ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ „ЦРНА КЊИГА“ (5) – НАСИЉА ВОЈСКЕ ПРЕМА СРБИМА ВОЈНИЦИМА

index-12.jpg
Подели:

 

Та бруталност војске види се исто тако и у мерама и у понашању према онима, који су имали да служе у њеним редовима. У Босни и Херцеговини они су с почетка дигли, нарочито код Срба, готово све људе не само од 18.-50. године, него и децу са 14 година* и старце са 60 и 65, на неким местима чак и жене. Употребљавали су их, уз најтеже оскудице и понижења, за прављење шанчева и као гониче у комори. Највећи део тих бедника пропао је за увек, јер за њих дуго времена није уопште важио разлог да су болесни или да се могу преморити. Како се поступало при том види се најбоље одатле, што су неки академски образовани за војску, били ипак уврштени у комору, у којој су у ратној зони служили као обични кочијаши. Такав је случај био са д-ром Јовом Зубовићем, кога су дигли 6. децембра 1914. у Бањој Луци и са cand. phil. Миланом Будимиром, који је служио четири месеца као кочијаш. Вративши се кући болестан Будимир није остављен намиру, него је, чим се опоравио, узет у војску, те са свршеним реалцем Ахметом Куленовићем одмах послат у Зеницу, без обзира на то, што су, као и други асентовани с њима заједно, могли по закону чекати до октобра 1915. године. У Зеници су као политички сумњиви били држани у затвору у једној стражарници, а онда, кад их се иза пар дана скупило десетак, послани су са пратњом у Оркењи у Мађарску. Кад су стигли тамо после три дана врло напорног пута негде ујутро, нареди им један поручник Немац, да без одмора одмах иду на посебно „вежбање за казну“ (Strafexerzieren). Сутра дан доделише их радничким оделењима, бр. 304 и 305, где су бедно одевени и храњени, поред војничких вежби морали и улице чистити. Изрично им је било забрањено, да ма што набаве за властити новац, нарочито хране. У новембру преместише их у Ерц. Фалфу трећој попунидбеној компанији. Тамо су их примили и чували директно као злочинце. Имали су собу, пред којом је увек стражарио по један војник са натакнутом бајонетом, која их је онда редовно пратио на вежбу, на ручак, чак и у заход. На умивање, из јутра, ишли су увек само један по један и тад, наравно, полуголи са пратњом стражара. Ни њима, као ни многим другим интелигентима, као на пример, дру Божидару Вукотићу, посланику на Царевинском већу и дру Б. Г. Анђелиновићу, није се дозволило да носе „знак интелигенције“ (Intelligenzabzeichen), нити да имају икаквих повластица, које им дају знање и дипломе. Кад не би хтели да псују на Србе и да вређају српске династије нагонили су их (нарочито је то чинио наредник Иво Мађим), да праве најтеже вежбе и не би их се оканили, док не би уморни и изнемогли клонули и попадали.

* За Ивицу Драгићевића (кот. Кључ), који је 1914. одведен у комору, тврди његов жупник, готово невероватно, да је рођен 1908. године. Дечко је остао у војсци (Feldpost 220, Staffel Nr. 1554) све до 1918.

У Коморану је било од новембра 1914. око 600 војника из гатачког и билећког котара, са неколико неизвежбаних новака. То су највећим делом били они војници, којима иза мобилизације нису хтели дати оружје, него их употребљавали као раднике за шанчеве. Поручник Штерн, који је хтео те људе учинити безопасним, нареди да босоноги у децембру стоје у Дунаву и тамо по читаве сате ваде песак за насипе. Каплар Тодор Поповић из Добоја упозори поручника, да би то могло имати рђавих последица за људе и да већ неки пате с тога. На то дође потпуковник сам и обесно рече: „Морају у воду, па макар сви покрепали! Да им је краљ Никита дао пушке они би и босоноги пуцали на нас!“ После неколико дана већ су многи бедници морали бити предани у болницу са замрзнутим ногама.

У војничком логору у Лебрингу беше готова гробница задругу босанску пуковнију, која је ту била смештена. Један савремени извештај казује, да ту људи леже при температури испод ништице на голим даскама и да ветар пробија кроз све пукотине; да се људима не могу поделити сламњаче, јер војничка управа не да сламе, и ако пред логором стоје три пласта сена. Људи немају ципела, него носе одртине; место дека имају искрзана и излињала ћебета, а рубље по више месеци носе неопрано, јер немају преобуке. Нико се не купа, јер нема угљена и отуд у баракама страховита гамад. Почетком децембра 1917. умро је ту један Тузлак од пегавог тифуса; дезинфекција је била наречена, али је ради оскудице огрева и других средстава остала неизвршена. 51 од наших људи беше одређен за разне службе за болничаре, на пример, где је разумевање језика од преке потребе. Једном батаљонском наредбом, по упути војничке команде, би наречено да се тај 51 Босанац смени и замени са толико Немаца. Тај извештај, који су изнели као интерпелацију на Царевинском Већу посланици Фон и другови, доби одговор од једне комисије коју је послало ратно министарство (K M Erl Abt 5 Nr. 34573), да испита те наводе. Како се кушало приказати ствар нека послуже ова два примера: „Сламњача има, оне су највећим делом и напуњене, али при великој навали морају по три човека лежати на две сламњаче. Ради оскудице сламе не мења се садржина сламњача. Она три стожића сламе што су пред логором својина је логорског властитог кућанства и морала би се по наредби одвести. Они су од комисије стављени на расположение команди логора да напуни сламњаче“. Или: „Отпуштање б. х. болничара и њихова измена немачким људима изведено је по наредби војничке области Pras. Nr. 29799 Exr d Ers W. Садашњи болничари су императивно додељени људи лаке службе, чија је завичајност у најближој околици. Б. х. трупама је непријатно, да се не могу споразумети са болничарима. У логорској болници за болесне муслимане налазе се муслимани као болничари“. Овај задњи пример нека карактерише и поступак са нашим људима! Код те босанске регименте било је 75% православних, па се о њима није хтело водити никаква посебна обзира, док се за 15% муслимана, као што докуменат сведочи, бринула нарочита брига.

Сви наши људи у војсци гоњени силним напорима, као најнесвеснији искоришћавани и злоупотребљавани сваком приликом, рђаво храњени и одевани, вођени у нездрава и за њих климатски неподношљива места, а и сами донекле телесним саставом предиспонирани за ту болест, готово су редом пропадали од сушице. Нарочито наши људи, који су пре тога имали да поднесу стотине најгорих невоља и који су били узети у војску, не што су способни, него што се држало да су тамо мање опасни. Тако су настрадали, да наведемо само два-три познатија примера, наши књижевници Светозар Ћоровић и Иво Андрић. Први је, пре него су га узели у војску, провео годину дана као таоц у Мостару и у табору интернираних у Жегару; док је други после годину дана тамнице у Марибору и Грану и кућног затвора у Травнику запао да служи у Зеници. Глишу Ковачевића из Невесиња, који је био интерниран у Жегару, довели су тешко болесне у Ђур, у војску, где је умро за непуна два месеца. А и кад их, неизлечиво болесне, треба ослободити и послати кући, то се чини са свим могућим оградама и препрекама тако, да често смрт није даља од суперарбитрације. 16 новембра 1917. дошла су на добојску станицу три стара босанска војника, које су као неспособне за службу пустили кућама. У четири сата изјутра стигао је с њима воз у Добој, а неколико минута иза тога била су двојица од њих мртва, док је трећи морао бити предан у болницу у Усори. Један од умрлих звао се Мехмед Салкић и био је послат у Добој из Нађи Харшањија са путницом бр 1025, а други Емил Халиловић, послат од одељења транзена из Шиклоша, са путницом бр. 1042. Сјутри дан предата је станичној команди у Добоју лешина војника Салке Делића Хусичића, кога су као неспособна и болесна, без икакве пратње, отпустили из Нађи Харшањија кући. Умро је већ на путу између Дервенте и Добоја. А колико је тек оних, што нису ни послати кућама и оних, који су умирали у свом кревету, у који би једва доспели да се спусте!

Генерал-мајор Хефер издао је 19. септембра 1914. један занимљив службени коминике, у ком је енергично одбио све тврдње, као да „трупе у нашој војсци ове или оне народности нису у рату потпуно одговориле дужности… Према тим тенденциозним извртањима, која на много места рачунају са постојећим непознавањем прилика у монархији, мора се изјавити са свом одлучношћу, да и сада, као у првашња времена, једнодушно стоје, такмичећи се у храбрости, сви народи наше часне монархије у борби, која нам је наметнута, као што каже наша војничка заклетва: против сваког непријатеља, ма ко то био“. Те су речи врло карактеристичне за истинољубивост званичних аустријских саопштења, као и за начин, како се она износе. Јер док се тако трубило пред страним светом о једнодушности аустријске војске, правдали су се, на другој страни, сви прогони и насиља у земљи тим, да су своју дужност заборавили не само, обични становници, него и сами војници. И то не само у Босни и Херцеговини, Далмацији и Срему, него и по Галицији и по Чешкој! Из дописа упућених судовима од врховног команданта надвојводе Фридриха и домобранског министра Георгија види се аутентично, како је ствар била много друкчија него се желело показати и како се наивни разлози, кад читав национални покрет своде на акцију код друштва и које личности. Али зашто се одмах није признавала права истина и пред собом и пред светом? Зашто се само у резерватним актима наводило, како су чешки војници демонстрирајући с муком одвођени на фронту; како су, као 1. децембра 1914. у Прагу, бацали пушке или носили чешке заставе са натписом: „Červenu prapore, toč se jen, toč, muslime do Ruska, nevime, proč“, како је 28. пук премештен у Сегедин. (Dr. Z. V. Tobolka: Prameny současnych dejin českych I, 43-4, 48). Из дописа оперативне војске Nr. 2916 од 5. фебр. 1915. зна се, да су одели 32. домобранског пука пребегли Русима; у допису Nr. 9274 од 20. априла јавља се, да се прашки 28. пук са 1850 људи предао у Карпатима и да је с тога, царском одлуком, та регимента била брисана из војничке листе. Надвојвода Јосиф Фердинанд јавља наредбом од 15. јуна бр. 4049, све из исте године, да је веома непоуздана чешка момчад у пуковима бр. 21, 36 и у домобранском бр. 8 и 12 и да је с Русима у извесном споразуму (Prameny, II, 176-9). Зашто се све то није одмах рекло? Просто зато, да се свет и даље обмањује, да се не да повода другима и главно, да се не покажу и признају прави поводи и узроци, ради којих је све то настало. Јер то је оно, што би за Аустрију и њен режим било најпоразније; јер то је оно, што је и довело до расула.

Нашим се људима није веровало од првог почетка. После проглашења мобилизације, кад су у великом логору према новом музеју у Сарајеву почели да се окупљају људи из околних села, ја сам 27. јула својим очима гледао, како мрцваре Србе сељаке. Тукли су их под ма каквим изговорима. Пијане барабе из вароши и други војнички елементи, неретко и официри, нагонили су ове, који би долазили, да псују Србе, Србију, краља Петра и све друго из реда, и ако би се који устручавао, а често и без тога, био је ударан оним, шта је коме дошло под руку. Тројица су убијена на месту, два пред логором, а један према дуванској фабрици. Овоме је камен потпуно разбио темењачу и ја сам, дошавши нада њ, видео страховито измешане мозак и крв. Имена им никад не могох дознати.

Код четврте босанске регименте, која је имала свој кадер најпре у Карловцу и Загребу, а касније у Ђуру, били су испрва одељени сви Срби од осталих војника, одузето им оружје и онда као радници послати у Беч, да копају шанчеве. Касније, кад су се због великих губитака имале попунити осетне празнине у аустријској војсци, доведени су натраг и одређени на фронту, али увек тако, да би уз једног православног била два иноверца. Одељивање и то мешање вршило се јавно на вежбалишту, при чем, наравно, нису изостајале погрде на Србе ни од официра, ни од војничких другова. Људи су уопште вређани на све могуће начине. Наређивало се, на пример, изрично, да се најтежим вежбама преко читавог дана, на православни Божић и на друге свеце, запосле православци и да то осете као казну, јер припадају том елементу. У „добровољачкој“ школи казнио је на православни Божић поручник Звонимир Прашницки нарочито и све Србе зато, што једном католику нису биле ципеле, које је необучене оставио под креветом, у ставу „мирно“. До 1. марта 1915. српским интелигентима није било дозвољено, да похађају официрске школе, а Србе официре су поразделили по разним мађарским пуковнијама, док су нама доводили Бечлије и Немце. Ови су били унапред препарирани против Срба и с нарочитом су строгошћу поступали против свих, а особито против оних, који би из интернације, затвора или иначе дошли са ознаком г. в., то јест, „политички сумњиви“. Ти су имали поново да поднесу силу мука и понижења сваке врсте.

У седници Царевинског већа од 14. јула 1917. предали су заступници Тусар, Башћински, Стањек и др. Кончи четири истоветна питања поводом једне резерватне наредбе ратног министарства. „По тој се наредби имаде на фронту отпремити она момчад годишта 1870. до 1867. чешке, русинске, румуњске, српске и талијанске народности, која је у залеђу на располагању, а одређена је за стражарску службу“, а има се заменити Немцима и Мађарима. Хтело се, дакле, спасавати свој елеменат систематски, без обзира, како ће се то схватити код осталих племена државе. То је уједно и један доказ равноправности, која је владала у свима врстама аустријске управе.

У осталом, каква се човечност и правда могла тражити од једне војске, чија је Врховна Команда могла да изда овакав проглас: „23.1. 1916. br. III. A. F. K. Zapovednik od A. O. K. Nr. 2918 od 13. I. 1916. Многе изјаве заприсегнутих аустроугарских часника и момчади који су се ослободили из српског заробљеништва дају јасну слику о нечовјечном и нехуманом поступку са нашим ратним заробљеницима у Србији. Војници и часници били су најсуровије псовани и безразложно ударани са шакама и кундацима. Код транспорта заробљеника у Албанији била је издана заповјед да се убије сваки часник и момак који даље не би могао и на путу би заостао; вриједности као и рубље и обућа биле су нашим људима одузете, пошиљке за њих са одијелима, ципелама, гуњевима итд. биле су им већим дијелом од српских часника и чиновника затајиване и продане. Брига за њихову опскрбу била је минимална, заробљеници нису често по више дана добивали ништа да једу, налазили су се у најјаднијем положају а многи су умрли од глади. Са болесницима се поступало са немарном суровошћу. 26.000 људи погинуло је од тифуса, од глади. А. О. К. види се према свему овоме принужденом издати наредбу да се са српским заробљеницима који су употребљени за службу у поља има у оквиру постојећих закона поступати с драконском строгошћу не обазирући се при том ни најмање на хуманитет. Људе се мора тјерати на посао најжешћим средствима евентуално тјелесном казном. Ова заповијед има се примјенити на све српске заробљенике“. (Глас Народа, бр. 15, 1919.).

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top