ЗЕМЉА ПАВЛОВИЋА

Pecat_Pavlovica.jpg
Подели:

Pecat_Pavlovica

 

Павловића земља је дуго била аналогна Херцеговини, само што је раније заборављена и што јој име није изведено из титуле, већ из патронимика, који су носили две генерације Павлових потомака. Кнез Павле се сам писао Раденовић (Радиновић), а тако су га и други бележили. Раден је, дакле, био отац Павлов, а за њега се зна да су га звали Јабланић, из чега произлази да му се отац звао Јаблан. О егзистенцији тога Јаблана не знамо ништа осим помена у синовљевом имену.

Сам кнез Павле у повељи за Дубровчане из 1397. овако представља себе: „ми кнез Павле син светопочиваошег господина и родитеља ми господина кнеза Радина Јабланића“. Ако се по устаљеној конвенцији појединој генерацији прида 30 година, родоначелник „племена“ би живео несумњиво у првој половини XIV века, био би савременик бана Стјепана II Котроманића (1314-1353). У сачуваним повељама бана Стјепана II није споменут, али није искључено да је обухваћен „братијом“ неког од својих старијих сродника. Морао је, ипак, тај Јаблан бити личност од значаја и угледа када је његов унук у један мах уместо очевог имена навео његово: Павал Јабланић (1382). Ипак, током развоја династије преовладаће Павлово име, што је и разумљиво с обзиром на његову улогу у образовању породичне територије.

У време првих познатих генерација, Јаблана и Радена, није било услова за осамостаљивање под чврстом руком бана Стјепана II који држаше „од Саве до мора и од Цетине до Дрине“ служећи верно као лојалан вазал угарским краљевима из анжујске династије Карлу Роберту (1309-1342) и Лудовику I (1342-1380).

О најстаријој баштини самих Павловића нема података. Али, прилично рано документи осветљавају централну улогу њиховог града Борча, који су, претпоставља се, узвисили као породично добро. Када се у повељама краљева Твртка I и Дабише сведоци набрајају по областима, кнез Павле је увек у групи оних „од Босне“. Вреди се подсетити да је према повељи краља Беле IV из 1244. међу поседима које је бан Нинослав потврдио босанској бискупији била: in comitatu Berez Praza byscupnia. Ако је Berez ризично идентификовати са Борач, Прача не оставља места сумњи. Крај из кога су Павловићи пореклом спадао би, дакле, у првобитну Босну.

О делатности Павлових предака прве две генерације ништа се не може рећи. Сигурно је успон породице почео у време краља Твртка. Павле је био међу младом властелом која је дата на двор да се припреми за живот властелина и дворанина. То се може односити на период пре 1382. јер се тада у Твртковој повељи о укидању трга соли у Новом у Драчевици као „ручници“ наводе уз „дворског“ Мирка Радојевића и војводу Влатка Вуковића и „кнез Павле Јабланић“. Био је тада пунолетан и третиран као  раван с најугледнијим великашима.

Павле је остао на високом месту, у друштву најистајнутијих великаша, и за време Твртковог наследника Стефана Дабише (1391-1395). У краљевим повељама је обично навођен иза војводе Хрвоја и Влатка Вуковића, а откако је Влатка наследио синовац Сандаљ Хранић, кнез Павле је редовно навођен испред њега.

О реалној снази и утицају кнеза Павла у то време боље сведочи улога у кажњавању и „расапу“ породице Санковића, Радича и Бељака, који су се осмелили да Дубровчанима продају жупу Конавли (1391). Краљ и сабор овластили су војводу Влатка Вуковића и кнеза Павла да казне Санковиће. Посели су спорну жупу и поделили је међу собом. Изгледа да су војвода Влатко и кнез Павле тада узели више од Конавала, и осталу територију Санковића у формирању. Неоспорно је да су и делови Требиња доспели у руке кнеза Павла.

У подели сведока на области као у владарским повељама, у појави групе сведока „од Приморја“, назиру се контуре посебне територијалне целине унутар будуће „Павловића земље“. У унутрашњости власт кнеза Павла се ширила према Олову, које је још 1403. било у краљевим рукама.

Слабо је познат правац ширења према Србији, где се из једне дубровачке белешке види да је Бања, седиште епископије дабарске, била 1405. у власти кнеза Павла. О територијалним проблемима између Павловића и српских деспота може се закључити из дубровачке поруке деспоту Ђурђу 1430. да је сада тренутак да уз турску помоћ поврати своје градове које војвода Радосав држи „против сваког разлога“.

Са западне стране је територија Павлова и његових наследника уоквирена територијом Косача и ту се граница мењала зависно од њихових веома променљивих односа. На тој страни је почело сужавање територије продајом половине Конавала Дубровчанима 1426. (запечаћено миром 1432) и губитком Требиња 1438. које је преотео Стефан Вукчић.

Поређење судбине Павловића земље и херцегове земље показује како је велики значај односа у самој породици. Како територија нема круну, која би обезбеђивала недељивост, од наследника зависи да ли ће изнуђивати деобу. У случају Косача лепо се види како је генерација херцегових синова сама нанела штету себи и земљи, управо, изнуђивањем поделе још за живота очева. Павловићи пружају управо супротну слику: Иваниш је био старији и примио територију после Радослављеве смрти, али је деловао у име браће. Како је убрзо (1450) умро, наследила су га млађа браћа, Петар (II) и Никола, који у свим документима наступају заједнички.

Скраћени текст Симе Ћирковића, „Павловића земља (Contrata dei Paulovich), Научни скуп: Земља Павловића средњи вијек и период турске владавине, Зборник радова са научног скуп Рогатица, 27-29. јуна 2002, Бања Лука-Српско Сарајево 2003, 37-45.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top