Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини XIX вијека (до првог похода Омер – паше Латаса)

Bosanskipasaluk.jpg
Подели:

Увод  

Током XV вијека на простору Балканског полуострва Турци полако почињу да освајају ове области под своју власт. Ове области су имале вазалан однос према Турцима. Међу њима нашла се и територија Босне, која је под Турке, коначно  пала 1463. године, предајом тврђаве Боговац, а затим падају  Високо, Травник и Јајце, иако се већ раније један дио налазио под Турцима (простор Врхбосне). Турци су можда још 1448, а свакако прије 1453 године, у запосједнутом дијелу Босне образовали једну своју управну јединицу која се, у домаћем извору из 1453, назива „Босанско крајиште“, а у најстаријем познатом турском попису из 1455. године, „Vilayet Hodided“ и „Vilayet Saray-ovas“.[1]  Турска власт у Босни се нагло почела ширити тек након пад Деспотовине 1459. године, када су Турцима били потпуно отворени сви путеви у унутршњости Босне.[2]  Освајање Босне имало је за Турску важност у томе што је Босна представљала важан стратешки положај у борби са Угарском краљевином на копну и Млетачком Републиком на мору. Тако да капитулацијом Босне Турци су угрозили оба противника. Освајањем земље босанског краља, области Павловића и Ковачевића, и окупирани дио  земље Херцегове Турци су претворили у вилајете које су ујединили са ранијим вилајетима у Рашкој и Босни  и од читавог територија основали Босански санџак.[3] Херцеговина се дуже одржала. Међутим, иако се Херцеговина већ 1470. године нашла под влашћу Турака, тек падом Новог 1482. године  било је завршено турско освајање Херцеговине. Турци су са собом донијели своје обичаје, које је становништво током времена прихватило. Због тога данас има доста заоставштина које је ова империја оставила за собом, почевши од великог броја турцизама који се налазе у српском језику. Одређен број становништва је прешао у ислам,  најчешће због личних интереса. То је довело до тога да се на простору Босне и Херцеговине јављају три вјерске скупине, док их је у предходном периоду било само двије. Заправо, постојало је само хришћанство које се дијелило на римокатоличанство и православље, а затим се јавила и посебна скупина богумили. Управо због тога, процес исламизације становништва у Босни је био много лакши за разлику од осталих територија Балкана. Пошто није постојало вјерско јединство у народу. Становништво почиње да учествује у ратовима које води Турска на територији западног Балкана и централне Европе. Након великог Бечког рата (1683-1699) и неуспјеха турске војске да заузме овај град, Босна постаје западна провинција Турске империје. Карловачким мировним уговором из 1699. године потврђене су историјске границе Босне на сјеверу, западу и југу. Током XVIII и првој половини XIX вијека Босна води одбрамбене ратове против Аустрије и Венеције, док у исто вријеме захтјева  аутономан статус у оквиру Турске империје. Дошло је до више побуна против турске власти као што је покрет Хусеин-капетана Градашчевића (1831-32), покрети који су се јављали и након Градашчевића су угушен војном интервенцијом Омер – паше Латаса (1850-1852) .

                            Босански ејалет: настанак и географски приказ

Уговором у Пожаревцу 1718. године Аустирја је потиснута са Балканског полуострва. Граница према Аустрији успостављена је 1740. године, након закључивања мировног уговора за вријеме валије Али-паше Хећимогула. Границу Босанског ејалета према Аустрији чинила је ријека Сава од ушћа  Босута то ушћа Уне. Ријечна острва на Сави су убиљежена као заједничка.[4]  Ријеч је о рачанској, жупањској, растовичкој и бродској ади. Од ушћа Уне код Јасеновца гранична линија је ишла ријеком Уном до Дривуше, а онда се помјерила од Уне југозападно до мјеста гдје се Гомионица улива у Корану, и ту је био свршетак границе, да би онда од Гаја ишла  сјеверозападно до Поникава; Поникаве и Крестиновац су остали у оквиру Босанског елајета. Код Бихаћа је повучена планином Пљешевицом до Брезовца, а онда на тромеђу  на Дебелом брду. Граница Босанског ејалета према Млетачкој Републици  полазила је од санског ејалета према Млетачкој Републици. Полазила је од Медвјеђе Главице на Деболом брду сјеверозападно од Руина се протезала у правој линији од тврђаве до тврђаве. Граница је ишла скоро правом линијом у правцу југоистока преко Динаре и Биокова, остављајући Босанском ејалету Кијево, Триљ, Загвозд све до Метковића. Од Метковића је ишла на море до енклаве Клек која припада Турској и дијелила је Дубровачку Републику од Републике Св. Марка. Граница са Дубровачком Републиком није се мјењала, енклава Суторина која је припадала Турској раздвајала је Дубровачку и Млетачку Републику на југу. На истоку је Босански ејалет имао границу на Дрини. Промјене су услиједиле зато што територије зворничког санџака на десној страни Дрине нису биле потпуно прикључене зворничком него су остале у сатаву смедеревског санџака. Ријеч је о шабачком, лозничком и крупањском кадилуку. Тако су Босанском ејалету припадале  територије само с ове стране Дрине пошто је и Ужице било укључено, послије 1739., у састав Смедеревског санџака. Границе Босанског ејалета су промјењене и на његовој јужној страни, али послије 1756. године. Тада су подгорички и карадаг  кадилуци  издвојени из Скадарског санџака и Румелијског ејалета и прикључени херцеговачком санџаку у Босанском ејалету. Ове границе и опсег  Босанског ејалета  остали су све до новог рата Аустрије  и Русије против Турске 1788. године.[5]

[6] Босански Пашалук око (1593-1606)

Сједиште босанског валије налазило се у Травнику  у току читавог XVIII вијека и прве половине XIX вијека. Када се говори о политичким приликама босанског ејалета током прве половине XIX вијека, ту је долазило до честих немира.  Током 30-тих година ти немири ће се испољити у тежњи ка стицању аутономије под водством Хусеин-капетана Градашчевића. У том периоду долази и до успостављања конзулата, гдје ће главну улогу одиграти конзули Аустрије и Француске.                       

                    Босански ејалет од 1800. до укидања јаничара 1826. године

Стари босански беглербелуг, касније пашалук, ејалет, задржао је и почетком XIX вијека посебан положај у државном устројству и управи Турског Царства. Његова цијелокупна историја прве половине XIX вијека била је уствари упорно настојање Порте да османизује цијели јавни живот у Босни, а опет с друге стране тежња хришћанске раје да се ослободи турске власти путем оружаних буна и устанака. Међутим, тај народ упркос многим покушајима није успио у својим намјерама социјално-политичке револуције. Посебну тежину приликама давали су и вјерски односи који су знатно утицали и на развој политичких збивања у унутрашњим односима турске власти и хришћана, на политички положај Босне према сусједној Аустрији, затим Црној Гори владика Петра I и Петра II, као и према ослбдилачкој Србији. Основну политичку и друштвену снагу у Босни почетком XIX века представљали су капетани у својим управним областима, тзв. капетанијама.[7] Капетаније су биле мањи, тачно ограничени територији у прво доба њихова опстанка само дуж оних граница босанско-херцеговачких које су дијелиле Турско Царство од хрватских земаља , што стајах под влашћу бечког цесара и млетачког дужда, а од XVIII стољећа било их је и у унутрашњости и то уз главне друмове што су водили с периферије у средњу Босну.[8] Капетаније су се службено звале именом главног града. Свака капетанија (турски капундалук) имала свој тачно ограничен териториј бар с једном јачом утврдом и своју војску.[9]  Мада формално почињени везиру у Травнику, капетани су својим звањем и положајема, који су били наслиједни, представљали у капетанијама не само упориште турске власти у покореном хришћанском становништву него су показивали и знаке политичке самовоље и непослушности према Портиним високим представницима у босанском пашалуку. То је и давало основни печат развоја унутрашњополитичких односа босанско-херцеговачке историје кроз сво вријеме владавине и настојања султана реформатора, нарочито  Селима III (1789-1807) и Махмуда II (1808-1839).[10] Политички односи у Србији и тежња кнеза Милоша ка аутономији довешће и до реакције становника у Босни ка постизању истог циља. Како су капетани, бегови, и насљедне пашаларске куће биле стварни носиоци не само аграрне експлотације него и државне управе, то је покрет српског народа у Босни  био окренут према њима, као носиоцима друштвено-класичног почињавања и као проводницима других мјера управног и пореског система, зулума и разних незаконитих прогона. У раздобљу првог српског устанка у Србији, у босанском пашалуку је било тридесет и шест капетанија.[11] У рату против Срба у правом српском устанку и у походима на Србију учествовали су поред спахија и јаничара и многи капетани са људством из својих капетанија.

Почетком XIX вијека босански валија  је био  Сеид Мехмед-паша. У то вријеме односи са Дубровчанима били су замршени. Дубровчани су пак страховали од доласка босанске војске на њихову границу.[12] Босански валија  Мехмед је управљао Босанским ејалетом у вријеме када је Турска ратовала с Француском око Египта.[13] Тако да је босански валија тражио од Дубровчана да га обавјештавају о доласку и француских бродова и путника, а вијести о приликама у Египту да шаљу у Травник чим пристигну у Дубровник. Он је тражио и податке о обавезама дубровачке луке и солане Стон. У ово вријеме у Босанском ејалету долазило је често до смјењивања валија, па да би то спречио, Селим III је одлучио да се валије не премјештају  и не мјењају уколико за то није било потребе. Мада тешко је утврдити колико се Порта  придржавала одредаба ове Kanun-name[14], али су се валије дуже задржавале у ејалетима. Мада је Висока Порта[15], дајући повластице Дубровачкој Републици[16] да она искључиво продаје со у Босанском ејалету, омогућила јој опстанак у последњој години због одржавања исте цијене уз пад вриједности новца у односу на друге монете, Дубровчани су ипак губили на продаји соли.[17] Осим тога, Црногорци су стално упадали у Конавле, стога је било потребно да се доведу полицајци да буду на граници према Зупцима и Крушевици. Управо 1802. године почеле су великашке борбе у Херцеговини, које ће са краћим или дужим прекидима трајати током прве двије деценије XIX вијека. У питању су били сукоби мостарског ајана Алијаге Дадића са благајским ајаном Алијагом Воњавицом. Ове борбе су вођене и у другим крајевима Босанског ејалета.[18] Почетком  XIX вијека у Босни долази до немира. Босна је требала да помогне гушењу буне у Србији, али је била суочена са нарастућим немирима у унутрашњости ејалета.[19][20] Догађаји из првог српског устанка веома су утицали и на хришћанско-турске односе у босанском пашалуку. То је побудило наде да ће и они моћи да се отргну од Турака.  Херцеговачко становништво је поднијело као и српска раја, врло оштре оптужбе против израбљивања и несносног угњетавања које над њима проводе капетани, па су сви тражили заштиту од Порте. Уколико им Порта одмах не обезбједи заштиту, они ће тражити друге излазе,  у које су убројали сједињење са Црном Гором или исељавање.[21] Причало се да су босански прваци предложили валији да одузме оружје од хришћана да би се тако спријечила њихова побуна, али то није учињено у 1804. години.[22] Кајмакам Сулејман–паша, рођени босанац, спречавао је у првом реду да у Босанском ејалету по угледу на Смедеревски санџак не дође до устанка. По Босни се у то вријеме чују гласови како устаничка војска из Србије иде према Дрини и да ће напасти Зворник. У Херцеговини се прилике нису промјениле. Међутим, све то није довело до дизања устанка у Босанском ејалету. У почетку устанка код великог дијела босанских муслимана првака показивана је извјесна наклоност за устаничку ствар.[23] Устаницима је чак од неких долазила помоћ у муницији и давани су савјети. Мада се очекивало да ће се у Босни подићи устанак хришћанског становништа, то се није десило.

       Однос Босанског ејалета према устанку у Србији, утицај Француске и Аустрије

Након што су се Босном прошириле гласине да се српска устаничка војска приближава, у прољеће 1805. пале су припреме за ратовање. Од могућег проширења устанка и на босанске крајеве, Порта је страховала од тренутка кад су се 1805. појавили Французи у Далмацији, и то утолико што пре што се у проширен француско-руски рат на обали Јадрана умешао и црногорски владика Петар I.[24] Они су упадали у приморске крајеве бивших млетачких посједа у Боки Которској и на подручје Дубровачке Републике коју су окупирали Французи, а такође и на турску територију, посебно нападајући околину Никшића. Опште стање у коме се нашло Турско Царство после низа неуспјеха у рату, нарочито после пораза на Иванковцу 1805, на Мишару и Делиграду 1806, Старом Влаху, Штубику и Малајници 1807, а посебно заузеће Београда крајем 1806, представљало је тежа политички и војни проблем за Порту.[25] У то вријеме и прије него ће доћи до рата Русије са Турском по француским вјестима се видјело како се у српским пјесмама слави устанак и побједа Карађорђа. Исто тако могло се и према аустријским вијестима видјети да су били велики зулуми босанског становништва на овим просторима и жељи да се учини крај уз помоћ Србијанаца. Босански ејалет није био на страни српских устаника, иако се у том простору налазио и велики број хришћана који су чинили рају (подчињено становништво). Предтавници турске власти су имали негативан политички став према Србији, и у њој су видјели свог непријатеља.  То има и оправдани разлог јер су се они бојали јачања саме Србије и заузимања територија на простору Босанског пашалука. О овоме је био обавјештен и Црни Ђорђе који се није уплашио претње јер ако би Босанци и напали српске устанике, на њих ће ударити Црногорци и Арбанаси, а на двије стране не могу ратовати.[26] Босански и хереговачки трговци исељеници у пограничне вароши Аустрије, као и србијански повереници, босански повратници из Србије, служили су се не само као усмени пропагатори него и као снабдјевачи оружјем и барутом многих босанских српских села, а у каснијим годинама  првог устанка и као потајни Карађорђеви војни стручњаци  за увјежбавање босанских сељака, чак и на простору од ријеке Босне према Врбасу и Крајини. Прије него што је  наредио да се скупља босанска војска, валија је покушао да ријеши спорове на граници са Аустријом.  Ипак, све је било узалудно јер мир на граници није био успостављен. Стога је Висока Порта упутила свог капиџибашу да он са валијом заведе ред у граничном подручју. Разлози неприлика на граници били су пљачкашки походи. Испитујући све околности под којима је дошло до повреде границе утврђено је да су пљачке чинили станвовници Острошца.[27] Међутим, валија је имао првенствени задатак да угуши побуну српских устаника и да спријечи њено ширење на Босански ејалет.[28] У међувремену су се у Европи помјерале границе које су се дотицале и Дубровачке Републике. У то вријеме трају Наполенови ратови (1804-1815). У трећој коалицији коју су образовале Аустрија, Русија и Енглеска потписан је уговор о миру у Братислави 25. децембра 1805. године па је Аустрија уступила Фрнацуској Истру и Далмацију, и тако су Дубровачка Република и Босански ејалет добили новог сусједа – Француску.[29]  За тог новог сусједу Босна је постала све интересантнија због даљих планова ширења ка Истоку. А исто тако, све то је пратила и Аустрија. (Аустрија ће касније да искористи ситуацију у којој ће се наћи Турско Царство, поготво за вријеме Источне кризе почевши од 1875. године. Ту је изашао гроф Андраш 30. децембра 1875. са својим програмом реформи у Босни и Херцеговини.[30] Међутим, тај план ће само још више да „захухта“ ситуацију на овом простору.) Аустрија је након мира у Братислави послала свог емисара у Дубровник и његово балканско залеђе. Он је претпоставио да се између свих православних манастира у Црној Гори, Босни, Херцеговини и Србији и њихових главних личности постоји живо и редовно дописивање, што говори о сарадњих свих Срба на наведеним просторима и упућености на саму ситуацију. Французи су се све више дотицали Босне како су се усталили на Јадранском мору.[31] Порта је наредила валији да нападне српске устанике из три правца: на Шабац, на Ужице, и на Бајину Башту.[32] С друге стране српски устаници су нападали новопазарски крај, Стари Влах, Рудо и Пљевља, а запалили су Прибој, Вишеград и Лозницу.[33] Двије године се у Босни окупљала војска, што је довело до великог незадовољства становништва.  Из сваког босанског града и паланке позвана су по двојица ага у Травник. Војска је припремљена против Црног Ђорђе, чија је војска, како се чуло, продрла до Средбрника и Грачанице. Вјероватно је припремљан велики поход у који су позвани сви босански капетани, па и бихаћки капетан Беширевић.[34] Аустријски поузданици који су пратили ова дешавања уочили су да се Босанци не одазивају радо у војску јер сматрају да морају чувати границу Босне. Године 1806. босанска војска се скупљала у три логора: код Мостара, код Ливна и код Неретве.[35] Вођа српских устаника Карађорђе Петровић покушао је да придобије црногорског владику Петра I да Црногорци нападну Босну и тако натјера босанског валију да ратује на двије стране. Црногорци ипак нису заратили са Босном и Херцеговином, иако се десило више чарки на граничном крају, што је била уобичајена појава. Тако су се на бојном пољу сукобили српски устаници и босанска војска. У новопазарском крају били су побједници Босанци, у Подрињу српски устаници.[36] У крајевима тадашње Херцеговине, посебно мјесто заузима  Дробњаци. Они се све више одвајају од турске власти, избјегавају да у своју средину приме Турке и да редовно плаћају царске данке. Они су се сасвим одметнули 1805, па је на њих послан санџакбег клишки Сулејман-паша Скопљак. По свему изгледа да је Порта сматрала да је овај покрет био у вези са устанком у Србији. Уз Добрњаке су устали Морачани, па је устанак претио да привуче и друга сусједна брдска и херцеговачка племена.[37] Турске сумње да су Дробњаци имали везе са Србијанцима биле су оправдане јер је Карађорђе у љето 1804. позвао све Херцеговце на устанак, преко архимадрита из манастира Пиве. Први сукоб Сулејмана-паше са устаницима завршио се неуспјехом у Кулићима, у Пиви. Међутим, Сулејман-паша је послије претрпљеног још једног мањег пораза, узвратио контранападом и продро је у Добрњаке. Том приликом је већи дио становништва пребјегао у Морачу и друга околна племена. Одређене чете су се спојиле са Карађорђевим те је Скопљак још у два маха, 1810. и у прољеће 1812. нападао на Добрњаке из безбједносних разлога.

Након тога, у Босну као нови валија долази Мехмед Хусрем-паша. Велики присталица реформи Селима III, био је наклоњен Французима и велики присталица Наполеона. Међутим, босански муслимани су мрзили Француску откако је она напала Египат. Откако су Французи окупирали Далмацију, Босанци су страховали да не нападне и Босну. Тако да Босанци нису вољели новог валију, нити је он њих волио, једино је цијенио Сулејман-пашу Скопљака. Највећи пораз босанска војска доживљела је на Мишару 1. августа 1806.[38]

У Босни се све више говорило о миру са Србима, а о немирима у Цариграду шапутало се међу собом тајно. Французи су се приближавали босанској граници, њима Босанци нису вјеровали, посебно капетани, док с друге стране валија је био њихов највећи присталица, а посебно након упада у Дубровник. Затим, 1806. године Руси улазе у Бококоторски залив, тај залив је био у рукама Аустрије која је требала да га преда Французима, али пошто је била у добрим односима са Русима, није то учинила. Тако да се Дубровачка Република нашла између Руса и Француза. Након тога је почело освајање тих области, и због тога се Босна плашила Француза, да не би кренула и на њу. Затим су услиједиле мјере за заштиту сјеверних граница Босанског ејалета. Најприје су обновљене границе дубичке и бербирске тврђаве. Иако су турске власти требале да разоружају становништво Босне, према аустријском уходи они то нису урадили. Разлог је био тај да је то могло довести до побуне хрушћана у Босни.  Иако се само нагађало примирје између Србије и Босне, крајем 1806. године валија је сазвао вијећање босанских капетана. Тамо се расправљало о начину сакупљају војске против Србије и Црне Горе. Из страха да хришћани нешто не покрену у Босни, наредио је и претраживање и два православна манастира. Међутим, ту није нашао ниша. Једино што се нашло јесте доста аустријских шпијуна који су извјештавали аустријске власти о ситуацији у Босни. Из тих извјештаја могло се примјетити да су Францизи  остварили јак утицај на Босну. Окршаји између српских устаника и Босне прекинути су крајем 1806. године. Тада се у логору српских устаника на Мишару преговарало и о успостављању мира. Колики је био јак утицај Француза говори податак да су се они слободно кретали по Босни, и да њихова војска може пролазити кроз Босански ејалет. Пошто 1807. године долази до поновног турско-руског рата, дошло је до поновног сакупљања босанске војске. Тада долази до јављања великог незадовољства против власти, валијиног двора и Порте, па су се све више чули захтјеви да Босна, као и Србија, добије промјене јер се немири шире цијелом Румелијом. А највише су се бојли, да ове промјене не искористе Нијемци, па окупирају Босну. Сем тога Босна је морала да штити границу и са Црном Гором коју је штитила Русија. У потрази за тајним Карађорђевим посланицима и хајдучким четама, зворнички Али-паша је 1807. спалио манастир Тавну  и подринска села Баницу, Пилицу, Белошевиће и Главачицу. Затим је Портиним ферманом наређено да се разоружају сви становници Босне, али то није утицало да се угуше кретања хајдучких чета на простору од Подриња до Крајине. Тада интерес Француске све више јача. Она је отворила свој конзулат у Травнику, а за генералног конзула поставила Пјера Давида који је на том мјесту остао до августа 1814, када је конзулат затворен.[39] Међутим, становништво у Травнику није било одушевљено овом одлуком, те су стога често добацивали самом конзулу „ђаур“[40]. Пјеру Давиду је француска влада наложила да у Босни пронађе све што може да послужи као предмет трговине, све што може да повећа и прошири у свим правцима везе између двију граничних земаља.[41] У овом периоду према извјештајима који су стизали у Војну крајину, могло се наслутити да се у Босни спрема рат. Капетан Куленовић је 13. фебруара 1807. добио два фермана. Султан је у првом ферману тражио да се Босанци спремају на рат јер је Русија заратила са Турском. Док је у другом строго наредио да се не смију кажњавати аустријски поданици  и да им се мора осигурати слобода кретања по Турској. У Босанском ејалету су биле све чешће присутне ријечи о упаду француске војске. Али, ни то није утицало на одлуку валије да буде пријатељ Француза. Што говори и податак гдје валија говори са мржњом о  гласовима које се шире о њему. „Ја сам Турчин, а не Француз, али ја љубим Фрнцузе зато што су то најстарији  и најискренији пријатељи Османског Царства.[42] Тешко вама ако разгњевите Французе и мене увриједите.[43] Валија је покушавао да измири однос између Босанаца и Француза. Међутим, поједини Босанци су нагађали да је потписан тајни споразум између Аустрије, Француске и Турске око подјеле Босне. Зато Босанци нису вјеровали Французима. Током 1807. године и свих дешавања са Французима, долази до поновног дјеловања српских устаника. У то вријеме су српски устаници упали у Босну на више мјеста у околини Зворника. Тако да је било разумљиво то стање страха код босанских муслимана. Они су стога послали четворицу најугледнијих „Турака“  из Сарајева да посјете аустријског генерала у Броду. Генерал им је одговорио да аустрјски цар одржава мир са свим државама, а Боснци су добри сусједи. Босанци су рекли да више воле Нијемце него Французе. Тако је у Босни дошло до подјеле на оне који воле Французе и они који воле Нијемце. Разлог толиког неповјерења Босанаца је тај што су Французи прекршили договор и освојили Египат. Тако да они сада не могу њима да вјерују јер не знају шта да очекују од тога.  Српски устаници су напредовали, те су током априла 1807. године већ освојили дио Зворника и опколили зворнички град. Српски устаници прешавши Дрину на 3-4 мјеста, њима су се придружила и три православна села, па су напали Јању и ударили на Бијељину. Али, ту их је одбио Али-паша. Зворник је био кључ Босне и ако га Срби заузму онда више нису били сигурни ни Травник ни Сарајево. Није заостала ни реакција турских власти, који су строго кажњавали сваког хришћанина који буде ухваћен да помаже устаницима.  Наређено је да се свим хришћанима одузме оружје, јер се причало да босански хришћани спремају устанак. Током упада у Зворник, српски устаници су имали велике губитке. Тада је дошло и до хапшења великог броја православних свештеника и угледних људи у Сарајеву, Травнику, Јајцу, Бањој Луци, Градачцу и Тузли. Босански валија је почео опремати босанску војску, у њој су се могли уочити и француски артиљерци. Султан је наредио валији да мора да угуши устанак Срба, и да је Босански ејалет окружен непријатељима којима се не може вјеровати, мислећи на Французе. Стога је валија разговарао са Пјер Давидом и оштро изјавио да због понашања Француза може доћи до непријатељства између Француза и Турака. Августа 1807. године престали су сукоби са српским устаницима, могле су се још само уочити пограничке чарке али без великог значаја. Проблем је био што су се сада на оружје почели дизати босански хришћани. Хришћани су се обратили Аустрији за помоћ. Али, она није упутила јер су владали добри односи између ње и Турске и нису хтјели то да кваре. Сви покрети аустријске војске били су повезани са мировним уговором закљученим у Тилзиту. Услови овог мира су били: Аустија је тражила изравнање границе тј. од извора цијелу лијеву обалу Уне, а да је султан тражио крај око Пљешевице који је 1791. уступљен Аустрији.[44]

У то вријеме у Босни, почињу припреме за устанак. Организатори устанка били су Јован Јанчић и владика Бенедикт Краљевић. Циљ буне било је повезивање са устаницима у Србији.  Тако су Јанчић и његови сарадници долазили у контакте са Француском, Аустријом и Русијом. Током прољећа 1807. године аустријске власти су сазнале да су Срби у Босни спремни за дизање устанка. Међутим, иако је народ био спреман за устанак, вође устаничке организације су га одгађале и уз знатне потешкоће обуздавале народни покрет. За одгађање устанка има више разлога, а један од главних јесте и недостатак олова и барута. Уз све то, Босанска крајина се налазила далеко од устаничке Србије и између њих се налазио густ кордон муслиманских насеља у Спречи и Посавини. Због великих намета и римокатоличко становништво било је спремно да се прикључи устаничком покрету. Тако је извјесни Самарџић, католик из Јајца, ступио у контакт с Карађорђем. Карађорђе му је обећао титулу војводе Босанске крајине у случају да придобије своје земљаке за општу ствар. Током цијеле 1807. године Јован Јанчић је путем својих веза у Аустрији набављао оружје за устанак. Поред пушчаног барута, Јанчић је куповао и барут за топове. Тражио је помоћ у праху и олову од митрополита Краљевића, који је у међувремену пребјегао у Аустрију. Јанчић је говорио да би могао заузети Бању Луку за недељу дана када би имао довољно праха и олова. Подизање буне је због ових недостатака одложено за 1808. годину.  Многа села Босанске крајине била су спремна да се придруже устаницима. План устаника је био да се на препад заузму градови: Бања Лука, Градишка, Нови, Дубица, Дервента, Србац и други. Устанак је почео 25. септембра 1809, тако што је сам Јован Јанчић убио једног угледног муслимана. Одмах на почетку Јанчић губи живот. Међутим, тим се није у потпуности угушио устанак. Најдуже се одржао у Козари и Мотајици, до 7. октобра.[45] Након што је угушен устанак средином октобра, Турци су начинили страшна злодјела над становништвом. Првенствено су набили на колац све сељаке у беговском конаку у Машићима.  Устанак је пропао због слабе организованости самих устаника, недовољно квалитетног наоружања као и због тога што је вођа устанка убијен већ првог дана. Један од разлога које наводи Милорад Екмечић је и тај што су људи око Карађорђа сматрали да је митрополит Бенедикт Краљевић француски ухода па му због тога нису били наклоњени.  Овај устанак, у народу познати као Јанчићева буна, у историји српског народа у Босни био је последњи револуционарни покрет који је настао под јаким утицајем српских побједа у Србији.[46]

                                                  Наставак немира у Босни

Омрзнути валија Мехмед Хусрев-паша за свог кајмакама одредио је Сулејмана пашу Скопљака. У овом периоду Аустрија одлучује да отвори конзул како би могла још боље да развије добросусједне односе. За конзула био је именован Паул фон Митесер (Paul fon Miteser). Аустријски конзул Паул фон Митесер је обавјстио  да су и он и босански валија већ добили запт-ферман којим је султан одобрио отварање „Аустријског царског конзулата“ у Босни.[47] Он је познавао Босну и језик тог подручја.  У то вријеме за новог валију изабран је Халим Ибрахим-паша. Пошто је по законима забрањено улазити у Босански ејалет без дозволе валије, Митесер је тек на основу договора са дервенским капетаном закључио да може да уђе у Босну, макар и само до Дервенте. Иако није добио ферман и берат, валија га је ипак позвао у Травник. Валија је питао Мистера како Аустрија стоји са Француском какве односе одржава са Русијом, да ли су Французи у вези са Србијанцима са устанком у Срему, и да ли су Руси са Турцима склопили мир, као и Енглези са Турцима. Из Митесоровог одговора је произлазило да Турци могу лако побиједити Србијанце уколико њима не буду помагали Руси.[48] Нови валија је са мржњом говорио и о Русима и о Србијанцима.[49] Што се може закључити да је он био наклоњен аустријском конзулу за разлику од предходника који је водио фрнкофилску политику. Међутим, поставља се питање да ли је заиста аустријски двор послао Митесера као пријатеља у Травник, или је то била само политичка игра? Мада Митесера је више интересовао однос Француске према Босни и намјере њихове. Пошто је долазило до честих сукоба између аустрјских и турских трупа на граничним областима, валија је био незадовољан, док је Митесер за то окривљавао пограничне власти. Аустријски конзул је посредовао у споровима римокатоличког становништва са босанским властима, што је валија прихватио.  Хришћани уз Дрину су се ослањали на Аустрију или Србију. Митесер је такође тврдио да Французи нису омиљени у Босни те да је неће тек тако лако освојити. Оно што  се могло примјетити јесте да се у Босни јављало све више људи у „њемачком одјелу“, ако нико други, онда су то били људи из француског или аустријског конзулата.  Оно што је значајно јесте и податак који доноси Митесер о подјели становништва у Босанском ејалету из 1811. године. У Босанском ејалету је тада било 620 хиљада мушких глава, од којих 200 хиљада муслиманских (Турака), 135  хиљада римокатолика, 255 хиљада православних, 25 хиљада Јевреја и 5 хиљада Цигана.[50]

Ситуација у самом Босанском пашалуку пред крај Наполеонових ратова није била у идеалном стању. Током 1813/14. доћи ће до немира, проузрокованим чињеницом, како Галиб Шљиво наводи да је Босна и Херцеговина дошла под непосредно сусјество Француске у вријеме постојања илирских провинција. Наполеон се није обазирао на то да је то туђа територија, него је преко турских еклава Суторине и Клека изградио путеве како би копном успоставио везу између сјеверних и јужних дјелова Илирских провинција.  Током 1813. у Босну долази нови валија, Али- паша Деренделија. О самом валији нас извјештава Пјер Давид у свом извјештају из 1813. године гдје наводи „Али паша се бацио ножем на једног од своих слуга у присуству свих угледних људи из Травника зато што није послуживао како треба“. Био је јако пријек човјек, лоше нарави, дивљи и без осјећања. Међутим, он је успио током 1813. године да однесе побједе и заузме Лозницу и Љешницу, а затим и Бадовинице. Затим се сукобио са Милошем Обреновићем, гдје је у тешком окршају изгубио и повукао се ка Београду. А затим се вратио у Травник. Међутим, послушност у Босни и Херцеговини све више опада и то доводи до побуна у Мостару и Сарајеву. Валија је одлучи да угуши те побуне, он је обавијестио и аустријске власти о својим намјерама и тражио је да му војску пошаљу. Окршај је био жесток. Било је очигледно да је валијина војска била у премоћи те су устаници пристали на преговоре.  Након гушења устанка војска се вратила кућама.  Године 1814. Француска је оступала на свим фронтовима. Босна и Херцеговина је била окружена земљама које су припадале Хазбуршкој Монархији. Стога је је сасвим разумљиво што је влада у Бечу показивала велико интересовање за збивања у Бсанском ејалету. Улога аустријског конзулата постала је већа и значајнија не само зато што су Аустрија и Русија већ диктирали мировни уговор Француској него зато што је Аустрија са сјевера, запада и југа заокружавала Босански пашалук – од Раче до Боке Которске.[51] Сљедеће године Наполеон се морао предати и сада су Аустрија и Русија узеле важну улогу. Због свих дешавања 1815. године долази до Бечког конгреса. Сврха њега била је исцртвање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. У  Србији, долази до поновног избијања устанка, они су се побунили у 4 нахије те је муселим тржио  и помоћ из Босне. Међутим, у Босни је владало такво стање да они нису моглу поднијети толике трошкове, те су власти морали мање да рачунају на њихову помоћ. Валији су поручили, да не могу ратовати, да им је земља у тешком стању усљед глади, а глад је посљедица усљед дугогодишњег ратовања. Сарајлије су почеле радити на организовању отпора, па су упутили изасланике у све крајеве Босне да позову становништво на заједнички отпор, и  у томе су и успјели.[52] Њима валија није вјеровао за глад, и сматао је да они хоће да задрже своје снаге за борбу коју ће водити за независност и очување привилегија. Опозивање прикупљања војске, услиједио је након склапања усменог договора између кнез Милоша и Марашли – Али паше. Али немири у Босни још нису завршени јер се очекивало сада да ће ударити на сарајлије који су пружили отпор против Али-паше Дерендија, и да ће строг терор завести Хуршид-паша. То све доводи до борбе између Порте и травничких везира, с једне стране, а босанских феудалаца и сарајевских јаничара, са друге стране. Природна посљедица тога била је нестабиност Портине власти у Босни, опадање везировог угледа у Травнику, незаконска оптерећења раје, нередовно стање у њеним односима са беговима и читлук-сахабијама.[53] Тежња султана Махмуда II да изврши централизацију управе, да сузбије политичку опозицију и да спроведде танзиматске реформе у Босни, наизглед је довела до Џелалудин–пашиног похода 1820. године.[54] То је био човјек који није познавао Босну и његов циљ је био да спроведе политику и налоге своје владе. Веома стог, често крајње свиреп, немилосрдан, гвоздене руке, био је припадник  бектарпског дервишког реда, то је подразумијевало да се одриче свог богаства и славе само да би султанове наредбе спровео у дјело и завео ред у земљи. За Џелал-пашине упрве започео је буран процес из којег ће Босна изаћи поражена и добрим дјелом обезглављена. Он је најприје на јуриш заузео Сребреницу, затим Сарајево и Мостар. То је био први снажан ударац који је Порта задала босанском беговату и босанској политичкој опозицији уопште. Пораза је био неминован и потпун. У иступима босанско-херцеговачких великаша одржавала се она ограниченост која је била својствена њиховој класи, у ствари недовољна способност феудалаца да у савременој епохи остваре шири покрет који је био изнад њихових личних интереса.[55] Велика превирања у политичком животу босанског пашалука тицала су се у првом реду односа Портине власти према поседничкој класи, затим увођења државних реформама на којима се стално настојало у Цариграду, а што је било увелико успоравано и догађајима првог и другог српског устанка, али посебно опозицијом босанског беговата.[56] Након похода Џелалудина у Босни је султанов ауторитет био сасвим успостављен. Међутим, незадовољство Портиним намјесницима у Босанском пашалуку није престајала  упркос великој строгости везира у Травнику. За то вријеме у релативном затишју на спољним границама у Босни  према Аустрији, везирска власт је покушавала да среди домаће прилике у односима између турске власти и једва узнемирене раје, али наилазила је на знатне тешкоће. Готово  не постоје подаци о сукобљавању феудалног слоја међу собом  око имања и кметова. Сем из Херцеговине, гдје је било отимања око плодне земље. Природна посљедица била је нестабилност Портине власти у Босни, опадање везировог угледа, незаконска оптерећења раје, нередовно стање у њеним односима са беговима и чилук-сахибијама. Главно обиљежје било је сукоб између травничког везира и беговата који је с прекидима трајао око три деценије, све до Омер-пашиног похода у Босни 1850. У тежњи да сломи нову опозицију везирова војска је безуспјешно интеревенисала у Крајини 1824, па је Порта била принуђена да предузме нове мјере како би Босну починила низаму. Јаничарска организација се ширила све више и обухватала оне становнике којима рат није било занимање, посебно чаршију и већину трговаца и занатлија. Јаничарка организација је све више тежила ка осамостаљењу и постајала је све непослушнија према босанским валијама. У Цариграду је 1826. крваво била угушена  буна јаничара, а потом је наређено да се они прогоне из цијеле Румелије и босанског пашалука. Тада су босанске аге  отворено устале против султанових реформи  у вези са укидањем јаничарског реда и оспориле ваљаност Портиних политичких мјера у Босанском пашалуку. Као одговор у Босну је  1827. за новог везира  био послан Абдурахман-паша, али његов поход је прошао као поход из 1820. године паше Џелалудина. Али, суровост коју је испољавао довео је до тога да је Порта, прихватајући обећања  беговата о послушности  и увођења низама, за новог везира поставила Али Намик-пашу  Моралију, крајем љета 1828. Тако да је провођење реформи  у Босанском ејалету остало на пола пут. Велике тешкоће за султана су биле и те што су Руси 1829. прешли планину Балкан, упали у Тракију, заузели Једрене и нашли се надомак Цариграда. Стога је султан био приморан на потписивање мира у Једрену. Овај уговор био је значајан зато што је одредбама о Србији и њеној аутономији предвиђао прикључење Јадра и Рађевине (из зворничког санџака) Кнежевини Србији, односно што је сва права бегова и спахија са ових територија преносио на српску кнежевину.[57]

Током 30-тих година вршен је велики терор над хришћанским становништвом. Правни, социјални и економски положај Срба под турском управом све је мање налазио форалну подршку код органа и управних установа Турског Царства. Тежак однос српског живља на простору Босне, огледа се и у сталним пребјегавањима у државу кнеза Милоша. Врхунац тога биле су године 1827. и 1828. пред сам руско- турски рат.  Из извештаја од 27. јануара 1828. види се да су субаше силом наметале сељацима да сем редовних обавеза плаћају, на сваку ожењену главу 5 гроша котарине, и да дају мотику по три оке пасуља, а тако (исто) тежину (конопљу) и суве шљиве; ( да плаћају) пољачину и јармено, (а) воденице им обатали, да не могу старе млети, нити коју нову начинити, а њиову им преко воље  наметнули  да кирију им плаћају, и да у другима не мељу.[58] Када је почео руско-турски рат почела су нова пребјегавања  због зулума турске војске. Тако је крајем септембра 1828. пребјегло у Србију више од десет породиц из Добрњака.[59] Пошто се прочуо глас да ће Милошу припасти  они крајеви које је држао Карађорђе, дошло је до новог таласа прогона Срба. Од краја 1830. до маја 1831, против султана и Портиних реформи најприје је устао Мустафа-паша (Шкодралија). Он је у почетку успио да окупи већи број паша из сусједних пашалука у Албанији и Старој Србији и да чак озбиљно доведе у питање султанов суверенитет у западној половини румелијског вијалета. После пораза на планини  Бабуни у априли 1831, његов антиреформни и сепаратистички покрет доспио је у озбиљну кризу.[60] У међувремену се против султана побунила и босанска антиреформно расположена опозиција бегова, устајући посебно против Портиног захтјева да се уведе обавеза служења у низму, тј. у редовној турској војсци. На чело покрета стао је градачачки капетан Хусеин  Градашчевић, а њему је пришла и већина босанских капетана и бегова, улеме и остатка јаничарских одреда. Његов избор је вјероватно услиједио  зато што је он био најмоћнији и најбогатији капетан у Босанском ејалету и што до тада није долазио у сукоб ни с валијом  ни с Портом.[61] И црногорски владика Петар II је подржавао Градашчевића.[62]

Тако је у Босни настало немирно стање. Просто зато што спровођење реформи није одговарало појединим пограничним господарима. Реформе у Босанском ејалету спровођене су постепено и с великим напорима, и никада у цијелини нису ни остварене. Муслиманско становништво, посебно оно повлашћено, супротстављало се свим промјенама, а хришћанско становништво је покушавало да свој положај побољша побуњеничким покретима. Поред тога, упоредо са укидањем капетанија спахијског реда, повећао се број бегова као ситних феудалаца. Већина херцеговачких капетана предвођени Алиагом Сточевићем остала је привржена султану и Порти. Травнички везир Али Намик-паша је с муко успио да се преко Херцеговине избави из побуњене Босне, а затим је отишао у Видин и био постављен за тамошњег валију. Покрет Хусеина  Градашчевића тежио је очувању  старих беговско – капетанских права и повластица, нарочито у управном погледу и аграрно правним односима, залажући се за проширење управних надлежности, односно већем осамостаљењу од Порте и њеног представника травничког везира. Пошто је Мустафа-паша већ био опкољен у Скадру, Босанци су за свој рачун повели отворен рат против султанове војске почетком љета 1831. Тек у јулу је дошло до битке на Косову код Липљана у којој је војска великог везира била потпуно поражена. Велики везир се морао помирити са  Градашчевићем и обећати да ће, Змај од Босне, бити признат за новог босанског везира. Након што се вратио у Босну, он је својом политиком и личним понашањем учинио да се од њега одвоји  дио истакнутих капетана на челу са Тузла пашом, а  затим и Сарајлије. Дошло је и до жестоког сукоба са кнез Милошем, али је зато настојао да створи савез са владиком Петром II. Главни противници су остали у Херцеговини. Након пада Скадра у октобру 1831. Порта је могла да почне припреме за поход на Босну. Прво је наименовала новог везира 1832. Кара Махмуд-пашу. Он је потукао војску Хусеина Градашчевића на три мјеста: код Пријепоља, на Горажду, на Палама пред Сарајевом. Хусеин Градашчевић је побегао у Аустрију, извесно вријеме је провео у Осијеку, а затим отишао у Цариград на поклоњење султану; у Турској нешто касније и умро.[63]

Један од циљева Хусеин капетана Градашчевића био је да се онемогући ослобођење Србије и исељавање муслиманског становништва са српског земљишта.[64] Први захтјев  босанске буне био је да Кнез Милош и његови људи остану султанова раја. Иако је основни циљ побуне био да се сачува поредак заснован на одредбама муслиманске религије, а на првом  мјесту феудални поседи,  у побуни се захтијева и локална аутономија, прво да локални великаши добивају главне управне положаје  у пашалуцима и њихова политичка посебност[65], да су, како наводи Екмечић у даљем тексту, имали план да Босну учине независном по угледу на Србију, „која би на тај начин по језику била српска, а по вери муслиманска“.[66] То јесте да језик којим се говори остане исти и буде признат за основни језик , а не турски, док би основна вјера била ислам.

Тако да је Порта поново повратила  суверенитет у Босни, који је био уздрман за вријеме устанка, али оно што је урадила јесте, да је одвојила херцеговачке кадилуке и дала их на управу Алиаги Сточевићу, сада паши Ризванбеговићу. Док је за средиште тог вилајета одређен Мостар. То је заправо била нова побједа Порте, Босна је умањена, док је у херцеговачком дјелу успостављен ауторитет. Тада је у Босну поново уведен низам. Док је Сарајево у неку руку постало важније од Травника. Порта је такође препустила Милошевој управи Јадар и Рађевину, а затим и дјелове Старог Влаха  и новопазарске нахије, које су и требале да припадају Србији. Кара Махмуд-паша  почео је да врши регуртацију за низам, затим су порези почели да се прикупљају и од муслимана, а затим је узео у заштиту хришћанску рају, те је поставио и контролу над закупцима босанких царина и других државних добара. Међутим, он се ту није дуго одржао и због тога је дошло до поновних немира. Насљедници Градашчевића у градачачкој капетанији су се посебно били окомили на сељаке, посебно јер су их сматрали за потајне присталице кнеза Милоша и за бунтовнике турске власти. Босански ејалет је с гнушењем и неповјерењем дочекивао  вијести о реформама у Царству. Босански феудалц, који су најчешће живјели од мало земље и кметовског труда, до краја су одбијали да се укине  кулук, а када је овај ипак укинут, морало је бити уведено давање трећине.[67]  Године 1839. доноси се хатишериф из Гилхане, којим су наговјештене реформе из Турске и којим су сви немуслиманске вјероисповјести стекли иста права. Међутим, тај хатишериф није спроведен дослиједно.  Пошто није дошло до спровођења мјешовитих управних институција званих меџалиси, као што није није прихваћена ни она одредба која је предвидила увођење  хришћана у судска вијећа. С неповјерењем је примјењено  основно школовање дјеце, и то у страху да та дјеца не би отишла од куће. Међутим, највише су се одупирали реформи која се тиче војске.  Реформа се односила на обавезно регуртовање  и служење војске у другим турским провинцијама. А како се могло видјети током излагања Шљиве у својим дјелима, Босанци нису вољели да напуштају своја огњишта, него су бранили само своје границе државе. Они су били за то да бране своју земљу, али не и да носе европску униформу, коју су прописивале реформе, и да тако иду у друге дјелове Царства. У вријеме реформори Махмуд II босански ејалет је ушао у знак велике анархије, она се како Шљиво наводи није ослободила нереда све док су у њој постојале старе уредбе и сталежи. То је довело до избијања буна из године у годину. Поред тих унутрашњих немира долазио је и до сукоба на границама са Аустријом. Због тога је Аустрија пратила сва дешавања у ејалету. Неки од разлога као  наводи Шљиво су 1. да би се на граници сачувао ред и мир како припадици аустријских посада не би бјежали из Турске и да турски поданици не би вршили пљачкашке нападе у аустријске земље; 2. да би заштитила римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини, које се у том циљу све чешће обраћало влади у Бечу и погрничним властима итд. Наравно и Аустрија је бранила своје интересе интервенишући на више начина. нпр; 1. њен интернунциј у Цариграду је због сваког питања које би искрсло улагао своје протесте и примједбе на Порти; 2. њена влада у Бечу упућивала је у Босну код травничких везира своје специјалне изасланике да ријешава поједина питања; 3. погранични комаданти, лично или преко  својих изасланика, интервенисали су код крајишких првака у Босни. Посебно питање између Турске и Аустрије  у дипломатским односима су представљале турске енклаве Клек и Суторина, о чему је Г. Шљиво посебно говорио у својој књизи о Клеку и Суторини.[68]

О стању Срба у Босанском ејалету  крајем 30-тих  и почетком 40-тих, писао је у својим извјештајима и Герасим Вашченко. Био је конзул у кнежевини Србији. Конзул је отворен 1838. године. Према његовим извјештајима, неколико је босанских Срба из приједорског и бањалучког кадилука дошло у Београд са жалбама на несносно стање које хришћани трпе од Турака како у црквеним тако и у другим грађанским правима.[69] Вашченко саопштава да хришћани више не могу да трупе угњетавање и да су спремни да дигну устанак. Иако према хатишерифу из 1839. године, хришћани имају право на школовање, он није још увијек био примјењен. О томе пише и Вашченко гдје наводи: „Срби из Приједора послали су му једно писмо у коме су се жалили да немају школе, црквених књига и предмета и да су онемогућени да их набаве у Аустрији.“[70] Иако су успјели да доведу учитеља из Сарајева, Вашченко у свом извјештају наводи како га је римокатоличко становништво протјерало, и да је једва сачувао главу. Они су тежили да преведу православни народ или барем да пристану на унију. Тако да су се Срби нашли између два пакла, од којег нису могли лако да побјегну нити да се суоче. Главно средиште окупљања био је Београд, у њега су пристизали не само из Босне него и из остлих дјелова који су били против Турске. Према Вашченковом извјештају види се очајан положај хришћанског становништва, првенствено православног у Босни и Херцеговини. Ово угњетавање навело је и познатог пјесника Симу Милутиновића Сарајлију да се обрати за помоћ руском конзулу, који је почео од тог тренутка више да се позабави приликама у Босни, пошто је предходно више пратио ситуцију у Србији.

Због непоштовања реформи Босански ејалет је Порти задавао велике проблеме.  Због тога крајем 40-тих у Босну је послан Тахир-паша. Образован човјек који је знао језик домаћег становништва, али и италијански, да покуша спровести реформе у ејалету.[71] Он је наишао на питање регулисања аграрних односа јер  ипак су они били ти који су највише утицали на немирну ситуацију у Босни. Заправо већина жалби била су усмјерена ка решавању односа између кметова и феудалаца.  Стога је Тахир-паша и одлучио одмах да ријеши ово питање. Кметови су се највише жалили на кулук, који се различито називао: беглучење, хизмет, работа, робота, а састојао се у томе да су кметови морали одређен број дана бесплатно радити за земљопосједнике.[72] Тахир-паша је стога ограничио то кулучење на два дана у седмици, с тим да се у неодрађени дани нису могли преносити из једне у  другу седмицу, значи морали су бити одрђени у тој седици. Ово није могло задовољити ни једну нити другу страну.  Порта је затим послала захтјев да се укине кулук али да се уведе трећина, тј. порез. Тако су сви кметови у Босни били ослобођени кулука, али су морали плаћати трећину. Међутим, ни то није помогло кметовима јер су се њихова давања повећала, а обавезе које су преузели земљопосједници нису им доносила олакшења. Чак ни сам Тахир-паша, који је гласио за строгог валију, није могао да ријеши ситуацију у своју корист јер се нису поштовале реорме које је и он сам донио. Због тога је поново дошло до немира у Босанском ејалету. Тахир-паша је извјестио Порту о немирима у Босанском ејалету, па је турски министар иностраних послова рекао аустријском интернунију да су у Босни обавијештени о нередима у Хрватској и Угарској и да стога страхују да би се немири могли проширити и на Босански ејалет.[73] Аустријски конзул у Београду Потпуковник Мајерхофер извјестио је своју владу  да је револуција која је избила  у марту 1848. у Хрватској и Војној граници покренула у пун замах (илирско –панславистичку партију) и да им је за циљ да на челу са кнезом Александром Карађорђевићем послије протеривања  Турака да оснује велико српско царство које би требало да се прошири на Бугарску, Словенију, Хрватску и Босну.[74]

Све ово је навело валију да окупи војску  да би могао да пружи отпор евентуалном нападу  из Хрватске и Србије. Мјере које валија Тахир паша спровео  у  Босни  нису биле израз мјера Турске  да се мијеша  у унутрашње ствари других држава јер се она морала војно учврстити како би могла да одбије сваки евентуални напад. Међутим, регуртовање које је извршио Тахир паша тумачено је на више начина, а један од њих јесте да Порта није имала много повјерења  у домаће становништво  и да се на њега не може ослонити са сигурношћу уколико би услиједио напад Аустрије на Турску. Тахир-паша је на Босанском дивану  који је одржан у новембру 1848. у Травнику наредио да, сељаке и спахије,  морају свугдје гдје то тада  није било учињено  уредити своје односе тако да сељак даје спахији третину (трећину) , а да спахија  онда нема право да  тјера кмета на беглучење.[75] У то вријеме избила је чувена побуна Крајишника, али валија није придавао толики значај тој побуни. Вјероватно је потцјенио снаге устаника , а своје прецијенио и није тражио помоћ од Порте, како би угушио устанак. Ова побуна се брзо ширила, а по обичају су се издвојиле двије стране; они који су пристали уз диздара Церића, и они који су остали вјерни султану и валији, међу које су спадали мутаселими, али се већина крајишког становништва опредјелила за побуну.[76]

Циљ устанка како наводи Г. Шљиво било је заузимање Бихаћа, највећег утврђења у Босанској крајини. Вијести о овој побуни су све учесталије долазиле у Травник , па је Тахир-паша морао да поново обавијести Порту о тим збивањима. Устаници су имали војну надмоћ, те су тако могли да диктирају и услове мира, али пошто су обје стране остле при својим условима, није дошло до измирења.  Тако да се устанак и даље ширио. Устаници су тежили да контролишу што већу територију Босанске крајине. Пошто је добро познавао језик, и био је притом добар и искусан ратник, валија није поклекао него је крену у окршај са побуњеницима. На одлучну битку се није дуго чекало: она се одиграла 5. септембара, непосредно по валијином доласку у Бихаћ.[77] Битка је трајала дуже од три сата. После те битке услиједило је затишје јер је валија очекивао помоћ од Порте, због мањег броја војника у односу на побуњенике. Међутим, дошло је до преговора. Услови преговара били су да: „1. они по султанском ферману  определениј десетак издаду, 2. учињену штету надокнаде, покварене мостове на Клокоту и Уни поправе и , 3. уобоште поставленим властима у будуће узпокоравају се.“[78] Међутим, у самом јеку преговора, валија се изненада повлачи и одлази из Бихаћа. Разлог таквог поступка није јасан. У Крајини је остало исто стање, порез није смањен, нити су смјењени непожељни представници власти .[79] Покрај 1849. у Босну приспио је већи контигент султанове војске.[80] За циљ да се појача одбрана граничних посједа од упада  или напада Хрвата на Босну, или напада Аустрије.  Порта је, дакле, придавала већи значај  опасности од упада аустријске војске  у Босну него побуни крајишких земљопосједника, барем крајем 1849. године.[81] У Босни се, са највишим султановим овлаштењима, 1850. године, појавио Омер-паша Латас.

 

                                                            Закључак

             У Босанском ејалету је у првој половини XIX вијека према предходно наведеним подацима, владало је врло бурно стање. Економско опадање, унутрашња анархија, војнички порази и устанци потлачених маса, јасно су говорили о слабљењу централне власти. Долазило је до честих побуна, и жеље самог становништва  да се одвоји од утицаја Порте и његових људи. За вријеме Селима III и Махмуда  II  дошло је до реформи, али те реформе нису биле дочекане „прихваћених руку“ у ејалету. Разлог тога може наћи у неједнакости у сталежима и различитим вјерским припадностима.  Тако да нису ни спроведене у дјело. Спас државе очекивала се од поновног успостављања централне власти, и зато је, не дирајући у темеље феудалног поретка, Селим III настојао да обнови централизовану феудално-апсолутистичку монархију. Тако да се сва његова реформа свела на реорганизацију војске. На челу незадовољних били су јаничари, а на њиховој страни био је и народ. Док је само извјестан број спахија стао на страну Селима. Његов настављач Махмуд II успио је да укине јаничаре 1826. Заправо, жеља становника је била да се угледају на сусједну им државу кнежевину Србију, која је успјела у вријеме кнеза Милоша да издествује извјесну аутономију. Почевши од Јанчићеве буне па све до најзначајније буне Хусеин – капетан Градашчевића почетком 30-тих година, угледног и богатог трговца. Осим тога често је долазило и до побуна хришћанског становништва, нарочито Срба, пошто су они били стално угњетавани. Иако је 1839. дошло до издавања хатишерифа о једнакостима хришћана и муслимана, он није био спроведен у дјело. Босански ејалет је такође водио и „љуту“ политику и са сусједима, то јесте у пограничним областима, посебно са Аустријом, која је после Наполеоновог пораза, опколила Босански ејалет са три стране. Због честих немира Османлијско царство је морало да шаље војску, и тако смањује своју војну моћ. Није помогло ни то што је султан мјењао валије сваке 2. до 3. године. Босански ејалет у овом периоду није био политички стабилан, што је коштало само Царство.

Маја Видовић, студент Историје (3. година)

                                                     Рјечник

 

Ајан – земаљски првак, представник најистакнутијег слоја грађана

Беглербелук – највећа војно-административна област у Османском царству на челу са беглербелуком

Берат – султанов указ којима се поставља неки званичник, додјељује посјед или даје одликовање или плата

Валија – намјесник једне провинције у Османком Царству

Дахије – су биле вође османлијских јањичарских јединица у Београдском пашалуку којим су управљали независно од централних власти од 1801. до 1804. године.

Диздар –  заповједник тврђаве у Турској

Ђаур – невјерник, кривовјерник, јеретик

Ејалет –  исто што и беглербелук, а касније пашалук

Емисар- изасланик, повјерљива личност коју неки човјек или група људи шаље да обави неку повјерљиву ствар

Зулум – насиље које су вршили најчешће  над хришћанским становништвом

Запт- ред, заптија –  чувар реда, полицајац

Јаничар –  припадник стајаће војске  у Турској која се у почетку попуњавала заробљеницима, а касније претежно данком у крви

Капетанија – подручје надлежности једног капетана

Капетан- заповједник капетаније, одређене територије са утврђењима при мору или пограничним ријекама, а од XIX вијека и у унутрашњости земље

Канун- наме – зборнк закона, збирка султанових закона

Кулук – бесплатан лични рад за феудалца или државу

Конзул – службеник који у иностранству заступа привредне, трговачке и политичке интересе у име своје државе, а кадкад му се повјерава и дипломатска политика

Кадилук – подручије надлежно једног кадије (контролисао законитост свих власти и у цивилнј и у војној управи)

Муселим –  заповједник паше у санџаку који му је дат у арпалук

Нахија – мања управна област у Турској, жупа

Низам – регуларна Турска војска

Нефер – посадник, плаћени војник у тврђави

Порта – централна турска влада, султанов двор као главно сједиште власти

Пашалук – подручје надлежности једног паше, обично исто што и беглербелук

Раја – стадо, пук, становништво у  Турској које је плаћало дажбине и налазило се у феудалној зависности

Спахија –  тиматник  који је био обавезан да сам  или с још неколико коњаника иде у рат, припадник стајаће коњичке војске која је сачињавала цариградски гарнизон

Субаша – надзорник једног града ии једног имања

Улема – слој учених људи код муслимана

Хатишериф – свечана повеља турског султана

Хајдучија –  одметници, пљачкаши и борци за слободу на Балкану, у земљама под турском влашћу

Читлук  сахибија – посједник чифлука, феудалног добра на коме раја нема баштину

 

                                                      ЛИТЕРАТУРА

А) Монографије и расправе

  1. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1877-1812, Banja Luka 1982.
  2. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1813-1826, Banja Luka 1985.
  3. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827- 1849, Banja Luka 1988.
  4. Šljivo, Klek i Sutorina u međunarodnim odnosima 1815- 1878, Beograd 1977.
  5. В. Стојанчевић, „Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX века“, Историја српског народа V-1, Београд
  6. Нова историја српског народа, група аутора, Београд 2002, 139.
  7. „Руски конзул Вашченко о приликама у Босни и Херцеговини крајем тридестих и почетком четрдесетих година XIX века“, Историски часопис књ. XXIX – XXX, Београд 1983, 327-338.
  8. М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Значај британских података о египатским везама са албанском и српском побуном 1830-1832, Београд  1997, 15-25.
  9. Х. Иналџик, Османско царство класично доба 1300-1600, Београд 1974.
  10. Х. Шабановић, Босански пашалук – постанак и управна подјела, Сарајево 1959.
  11. Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914) Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914), Београд 2010.
  12. Kreševljaković, Kapetanije u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1954.

Б) Интернет

  1. http://srbiubih.com/wp-content/uploads/2015/12/Bosanskipasaluk.gif
  2. http://www.istorijskabiblioteka.com/art:janciceva-buna

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[1] Х. Шабановић, Босански пашалук – постанак и управна подјела, Сарајево 1959, 35.

[2] Исто, 36.

[3] Исто, 39.

[4] Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1788-1812, Бања Лука 1992,  8.

[5] Исто, 8 – 9.

[6] http://srbiubih.com/wp-content/uploads/2015/12/Bosanskipasaluk.gif

[7]В. Стојанчевић, „Српски народ под Турском влашћу  у првој половини XIX века“, Историја српског народа V-1, Београд  1981, 217.

[8] Х. Крешевљаковић, Капетаније у Босни и Херцеговини, Сарајево 1954, 23.

[9]  Исто, 31.

[10] Исто, 218.

[11] Исто

[12] Шљиво, нав. дјело, 230.

[13] Исто, 232.

[14] Канун- закон који се искључиво своди на султанове декрете, тврдећи да шеријат, верски закон ислама, може решити сва правна питања. Х. Иналџик, Османско царство класично доба 1300-1600, Београд 1974, 99.

[15] У складу са традиционалним схватањем државе на Балканском истоку, главне активности Порте спадале су у делокруг три засебна одељења- за политичка питања, за правосуђе, и за финансије. Х. Иналџик, нав. дјело, Београд 1974, 132.

[16] Дубровачка Република постојала је од 1358-1808, а под Османлијама од 1458-1806, да би након тога када су је заузеле Наполеонове снаге и припојиле новооствареним Илирским провинцијама 1808. године.

[17]Шљиво, нав. дјело, 236.

[18] Исто

[19] Исто, 238.

[20] Буна у Србији је избила због терора које су завеле дахије. Одлуку о подизању  устанка донели су народни прваци  на збору у Орашцу, одржаном на Сретење 2. (14) фебруара 1804. године. За вођу је изабран Ђорђе Петровић. Нова историја српског народа, група аутора, Београд 2002, 139.

[21] Шљиво, нав. дјело, 239.

[22] Шљиво, нав. дјело, 239.

[23] Исто, 244.

[24] ИСН, нав. дјело, 220.

[25] Исто

[26] Шљиво, нав. дјело, 246.

[27] Шљиво, нав. дјело, 247.

[28] Исто

[29] Исто, 252.

[30] Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914) Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914), Београд 2010, 218.

[31] Шљиво, нав. дјело, 252.

[32] Исто, 255.

[33] Исто

[34] Исто, 257.

[35] Исто, 258.

[36]Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1788-1812, Бања Лука 1992, 258-259.

[37] ИСН, нав. дјело, 224.

[38] Шљиво, нав. дјело, 263.

[39] Шљиво, нав. дјело, 273.

[40] Ђаур (тур. gaur, gavur) неверник, кривоверник, јеретик (погрдно име којим Турци називају хришћане); ђаурин.

[41] Исто, 274.

[42] Исто, 277.

[43] Исто

[44] Шљиво, нав. дјело, 293.

[45] ИСН, 223.

[46] http://www.istorijskabiblioteka.com/art:janciceva-buna

[47] Шљиво, нав.дјело, 333.

[48] Шљиво, нав. дјело, 322.

[49] Исто, 323.

[50] Шљиво, нав. дјело, 27.

[51] Шљиво, Босна и Херцеговина 1813-1826, Бања Лука 1985, 61.

[52] Исто, 68.

[53] ИСН, 227.

[54] Исто

[55] Шљиво, Босна и Херцеговина 1713-1826, Бања Лука 1992, 297.

[56] ИСН,  226.

[57] Исто, 228.

[58] ИСН, 229.

[59] Исто

[60] Исто, 230.

[61] Шљиво, Босна и Херцеговина 1827-1849, Бања Лука 1988, 124.

[62] Исто, 125.

[63] ИСН, нав. дјело, 231.

[64] М. Екмечић, Значај британских података о египатским везама са албанском и српском побуном 1830-1832, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века Београд  1997, 19.

[65] Исто

[66] Исто

[67] Шљиво, нав. дјело, 430.

[68] Г. Шљиво, Клек и Суторина у међународним односима 1815-1878, Београд  1977.

[69] „Руски конзул Вашченко о приликама у Босни и Херцеговини крајем тридсетих и почетком четрдесетих година XIX века“, Историски часопис књ. XXIX – XXX, Београд  1983, 330.

[70] Исто, 332.

[71] Шљиво,нав. дјело, 397.

[72] Исто, 398.

[73] Исто, 403.

[74] Исто, 406.

[75] Шљиво, нав. дјело, 411.

[76] Исто, 413.

[77] Исто, 420.

[78] Исто, 422.

[79] Исто, 424.

[80] Исто, 425.

[81] Исто, 426.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top