БОСАНСКА БИСКУПИЈА КАО БАШТИНИК ТРАДИЦИЈА СРПСКЕ БИСКУПИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

sabor-925.jpg
Подели:

Након доласка Срба на Балканско полуострво и примања хришћанске вјере, српски народ се нашао на територијама око којих су се у црквено-управном погледу надметали Цариград и Рим. Срби су се већ у вријеме кнеза Мутимира (851-891) почели да окрећу ка Цариграду и Византији. О томе свједочи и писмо папе Јована VIII упућено кнезу Мутимиру 873. године, у којем папа тражи од српског кнеза да се у црквеном погледу његова држава врати под управу панонске дијацезе чије је средиште било у Сирмијуму (данас Сремска Митровица).[1]

Међутим, надметање између Цариграда и Рима за црквену доминацију на Балкану трајаће до краја средњег вијека. Тако ће на Првом сплитском сабору 925. године учествовати и владар Срба из Захумља, Михајло Вишевић, на којем ће римска црква између осталог да утврди своја упоришта у далматинском приморју. Дио превода сачуваног текста закључка Првог сплитског сабора гласи: „И ови епископи су, претходно обишавши далматинске градове и сусревши се са хрватским и српским великашима, приспели у Сплит где су, саставши се са судијама (тј. жупанима) и епископима, одржали чувени сабор.“[2] Римска црква ће у Захумљу и Травунији да успостави двије своје бискупије које ће се у латинским изворима називати „Zachulmie regnum“ и „regnum Tribunie“.[3] Ове двије области рано су се осамосталиле из првобитне Србије, па су зато и на њиховим територијама формиране посебне римокатоличке бискупије.

sabor 925

ФОТОГРАФИЈА 1: Целестин Медовић, „Сплитски црквени сабор 925“.

Територија првобитне Босне налазила се у склопу раносредњовјековне Србије, у којој је чинила једну од српских територијално-управних јединица-жупанија. Римска црква је за Србију имала одређену посебну бискупију која се једно вријеме у латинским изворима називала „regnum Seruilie“, што значи да је под њену јурисдикцију потпадала и територија првобитне Босне.Тако у двије повеље папе Каликста II из септембра 1120. године пише“„videlicet: Zachulmie regnum, et regnum Seruilie, Tribunieque regnum, ciuitas quoque Catharinensis seu Rose, Buduanensis Auarorum, Liciniatensis, Scodrinensis, Driuastensis et Polatensis, cum abbaciis, ecclesiis et parochiis earum“.[4]

Поред утицаја римске цркве на српском етничком подручју раног средњег вијека, византијски утицај оличавао се у Охридској ерхиепископији која је преко своје црквене организације заступала источну цариградску цркву. Под њеном јурисдикцијом дјеловале су епископије у Призрену, Љипљану, Расу, итд. Овај текст се неће бавити источном црквом, тако да се неће ни улазити у детаље присуства источне цркве у раном средњем вијеку међу Србима, само ћемо констатовати да га је било и то највише источно од Дрине, али утицај се осјећао и западно од те ријеке.

Још један папа, Адријан IV, дајући 1158. године дубровачком надбискупу Трибуну надбискупски плашт, наводи бискупије подложне њему овим редом: „regnum Seruilie scilicet, regnum Zachulmie ac regnum Tribunie, ciuitatem quoque Catharinensis seu Rose, Guduanensem Auarorum, Liciniatensem, Scodrinensem, Driuastinsem et Polatensem, cum abbatiis, ecclesiis et parochiis suis“.[5]И овдје је Србија обухваћена једном српском бискупијом.

Када Стефан Немања долази на власт у Рашкој, у вјерском и црквеном погледу своју државу дефинитивно окреће према Византији, ударајући темеље за коначно учвршћење православља у својој држави. Потврда томе је и писмо Гргура надбискупа дукљанског и барског који пише Гвалтерију канонику сплитском и посланику папинском о прогону који трпи његова црква од стране Стефана Немање.[6]  Такође, 1181. године папа Александар III опомиње брата Стефана Немање, захумског кнеза Мирослава, да не напада слободу римокатоличке цркве у Далмацији.[7]Немањићи као и већина Срба источно од Дрине прихватили су православље, а у вријеме борбе измећу западне и источне цркве, која ће кулминирати заузимањем Цариграда од стране крсташа 1204. године, било је неопходно средити и црквене прилике у земљи односно ујединити народ и државу под једно црквеном организацијом. Римокатоличка црква задржала се углавном на српском приморју.

Римокатоличка црква није се хтјела одрећи својих претензија на Србију, па је настојала задржати црквене традиције раније црквене организације „regnum Seruilie“ у новијој црквеној организацији  која се у латинским повељама у последњој четвртини XII и добрим дијелом XIII вијека назива „regnum Seruilie quod est Bosna“ што би у преводу значило „онај дио Србије који се назива Босна“. Из ове бискупије ће касније да се развије црквена организација у домаћим изворима позната као „црква босанска“.

Папски посланик Тебалдо 1180. године шаље босанском бану Кулину једно писмо, молећи га у њему да му пошаље двојицу слуга и кожу од куне, ословљавајући га као Culin bano Bosine.[8] Неколико година касније у папским повељама почиње се означавати Босна као дио Србије који потпада под јурисдикцију дубровачког надбискупа. Видимо да је бан Кулин има контакте са римском црквом која је у Босни имала своју црквену организацију а у то вријеме бановина Босна налази се под врховном влашћу римокатоличке Угарске.Жупан Вукан Немањић када 1199. године папи шаље повељу у којој се потчињава црквеној римској власти, приликом чега се жали и на Кулина због његовог вјерског скретања од догми римокатоличке цркве, назива Босну земљом угарског краља  terra regis Ungarie, videlicet Bossina.[9]

Све ово је утицало да се на бановину Босну, односно њену бискупију која се назива „regnum Seruilie quod est Bosna“, пренесу традиције раносредњовјековне српске римокатоличке бискупије. Када папа Урбан III у Верони  28. марта 1187. године  потврђује права дубровачке цркве, између осталог навео је да под њену јурисдикцију потпадају и „regnum Zachulmie, regnum Seruilie quod est Bosna ae regnum Tribunie“.[10]Наредне године његов насљедник папа Климент III у својој повељи којом гарантује старе привилегије дубровачке надбискупије такође наводи Босну као диоСрбије „regnum Seruilie quod est Bosna“.[11]

papa

ФОТОГРАФИЈА 2: Папа Климент III (1187-1191).

Током XIII вијека такође имамо у папским повељама помен Босне као дијела Србије у римокатоличкој црквеној сфери. Папа Гргур IX 24. јула 1227. године, потврђује дубровачком надбискупу све привилегије које је добио од његових претходника на римском трону, и међу осталим бискупијама подложним Дубровнику помиње и  „regnum Seruilie quod est Bosna.“[12]  Око 1245. године пише варадински каноник Руђер  да су Татари били уништили „destruxit Boznam, regnum Rasciae“.[13]И овдје се Босна означава као дио краљевине Рашке тј. Србије. То је вријеме бана Нинослава када и он своје поданике у бановини Босни назива Србима.[14]

Неколико година послије смрти бана Нинослава, папска дипломатија употребљава исти термин. Тако из Перуђе 24. фебруара 1252. године, пише дубровачки надбискуп Иван извјештавајући о расправи око црквених права против барске надбискупије гдје се опет спомиње „regnum Seruilie quod est Bosgna“.[15]  Надбискуп Иван пише у наставку: „Et regnum Zachulmie extedintur vsque ad prouinciam  Spalatensem, regnum Seruilie extedintur vsque ad prouinciam Colloncesem, regnumTribunie extenditur vsque ad prouinciam Dirachinam“.  У преводу то би гласило: „И док се Захумско краљевство простирало чак до сплитске провинције, краљевство Србије се простирало чак до колачке провинције, а краљевство Травуније се простирало чак до драчке провинције“.

Свакако да овде није ријеч о стварним краљевствима, него о црквеним областима, јер је познато да је у то вријеме само Србија краљевина у чијем саставу се налазе и Захумље и Травунија, док је Босна којом управљају домаћи банови, под врховном влашћу Угарске.

Како би борба против босанских јеретика, за шта је римокатоличка црква сматрала већину становништво Босне у то вријеме, била ефикаснија, папе су 26. августа  1247. године, изузеле Босанску бискупију испод власти дубровачког надбискупа и ставиле је под јурисдикцији угарске кoлачке надбискупије, пошто су позивали угарске краљеве и бискупе у рат против босанских јеретика[16].

Када ово знамо, јасно нам је зашто у писму надбискупа Ивана  пише да  се „краљевство“ Србије  простирало чак до кoлачке провинције, јер под тим подразумјева територију некадашње српске државе која је остала у римокатоличкој сфери, како због угарскеврховне власти тако и због директног утицаја римске цркве и борбе против босанских шизматика.

Сви горе наведени извори показују, да је након дефинитивног учвршћења православља и утицаја Византије у Рашкој у доба првих Немањића, традиција римокатоличке српске бискупије прешла на босанску бискупију, јер је Босна као дио  Србије задржала и њене  традиције које су се његовале у крилу римске цркве. Папске латинске повеље и повеље других представника римске цркве, које се односе на босанску бискупију, важан су извор за прошлост средњовјековне Босне. Из босанске бискупије, која је у XII и XIII вијеку идентификована и као „regnum Seruilie quod est Bosna“, настаће и посебна државна црква у средњовјековној босанској држави, у изворима позната као „црква босанска“. Ово нам говори да је у средњем вијеку, српски народ био подјељен у три црквене организације. До прве половине XIV вијека био је издјељен између источне православне цркве и западне римокатоличке цркве,  а стварањем „цркве босанске“ која се први пут као таква спомиње у XIV вијеку,[17] добио је и трећу црквену организацију.

Касније ће за римокатолике у Србији постати надлежна надбискупија у Бару, а на територији Босне развила се римокатоличка провинција „Босна Сребрена“ која ће се простирати и ван граница Босне и Херцеговине.

biskupija

ФОТОГРАФИЈА 3: Провинција Босна Сребрена 1729. године.

Борис Радаковић

[1]Franjo Rački, Documenta historiae Croaticae periodum antiaquam illustrantia, Zagrabiae 1877, 367.

[2]Тибор Живковић, Црквена организација у српским земљама (Рани средњи век), Београд 2011, 104.

[3]Тако се назива у повељама папа: Каликста II из септембра 1120,Урбан III од 28. марта 1187, итд.

[4]Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb 1904, 34-35.

[5]Исто, 85.

[6]Исто, 170.

[7]Исто, 176.

[8]Исто, 168.

[9]Исто, 334.

[10]Исто, 207.

[11]Исто, 226.

[12]  Tаdija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak III, Zagreb 1905,274.

[13]Василије Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашег народа, Београд 1914, 38.

[14]Васо Глушац, Повеље Матије Нинослава бана босанског и народност његових поданика, БањаЛука, 2011, 36.

[15]Tadija Smičiklas, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak IV, Zagreb 1906, 482.

[16]S. Majdandžić-Gladić, Povijesni Orisi Đakovačko-osječke nadbiskupije I srijemske biskupije,Čepin 2009, 17.

[17]Jaroslav Šidak, Studije o “Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb, 1975, 91.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

One thought on “БОСАНСКА БИСКУПИЈА КАО БАШТИНИК ТРАДИЦИЈА СРПСКЕ БИСКУПИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ”

  1. mklko каже:

    čim vidim tekst koji počinje sa „kada su srbi stigli na balkan“ znam da se radi o antisrbskom tekstu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top