач до кољача: Мима Павичевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Салић, Михаљевић Матеја Јосип, Брзица Петар. Шакић је предњачио својим злочинима и награђен унапређењем у виши чин – усташки натпоручнику. Постављен је априла 1944. за команданта – управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је до 1. децембра 1944. У међувремену се оженио усташицу из концентрационог логора Стара Градишка Надом Танић Лубурић. И она је проглашена за ратног злочинца и спада у групу усташица које су чиниле нечувене злочине, посебно над женама и децом у логору Стара Градишка.

Од тада је и Динко постао љубимац Макса Лубурића, те га је преместио код себе у Загреб, у Команду усташке одбране у чијој надлежности је био и Концентрациони логор Јасеновац. У Јасеновац се вратио априла 1945. да са осталим „официрима“ униште трагове својих злочина. Почетком маја 1945. бежи из Загреба у Аустрију, као чувар Анте Павелића, затим „пацовским каналом“ у организацији свештеника Крунослава Драгановића у Ђенову – Италија, а одатле у Аргентину. Свакако не под својим именом и презименом, већ као Љубомир Билановић.

Кад је Макс Лубурић убијен у Шпанији 20. 4. 1969. исто тако како је убијао у логору Јасеновац, шипком и ножем, Динко Шакић је долетео са америчким пасошем у Шпанију да преузме штампарију и вођство усташа у емиграцији. Учествује у отмици авиона шведске компаније 15. 9. 1972. у циљу спасавања усташе Мире Баришића, убице-атентатора југословенског амбасадора у Парагвају Момчила Вучековића, али су том приликом грешком убили уругвајског амбасадора Карлоса Абдал. Баришић је убио 15. 4. 1971. уз помоћ усташе Анђелка Брајковића и југословенског амбасадора Владимира Роловића.

Динко Шакић је проценио да се обнавља Независна Држава Хрватска, па је делимично 1990. у Блајбургу открио свој идентитет, ау потпуности 1995, кад је у Аргентини дао интервју једној локалној ТВ – Канал 13 и аргентинском магазину.

На то је реаговала тадашња влада Савезне Републике Југославије и од аргентинских власти тражила његово изручење. Међутим, одмах су реаговале власти Републике Хрватске и затражиле његово изручење, наводећи да се ради о држављанину Хрватске. Аргентинске власти су удовољиле захтеву Хрватске и Динка Шакића изручиле 18. априла 1998. Прва саслушања Динка Шакића отпочела су 19. јуна 1998, а судски процес пред седмочланим већем Жупанијског суда у Загребу, почео је почетком јуна 1999. Одбрану је Динко Шакић завршио крајем јуна 1999, након чега је изречена пресуда да је крив за РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ, и осуђен на 20 година робије иако је по хрватским законима могла бити изречена и казна од 40 година.

Но, то и није било никакво изненађење, јер је веће Жупанијског суда у Загребу избегло да га осуди за геноцид, као да није реч о концентрационом логору Јасеновац, већ о радном логору.

Издржавајући казну у затвору Лепоглава, Шакић је умро 15. 7. 2008. године и сахрањен на Мирогоју у Загребу, уз пригодан усташки говор и црквено опело. У Загребу је остала његова супруга Есперанса Танић де Билановић Шакић или Нада Танић – Лубурић, како се звала у концлогору Стара Градишка. Жупанијски суд у Загребу је одбио оптужницу против ње за почињене злочине са образложењем „нема доказа“.

Усташку Управу женског дела концентрационог логора Стара Градишка, сачињавале су усташице: логорница Маја Будзоно из Бакра и „дужноснице“: Милка Прибанић из Загреба, Божена Обрадовић са Кордуна и Нада Танић – Лубурић из Ливна.

По запису Бергер Егона: „… пљачкали су и одузимале све од заточеница. Тукле су, кажњавале, бацале у самице и саме убијале за ситницу „.

А у сећањима логорашице-детета Љиљане Иванишевић пише да је усташица Нада Танић-Лубурић казнила групу логорашица са „два дана без воде“ зато што су спасиле из пољског клозета Јеврејку Леви-Бенд, која је у та два дана и умрла.

16ндхПРЕМА проценама команданата и комесара НОП одреда и јединица НОВЈ са подручја Славоније и Поткозарја 1941. и 1942. године ослобођење логораша из Јасеновца није се могло предузети, јер су се на том подручју налазиле преслабе партизанске снаге за тако велику акцију. Зато се само пратило шта се тамо догађа, а појединци, углавном комунисти, симпатизери НОП-а и њихове породице, спашавани су заменом за заробљене.

За Концентрациони логор Јасеновац интересовао се и Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који је 31. марта 1942. наредио:

„Испитајте могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу, где је било око 10.000 наших затвореника, а сада је остало свега око 1.500 живих другова. Све остало су поубијали усташки бандити. Тај напад требало би организовати заједно са штабом из Хрватске, али тако да сигурно успе. “

Тада су се у ширем рејону Јасеновца, са босанске стране, налазиле 3 НОП одреда, углавном на Козари, а на славонској страни 1 НОП одред, укупно око 3.500 слабо наоружаних партизана са 300 рањеника. Тек 21. маја 1942. формирана је Прва крајишка бригада, ау Славонији 11. октобра 1942. Прва славонска бригада, да би 11. маја 1943. у ширем рејону западне Босне био формиран Други босански корпус, а 17. маја 1943. у Славонији Први славонски корпус, који су били слабији од једног немачке дивизије.

С друге стране Концентрациони логор Јасеновац био је добро утврђен и брањен, а по положају представљао је непремостиву препреку за тадашње партизанске снаге. Реч је о сплету река Саве, Велике и Мале Струге, Требеж, лоње, Илове и Уне, усред мочварног Мокрог поља и равнице окружене системом непријатељских упоришта: Новска, Кутина, Банова Јаруга, Нова Градишка, Пакрац, Окучани, Босанска Градишка, Гоило, Босанска Дубица и читавим системом жандармеријских станица, с могућношћу брзе интервенције јаких непријатељских снага из Загреба, Сиска, Славонског Брода, Бањалуке.

Уз то логор Јасеновац се налазио поред добро чуване железничке пруге и пута Загреб – Београд, на чијој су релацији од Брода до Загреба стално дежурала 2 оклопна воза и два немачка батаљона. Дакле, ту су стално биле ангажоване респективне снаге јаче од две дивизије, а 1944. године и још знатније снаге немачког 64. резервног армијског корпуса, затим, 21. и 5. СС армијског корпуса и снаге домобранског 2. корпуса (збора). Сам логор Јасеновац увек је бранило најмање 1.500 чланова Усташког одбрамбеног здруга, као и усташе 18. усташке бојне, а дуж Саве стално су патролирали домобрански и мађарски патролни чамци.

И сами логораши су знали да је ослобођење логора тешко изводљиво. Ипак, надали су се да ће и тај дан доћи. Зато су организовали руководство за самоослобођења, формирали ударне тројке и – чекали.

– Напад на Јасеновац је био апсолутно неизводљив – каже Вељко Ковачевић, један од команданата Првог славонског корпуса, и додаје: – Они који нас данас нападају зашто нисмо ликвидирали ту усташку фабрику смрти и ослободили логораше, могли би нас по истом резону оптуживати зашто нисмо одмах напали Загреб и Сисак, или због чега нисмо ослободили таоце на Бањици и Сајмишту у Београду. Јасеновачки логор није био обична пољана, ограђена жицом и брањена са неколико пушака и митраљеза. Био је то непробојан обруч. Логор је имао такав положај, тако је био утврђен и брањен да је за наше снаге представљао непремостиву препреку. Чак и да су услови за напад били повољнији – шта би он значио за хиљаде измучених људи, како би они у њему прошли? Били би изложени погибији.

Вељко Ковачевић је истакао да не зна ни за један случај да је у Другом светском рату нападнут неки фашистички логор. Није то учинила ни Црвена армија, ни западни савезници.

– Свакоме од нас лежао је на срцу напад на Јасеновац. Желео је то сваки старешина, сваки борац. Упркос најбољим намерама, упркос моралној обавези, ми то нисмо могли учинити. Не само за логораше, већ и за наше јединице – напад на Јасеновац био би кобан. Било би то – самоуништење. Који би комесар и командант могао да донесе такву одлуку? Непромишљени напад на Јасеновац и наш пораз тешко би се одразили како на морал јединица, тако и на морал логораша и народа. Једину корист извукао би непријатељ – завршио је В. Ковачевић.

– Нама на Козари добро је било познато каква зверства фашисти чине у Јасеновцу и ковали смо разне планове како да ослободимо заточенике – каже Обрад Стишовић, командант Козарачког НОП одреда. – Прикупљали смо податке о непријатељским снагама, изводили акције према Јасеновцу, у једној од њих, на Просари, успели смо да ослободимо тридесетак талаца које су усташе довеле да секу шуму. Довијали смо се како да нађемо чамце и да се њима пребацимо на другу обалу Саве. Да бисмо се приближили Јасеновцу, 22. априла 1942. напали смо Дубицу. Али, сви наши планови морали су да падну у воду. Ми једноставно нисмо могли са успехом да у првим ратним годинама изведемо тако велику и сложену ратну операцију. То би била унапред изгубљена битка. Био би то наш велики пораз, ударац од кога бисмо се тешко опоравили.

Ослобођење је стигло тек у завршним борбама за ослобођење Југославије. Јединице 25. ударне бригаде 28. дивизије Друге југословенске армије заузеле су 23. априла 1945. концентрациони логор Стара Градишка, а јединице 4. српске бригаде 21. дивизије Прве југословенске армије 2. маја 1945. концентрациони логор Јасеновац.

ЈУНАЧКА КОЗАРА

БОРЦИ Козарачког одреда су се крваво борили да не дозволе непријатељу да уђе у њихова села и одводи нове таоце у Јасеновац. Тако је било све до јуна 1942. када је на ову планину кренула велика непријатељска офанзива. Козарачки партизани су тада прихватили битку против 15 пута јачег непријатеља. Битку која је непрекидно трајала 25 дана и ноћи и која их је одвела у легенду.

17ндхВИШЕ од 60 година откад је престао да постоји Концентрациони логор Јасеновац, тешко је и помислити да се не може саопштити колико је у њему убијено људи, жена и деце. Исто тако, није могуће документовати и досад утврђени број убијених идентификовати, већ се једино могу означити „НН“ лицима, иако се о њима знају неки подаци. Због тога су вршене процене убијених – 50.000-1.400.000. Појединци у последње време такође одокативно процењују и кажу да „верују“ и „отприлике“ да на Јасеновац, од укупног броја жртава у Другом светском рату, отпада 110.000-125.000.

Било је врло мало покушаја да се проблем Концентрационог логора Јасеновац изучи, тј. Да се ​​постави научна основа истраживања. Систем Концентрационог логора Јасеновац обухвата подручје од 210 километара квадратних, што нам казује да је то стратиште било једно од највећих у овом делу Европе, аи данас не знамо колико је на том стратишту убијено људи. Изостао је изазов бројних научних радника: археолога, антрополога, судскомедицинских вештака, педографа, историчара и архивиста, да се озбиљно позабаве овим проблемом. Свакако да је на то имала великог утицаја политизација целокупног проблема иу вези са тим умешаност и одговорност тадашње власти на свим нивоима СФРЈ, Републике Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије и Покрајине Војводине.

Велику препреку историјској науци представљају политички мотиви, који су очигледни у службеним листама жртава.

За историчаре који трагају за објективном истином извори првог реда су писани документи уз пуно коришћење резултата осталих научних дисциплина уз утврђивање броја убијених. Али треба имати у виду да су усташке власти НДХ највећи број докумената о концентрационом логору Јасеновац уништили.

У стотинама хиљада прегледаних оригиналних докумената усташке НДХ о самом логору пише врло мало. Да је неко „умро“, та документа би се могла набројати на прсте, а да је убијен, заклан, итд. Не би се нашао ниједан.

Познато је такође да су усташе уништавале трагове својих злочина и на други начин, тј. Откопавањем и спаљивањем убијених, кувањем у казанима, спаљивањем живих и мртвих, бацањем у Саву и закопавањем у скривеним мочварним подручјима. Нажалост пропуштено је низ послератних година када је било време за истраживање система логора и све до 1961. године о том логору се није водило рачуна, препуштен је дивљој природи. И наредних година све скупа није истражено више од 20 одсто, посебно на утврђивању убијених. Наводно су сви били задовољни што је Земаљска комисија за ратне злочине Хрватске установила да је у концентрационом логору Јасеновац убијено 600.000 логораша.

Ни архивске установе Хрватске, Босне и Херцеговине нису такорећи ништа урадиле на прикупљању и сређивању архивске грађе НДХ и самог Концентрационог логора Јасеновац. Довољно је завирити у објављене прегледе – књиге: „Архивски фондови и збирке за Хрватску и Босну и Херцеговину“ па се уверити да уопште нема одреднице о концентрационом логору Јасеновац. Но, захваљујући бившем Архиву ОС СФРЈ, сада Војном архиву ВЈ, документа усташке НДХ су била сређена и микрофилмована. Из прегледаних 312.892 документа НДХ много се тога сазнало о логору Јасеновац и личним подацима убијених, а посебно из микрофилмованих докумената специјализованих архива (СУП Загреб, СУП Хрватске).

Сем тога, део архивске грађе усташке НДХ уништаван је прерадом као сировина за производњу хартије, што је непобитно доказано изјавама архивиста у Загребу и Сарајеву. О Холокаусту и злочинима геноцида за поименично утврђивање убијених у концентрационом логору Јасеновац најбоље је сачувана документација при Државној, земаљским и покрајинским комисијама за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Овим документима треба придружити и бројне изјаве избеглих или протераних из усташке НДХ које је прикупљала Комисија за избеглице у Србији од 1941. до краја 1944. године, а похрањена су у Архиву Југославије.

Највећи број изјава и нешто докумената прикупила су Удружења логораша и Спомен-подручје Јасеновац (до 1990. год.) У којима има доста идентификованих поубијаних у логору. И објављена документација у виду књига-зборника докумената и података, неколико монографије и сећања на ратне године 1941-1945, научни радови и написи у дневној и ревијалној штампи иу њиховим посебним прилозима су корисни за сазнања о убијеним. Свакако су све књиге и извори од користи ако се користе са одговарајућом дозом опреза и критичности.

Ипак, највише поименичних спискова сачиниле су организације савеза удружења бораца НОР-а, пописујући од села до села и места до места, највише на територији некадашње НДХ, посебно у Босни и Херцеговини.

КАРТОТЕКА У ПЛАМЕНУ

КАРТОТЕКА логораша је у два наврата спаљивана (почетком 1943. и априла 1945). Чак и да картотека није у два наврата била уништавана, на основу ње било би тешко доћи до истине, јер су усташе много пута одмах ликвидирале групе придошлих логораша, не уводећи их у картотеку. То се нарочито односи на масовне транспорте са Козаре, из Славоније, Срема. Зато их сада можемо само означити „бројем“ или „НН“ лицима, али и местом одакле су доведени у Концентрациони логор Јасеновац.

Антун Милетић

Фељтон „Вечерње новости“

(Текст преузет са сајте „Западни Срби“ на адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/istorijska-citanka/sve-srpske-golgote/224-neko-je-i-prezivio)

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top