НАТПИС ПОПА ТЈЕХОДРАГА

-1.jpg
Подели:

преузимање

Натпис попа Тјеходрага пронађен је 2003. године, током археолошких ископавања на локалитету Подворнице у Лиштанима на југозападној страни Ливањског поља. Натпис је исклесан ћириличним словима на црквенословенском језику испред којег се налази исклесан крст. Превод текста на савремени српски језик гласи:

+ ТУ ЛЕЖИ ПОП ТЈЕХОДРАГ – ИМАО ЈЕ ПЕТ СИНОВА – СУ СВИ У ЈЕДНОЈ (ИСТОЈ) ГОДИНИ БИЛИ УБИЈЕНИ

Вријеме настанка натписа је XII вијек, када је и сахрањен поп Тјеходраг, а у истом гробу пронађен је и један женски скелет сугурно његове супруге. Оно што знамо о њему, јесте да је био ожењен и да је имао пет синова који су, како читамо са натписа, сви исте године страдали, вјероватно у неком рату. Овај натпис за сада је најзападнији ћирилични натпис на српском етничком подручју, који је настао  у средњем вијеку.

Хрватски научници који су и пронашли овај гроб с натписом и први га описали, тврде да је то могао бити само хрватски поп глагољаш који је као такав, иако римокатолик, могао да има жену и дјецу, на како кажу „ваљан, али не и на допуштен начин“.  Веома занимљива оцјена по којој, како видимо, нешто може да ваља али не и да буде допуштено. Позивају се на Први (1123. г.) и Други (1139. г.) латерански концил, којима се забрањује римокатоличким свештеницима да имају жене, и закључују да је вјероватно живио „тијеком прве половице 12. ст.“, а мало даље кажу да је поп Тјеходраг могао погинути и за вријеме војевања византијског цара Манојла Комнина 1165-1167, дакле у другој половини XIIвијека  из чега се види да су хрватски научници мало збуњени приликом датовања Тјеходраговог натписа у жељи да га што више приближе Првом и Другом концилу. Анализе скелета показују да се поп Тјеходраг упокојио у доби између 35. и 40. године живота. За погибију његових пет синова претпостављају да се могла догодити такође за вријеме војевања Манојла Комнина.

Ако знамо да су попови глагољаши писали глагољицом, а по томе су добили и свој назив, како то да је натпис попа Тјеходрага исписан на ћирилици? Шта више, упоредивши његов натпис са другим натписима насталим у средњовјековној Босни и Хуму, проналазе се сличности са натписима као што су: Хумачка плоча, Благајски натпис кнеза Мирослава, натпис бана Кулина,  натпис Вигња Милошевића, Натпис из Калесије код Тузле, итд. Неоспорно је да су сви ови натписи настали на српском етничком простору и да су писани ћирилицом којом су писали Срби у средњем вијеку, док су се Хрвати служили глагољицом. На основу овога сумњамо да може бити ријечи о Тјеходрагу као некаквом попу глагољашу.

Пошто је Тјеходраг имао највише 40 година када се упокојио, а ако узмемо за могућу претпоставку да су му синови изгинули за вријеме рата са Византијом 1165-1167, нема никакве теоријске могућности да је живио у првој половини XIIвијека. Наиме, у том случају он би најкасније умро 1150, а и логично се намеће питање зашто би накнадно откопавали његов гроб и клесали натпис у којем нас обавјештавају да му је погинуло пет синова. Стога се намеће закључак да би поп Тјеходраг најраније морао умријети или погинути кад и његови синови, или чак и послије њих, јер само тако би на његовом натпису могла бити споменута смрт његових синова. Попова жена је умрла у доби од 60 година, што значи да је накнадно стављена у мужев гроб и то најмање 20 година касније. Све ово нас приближава крају XII вијека при датовању настанка овога натписа.

Када је ријеч о историјским изворима који говоре о подручја на којем је пронађен натпис, а то је околина Ливна, знамо да се први пут спомиње у повеља хрватског кнеза Мутимира 28. септембра 892, у којој се наводи и ливањски жупан Желимир. Константин Порфирогенит у познатом дјелу „Спис о народима“ спомиње Ливно као једну од хрватских жупанија, и каже да се средњовјековна Хрватска „према Цетини и Ливну граничи са Србијом“.

Као што видимо Ливно је било погранична регија између Хрватске и Србије средином X вијека када је Порфирогенит писао своје дјело. Као погранична регија јасно је да су се у њој укрштали народи, културе, трговина и све остало ове две средњовјековне државе. Тако да је поред Хрвата у регији Ливна било и Срба, а поготово до XII вијека помјерања становништва су морала узети маха. Сјетимо се да су се и неки српски владари склањали у Хрватску када им је пријетила опасност по њихов живот, као што је то урадио кнез Захарије у првој половини Xвијека, а Порфирогенит биљежи да је тада пред бугарском војском и дио Срба прешао у Хрватску када наводи: „а неки од њих умакну и оду у Хрватску“.

Извор који је настао прије повеље хрватског кнеза Мутимира и Константина Порфирогенита, податак франачког љетописца Ајнхарда, који 822. године описује пропаст устанка посавских Словена под вођством Људевита Посавског, пише да се Људевит повукао испред франачке војске  и пребјегао Србима, који су како он пише, у то вријеме држали „велики дио Далмације“ – „magnam Dalmatiae partem“. Овдје се мисли на античку римску провинцију Далмацију, у коју је спадала скоро цијела територија данашње Босне и Херцеговине. На основу анализе изворних података, можемо закључити да се ова српска територија налазила око планина Козаре и Грмеча и ријеке Уне.

Да су Срби народ чија се држава у XII вијеку простирала на великом дијелу некадашње Далмације свједоче  подаци византијског писца Јована Кинама везани за догађаје из 1165. године: „А кад овај (Јован Дука), прошавши кроз земљу Срба, уђе у њу (приморску  Далмацију), сва власт убрзо у највећем делу припаде цару. Тада дођоше под ромејску власт и Трогир и Шибеник, поред тога и Сплит и народ Качића и чувени град Диоклеја, који је био подигао цар Диоклецијан, Скрадин и Островица и Солин…“. Видимо да се из земље Срба стизало до Качића на Цетини и приморских далматинских градова, што значи да је тадашња Србија обухватала Рашку, Дукљу, Травунију, Захумље и Неретљанску област. Свакао да је област Ливна  у XII вијеку морала бити изложена утицајима и миграцијама становништва из Србије.

За вријеме босанског бана Стефана II Котроманића, 1326. године Ливно је ушло у састав државе Котроманића. Из повеља сачуваних за вријеме власти Котроманића у Ливну, нема помена Хрвата, што може да значи да њихов број није био значајан, и да су миграције становништва значајно промјениле етнички састав становништва Ливањске жупе. Из свега овде наведеног закључујемо да натпис попа Тјеходрага припада српској културној баштини.

Извори: Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд, 2007; Византијски извори за историју народа Југославије, IV, Београд, 2007.

 

Литература: Ђ. Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације, Београд, 2015; М. Марић, М. Шимић, А. Шкегро, Поп Тјеходраг и његов натпис, Повијесни прилози, Загреб, 2007; П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд, 1990; Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд 1981.

АУТОР: Борис Радаковић

Текст преузет са адресе: http://www.plemenito.com/sr/objekat/o45

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top