СТАРИ ГРАД САМОБОР

indexдфф.jpg
Подели:

Самобор спада у мањи број великих тврђава у Босни и Херцеговини, са разуђеним и расчлањеним простором као што су Бобовац и Јајце-краљевске пријестонице, Борач – средиште читаве области, те  Кључ на Сани или Бокшевац  – центри својих околина. Стари град Самобор заузима површину већу од једног хектара. Стицајем посебних прилика овај град се развио у центар своје околине.

indexдфф

Рељеф на коме је саграђено утврђење је кос и стјеновит, са уским пролазима и мањим платоима. Таквој конфигурацији терена је прилагођен  врло разуђен облик овог утврђеног града. Иако је јако разрушен, Самобор је најочуваније утврђење које је припадало Косачама у Горњем Подрињу. На појединим тачкама град је широк од 350 до 400 м. Јужни, сјеверни и источни дио утврђења  био је само дјелимично опасан јер су литице биле довољна и ефикасна заштита.

Стари град Самобор се налази на стјеновитом врху брда, на једном од обронака Боровске планине, изнад ушћа рјечице Јањине у Дрину. Са највише тачке града, која се налази на сјеверозападном крају, могла се контролисати цеста која води долином Дрине, као и локални пут који води долином Јањине. Хридина на којој је град, стрмо се руши од сјеверозапада према југозападу и југоистоку. Крајем 19.вијека на тој стрмој равни унутар градских бедема мјештани околних села су користили градско земљиште за узгајање житарица, траве и воћа. (Делић, 1892, 263). Приступ на град могућ је са пута који води долином Јањине, уз релативно стрм успон пјешачењем од око једног сата. На отприлике пола пута пјешачења налази се лијепа зараван богата водом из оближњег извора, на којој је било село Виње. Одавде се долази на средњовјековну трасу пута која води до улаза у град Самобор. Напорним успоном у Самобор може се пјешке стићи из Међурјечја до села Виње и даље до Самобора. Претпоставља се да је ова потоња, била траса средњовјековног пута из Међурјечја на град Самобор, дугачка 4-5 км. Једини приступ граду је са југозапада, јер на овом мјесту, тешко приступачну хрид на којој се налази утврђење, са сјеверозапада дијеле непроходни кланци и врлети од масива Боровске планине, а са  југоистока, истока и сјевероистока протегла се велика клисура. У средњем вијеку је од Дубровника до Самобора требало 3-4 дана јахања.

Област горњег Подриња, које се простире око горњег тока ријеке Дрине, помиње се код попа Дукљанина средином крајем 13. вијека. Од тог времена може се пратити политички и привредни значај овог региона, било да се налазио у оквиру  државе Немањића или Котроманића. Ова област је припала држави Котроманића 1373. године када су  бан Твртко и  кнез Лазар савладали Николу Алтомановића и спроразумно подијелили његове територије. Самобор се налазио у средњовјековној жупи Прибуд. Нарочито је важна чињеница да су се у близини Самобора налазили развијени тргови Фоча и Горажде (Којић-Ковачевић, 1978, 106). Крајем 14. вијека, када су почели јачати обласни господари, област горњег Подриња припадала је породици Косача. Под њеном влашћу остала је све до пада под османску власт 1465. године. Стари град Самобор се први пут спомиње 1397.године. Саградио га је Сандаљ Хранић. Самобор је био један од најомиљенијих градова Косача. Чешће се спомиње у документима из прве половине 15.вијека, у вези са боравком дубровачких изасланика код Сандаља Хранића. У документу од 13.01.1423. у итинерару једног дубровачког посланства спомиње се и подграђе Самобора, гдје су се  дубровачки емисари срели са Сандаљем (Јиречек, 1951, 63). У сличном контексту Самобор се помиње 19.01.1428, 1430. и 1435. године (Јиречек, 1951, 63, 67; Којић-Ковачевић 1978, 101, нап. 106). Град Самобор и његово подграђе нису били често одредиште трговачких каравана. До 1435. године у историјским изворима само су забиљежена три каравана која су имала одредиште у Самобору (Којић-Ковачевић, 1978, 101; иста 1981, 117-118).

Самобор је био и један од главних градова херцега Стефана Вукчића Косаче који је наслиједио свог стрица Сандаља Хранића 1435. године. Град Самобор у жупи Прибуд помиње се у повељи  арагонско-напуљског краља Алфонса V од 19.02. 1444. године, којом потврђује Стефану Вукчићу Косачи поименице његове набројане посједе. У двије повеље сличног садржаја помиње се град Самобор са  околином: прва повеља је издата 20. 01. 1448. од “римског краља Фридриха III; друга издата 01.04.1454. опет од краља Алфонса V (Динић, 1978, 178). Херцег Стефан је издао једну повељу 13. 10. 1461. г.у оближњем Међурјечју. У вријеме херцега Стјепана, чешће се у историјским изворима спомиње Самобор у периоду надирања Османлија током 1465. и 1466. године. У децембру 1464. године мађарски краљ Матија Корвин је заузео Јајце од Османлија. При томе су му помогли херцег Стефан и син му Влатко. Краљ Матија је херцегу поводом тога обећао помоћ посади угрожених градова, јер је и сам имао већ план да заузме Зворник. Како краљ Матија није слао обећану помоћ, херцег му је предложио да пошаље своје посаде и узме пет херцегових градова чији је положај био особито тежак (Ћирковић, 1964, 261-261). У априлу 1465. херцег је још држао град Самобор, поред неких сусједних градова у источној Србији и Подрињу, али не задуго. У касно прољеће те године, османска војска је, под командом босанског санџакбега Иса-бега Исхаковића, продрла  у земље херцега Стефана. Од херцегових градова у Горњем Подрињу први је, у њихове руке пао Самобор (Динић, 1978, 260; Шабановић, 1982, 44). Херцег Стефан пише дубровачкој влади 10.ИИИ 1466.да је Самобор изгубљен и освојен од Османа (Вего, 1957, 103). Ни у овом посљедњем периоду херцегове власти у Горњем Подрињу подграђе Самобора се није развило у јачи трговачки центар, а сасвим ријетко, и у малим износима,  његови становници се задужују у Дубровнику (Којић-Ковачевић, 1978, 101, нап.105 и 106; 243, нап. 80). Није разјашњено гдје се налазило подграђе Самобора.

Према попису из 1469. године Самобор је припадао вилајету Херсек, дијелу Босанског санџака. Како је Самобор имао значај за ширу околину, по успостављању нахија, постаје средиште нахије Прибуд или Самобор. (Шабановић, 1982, 120). Вилајет Херсек био је, као војно-политичка јединица, подијељен на два сераскерлука, двије војне команде. На челу сераскерлука у којем се налазила нахија  Самобор био је сераскер Сенкур. У судско-административном погледу, овај вилајет је био подијељен на два кадилука: Дрина и Благај. Нахија Самобор је припала кадилуку Дрина, који је обухватао подручје Горњег Подриња, са сједиштем у Фочи. Између 1572. и 1582. издвојило се Чајниче из нахије Самобор или Прибуд и фочанског кадилука. Основан је чајнички кадилук у коме се спомињу нахије Самобор, Прибуд, Међурјечје и Дубоштица. Чајнички кадилук се, 1667. године издвојио из херцеговачког и припојен је босанском санџаку. Нахија под двојним именом Самобор или Прибуд се спомиње све до 18. вијека. Почетком тог вијека кадилук Чајниче се опет налази у Херцеговачком санџаку (Шабановић, 1982,136-137, 139, 195, 230). Од заузећа до 1832. године, када је утврђење напуштено, Османи су у њему држали сталну посаду на челу са диздаром. У граду су око 1800.г. била три рода војске: 20 мустахфиза (чувари тврђаве, тимарници), 18 џебеџија (оружари) и непознат број тобџија. (Крешевљаковић, 1953, 11).

 

ИЗВОР: Комисија/Повјеренство за очување националних споменика БиХ, Предсједавајућа комисије Дубравко Ловреновић, објављено у Службеном гласнику БиХ, број 60/08.

ПРИРЕДИО И ПРИЛАГОДИО ЗА САЈТ: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/stari-grad-samobor-/o81

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top