Босанска крајина у Другом светском рату (4)

.jpg
Подели:

 

преузимање

 

Српска православна црква на подручjу Босанске
краjине дуго jе осећала ране и ожиљке из времена Другог светског рата. Према званичним подацима из 1970. године, део данашње Епархиjе бихаћко-петровачке коjи jе тада био у саставу далматинске епархиjе (Дрвар, Босански Петровац,
Грахово, Гламоч и Ливно) имао jе 13 цркава коjе су 25 година након завршетка
рата биле у огоретинама и рушевинама (Крњеуша, Вођеница, Јањила, Буковача,
Колунић, Бастаси, Врточе, Пећи, Босански Тишковац, Ваган, Камен, Кулен Вакуф и
манастир Рмањ). Обновљено jе тек пет храмова, у Спасовини, Трубару, Пеуљама,
Гламочу и Рорама. Интересантно, да jе уочи „Маспока“ и посете Јосипа Броза Тита
Ватикану 1971. године, Босанска краjина имала 42% молитвеног простора ван
употребе. Ваљало би урадити статистику и за друге српске прекодринске области.

 

Нова идеологиjа, коjа се наметнула после 1945.
године, начелно jе била супротствављена традиционалном хришћанском и
националном етосу претходних генерациjа. Већи део српског народа у Западноj
Босни био jе у партизанским редовима. Истина jе и следеће: да се верност
партиjи и слагање са њеним ставовима по питању државног и друштвеног уређења
стављала у други план, jер jе била важниjа борба за физички опстанак и отпор усташком
насиљу и геноциду.

Преглед људских губитака у области коjом се
бавимо налазимо у званичним подацима из 1964. године. По важећоj општинскоj
подели, на териториjи Цазина страдало jе 3215, Велике Кладуше 3669, Бихаћа
5029, Босанске Крупе 8763, Босанског Петровца 4510, Санског моста 5767 и Дрвара
2754 Срба. Ратни губици поменутих градова и општина износили су 36934, од тога
jе страдало 33707 Срба или 91,26%. Са оним што знамо о политици Независне
Државе Хрватске према Србима, сваки даљи коментар jе сувишан. Учинак
Павелићевог режима и усташке власти jе био управо овакав. Стари империjални
планови Ватикана су се остваривали.

Петициjа бањалучких муслимана, упућена 12.
новембра 1941. године сународницима у Павелићевоj влади Џаферу Куленовићу и
Хамдиjи Бешлагићу, сведочи о немирењу са страдањем ближњег друге вероисповести.
Наводимо дуже одломке коjи бацаjу светло из другог угла и употпуњуjу слику:
„Још од почетка успостављања ове наше НДХ, гледамо ми Муслимани са наjвећом
забринутошћу како су неки усташе и други неодговорни фактори чинили наjгрубље
грешке, па и злочине. Наjелементарниjа права човjека гажена су без икаквих
скрупула. Сигурност живота и иметка, слобода вjере и савjести престали су да
важе за велики дио народа ових краjева.

Убиjање свећеника и првака без суда и пресуда,
стриjељање и мрцварење у гомилама често посве недужних људи, жена и дjеце,
гоњење у масама из куће и из постеље читавих породица са роком од jедног до два
часа за спремање, те њихово депортовање у непознате краjеве, присваjање и пљачкање
њихове имовине, те силење на прелазак у католичку вjеру, све су то чињенице
коjе су запрепастиле свког истинског човjека и коjе су и на нас Муслимане ових
краjева дjеловале наjнеугодниjе…

Један дио католичког свећенства сматра да jе
дошао његов час и он га без скрупула искоришћуjе. Пропаганда за католицизам jе
узела толико маха да подjећана шпанску инквизициjу“ (В. Новак, Магнум Цримен,
Загреб 1948, стр. 634-635). У петициjи, односно резолуциjи, изражава се страх
да ће по завршеном обрачуну са православнима, оштрица римокатоличког
експанзионизма бити уперена против самих муслимана: „Чуjу се често и погрдне
пjесме од стране неких католика, коjи вриjеђаjу вjерске осjећаjе муслимана и
прориче им се иста судбина као хришћанима…“ (Исто). Трагично страдање Срба и
улога муслимана у програму усташког геноцида виђени су на следећи начин: „Ми
знамо доста примjера гдjе су усташе приступале клању ии убиjању под фесовима на
глави. То jе било у Босанском Новом, гдjе су четири камиона усташа дошли под
фесом на глави, удружили се са муслиманским олошем и извршили клање хришћана у
масама. Исто се деслило и у Босанскоj Костаjници, кад jе на исти начин и за
jедан дан поклано 862 хришћана. И у Кулен Вакуфу су неки тако урадили. Ту се
истакао нарочито Мирослав Матиjевић из Врточа. Ту jе поклано 950 хришћана, што
jе дало повода за освету четника од 6. руjна, када jе попаљен Кулен Вакуф и
гдjе jе главом платило 1350 муслиманских људи, жена и дjеце…“ (Исто).

 

РИМОКАТОЛИЧКО СВЕШТЕНСТВО И УСТАШЕ

Римокатолички клер jе у целини поздравио
настанак НДХ, а доста велики део истог се свесрдно укључио у акциjу „чишћења
хрватске краjине од Срба“. У том смислу су били активни следећи жупници: фра
Миjо Чуjић из Дрвара jе давао налоге да се руше православне цркве и вршио jе
кампању за прекрштавање „Влаха“ и „гркоисточњака“. Никола Билогривић,
римокатолички жупник из Бања Луке, доктор теологиjе и блиски сарадник и
пратилац Виктора Гутића, признао jе после рата на суђењу да jе само у Бања Луци
превео на римокатоличку веру 1500 грађана. За овог горљивог Павелићевца се зна
да jе на миси у Павловцу код Бања Луке позивао Хрвате римокатолике на
истребљење комшиjа Срба. Прелазак на римокатоличанство одвиjао се под претњама,
у страху за очување голих живота и спасавања читавих породица. Типичан пример
српског ината био jе колективно примање ислама становника села Бегово Брдо код
Цетинграда. Жупник Перо Медвjед jе организовао покољ у поменутом селу, као
казну што нису прешли на римокатоличанство. Како су представници римокатоличког
клера размишљали у овим тренуцима, може се сагледати из новинских написа
бањалучог фратра Петра Паjића: „До сада jе Бог говорио по савjетима, по
папинским енцикликама, по неброjеним проповjедима, по катехизациjи, по
кршћанскоj штампи, по мисама, по jуначким примjерима светаца итд… Сада jе
Господин одлучио употриjебити другу методу. Приредити ће мисиjе. Европске.
Свjетске. Држат ће их не свећеници, него воjсковође на челу са Хитлером.
Проповиjеди ће се врло добро чути помоћу топова, митраљеза, тенкова,
бомбардера…“ (Католички тjедник, бр. 35 од 31. августа 1941).

Изjава фра Срећка Перића, гвардиjана самостана
Горица код Ливна, добро се запамтила и дуго ће се препричавати. У њоj jе
„духовник“ позвао на миси своj верни народ да иде да коље све Србе одреда, а
прво његову сестру коjа се удала за Србина. У убиjању Срба у селима око Ливна у
августу 1941, а после у масовним убиствима по Босанскоj краjини (на Козари)
истицао се фра Иван Христић. По презимену, можемо да зажалимо и кажемо:
„Потурица гори од Турчина“.

Капелан самостана Петрићевац код Бања Луке,
фра Мирослав Маjсторовић-Филиповић, активно jе учествовао у убиjању Срба у
Шарговцу, Дракулићима и Мотикама 7. фебруара 1942. године. Када jе хладним
оружjем убиjао седмогодишње детенце Ђуре Гламочанина, узвикивао jе у сатанскоj
безумности: „Усташе, ово jа у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиjедите
моj пут. Ја први примам сав гриjех на своjу душу, а вас ћу исповиjедити и
риjешити свих гриjехова“. У мартирологиjуму Српске православне цркве остаће
уписано 551 име младенаца, од коjих су наjмлађа била дечица Рада Станковића,
Ратка Станковића из Дракулића и два анђела Ђура Шешића и Виде Шешић из Шарговца
коjи су сви имали непуну годину и чиjа имена памти само Свемогући Бог.
Старозаветни Господ над воjскама jе Бог и осветник и мале Кармеле, трогодишње
ћерке Самоила Монтиљаса, бањалучког трговца, коjа jе страдала у Староj
Градишки, као и трогодишњег Екрема, сина Алиjе Бегановића страдалог у Јасеновцу
1941. године (Драгоjе Лукић, Рат и дjеца Козаре, Београд 1990, стр. 259-265).

На концертима популарног Томпсона у Хрватскоj,
заговорника домољубља, породице, цркве и осталих вредности римокатоличке
цивилизациjе, маса са одушевљењем прихвата речи: „Јасеновац и Градишка Стара то
jе кућа Максових месара!“. Ето, таква jе рецепциjа новиjе хрватске прошлости у
делима масовне културе у земљи „високе демокрациjе“. Достоjанствени српски
одговор могу бити само речи из песме Боре Ђорђевића: „Зашто су твоjи меци ишли
ка моjоj деци? О њима сањам и маштам, децу не могу да праштам“.

Малом броjу оних коjи су преживели покољ од 7.
фебруара 1942. године, помогао jе римокатолик из Бања Луке Марко Липовац, коjи
се обратио петрићевачком гвардиjану са намером да се људи спасу и да се слични
злочини не би поновили. Заузврат jе добио одговор да Поглавник и држава знаjу
шта раде, а све што jе учињено, управо jе урађено са благословом цркве.

 

ИЗАЗОВИ НОВЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

Улога римокатоличког свештенства у подстицању
на верске и физичке прогоне православних Срба и учешће поjединаца у самом
извршењу убистава, документована jе изворима различитих исходишта. Немачким и
италиjанским извештаjима и ставовима римокатоличких клирика изношених у
усташкоj штампи, мало ко данас може да порекне аутентичност и обjективност. Са
друге стране, наjновиjи радови хрватских црквених историчара о Западноj Босни у
Другом светском рату настоjе да оправдаjу бискупа бањалучког Јозу Гарића и оне
свештенике коjи су вршили прекрштавање православних и њихово превођење у
римокатоличку цркву. Један несмотрено обjављени документ, извештаj самог бискупа
председнику сабора Марку Дошену од 13. децембра 1942. године, приказуjе право
стање ствари и открива нам на чиjоj су страни биле симпатиjе велечасног. Он за
муслиманске протесте на насиља према православнима каже: „…нису ово
резолуциjе него памфлет пун паклених клевета и мржње проти Католичкоj цркви.
Нису оне писане, да се разним злима, коjих jе одиста било, стане на краj, него
да своjе властите гриjехе и злочине свале на католике и да се оперу пред
Србима. Да су писане добронамjерно, не би се садржаj њихов знао 10 дана приjе
њихова потписа у Београду. И овдашњи православци су знали за садржаj исто приjе
потписа и моме таjнику саопћили…“ (Томо Вукшић, Бискупи Алоjзиjе Мишић и Јозо
Гарић за вриjеме Другога свjетског рата, у: Фрањевачки самостан и жупа Петрићевац
(Бања Лука) – зборник радова, Бања Лука 2006, стр. 220). Његова верска политика
се састоjи у следећем: „Ти знаш врло добро моjе мишљење о муслиманима… Био
сам и сад сам увиjек за то да им се даде све што припада сваком добром и
честитом грађанину без разлике. Али нити сам нити могу бити за то, да им се
прекомjерно кади и да се они фаворизираjу, као што се код нас на жалост чини,
на штету нашега народа“ (стр. 221). Бискупу ниjе био по вољи нови жупан у Бања
Луци Хадровић. Он му замера много, а између осталог и следеће: „Да би стекао
симпатиjе и четника пред њима се хвалио, како jе уклонио браћу Гутиће и да ће
им ако желе усташу фратра Филиповића за дан довести и предати, да му они суде“
(стр 224).

Оваj фра „Сотона“, како jе себе називао,
потпадао jе под духовну власт бањалучког бискупа Јозе Гарића. Он га, вероватно,
не би предао никаквом суду за почињене злочиначке масакре. Фра Мирослав
Филиповић jе духовно чедо самостана Петрићевац. Оваj самостан jе био место
папине посете 22. jуна 2003. године. За блаженика jе тада проглашен Иван Мерц.
Папа Иван Павао ИИ jе упутио поруку да „jедни другима опростимо почињене грешке
и злочине“. То ниjе ништа друго него виспреност Ватикана и његова хипокритична
политика, пошто се псеудолитургиjски и проблематичним проглашавањем нових
култова оправдава злочинаштво у новиjоj хрватскоj прошлости.

Аутор: Радован Пилиповић

Извор: Православље

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top