ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ „ЦРНА КЊИГА“ (9) – ПРОГОНСТВА ГРАЂАНСКИХ ВЛАСТИ, РАТНО СУДСТВО

index-8.jpg
Подели:

У очи оног дела, кад је предан ултиматум Србији (22. јула) почеле су преметачине у многим соколским друштвима Далмације и Босне, а на дан ултиматума и сама затварања појединих личности, не само функционера разних националних установа, него и неких новинара. У Сплиту је распуштен „Хрватски Соко“, а његов тајник др. Б. Г. Анђелиновић затворен, исто као и Нико Бартуловић, уредник Slobode и Оскар Тартаља, уредник Zastave. У Бањој Луци бише затворени Мића Баслаћ, Драго Дакић и мало после Стево Мољевић, одборници „Српског Сокола“. Кад је објављена мобилизација, као за време скадарске кризе 1913. године, распуштена су сва српска друштва у Босни и Херцеговини или им је, у блажим случајевима, обустављено свако деловање. Како су биле разрушене штампарије опозиционих листова за време демонстрација били су већ онда стали Српска Ријеч, Народ и Отаџбина, а после 25. јула забрањени су и престали и сви други српски листови У Босни и Херцеговини осим Истине, српског органа владине странке. Наскоро је, међутим, спречавана да каже извесне преко нужне ствари у обрану народних интереса, престала и она. У Хрватској је исто тако неко време таворио и Нови Србобран, па морао стати, док су многи други листови били изрично забрањени 27. јула, као Српско Коло, Привредник, Slobodna Riječ (социјалистичка), Narodno Jedinstvo, Oslobođenje, Vihor, сви у Загребу; Pravo Naroda у Шиду, Sloboda у Варадину; Svjetlost у Винковцима, Hrvatski Branik у Митровици, Podravska hrvatska straža (после дозвољена) и Napred у Копривици На 10. јула затворена је већ сесија босанског сабора, тобоже да се добију слободне руке према неким Србима посланицима. Сви су опозиционалци, без разлике странака, били затворени као таоци. Исто се догодило и са Србима посланицима у хрватском, угарском и аустриском сабору (председник хрватског сабора др. Богдан Медаковић везан је из Опатије доведен у Загреб) и са многим Хрватима, који су били, ради свога уверења о народном јединству, непоћудни режиму. Од дра А. Тресића-Павичића чули смо, како се при том с њима поступало, и ако је њих све још штитио имунитет. Настало је време, кад су власти могле чинити све, што су хтеле.

С нарочитом енергијом пошло се затим, да се истру све особености српске културе и српског национализма. Одмах су, с даном мобилизације, затворене све српске школе у Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији, а српски учитељи готово бачени на улицу. Зграде су деломично разрушене, деломично узете за војску, а један део је преузела влада за народне опште школе. Још пре забрањена је српска застава. Наредбом од 26. јула изрично су укинуте и крене славе у дотадашњој традицији. Чак је објавом владиног повереника у Сарајеву од 6. августа 1915 забрањено и ношење „србијанске“ шубаре, што има мотиве „без двојбе политичке нарави“.

3. октобра 1914. бр. 25826 забранила је хрватска влада ћирилицу у основним школама. Остала је облигатна само за православне од другог разреда унапред, „поради обуке у науку вјере“. 13. октобра укинута је ћирилица и у средњим школама. У Босни и Херцеговини издата је та наредба тек 11. новембра 1915.; њом је ћирилица била потпуно искључена из службеног саобраћаја. Наредбом хрватске владе од 5. новембра 1914., бр. 28428, замењен је дотадашњи назив матерњег језика „хрватски или српски“ у само „хрватски“. Најзад је 3. јануара 1915. банском наредбом, бр. 8422, укинута ћирилица код свих земаљских области и уреда.

У Босни и Херцеговини почело се и са затварањем државних школа, које властима ради ђачког духа у њима, беху непоћудне. Закључком заједничког министарства финансија од 3. септембра 1914., бр. 968, затворене су на годину дана гимназије у Мостару и у Тузли, и то „ради непрестаних ђачких немира и изгреда, па чак и жалостних појава антидинастичких и антимонархијских, које су особито у задњој години избиле на јаву“. „Сваки ће прави пријатељ свога народа и своје државе“ вели се тамо „одобрити ове мјере, јер је кудикамо боље, да и немамо средњих школа, него да нам из њих излазе безначајници, душмани јавнога реда и мира, зло и несрећа по своје родитеље и по своју земљу“.

Са сличним образложењем распуштен је 6. фебруара 1915. и босански сабор. Једном наредбом зај, министарства финансија од 22. октобра 1915., бр. 1102, босанској влади беше, истина, стављено у дужност, да образује неко „савјетовно повјеренство“, „које, састављено од искусних, у прилике земље упућених људи, стоји уз земаљског поглавара као савјетовни орган за важна питања управе“, али је босанска влада ту наредбу пренебрегла и оставила неиспуњену све до 1917. године. Није хтела, да има у тим временима никакве, ма и узгредне, контроле уза се. Кад је 1917. питање босанског сабора постало врло актуелно влада се сетила те наредбе и нудила је то поверенство као замену за сабор, што је било једногласно одбијено, јер нико није желио да се сматра помагачем у изигравању и излучивању устава у земљи.

Власти су се биле особито окомиле на народну интелигенцију, посебно на свештенике и учитеље. Мало је било и других, који су били поштеђени од таоштва и интернације, као и касније од затвора. Сам поглавар земље, Стјеран Саркотић, рекао је у свом јавном говору 12. фебруара 1915. бањалучком митрополиту Василију Поповићу: „Свештенство, позвано да негује душу народа, отровало је ту душу, а учитељство, коме је било поверено васпитање духа, тај дух. Ја поздрављам народ, и ако истина и на тај народ пада сад одговорност за оно, што се догодило, али су ипак главни кривци они, који су народ завели, свештеници и учитеља“. (Bosn. Post, бр. 40.). У 251. бр. полузванична Bosnische Post, поводом бањалучког процеса, развила је ту мисао још шире. „Велики део српске интелигенције седи данас на оптуженичкој клупи. Људи, који су за своју домовину могли учинити неизмерно много, да су своје способности употребили зато да зидају место да разарају. Они су тражили спас и напредак свог народа у његову револуционирању место да приведу позитивном послу снаге што у њему дремају. Они су тешки злочинци као велеиздајници према монархији, којој припадају, а још тежи злочинци према властитом народу… Свештеници и учитељи, лекари и адвоката, па чак млади суци и чиновници беху, који свој утицај на народ ставише у службу својим велеиздајничким циљевима. Под маском народних пријатеља и културног подизања својих сународника они су систематски тровали народ и направили га велеиздајницима и бескућницима“.

Против свих српских организација већег значаја почели су одмах политички и судски прогони. Хтело се под сваку сену доказати, да је српски национализам у Аустро-Угарској импортиран из Србије, да је настао свесном агитацијом и да га, према том, као опасна по државу треба спречавати свима средствима. У оптужници државног одветништва у Бањој Луци у великој велеиздајничкој парници против Васиља Грђића и другова нарочито се устало против свих оних, који су себи стављали у дужност, да у народу јачају народну свест, и то се образлаже просто овако: „Српска народна свијест! Ријеч, која велику улогу игра у српској пропаганди, јер се овдје и у разним другим згодама толико истиче, и добила је такав садржај и опсег, да се с њом морамо потање забавити, како би се исправно сватиле неке појаве у великосрпској пропаганди. У појму те ријечи лежи сав програм. Српска народна свијест, коју треба свакако јачати, идеја је заједнице свих Срба, коју треба остварити помоћу самосталне краљевине Србије, српског Пијемонта. Том идејом мора бити прожет сваки Србин и за њу уложити сав свој рад. То треба да буде циљ сваког појединца, а и цијелог друштва“. (Стр. 30.) Тако су се хотимице мешали појмови радикалног национализма са чисто теоретским питањем развијања народне свести, са тврдом намером, да се ово друго осумњичи првим и тако онемогући сваки такав рад у народу. То је била стара метода сумњичења у политичкој потреби врло радо примењивана из Беча преко својих људи. Овог су је пута проводили франковци. Занимљиво је, у тој идеологији, сравнити доњи став споменуте оптужнице са образложењем укидања савеза српских Земљорадничких Задруга у Хрватској, које је издано од судбеног стола 15. маја 1915. бр. 13229. У њему се вели: „Iz pisanja „Privrednika“jasno se razabire, da je savez srbskih zemljoradničkih zadruga već od prvog početka svog djelovanja razvijao svoju agitatornu djelatnost u pravcu velikosrbske propagande među svojim zadrugarima, prikrivenim načinom i raznim pravcima. Širi i goji među pučanstvom grčkoistočne vjere nastanjenim u kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji putem raznih pjesama, koje su unešene iz Srbije u raznim člancima srbsku poviest, redovito i isključivo o svim događajima, koji govore o seobi Srba, o bivšem srbskom carstvu, o caru Dušanu, caru Lazaru, Devet Jugovića, o boju na Kosovu i u obće o junacima, koji su bili znameniti u radu za veliku Srbiju, te poziva narod, da se ugleda u primjer tih junaka, znamenitih Srba, kao svojih nacionalnih ideala, koji su radili na uskrišanju Dušanovog carstva, za veliku Srbiju. Ovim djelovanjem nastoji ta zadruga, da preko ovog svog organa „Privrednika“, probuđuje među svojim zadrugarima svjest, te ih odgoji za misao, da se smatraju sastavnim dijelom jedinstvenog srbskog naroda, koji nazivaju „celokupno Srbstvo“ i da se svaki pojedinac grčkoistočne vjeroispoviesti u ovim kraljevinama smatra istovjetnim sa onim u Srbiji“. На 1634 стр. оптужнице бањалучке налазе се ове речи: „Донашањем разних пјесама као и писањем чланака, који се истичу својом тенденциозношћу, упознавао се српски живаљ ових земаља (Босне и Херцеговине) са српском повјести особито са оним догађајима, који говоре о бившем српском царству, о цару Душану, Лазару, о српским јунацима, Краљевићу Марку, о боју на Косову као и о другим изразитијим личностима, које су се истакле у раду за велику Србију, које су се бориле за јединство српског народа и за ускрисење Душановог царства, те се онда особито наглашава, које су земље припадале Душановом царству, које још нису ослобођене, и у којим земљама живи српски живаљ. Тиме се је међу српским живљем ширила и његовала мисао, да су и они саставни дио јединственог српског народа и да се сваки Србин сматра истоветним са оним из краљевине Србије“.

Суд се у Босни и Херцеговини дао потпуно у службу антисрпске политике и дуг низ процеса јасно сведочи, у ком се духу расправљало и како се судило у њима. Ми ћемо један део њих приказати у овом прегледу.

Код окружног суда у Сарајеву осушена је 26. јуна 1915. др Стака Бокоњић на две недеље затвора без признања олакшица за политичке кривце с тога, што је писала свом брату Бранку Чубриловићу у Бању Луку, да им је брат Вељко, који је био обешен ради судеоништва у атентату на Франца Фердинанда, „био јунак и мирно умро“. Врховни суд повисио је одлуком од 1. октобра 1915. ту казну на шест недеља. У осуди се наиме узело, да је она тим речима славила и само дело покојниково: „Kad se uzme na um, da to piљe sestra veleizdajnikova, koju svjedodžba o njezinom ponašanju u političkom pogledu prikazuje u vrlo nepovoljnom svjetlu i koja sama priznaje, da je bila predsjednica ženskog antialkoholnog društva „Pobratimstva“, te potpomažući član „Srpskog Sokola“, a političke tendencije ovih društava su i u javnosti iz dosad provedenih veleizdajničkih parnica dobro poznate, da nije teško ni motiva djelu, koje se optuženoj u grijeh upisuje“. А ипак, у тој истој осуди њој се одричу права за политичке кажњенике, и ако се тако изрично наводе политички мотиви за то дело и ако су њен брат и остали атентатори били суђени ради велеиздаје, а не ради уморства. То одбијање образлаже се тим, јер „nije hvalila koji politički zločin, već kako to prima i presudni sud zločin umorstva“. (Отуда бр. 1185.).

Петар Радаковић суђен је на основу § 329 код окружног суда у Бањој Луци 16. августа 1915. ради тога, „љto je prigodom bakljade, koju je društvo „Fadilet“ priredilo Njegovoj Preuzvišenosti poglavaru zemlje (О. Потјореку), kada je publika klicala „Živio“, više puta riječi izgovorio: „Dolje s njime, lane je kasap bio“. 10. октобра 1914. суђен је исто у Бањој Луци Стеван Стијаковић, тежак, на основу § 141 (увреда величанства), што је казао: „Погину ваш мали цар и Спасоја Косић, па неће се земља преврнути, ако су погинули“. Јован Самарџић суђен је по § 142 6. марта 1915. ради неких својих карата писаних његову рођаку Тодору Самарџићу поводом скадарске кризе из 1913. године, дакле ради ствари које су изгубиле сваку актуелност и биле без икакве опасности за ред у држави.

Занимљиве су у том погледу и неке осуде штампаних дела и извесних писаца српских и словенских. Ради велеиздаје заплењене су Песме Војислава Илића, јер „у пјесмама упозорује писац на сјајну прошлост Србије и на њезину пропаст, као и на то, да се дијелови српског народа, што су под управом аустроугарске монархије, налазе у ропству, па да их треба ослободити и да ће се то постићи на тај начин, што ће се најприје ширити међу народом идеја слободе и мржње на тиране т. ј. против управе аустроугарске монархије, а онда да се доћи до тога, да се потлачени народ сам прихватити за бритки мач, осветити се тиранима и извојевати слободу, јер да садашњост додуше служи тиранима, али да суди само будућност, а та да припада народима“. Осуда је изречена 3. априла 1915. Пресудом сарајевског окружног суда од 15. октобра 1914. „proglaљen je propalim“. Толстојев спис у преводу Ј. Максимовића О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији. Ту се Толстој бави „isključivo aneksijom Bosne i Hercegovine austrougarskoj monarhiji, te tokom čitavog razlaganja, osobito pak na stranama 7, 8, 9, 13 i 14 ističe, da je prisvojenje tih zemalja podjarmljivanje, otimačina i grubo nasilje. Uz to neopisivim pogrdama i porugama nastoji razdražiti na prezir i mržnju protiv te aneksije, protiv pripadnosti Bosne i Hercegovine austrougarskoj monarhiji. U razlaganju, kako bi se takovom podjarmljivanju i nasilju moglo doskočiti, i kako bi se mogle uništiti sve smetnje i poteškoće u Bosni, poziva, potiče i nastoji zavesti na neposlušnost i otpor protiv zakona o obrani i protiv naredaba što važe na području Bosne i Hercegovine“.

Колико се водило обзира о људском поносу и о сталешком достојанству појединих лица види се добро из ове белешке, коју је 6. новембра 1914. донео Hrvatski Dnevnik: „Riљćanski popovi. Kako nam očevidci pripovijedaju, sinoć su brodskim vlakom dovedena ovamo tri rišćanska popa. Koji su to do ovaj čas nijesmo mogli saznati. No morali su nešto grubo počiniti, jer su im osim ruku bile svezane i noge“. А како се поступало с људима „иначе сведочи овај случај 9. августа 1914. затворени су Игњат и Ђоко Гудељ у Покрајчићима (кот. Требиње), а у исти им је мах, према судском спису 30/14 Требиње, запаљена и кућа. Велимир Мандић прича да је сам видео, како су у сарајевској полицији тукли атентатора Недељка Чабриновића. Сам шеф полиције Виктор Ивасиук „несретном човеку клекао на прса, једном га руком ухватио за грло, док му другом слаже апашке боксере у слабине и дере одело“. („Босна у ланцима“, 27.). За друге казује ово: „Нас мучише жеђу, а оне у дворишту гледањем у зажарено летно сунце по цео дан. Неким опет правише оловком тачке у зиду, у које морадоше јадни људи гледати све дотле, док их не би вртоглавица ухватила, а тад би их дизали, тукли, и опет силили на гледање у тачку или сунце. У соби, у којој сам био ја, беху сами „велеиздајници“. Пандури би доводили међу нас пјану градску факинажу да нас терорише и изултира. И факинажа би нас уз псовку српске мајке, цркве, крене славе и т. д. злостављала под заштитом полицијских револвера. Једнога дана убацише међу нас пјана неког муслимана. Чим уђе залети се међу нас и псујући нам све што је знао удари шофера неког песницом у прса таковом силом, да се овај на земљу срушио. Кад је један од нас проти томе иступио тргоше „витешки“ пандури сабљетине и замало те не попрскаше тамницу крвљу нашом“. (Сп. д., 38.).

За начин босанског судовања за време рата врло је карактеристичан овај случај. Два муслиманска момка, Милош Врабац и Мехмед Соколовић из Кута, срету једног дана, крајем 1914., сељака Димитрију Гољана из Долине (кот. Рогатица). Задрже га, наравно, одмах и огласивши га за комиту тражаху од њега, да им се тобоже легитимира. Човек је тај доиста био у војној служби у залеђини и показао им о том чак и писмену потврду. Та овима није требала. Пошто су га оборили на земљу и испребијали вежу му руке својим шалом и затраже, да њима даде све паре што има уза се. Одузеше му сав новац (20 круна) и једне опанке из торбе и онда га оставише на ледини. Гољан пријави ствар жандарима и умре после шест недеља. На суду, у Сарајеву, 15. марта 1915., бише оба момка осуђена само по четири месеца затвора и та неправедно блага осуда мотивисана је „општом узбуђеношћу због рата“. „Чињеница, да су комите доиста упале у земљу и у завичају оптужених вршили многобројне грозоте, оправдава њихову узбуђеност, у коју су дошли, кад су угледали њима сумњивог Србина где се упутио у њихово село“. Та је „узбуђеност“ оправдање за најобичнију пљачку, а, занимљиво, ниједном се није узимала у обзир, кад се радило о оптуженим Србима. Овде је очита тенденција, да се судски заштити једно подло злочинство учињено против Срба као грађана апсолутно ниже врсте. Расправу је водио судски саветник Др. Мајер Хофман.

Још је карактеристичнији овај случај. 6. фебруара 1917. почела је у Сарајеву расправа против Радомира Бањца из Лешнице у Србији, србијанског поданика, ради – велеиздаје. Био је тужен, да су код њега ноћили Принцип и Грабеж, да их је он довео до Дрине, био у споразуму са српским властима и радио по интенцијама „Народне Обране“. Све кад би то било тако, – а и ту се имало много изменити може ли један ту!) поданик, за дело чињено у својој земљи и под својом владом, бити суђен и осуђен ради велеиздаје?

А Бањац је тако осуђен, по § 112, на 12 година тешке тамнице.

Земаљска Влада својом наредбом од 9. јула 1914. бр. 5544., обавестила је све политичке власти у земљи, да постоји извесна националистичко-револуционарна омладинска организација и да с тога треба провести тачне извиде. 25. јула, наредбом бр. 6558, саопштила је и имена неких ђака из те организације и тражила, да се изведу код њих кућне преметачине, да се позатварају и предају суду. „Проти онима испод 14 година одступила је влада судске списе травничком котарском уреду под бројем 144.314 дне 25. јула 1916. да се полицајно казне, што је котарски уред и учинио, осудивши их по 2 и 3 мјесеца полицајног затвора“. (Jugoslavija, бр. 50,1919.)

12. маја 1915. вођена је у Сарајеву расправа против мостарских ђака гимназиста: Измета Сарића, Обрада Мастиловића, Радмила Грђића, Милосава Грђића, Чедомира Митриновића, Богољуба Братића, Влајка Лалића и Алексе Мисите и занатлија Чедомира Додера и Дејана Павића. Оптужени су били ради „великосрпске пропаганде“ вођене у својој организацији Српске ђачке омладине тим, „што ће по свој Босни и Херцеговини приређивати с предавањима спојене концерте“ у корист друштва Просвјете! Циљ тих предавања је развијати српску националну мисао и „изазивати на мржњу и презир против државноправног положаја Босне и Херцеговине према Аустро-Угарској монархији“. Суд, под председништвом дра Мајера Хофмана, осудио је на основу § 142 Мастиловића, Радмила Грђића и Лалића на годину дана; Сарића, Милосава Грђића, Митриновића, Братића и Миситу на 10 месеци, а Додера и Павића на месец дана затвора. 11. јуна 1915. суђен је Алија Драчо из Мостара ради судеоништва у велеиздаји, § 114, што није пријавио суду један састав Хасана Репца, у ком се тежи за национализирањем муслимана у српском духу и за стварањем Велике Србије. Драчо је осуђен на две и по године тешке тамнице. 14. јуна исте године почела је расправа против сарајевских ђака у Травнику исто ради њихове организације „српско-хрватске националистичке омладине“, која да је тежила за културним и политичким уједињењем свих Јужних Словена уједну самосталну државу. Узор им је било београдско „Народно уједињење“. Кажњени су књижевник Боривој Јевтић са три године; Бранко Кебељић са две и по године, са по две године Камено Милошевић, Садулах Никшић, Хамдија Никшић, Виктор Рупчић и Мирко Кус; по једну и по годину Милан Прица, Максим Протић, Ђуро Бањац, Радослав Семиз и Момчило Мичетановић. Ради сличне организације били су оптужени и ђаци у Бањој Луци али савестан суд није нашао никакве стварне кривице у читавој акцији и решио их је оптужбе. Врховни Суд поништио је ту осуду и наредио нову расправу у Травнику. На тој је, исто по § 142, осуђен директор Др Коста Крзмановић са четири месеца затвора, што није ствар пријавио суду и ђак Богдан Јаракула са годину дана. 13 септембра 1915. почео је у Бихаћу процес противу тузланских ђака и професора. За једне од њих, према признаку, тврдило се, да су као чланови „Народне Обране“ основали у Тузли тајну ђачку организацију револуционарног карактера, а други су тужени да су свесно пришли том друштву пристајући уз његов програм. Осим тог злочинства тужени су неки од њих и с тога, што су 7. априла 1912., пре три године, бунили ред и мир, прешавши у Зворник, на једном ђачком излету, и певајући тамо химну краља Петра, „Србијанци и Босанци“, и „Орао кликће“. Осуђен је Тодор Илић на смрт, Младен Стојановић на 16, Стеван Бабић на 15, Војислав Васиљевић на 14, Божидар Томић на 13, Марко Илић на 12, Сретен Стојановић на 10 година, сви на основу § 111. Ради сукривње у велеиздаји, по § 114, осуђени су на пет и по година Љубо Тодоровић, Бранко Јузбашић, Обрад Мићић, Љубомир Ранков и Никифор Тодић; на четири и по године Јован Зечевић; на 4 Вид Гаковић; на три и по Драго Мађер; на 3 Алија Симиговић; на две и по Алојзије Будимир, Светолик Милишић, Лазар Кладар, Захарија Зарић, Раде Старовић, Јефтимир Тангић, Драго Станишић, Петар Јовановић, Бранко Видовић, Милош Илић и Гајо Јовановић. По § 142 осуђен је Мустафа Беглић на 15 месеци; учитељ трговачке школе Адем Бисе на 11, директор исте школе Петар Милетић на 10 и гимназијски професор Вељко Вујасиновић на 10 месеци.

Прва велеиздајничка парница повела се у Сарајеву 12. октобра 1914. против учесника у атентату на надвојводу Фрању Фердинанда и Софију Хоенберг. Оптужени су били Гавро Принцип, од чијих су танета погинули, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Данило Илић, Иво Крањчевић, Лазар Ђукић, Вељко Чубриловић, Митар Керовић, Неђо Керовић, Јово Керовић, Благоје Керовић, Цвијан Степановић, Михајло Јовановић, Бранко Загорац, Марко Перин, Никола Форкапић, Обрен Калембер, Мићо Мићић, Јаков Миловић, Обрен Милошевић, Иван Момчиновић, Фрањо Садило, Ангела Садило. Атентат, вели се у оптужници, „није само лична трагедија, него је један политички догађај првога реда“. Мотиви су му били идејни, а не лични и с тога се читаво дело не може квалификовати као просто уморство. Атентатори су хтели онемогућавати реорганизацију монархије, како је замишљао Фрањо Фердинанд, јер би обновљена Аустро-Угарска била јача и по том опаснија за великосрпске циљеве, за којима су они ишли. „Великосрпска пропаганда, српска завјетна мисао, укорјенила и раширила се је у свим слојевима пучанства на начин, да је она постала опћенита и с тога је недвојбено била позната свима окривљенима, премда су Керовићи, Милошевић, Цвијан Стјепановић и Мићић само тежаци“. Свестан свог идеала и дела Принцип је на расправи изјавио, „da se ne kaje za svoje čini, da nije zločinac jer da je htio samo zlo da ostrani… Austriju je mrzio, jer je držao, da od Austrije može južnim Slavenima doći samo zlo. Stoga je on i zaključio s Čabrinovićem, te kasnije i s Grabežom. da ubije prijestolonasljednika Franju Ferdinanda, kojega je držao najvećom pogibelji za ideju ujedinjenja Srba i u opće južnih Slavena pod srpskim vodstvom“. (Hrv Dnevnik, бр. 276.) Осуђени су били овако: Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж као малолетни са по 20 година тешке тамнице; Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Мишко Јовановић и Јаков Миловић на смрт на вешалима; на 16 година Васо Чубриловић, на 13 Цветко Поповић, на 10 Лазар Ђукић и Иво Крањчевић; на доживотну тамницу Митар Керовић; на три године Бранко Загорац и Марко Перин; на седам година Цвијан Стјепановић. Остали су били ослобођени. 3. фебруара 1915. обешени су Данило Илић, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић. Први је обешен Чубриловић. Показао се као јунак и свестан своје жртве. „Вешалима је пришао сигурним ходом, скинуо је сам овратник и кравату и дао се мирно везати. Хтео је нешто рећи, али није доспео, јер је добошар ударио у бубањ, и у исти час му крвник бацио узицу око врата“. Други је био Јовановић, узбуђен и уздрхтао, али прибран. И њему је реч пресекао добошар ударио у бубањ и у исти час му крвник бацио узицу око врата“. Илић је био „резигниран, готово би се могло рећи апатичан“. (Bosnische Post, бр. 27.). Извештач Hrvatske, међутим, јавља, да је Чубриловић под вешалима кликнуо: „С богом, живио народ, живио…“, и да су у тај мах ударили бубњеви, а он је већ имао конопац око врата“. И Јовановић је под вешалима узвикнуо: „Живио народ!“ (бр. 978.)

Остали, који су одведени у разне тамнице, почеше наскоро умирати један за другим. Брзо иза осуде умро је у Сарајеву 1914. Марко Перин; 26. јануара 1916. умро је Недељко Чабриновић у Терезијенштату; 22. марта 1916. Недо Керовић у Мелерсдорфу; у октобру је завршио Трифко Грабеж у Терезијенштату; у лудници у Прагу умро је крајем априла 1917. Лазар Ђукић; 29. априла 1918. умро је у Терезијенштату Гаврило Принцип.

Најзанимљивија је свакако велеиздајничка парница у Бањој Луци, која је почела 3. новембра 1915., а завршила 16. марта 1916. године. У њој је било 156 оптуженика све на основу § 111, т. ј. ради велеиздаје и сви, осим тројице непунолетних, предложени на смрт. Оптужени су били Васиљ Грђић, Др. Саво Љубибратић, Коста Гњатић, Драго Урошевић, Неђељко Зарић, Матија Поповић, Бошко Чапрић, Петар Милошевић, Јово Павловић, Јован Лукић, Душан Лукић, Ђорђо Дакић, Коста Божић, Илија Лазић, Светозар Зрнић, Атанасије Крстић, Михајло Савић, наредник, Мирко Максимовић, Димшо Ђокановић, Тошо Бејатовић Милошев, Анте Трифковић, Андрија Урошевић, Јован Ерић, Јаков Ерић, Матија Миладиновић, Јован Калдесић, Јаков Млађеновић-Милојчић, Тодор Бејатовић Савин, Павле Бејатовић, Гајо Давидовић, Радован Недељковић, Продан Петковић, Пајо Васић, Станоје Зарић, Ђуро Радетић, Арсен Крстић, Љубо Ковачевић, Данило Аћимовић, Мирко Томовић, Стево Томковић, Милан Јовановић, Ђокан Ђорђић, Максим Ђурковић, Никола Јовановић Стојан Савић, Ристо Стефановић, Драгица Видаковић, Даринка Малић, Владимир Малић, Тимотије Савић, Михајло Савић, свештеник, Неђо Михајловић, Давид Савић Сава Савић, Радивој Ђурановић, Јован Симић, молер, Јован Перенчевић, Вићентије Савић, Бранко Чубриловић, Рајко Милановић, Ђоко Николић, Милан Кљајић, Пајко Марковић, Павле Катанић, Михајло Хаџи-Стевић, Михајло Васић, Милоје Топаловић, Јово Банђур, Милан Мајсторовић Ристо Барњаковић, Ђорђо Михајловић, Др. Ристо Јеремић Др. Васиљ Рундо, Ђуро Остојић, Др. Војислав Кецмановић Др. Јован Симић, Цвијетан Бобар, Мићо Мићић, Јевто Јефтић, Стеван Николић, Тошо Станчић, Сава Чуповић, Милутин Јовановић, Јосиф Симић, Гавро Гаврић, Божо Радуловић, Спасоје Буквић, Захарије Спахић.. Атанасије Косорић, Димитрије Јевђевић. Васо Косорић, Симо Беговић, Милан Обрадовић, Недјељко Вукадин, Коста Вукадин, Алекса Митровић, Ђорђо Дујановић, Чедомир Јелић. Павле Убавић, Дамјан Плавшић, Јован Обрадовић, Павле Кујунџић, Владимир Кујунџић, Симо Ковачевић, Коста Крајшумовић, Симо Пушкаревић, Драгољуб Кесић, Самојило Дабић, Др. Симо Поповић, Шпиро Солдо, Васо Медан, Божидар Зечевић, Светозар Зечевић, Марко Поповић, Јефто Дучић, Благоје Милошевић, Ђорђо Обрадовић, Ристо Ковачевић, Чедо Милић и Петар Билбија сви ради веза са „Народном Обраном“ као њени повереници. Затим Симо Мирковић и др. Владимир Ђоровић ради деловања у друштву „Просвети“; најзад Др. Војислав Бесаровић, Стеван Жакула, Јово Поповић, Атанасије Шола, Љубомир Мијатовић, Васиљ Стојановић, Тодор Васиљевић, Драгутин Дакић, Мића Баслаћ, Стево Мољевић, Богдан Јованић, Јосиф Плавшић, Мирко Вукојевић, Васо Дроца, Јефто Петровић, Илија Шакота, Милош Ђуран, Душан Суботић, Лазар Спасоје Баврљић, Светозар Суботић, Петар Јовановић, Јово Васиљевић, Душан Богуновић, Вељко Јовичић, Богдан Јаракула, Мирко Бајић, Вељко Вујасиновић, Др. Васо Глушац, Петар Божић, Божидар Томић и Вукашин Бабуновић ради рада у Соколству и Побратимству. Од тога је било 19 свештеника, 14 учитеља, 5 професора, 2 лекара, 2 инжињера, 1 адвокат, 12 приватних чиновника, 32 трговца и трговачка помоћника, 6 гостионичара, 13 занатлија, 8 државних чиновника, 12 ђака, 26 тежака и 2 даме. Још пре оптужнице умро је у бањалучком затвору у истрази судски вежбеник Коста Јевтић; за време расправе умрли су Јово Павловић, Јаков Ерић, Ристо Барњаковић и Драгољуб Кесић. Због болести је из расправе био излучен Мићо Мићић, а ради тога, што је ради велеиздаје био кажњен у Бихаћу, Божидар Томић. Расправу је водио Коломан Милец и пл. Драскоц као преседник, а као вотанти су суделовали Јулије Ансион и Др. Мајер Хофман. Оптужбу су заступали за „Народну Обрану“ Др. Вилим Кенинг, а за друштва Жига Пинтер, док су оптуженичке бранили Данило Димовић, др. Владо Андрић и Јосип Соукал. Осуда донесена је 22. априла 1916. лицем уочи православног Васкресенија. По тој осуди суђени су били на смрт на вешалима с примедбом да се вешају по овом реду: Милутин Јовановић, Петар Билбија, Чедо Милић, Димшо Ђокановић, Михајло Савић, наредник, Милан Петковић, Симо Беговић, Димитрије Јевђевић, Радивој Ђурановић, Ђорђо Дакић, Бошко Чапрић, Мирко Томовић, Алекса Јакшић, Матија Поповић, Коста Гњатић, Васиљ Грђић. На 20 година (код Врховног Суда снижено на 18) суђен је Арсен Крстић; на 18: Петар Милошевић, Андрија Урошевић, Саво Чуповић, Др. Војислав Бесаровић. Урошевићу код Врх. Суда снижено на 16, а Бесаровићу на 15 година. На 16 година суђени: Коста Божић, Светозар Зрнић, Тошо Бејатовић Данило Аћимовић, Никола Јовановић, Васо Косорић; на 15: Драго Урошевић, Неђељко Зарић, Љубо Ковачевић Тимотије Савић, Пајко Марковић, Тошо Станчић, Атанасије Косорић; по 14: Јован Симић, молер, Бранко Чубриловић, Матија Миладиновић, Максим Ђурковић, Владимир Малић, Ђорђо Дујановић; по 12 година: Јово Перенчевић Јосиф Симић, Атанасије Шола, Јефто Дучић, Јован Ерић Јаков Ерић, Милан Јовановић, Јевто Јефтић, Божо Радуловић, Неђељко Вукадин, Симо Ковачевић, Божидар Зечевић, Душан Суботић, Ристо Стефановић (овом Врх. Суд смањио на 10 година); на 10. Јово Банђур, Стеван Николић, Јован Поповић, Љубомир Мијатовић, Драгутин Дакић, Петар Божић, Вукашин Бабуновић, Симо Мирковић, Атанасије Крстић, Ђоко Николић, Милан Мајсторовић, Ђорђо Михајловић, Милош Ђуран, на 8: Стево Томковић, Рајко Милановић, Милан Кљајић, Ђокан Ђорђић, Душан Богуновић, Јован Калдесић, Душан Лукић (овом задњем Врх. Суд снизио на 7); на 7: Вићентије Савић; на 6: Чедомир Јелић, Васо Медан, Ђорђо Обрадовић, Јован Лукић (овом снижено на 5), Стеван Жакула (њему Врх. Суд повисио на 10, јер му се узима као отежавајуће „Интензивнији рад у Соколским друштвима“); на 5: Јаков Млађеновић-Милојчић, Гајо Давидовић, Милан Обрадовић, др. Војислав Кецмановић, Коста Вукадин, др. Јово Симић (снижено му на 4), Даринка Малић (њој повишено на 6), Владимир Ћоровић (Врх. Суд повисио му на 8 година ради „интензивнијег рада у друштву „Просвети“), Вељко Вујасиновић (повишено на 7), Илија Шакота (повишено на 6), Самојило Дабић, Шпиро Солдо, Цвијетан Бобар (њему снижено на 4); на 3: др. Ристо Јеремић и др. Васиљ Рундо (њему повишено на 5 година); на 2 године: Лазар Спасоје Баврљић и Петар Јојиновић. Остали су у „помањкању доказа“ били решени оптужбе. О том огромном пронесу и о свему што је с њим у вези изнећемо овде нешто више података, јер ће они бити врло карактеристични за дух, који је владао у владиним и судбеним круговима и јер су уопште од значаја за просуђивање босанске правде.

Сводећи читаву српску идеологију на утицај „Народне Обране“ и сваки покрет као директно упућен одатле, и оптужница и Суд упадали су уједну комичну ситуацију, да траже и изналазе везе, где их је већ хронолошки немогуће утврдити. „Народна Обрана“ постала је, као што се зна, поводом анексије и организирала се истом током 1909. године; културно просветно друштво „Просвјета“ основано је 1902. Ипак, оптужница тврди, да је по интенцијама „Народне Одбране“ „било уређено и дјеловање српских друштава у Босни и Херцеговини, и овдје је створена централа по узору „Народне Обране“, а то је „културно“ друштво „Просвјета“ у Сарајеву“ (стр. 31.). Схватајући ствар тако оптужница наглашава, да се „не може узети, да је настојање како би се официјелно признао „српски“ језик, „српска“ религија и „српска“ застава, ишло само за очувањем српске особности или народности, која није ни сједне стране порицана, већ се мора сматрати, да је то било главно средство, како би се реализовале на велико основане и у најмање танчине прорачунате великосрпске пропаганде“ (стр. 31.). То место је преузела и осуда на стр. 71. Ствар је, међутим, намерно лажно приказана. У Босни се ми никад нисмо борили за назив „српски“ (службено се језик звао „босански“), него за назив „српскохрватски“ против тог немогућег провинцијског језичног имена. Исто се тако нисмо борили за назив „српска“ религија, него „српскоправославна“ против назива „грчкоисточна“, и то је питање санкцијом наше црквено-просветне аутономије претурено већ 1905. године, дакле и ту пре интенција „Народне Обране“. Питање „српске“ заставе код нас уопште није постојало, јер се она истицала и пре окупације. Значи, дакле, да је суд само изналазио што више момената, да појача свој прогон и прикаже деловање „Народне Обране“ што свестранијим. Из истих разлога, суд је и све политичке процесе у Босни и Херцеговини од 1908. унапред ставио на рачун деловања „Народне Обране“ и на терет бањалучких оптуженика, и ако ни ту већ сама хронологија многих догађаја не допушта такве везе. Тако се, на пример, доводи у везу с „Народном Обраном“ непознат деликт Хрвата Мије Раднића, уредника Radničke Obrane, органа хрватских хришћанских социјалиста, који је већ био осуђен 17. маја 1909. Њега је суд ставио на српски терет само ради имена његова листа и с тога, да утисак деловања „Народне Обране“ изгледа што разгранатији.. Исто тако приказано су и све могуће изјаве, које су чињене током рата, без обзира да ли се оне по свом садржају могу уопште тумачити као дело свесне националистичке пропаганде. У Бањој Луци био је 16. септембра 1914. осуђен тежак Петар Ристић, који је рекао ове речи, „у духу „Народне Обране““: „У Шваба нема више пара, једнога смо смакли па ћемо и онога смакнути, кроз 20 дана ће доћи краљ Петар у Босну, да просуди: имамо само два цара, и то Султан и краљ Петар“. Је ли могуће видети деловање „Народне Обране“ у том облику; је ли то имало вероватно? Или какве везе има напред споменута осуда с „Народном Обраном“ и са бањалучком оптужницом, коју је изрекао бањалучки суд против Петра Радаковића 16. августа 1915.? Теодор Мијатовић суђен је 24. октобра 1914., што се тужио на нерешено аграрно питање, и то се, исто тако, тумачи као утицај „Народне Обране“. На исти терет стављена су и два муслимана. Осман Хусић и Пашо Османовић-Бекрић, суђена 1909. и 1910., по § 333 и 137, без навода конкретних факата, али чије дело по наводу параграфа не може имати апсолутно никакве везе с „Народном Обраном“ ни са радом српских друштава у Босни и Херцеговини. „Народној Обрани“ приписује се чак и писање и идеологија социјалдемократског органа у Сарајеву, „Гласа Слободе“, најљућег противника националистичке грађанске пропаганде!

За деловање „Просвјете“ оптужница узима, да је „имало политичку позадину: да огоји национално свјесне мужеве“ (стр. 150), а осуда наводи наједном месту (стр. 45), „да Сокол имаде политички значај, док се оснива на националном темељу“. Према том, у вези с оним, што се рекло о народној свести, види се, да је суд сваки национални рад сматрао политичким, не у широком појму политике као јавног деловања, него у много ужем, где се политика изједначује са појмом пропаганде. По том је схватању сваки националистички рад уједно и пропагандистички и као такав одмах и кажњив. С тога се и могло написати о тежаку Анти Трифковићу у оптужници до речи ово: „Према свједоџби истицао се као Србин, што поткрепљује, да је заиста био члан „Народне Обране“ (стр. 90) или као посебан кримен Станоја Зарића, ковача, навести: „истицао се је сваком згодом као национални Србин“ (стр. 97). Владимиру Ћоровићу и у оптужници и у осуди истиче се као посебни карактеристиком, што се оженио у Београду „сестром познатог дра Јована Скерлића“, а завршетак његове осуде наглашава, међу осталим, да „оптуженик јасно показује становиште, да сматра српски народ Босне и Херцеговине као дио српског народа краљевине Србије“ (стр. 285), изводећи одатле закључак, „да му је Петар Карађорђевић краљ, србијанска армија његова“.

Пристрасно, самовољно и несавесно суд је у много случајева очите ствари извртао и тумачио на свој начин. Нетачно тврдећи у почетку, кад је био говор о Соколима, да „код школске омладине нема команде, да се стави и гибање или да стане, да се с једног мјеста крене на друго, да промијени правац ступања, да ступи у врсту, да се разиђе, да промијени врсту и т. д., док се код Сокола све те кретње и пром јене врше по команди једнолично и војнички, како то изискују дисциплина и ред“, он је хтио безуветно доказати, да је српско соколство војнички организирано и то војнички према србијанском правилнику. Кад се на расправи устврдило, да се соколска команда у Босни и Херцеговини разликује од команде србијанске војске, и да су те разлике чињене према искуству у Београду и Загребу, онда, да не би пао главни аргумент оптужбе, суд налази, да „Соколи, увјежбани по овој или оној команди, могу ипак у једном иступу изводити кретње заједно и сложно са србијанским Соколима, који рабе команду Србијанске војске“ (стр. 125). Али, онда су се тако исто могли сложити и хрватски и словенски соколи, јер је споразум уветован не истом командом, која је свуда кратка и отсечна, него истим језиком. Кад су наша антиалкохоличарска побратимска друштва сасвим оправдано наглашавала, да је њихов рад једно средство за пречишћавање средине и за јачање друштвеног морала, суд је из тих речи створио закључак, да је то рад „за одгајање карактера и морала, јачање воље и дисциплине међу друштвеним члановима, што су нужни увјети за бориоце, како су Побратими требали да буду у онај велики час, кад се буде радило за слободу и уједињење народа“ (стр. 128). Нема ли у том закључку више импутирања него солидне дедукције и није ли то уопште више поставка, него закључак?

Расположење суда довољно карактеришу ови ставови. На стр. 23 осуде стоји ово злурадо место: „Пиемонтези трљали су додуше онда руке, упустили се у вратоломију, дакако – како се сад види – за рачун туђих прљавих шпекулација, а посљедица свега је данашњи свјетски рат, гдје је не само „многа мајка“ него гдје су „све српске мајке“ јаукале. Кад је као сведок трговац Нико Батинић из Праче навео, да је гледајући муке таоца из страха пред злостављањем измишљао разне исказе по изричној жељи заповедника војничке страже, надпоручника Шерифа Козмића, суд је, не допуштајући у том правцу апсолутно никаквих доказа, писао о том сведоку овако: „Свједок Батинић прије свега подмеће надпоручнику Козмићу ниски мотив, по ком га је нагнао на признање. Он тврди, да је се Козмић, од како је служио у Прачи (од 1908. год.) дружио само с Муслиманима, а на сваком је кораку показивао своју мржњу на Србе. Још више је на њих замрзио иза балканског рата, а то су осјетили Срби, јер су их Муслимани бојкотирали“ (стр. 63). Јесу ли то подаци такве врсте, који се не дају објективно доказати и није ли суд дужан, да их проведе? То је прво питање. А друго је, како суд може и сме узети тако становиште, вређајући директно сведока, не проверивши његових навода и не давши му могућности да их докаже? је ли то начин за објективно утврђивање истине? У листу „Просвјета“ изишао је један чланак, који је имао овај завршетак: „Кад будемо организовали народне снаге згодном подјелом рада, моћи ћемо одвојено ступати, а заједнички не „тући“, као што је рекао велики њемачки војсковођа Молтке у својој сили, него „бранити се“, како одговара нашем положају“. На тај завршетак суд изводи ову рекриминацију: „Онај, који се брани, треба да и навали, у дефанзиви је и офанзива“ (стр. 136.). Према том „Просвјета“ је тај чланак донела у духу „Народне Обране“, пропагишући организацију с наумом, да је народ војска и дату војску треба спремати за нападај на Аустрију. Ето, како се лако конструише кривица, кад је само добра воља ту, да се она под сваку сену и већ унапред утврди! Така је, ето, била скрупулозност једног окружног босанског суда 1916.

Природна је ствар, да се један суд са тако мало начелних скрупула није устручавао, да се у својој аргументацији послужи и чистом неистином. Да појача оптужбено градиво против друштва „Просвјете“ осуда на стр. 155 тврди, да је то друштво у своје покретне књижице уврстило и неке од владе за Босну забрањене књиге, као Историју Срба и Историју Босне и Херцеговине Ст. Станојевића, Јазавац пред судом П. Кочића, Под Маглом А. Шантића и Календар Просвјету за 1911. и 1912. Међутим, то је проста неистина. Шта више, ове задње три књиге и штампане су у Босни и Херцеговини и прошле ту закон о штампи; нису дакле ни могле бити забрањене. Прве две биле су забрањене 1908., али 1910. биле поново дозвољене. две године пре, него је „Просвјета“ основала своје покретне књижице. Неистина је, исто тако, да је „Просвјета“ својим члановима бесплатно слала лист Трезвеност. Неистина је даље, да је др. Војислав Бесаровић, старешина Соколске Жупе у Босни, био члан главног одбора „Просвјете“ и тако створио личну интимну везу измену обе установе. Суду је то требало, да тако рећи ad oculos докаже узак рад у духу „Народне Обране“ у управи тих друштава помоћу истих лица својих повереника. Кад је против тога стављен приговор, у решидби Врховног Суда, бр. 1122, од 3. фебруара 1917., одговорило се, да у тој ствари не „предлежи“ никакав разлог ништетности, „Јер пресудни суд у том погледу не цитира у рјешитбеним разлозима садржај икакве исправе, Већ се овдје једино ради о закључивању суда, које се извеђа из дотичног у рјешитбеним разлозима изнешеног доказног материјала“. Ствар је баш у том, да суд измишља факат, кога нема ни у једном документу, ни у читавом доказном материјалу и кад ми упозорујемо на то, онда је дужност Врховног Суда, као апелативне инстанције, да тај навод провери, па да првостепени закључак или докаже или поништи. Врховни Суд није смео да се задовољи фразом судачког закључивања тамо, где се пориче истинитост премисе за тај закључак. Он је то ипак учинио, нешто из комодности, карактеристичне за савесност босанског судства, а још више из тежње, да не крњи ауторитета и навода првостепене осуде.

Веома карактеристичан случај како је суд извртао и једнострано и несавесно и недопуштено извесне јасне речи и ставове, да избије из њих капитал за своју поставу, показује ово место: на стр. 40 у осуди се прима као несумњиво доказано, да сама „Народна Одбрана“ у свом јавном извештају из 1911. године Народна Обрана, стр. 90., тврди, да за њу, за „Народну Одбрану“ као друштво, „у Босни и Херцеговини воде борбу“: Просвјета, Земљорадничке Задруге, Читаонице, Побратими (антиалкохолска друштва), пјевачка друштва, Привреда“. На стр. 132. тај се навод у осуди понавља с примедбом, да се из тог места види, „да су Побратимство и Соколство у Босни и Херцеговини заиста радили у смислу друштва „Народне Одбране“ на ослобођењу и уједињењу јужних покрајина аустроугарске монархије“. Три пута тај се навод понавља на стр. 137, 265 и 284, што је очевидан доказ, колико је суду стало да своје тумачење тог места форсира као тачно и као отежавајуће. Међутим, то се место апсолутно нити сме, нити може тако тумачити. Против тога директно говори 70-71. стр. исте брошуре. Ту се дословно каже: „Док су се код нас многи, међу њима и неки угледни учени људи, чудили, како се може назвати Народном Одбраном рад на чувању народног здравља, оснивању Сокола, држању предавања и т. д., дотле појмом и именом Народне Одбране схватају и називају други сви слични рад код своје куће: Немци, Чеси, Пољаци, Словенци и т. д. Речи Народна Одбрана, рад Народне Одбране, борба у Народној Одбрани постале су управо као неки стручни израз за целокупну борбу, коју данас усред мира води приватна инициатива народна за народно одржање, за ојачање народне привреде и просвете, за држање здравља, за очување земље, за одржање материњег језика и т. д.“. На стр. 70-87. исте књиге говори се у том смислу о Народној Одбрани код Чеха, Словенаца, Немаца, Пољака, Хрвата. На стр. 90. чак се вели: „Народна Одбрана Хрвата. Сматрајући Хрвате као нашу рођену браћу, изнијећемо и у овом одељку, где говоримо о борби Срба за границама и борбу Хрвата у њиховој Народној Одбрани“. У таквом контексту истиче се, да и друштво св. Ћирила и Метода ради за Народну Одбрану. Тако се, ето, имао схватити и навод о „Просвети“ и онда и данас и увек. Тим се јасно показивало, да се мисли на рад културних друштава на јачању народне свести, снаге и отпорности у општој борби у утакмици. Може ли се такво место, и после детаљног тумачења, суд схватити и стално подвлачити као директну потврду, да је „Просвета“ радила управо за београдско друштво „Народна Одбрана“? И може ли се за суд, који тако нешто прима као утврђено, рећи да је доличан да доноси осуде (ако је ствар доиста тако разумео) или да је непристрасан?

За културну висину суда и његову објективност необично је карактеристично, да је за њ у осуди један Масарик, „фамозни научник“ (стр. 22), Стојан Новаковић да је човек, који из агитаторске маније даје у Просвјети чланке, који „немају апсолутно никакве културне вриједности“ (стр. 141), а да је Ђорђе Настић капацитет, чије наводе он преноси у целини. Кад је говор о личној кривњи Васиља Грђића, на кога се суд био посебно окомио, онда се узима као истинито сведочанство неког Јове Стојановића, који је тврдио, да је много што шта „чуо причати у гостионици“ о Васиљу Грђићу и његовим везама с „Народном Одбраном“, а кад су га упитали како изгледа, он га је описао сасвим друкчије, него што је у ствари (да има цвикер, црну косу и браду и др.). Суд то његово несигурно причање чак и извињава тумачећи га неприликом и страхом од Васиља Грђића. Али кад Васиљ Грђић, академски грађанин и народни посланик, примети, да је тај човек сумњиве прошлости, да је био затваран и гоњен и да је чуо за њ, да је суделовао при једној крађи, онда од једном суд протестује, што све људи чине само „по чувењу“. Против попа Матије Поповића сведочио је неки Салих Османовић, да је чуо од Јове Момчиловића, а Јово Момчиловић од Паје Јовановића, како је поп Матија у цркви у Дрињачи говорио, да се људи требају заклети „да се одстранимо од Швабе, наш је брат близу и сад ће он ударити на Швабу“, па да у акцији буду сложни. И ако су то порекли и Пајо Јовановић и Јово Момчиловић, Суд је и опет веровао само Салиху Османовићу, не могући узети, даје све то Салих „посве измислио, те да мора, да је Матија Поповић овако или слично народу говорио“ (стр. 187). За попа Драгу Урошевића из Сребренице наводи се у деловодном протоколу Косте Тодоровића, који је служио као главни материјал оптужбе, да је 17. јуна 1911. „у подне дошао“ на састанак у Бајину Башту. Урошевић је тврдио, да је тај дан ручао и ноћио код Срећка Васића и понудио је сведоке да то докаже. Суд је то просто одбио. Јер докаже ли се, да уписи нису тачни, што се по Урошевићевој сигурности чинило несумњивим, онда настаје оправдана сумња у веродостојност тог читавог протокола и његових навода, а према томе долази у питање и читава снага оптужбе. И с тога се није дало ни помислити да се Урошевићу допусти доказ истине. „Све кад би свједоци и потврдили“, вели се тамо, „да је оптуженик тога дана ручао и ноћио код Срећка Васића, није искључено, да је иза ручка до ноћи био у Бајиној Башти, тим прије, јер је у истрази тврдио, да су од другог краја парохије, гдје је тада био, до Дрине 3 сата хода, а Бајина Башта је одмах преко Дрине“. Али како онда с Тодоровићевим наводом, да је Урошевић дошао баш у подне? Врло лако. Узевши, да се „љети може ручати и у 10 сати прије подне“, суд мало даље сматра ту своју претпоставку као готову чињеницу и закључује овако: „Кости Тодоровићу није било стало до тога, да установи сат, кад је Драго Урошевић дошао у Бајину Башту, већ да је с њим тог дана конферисао. С тога је свеједно, да ли је оптуженик дошао у Бајину Башту у 12 сати или 1 сат поподне или и нешто прије или послије“ (стр. 216.). Али шта је, кад оптужени тврди, да уопште није ишао и кад он не узима ни 10, ни 11 сати за ручак, него нормално грађанско доба? Сме ли суд у таквој прилици, са оваквим претпоставкама, директно запречити, да се утврди истинитост навода? Нарочито у случају као што је овај, где се истина у ствари тек има наћи? Како по овом изгледа његова истинољубивост, како правна свест? За Јосифа Симића, ковача, наводи се у истом протоколу, да је 24. септембра 1912. с. к. „испраћен у Београд“. Овај то пориче и позива се, међу другим, и на свог мајстора, да је 1912. био у Маглају. Његов мајстор Рудолф Лебл тврди, да је Симић био код њега, те да је „концем 1912. или почетком 1913.“ отишао. Кад се даје такав навод, онда је најприродније претпоставити, да се одлазак може ставити само у задње недеље 1912. (крај новембра и децембар), које оправдавају то колебање: да ли крај 1912. или почетак 1913. Иначе, човек би био сигуран, да се то догодило баш 1912. Суд, међутим, узима, да би „концем године 1912.“ „могло бити и почетком октобра 1912.“, па узевши онда то „могло би бити“ за доказано закључује, „да је оптужени баш у критично вријеме могао бити у Србији“ (стр. 240). И ето, на основу тих двају погодбених премиса суд онда ствара позитиван закључак о Симићевој кривици! За Лазара Спасоја Баврљића утврђује осуда, да је „на основу исказа свједока Пантелије Стајчића… јавно и пред више људи“ изговорио: „Ми сви побратими морамо бити трезвени и сложни, и ово ће све бити српско, па кад ли, тад ли, овдје мора краљ Петар завладати“ (стр. 301.). И ако је Пантелија Стајчић на расправи тврдио, да Баврљић није тако говорио, и ако се од тога „више људи“ није нашао нико, да то потврди, суд је ипак примио ствар као доказану и осудио човека.

На смрт осуђени спашени су ради опште ситуације, која је настала руском револуцијом и интервенцијом шпањолског краља. За ово постоји потврда у телеграму, који је цар Карло упутио краљу Алфонзу: „Удовољавајући Вашој жељи и искрено радости, да могу вршити право помиловања, укинуо сам шестнајесторици Бошњака смртну казну“ (Hrvatska Riječ, бр. 109, 1917).

Као настанак бањалучког процеса, на основу истог материјала, преведен је судски поступак против Дамјана Ђурице и другова у Сарајеву на расправи започетој 23. октобра 1916. 6. децембра били су осуђени на смрт Проко Јерковић, Михајло и Илија Петровић; на 16 година Дамјан Ђурица и Милан Божић, оба свештеника; на 10 година Милан Ивезић, Игњатије Видовић, Ранко Ранкић и Мићо Мићић; на 8 година Василије Иванић и Војо Панић, сви по § 111. На основу § 114 суђени су на 5 година Илија Кулић и Салих Ћишић; на 3 Милован Ђокић; на 2 Стојан Јуришић, Вид Црнадак, Владимир и Петар Гутеша. По § 142 осушен је на годину дана Алекса Јовановић. Ослобођени су: Јаков Попадић, Симо Николић, Милан Хаџи Вуковић, Милош Томашевић, Јаков Петровић, Никола Поповић, Ђоко Дејић, Коста Јовичић, Васо Ристић, Душан Марјановић., Драгомир Остојић, Гавро Новчић и Ђуро Гаћиповић. У затвору је од те групе умро пре расправе Ибрахим Алајбеговић.

27. фебруара 1917. почела је велеиздајничка парница против Николе Кашиковића, уредника Босанске Виле. Тужен је ради обавештавања о кретању војске, која је преко професора Милорада Павловића у Београду достављао надлежним круговима. Осуђен је на 10 година тешке тамнице. Касније су ради исте ствари суђени његова госпођа Стоја и син Предраг, на расправи 12. јануара 1918., на смрт и после помиловани на 10 година робије. Осуда је гласила да мајка гледа сина како га вешају.

Трећи, већи процес, као завршетак бањалучког, допуњен уз то материјалом ужичког мајора Чеде Поповића, докончао се 19. септембра 1917. године. На смрт је осуђен, али после помилован на робију, као и сви ранији, Радомир Новаковић. На основу § 111 суђен је на 10 година Радомир Блажић; на 8 година Алекса Ђуровић и Милован Стојаковић; на 6 година Цвијан Цвјетковић и Јосип Анђић. По § 114 кажњени су на 5 година Лазар Марковић, на четири и по Милован Зарић, на 4 Перо Марковић. По § 142 добио је Михајло Илић 2 године и Никола Вранић једну и по. Ослобођени су били: Васо Љубојевић, Душан Поповић, Марко Мирковић, Симо Милићевић, Дионисије Сломовић, Јово Миличић, Манојло Илић, Чедомир Бајчетић, Милан Жугић, Станоје Николић, Стојан Бејатовић, Перо Ашкраба, Ђуро Ђорен, Никола Шиљкот; и из првог бањалучког процеса заостали Др. Саво Љубибратић, Ђуро Остојић и Мирко Бајић.

Поступање власти административних и судских не само према оптуженицима, него и према њиховим породицама, било је веома грубо. Кад су оптуженике из бањалучког процеса 3. јуна 1915. њихове сестре и жене дошле да поздраве на железничкој станици, све су биле опкољене од полиције и одведене у затвор, где су их, у најгорим скитничким собама, држали три недеље. Није се имало никаква обзира, што су то биле часне жене, без икакве стварне кривице, и што су многе од њих имале незбринуту кућу и малу децу. Милостиво им се само дозволило, да им се ситна деца могу преко дана донети у затвор, да ту буду подојена! За време расправе председник је врло брутално изгонио оптуженичке даме из суднице и онда им готово свима уопште забранио да присуствују расправи и то без икаква посебна разлога. Једнога дана, кад је државни одветник др. Кениг добио од неког некакву карту, у којој му се претило, преседник је ван себе дао истерати сву српску публику из сале за расправљање и онда у лудим речима стао претити оптуженим ради тога. Кад је бранитељ њихов, Димовић, устао, да одбије те нападаје и да изјави, да оптужени немају никакве везе са том картом, преседник му је одузео реч с мотивацијом, да то не спада на ствар! “ За читаво време расправе један је посебан чиновник, судски саветник Наумовић, обавештавао дневно телефонски владу о току процеса. На што је све при том утицала влада нека покаже овај случај. Чедо Милић био је тешко болестан и лекари изјавише, да је неспособан за расправљање. Сјутра дан иза те лекарске изјаве позвао је шеф административног одсека, барон Колас, здравственог окружног надзорника у Бањој Луци дра Херцмана телефонски на одговорност и строго га укорио ради те сведоџбе. Наравно, да је Милић неколика дана иза тога морао доћи на расправу, камо су га однели у носиљци. Занимљиво је за утицање владе на решидбе суда и овај случај. Пред свима оптуженицима и свом публиком прочитао је преседник суда Сими Мирковићу и Владимиру Ћоровићу, да су суђени на основу § 114, први са пет, а други са две године. После, у тој истој осуди, обојици је читано по други пут, да су суђени на основу § 111, први на десет, а други на пет година. Ствар је била доста јасна и оптуженима саопштена од надзорника затвора Рудолфа Киндига. Прва је осуда била судска, а друга је накнадно донесена, кад је с владе стигао захтев, да заступници „Просвјете“ морају бити кажњени као чисти велеиздајници. Са владе се гонило и то, да се расправа никако не прекида, него „да се, „прошиба“ и без икаква обзира на религиозна осећања толиких свештеника и свих других, води и за време празника. Тако се расправљало на Богојављење, Јовањдан, на Св. Саву и на све друге православне свесе без разлике.

Кад су их 18. септембра 1916. преводили из Бања Луке у Сарајево жандармерија је, са свом могућом бруталношћу, вршила преметачину код истражника, и онда их повезане провела кроз варош до станице псујући најружнијим речима женску публику, већином жене, мајке и сестре, које су их поздрављале, и најзад их, све тако у ланцима, држали на читаву путу.

Најгоре, ипак беше у Зеници. Тамо су осуђенике потпуно измешали са најобичнијим зликовцима убијајући у њима сваку свест достојанства и личне вредности и настојећи свима начинима, да их „направе мекшим од памука“, како је гласила општа парола. Да се потпуно понизе и постану добри грађани друштва“ додељивани су свима редом занати, с којима они нису имали никакве везе и који им ни касније нису имали низашто служити, и систематски су одбијани од послова, који би им могли бити од личне користи или задовољства. Док су у болници обичне убице вршиле дужности болничара и један несвршен гимназиста обављао послове апотекара и лекарског асистента, дотле су кажњени лекари др. Ристо Јеремић и др. Војислав Кецмановић и свршени апотекар Драгутин Дакић морали плести корпе и чистити прљаву ракиту. Директор трговачке академије Стеван Жакула и Васиљ Грђић беху додељени као кројачи; Симо Мирковић, надинжињер и преседник „Просвјете“, као књиговезац; прото Коста Божић, Владимир Ћоровић као резбари; Атанасије Шола, др. Војислав Бесаровић, поп Матија Поповић као корпари и тако и сви други. Уморени, радећи дневно по пуних десет сати, били су истодобно паћени нечистоћом, глађу и суровошћу надгледника. У запрашеним, прљавим собама, са покривачима, у којима се скупило неколико наслага прашине и са сламњачама, у којима је било, изгледа, више прашине него сламе, они за прва три месеца нису никако добили ни сапуна за умивање са изговором, да је сапун скуп. Кад су људи тражили, да могу употребљавати свој сапун, били су одбијени са мотивацијом, да то није дозвољено. У собама где је било 50-55 кажњеника, сви су се морали умити за непун четврт сата, а онда се већ може мислити, колико је то могло бити солидно. Храна је била и недостатна и неукусна. Читава три прва месеца, – у затвору први пут уведено кад су ти осуђеници дошли и само за њих – добивало се само Дванаест и по дека дневно рђавог, са кромпиром мешаног хлеба, а после тога, друга три месеца, 24 деке хлеба од самих мекиња. Храна без масти, нехрањива, састојала се више од текућине, него од тврдих твари, у које су се рачунали и кувана салата и кувани краставци и кравља репа и тикве водењаче! За више од два месеца, из дана у дан, доносила се за вечеру чорба од киселог купуса, која је просто гризла гладну утробу. Последица тога беше опште опадање, слабост и нагло отицање нога и доњих делова тела, што су лекари називали oedema debilitatis, Даља последица беше појачавање болести код свих слабијих организама, нарочито код болесника од туберкулозе, од које је у Зеници умро Бошко Чапрић, а којој су брзо иза пуштања подлегли Јевто Дучић, Драгутин Дакић, Коста Божић и Ђорђо Дујановић. Време се проводило у првим буквалним кафезима од гвожђа, у оделењима, која су била по два метра дуга и висока и по 1,80 метра широка, згрчени на клупама без наслона, не смејући се од студени прислонити на гвоздене стене. У просторијама, где су спавали политички осуђеници, случајно су за сво време тешке зиме 1917. године биле покварене цеви за централно гријање (соба бр. 76) и, наравне, није никако било начина ни да се оне поправе, ни да се „политичари“ преместе, и ако су две велике собе биле празне. А у подруму „стаклене куће“, где су радили преко дана пребирајући мокру и замрзлу ракиту, није се уопште ни могло ложити. Никог се при том није тицало, што је више од половине људи добило тако тешке назебе и јаке катаре Уза све то људе су посебно кињили извесни нарочито би рани стражари, пуни мржње и личне и изазване, не бирајући начине пакости и увреде. Кад је сиротом Ђорђи Дујановићу навалила крв на уста и он заплашен молио да му зовну лекара, говорећи: „Пожурите, умријех“, одговорио му је један надстражар пијано и цинички: „Па умри, пас мање!“Тражити заштиту ради тога била би узалудна ствар. Како је управа казнионице познавала своје људе и нарочито удешавала да баш ти буду у околици политичких осуђеника, најбољи је доказ, да је она имала и нарочитих намера, које је желела тиме постићи.

Докле се било спустило правосуђе у Босни и колико је служило прохтевима политичких власти показује најбоље случај народног посланика Шћепана Грђића. 3. и 4. октобра 1916. водила се код окружног суда у Сарајеву против њега расправа ради овог деликта: „1. U sjednici sabora od 4. svibnja 1914., kad je presjednik dr. Basagić saopćio, da je Njegovo Veličanstvo dobro sa zdravljem, Grđić se nije dignuo, nego je ostao sjedeći 2. Što je na žalobnu sjednicu od 28. lipnja došao u svietlom odielu, pa je, kad su ostali klicali. „Slava“ i „Živio“ razgovarao se i smijao sa Vasiljem Grđićem i drom Nježićem“. Као што се види оба су „деликта“ чињена у јавној саборској седници, где посланике штити имунитет. Ипак, и поред јасне законске одредбе, Грђић је ради тога био осуђен најпре на четрнаест месеци тешке тамнице, а после, одлуком Врховног Суда, на седам. Природно, да му нису дали custodiam honestam, ни никакву посебну пажњу, коју би као политичар иначе заслуживао и морао имати.

У седници пештанског сабора од 23. јула 1917. изнео је хрватски делегат Гвидо Хрељановић тешке оптужбе против босанског судства: „Tamo vlada“, говорио је он потпуно тачно, „sastavlja senate, koji se suditi i љalje kao putnike te senate raznim sudovima u zemlji premda to po zakonu ne bi smelo biti. U Bosni i Hercegovini vrši direktan upliv šef pravosuđa na suce istražitelje, poziva ih k sebi, daje im naloge i upute. Kod najvažnijeg suda u Sarajevu povjerava se vođenje i suđenje sudcima, od kojih je jedan radi nedopuštenih novčanih poslova mnogo puta bio preteriran a drugi radi teškog prestupa stajao skoro pred otpustom iz službe. Takovi suci suditi će kako im se naloži i za to se mogao predsjednik okružnog suda u Sarajevu podičiti, da on može sa svojim sucima osuditi svakog, koga mu samo tuži državni odvjetnik. U Bosni se događa, da isti suci koji su sudili pred najvišim sudom, od vlade budu određeni, da sude u istoj stvari pred prvostepenim sudom. U Bosni se povjerava vođenje istrage sucu, koji je u istoj stvari radio kao državni odvjetnik. U Bosni imade veliki broj političkih osuđenika, medu kojima imade i potpuno nevino osuđenih na najteže kazne. U Bosni postoji za štamparske i političke delikte zakon o custodii honesti, ali ga sudovi nisu upotrebljavali“. (Hrvatska Riječ, бр. 192, 1917.). Сама полузванична Bosnische Post донела је у свом 170. броју од 1917. доста провидну осуду очевидно и одвише упадљиво срозаног правосуђа. „Не треба се спорити“, вели се тамо, „да је код правосуђа задњих година остало још много тога да се пожели и да схватање, којим се при том води управа правде, никако не спада међу најмодерније“.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top