ИСТАКНУТЕ ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ БАЊАЛУКЕ – Јелица Беловић – Бернаџиковска

20141116181727_273365.jpg
Подели:

20141116181727_273365

Аутор: Љиљана Радић

Јелица Беловић-Бернаџиковска, позната књижевница, етнолог и новинарка, залажући се за друштвени и културни живот жена у Бањалуци, писала је о етнографији, педагогији и историји женске књижевности, представљајући рукотворине и народне ношње широм свијета. Често се скривала пишући под псеудонимом, а значај њеног рада упоређиван је са дјелима Вука Караџића и Јована Цвијића. „Јелица је у Бањалуку дошла на мјесто управнице Више дјевојачке школе, гдје је остала све до преурањеног пензионисања од стране аустроугарске власти. Веома је утицала на живот жена, а поред тога говорила је девет језика“, написала је Даша Гајић у публикацији „Живот и стваралаштво жена Бањалуке“.

БИОГРАФИЈА: Рођена је 1870. године у Осијеку, гдје је завршила основну школу. Нижу гимназију завршила је у Ђакову, а била је ученица завода Јосипа Јураја Штросмајера, те се школовала у Загребу, Бечу и Паризу. Након завршене основне школе похађала је нижу гимназију у самостану милосрдница, гдје је упознала технике ручнога рада и народних ношњи те почиње сакупљати везове и стварати збирку, коју је обогаћивала цијелог живота. Ту је почела писати пјесме, а прву је објавила 1885. године. Од 1891. радила је као учитељица у Загребу, а три године касније радила је као учитељица у Мостару, гдје се упознала са Пољаком Јанком Бернаџиковским, службеником Окружног суда, за кога се удала. Јелица Беловић-Бернаџиковска била је пријатељ са чувеним пјесницима Јованом Дучићем и Алексом Шантићем, а 1897. постављена је за управницу Више дјевојачке школе у Бањалуци, након чега је пензионисана због националног дјеловања.

ПОПУЛАРИЗОВАЛА НОШЊЕ И ПРИПОВИЈЕТКЕ: Наставила је писати, путовати и сакупљати народне приповијетке и везове. Писала је за дјецу, објављивала радове из етнографије, педагогије, дјечје психологије и социологије. Као новинарка бавила се музичком и позоришном критиком, а преводила је литерарне и педагошке радове са више страних језика. Популаризовала је народне ношње и народне приповијетке у иностранству у стручним часописима као што су „Антхропопхyтеа“, „Ревуе дес Деуx Мондес“, „Тхе Гипсy Лоре“ и др. Као стручњак за народни текстил уређивала је изложбе везова и народних ношњи у Бечу, Берлину, Дрездену, Минхену, Паризу те је сарађивала са свјетским етнолозима и педагозима.

РАДОВИ У БРОЈНИМ ЧАСОПИСИМА: Радове је често потписивала псеудонимима, иницијалима и шифрама Јелица, Јеле, Хела, тета, тета Јелица, Љуба Даничић, Јасна, Јасна Беловић, а објављивала их је у бројним часописима. У Загребу је 1907. и 1908. уредила два музеја. Године 1907. објавила је „Српски народни вез и текстилну орнаментику“, затим у Прагу 1910. године приредила је изложбу „Српска жена“. Врхунац тог сегмента њеног рада је књига о културној историји Јужних Словена коју је објавила на њемачком језику под именом Јасна Беловић 1927. године у Дрездену. Сарађивала је са Фридрихом Саломом Краусом, чувеним фолклористом, приповједачем и сексологом у његовом годишњаку „Антропофитеја“, који је излазио у Лајпцигу од 1904. до 1913. године у укупно 10 свезака. Уредила је публикацију „Српкиња“ 1913. године као пресјек историје интелектуалног рада Српкиња. Због те публикације морала је да напусти Сарајево и да оде у Осијек, гдје је остала до 1917. године, када се вратила у Сарајево, гдје је постала уредница листа „Народна снага“. Преминула је 1946. године.

 

Текст преузет са адресе: http://www.nezavisne.com/novosti/banjaluka/Istaknute-istorijske-licnosti-Banjaluke-XXXII-Jelica-Belovic-Bernadzikovska/273365

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top