ЈЕЗИК И ПИСМО У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ БОСАНСКОЈ ДРЖАВИ – ПОВЕЉЕ И ПИСМА

index1-2.jpg
Подели:

index1

Идентитет средњовјековне босанске државе огледа се и кроз језик и писмо које се користило на њеним просторима. Многи световни и црквени списи, као и гробни и други натписи, писани за босанске владаре, властелу и црквене великодостојнике, говоре нам и о идентитету људи за које су писани.

На територији средњовјековне Босне настали су неки од најстаријих ћириличних писаних споменика  народним језиком на јужнословенском простору. Треба пазити и правити разлику, између писаних споменика насталих у првобитној Босни, те оних споменика насталих на територијама које су касније ушле у састав државе Котроманића. Такође, обратићемо пажњу и на истраживања и резултате научника који су се бавили језиком и писмом средњовјековне босанске државе.

Повеље и писма

Најстарији писани споменик народног језика са простора матичне Босне, јесте писмо бана Кулина Дубровчанима из 1189. године писано ћирилицом.[1] Списи писани на народном језику имали су одлике локалног дијалекта.[2] Текстови босанских повеља и других списа писани су до последње четвртине XIV вијека уставном ћирилицом, и то не само у рикописним књигама као код Немањића, него и у дипломатским списима.[3]

Без обзира на дијалекaтске разлике, у повељи бана Кулина, како каже Ватрослав Јагић, се „види толика сигурност и окретност у писању језика србскога слови ћирилским; толика еманципација, да управо већа него ли у потоње доба, до уплива црквене словенштине да није могуће вјеровати да неби били у Босни, Захумљу, Диоклецији и т. д. већ давно прије Кулина бана почели писати ћирилицом а народним језиком србским“.[4]

index2

Три године раније, владар Хума, кнез Мирослав и његов брат Стефан Немања на латински писани уговор са Дубровчанима стављају своје ћириличне потписе.[5] Ово је први писани ћирилични српски траг у повељама из Хума. Годину дана након Кулинове повеље имамо још један потпис кнеза Мирослава такође на латинском уговору са Дубровчанима гдје стоји крст кнеза Мирослава.[6]

У повељи бана Кулина и повељама босанских владара, насталих током XIII вијека, постоје сличности и истовјетности у обликовању слова као и у повељама Немањића у истом периоду, те на основу тога можемо пратити њихову заједничку развојну црту. Тако нпр.  у повељи бана Нинослава из 1240, слово „д“ пише се са три потеза: то су две дивергентне усправне линије спојене при дну водоравном цртом. Исто то налазимо и у препису Немањине повеље из 1186. године.[7] Немањини писар, као и Нинослављев пише слово „ж“ са три потеза: две укрштене линије пресечене трећом, усправном.[8]

Први који јасно идентификује језик у босанској држави јесте бан Стефан II Котроманић у својој повељи Дубровнику из 1333. године. Направљена су четири примјерка повеље, по два примјерка за босанског бана и Дубровник и то две латински а две српски.[9] Латински језик тада је  био главни у Дубровнику, а српски језик како видимо у средњовјековној Босни. Повеља је писана уставном ћирилицом, као и све остале банове домаће повеље.

index3

Дубровник са својом канцеларијом задуженом за дипломатску преписку са својим залеђем такође баца свјетло на језички идентитет средњовјековне босанске државе. Наиме, од почетка XIII вијека Дубровник службену кореспондецију са државама у своме залеђу води искључиво на српском језику.[10] У Дубровачким латинским докуметима име Србин се преводе као Sclavus, а српски језик као sclavonico. Писар српских повеља у Дубровнику преводи се на латински као cancellarius sclav(ic)us, sclavonicus.[11]

Тако и дио повеље бана Стефана II који у српској верзији гласи две српски а две латински,[12] у латинској верзији повеље преводи се duo scripta in gramatica latina, et alia in sclauonico[13]. Од бана Стефана II сачувано је и једно његово писмо Дубровнику из 1351. године, али само у латинској верзији. Прије самог текста писма стоји напомена на латинском језику у којој између осталога пише Ehemplum cuiusdam litere sclauonesche misse per dominum banum Bossine Communi Ragusii… . У преводу на савремени српски језик овај дио гласи: Препис једног писма словенског, послатог од господина бана Босне Општини Дубровника…[14]. У другој половини XIV вијека имамо и изричит помен Нико Бијелић дијак српски у Дубровнику. То је било 1364. године, а четири године касније пишући неки документ на италијанском, Нико ће за себе рећи: A mi Nico de Biele, scrivan scauonesco.[15]

Ово јасно говори да је у Дубровнику у средњем вијеку, радила једна српска нотарска канцеларија, која је са околним српским државама и великашима вршила службену кореспондецију на српском језику и на ћирилици, што јасно говори и о идентитету оних са којима су се дописивали и са којима су склапали трговачке уговоре.

index4

Уставном ћирилицом писало се и у вријеме бана Твртка, све до његовог крунисања за краља, када у владарским повељама почиње преовладавати брзописна ћирилица, али се није одустало ни од уставне ћирилице и неке повеље су и даље њом писане. Припремајући се да преузме традиције и трон својих родитеља и прародитеља Немањића, Твртко је чак неколико године прије него ће се крунисати за краља, почео да употребљава српски брзопис као што имамо примјер у једном писму Дубровнику.[16] Након тога, босанска канцеларија преузима брзописну ћирилицу, формирану у рашкој канцеларији за вријеме краља Милутина Немањића, која је постала општим канцеларијским писмом за акта писана на српском језику.[17] Знатно раније брзопис је био одомаћен у Хуму, који је био у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице.[18]

У средњовјековној босанској држави, изузмемо ли хрватске територије које су повремено улазиле у њен састав, говорило се штокавским нарјечјем и то у Босни, Усори, Соли, Доњим Крајима, значи отприлике нешто источније од Уне до Дрине, говорило се углавном икавским говором, док је у Хуму преовладавала ијекавски говор.[19]

Од једног икавца, Прибислава Похвалића, посланика Сандаља Хранића и његове жене Катарине, имамо свједочансто да се икавски говор идентификује као српски језик. Наиме, Прибислав похвалић у свом писму из 1407. идентификује свој икавски говор као српски овако:с другим листом српским, српски писан;[20] и у потврди Прибислава од истог датума: записа ере ови лист српски, затим даље у другом листу српском и још у првом листу српском.[21] Исти Прибислав у својој потврди од 15. марта 1411. назива свој језик српским: ере ови лист српски;[22] и у другој потврди од истог датума: ере ови листу српски, и з другим листом српским.[23]

Из анализираних повеља и писама насталих на територији средњовјековне босанске државе, а писаних од стране босанских владара и великаша, видимо да су писане српским језиком и ћирилицом српске редакције.

 

АУТОР: Борис Радаковић

[1] F. Miklošić, Monumenta Serbica, Beč, 1858, 1-2.

[2] Б. Чигоја, Траговима српске језичке прошлости, Београд 2006,  17.

[3] П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд, 1990, 129-130.

[4] V. Jagić, Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga, knj. I, Staro doba, Tom 1, Zagreb 1867, 142.

[5] П. Ђорђић, наведено дјело, 65.

[6] Исто, 65.

[7] Исто, 92.

[8] Исто, 92.

[9] F. Miklošić, Monumenta Serbica, Beč, 1858, 107.

[10] Л. М. Костић, Насилно присвајање Дубровачке културе, Мелбурн 1975, 41.

[11] М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 34.

[12] Д. Јечменица, Стонска повеља бана Стефана II Котроманића, Грађа о прошлости Босне 3, Бања Лука 2010,    39.

[13] M. Brković, Latinska povelja bosanskog bana Stjepana II Kotromanića iz godine 1333 (15.II), Istorijski zbornik, 10, Banja Luka 1989,  9.

[14] Д. Јечменица, Писмо бана Стефана II којим позива дубровачке трговце да слободно тргују у Босни, Грађа о прошлости Босне, 5, Бања Лука, 2012,  28-29.

[15] Р. М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад 1909, 34-35.

[16] Д. Јечменица, Два писма бана и краља Твртка I Дубровчанима о Стонском дохотку, Грађа о прошлости Босне, 1, Бања Лука 2008, 41.

[17] П. Ђорђић, наведено дјело, 145.

[18] Исто,  145.

[19] Сима Ћирковић, Историја Југославије, Београд 1973,  138.

[20] Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књига I – први део, Београд-Ср. Карловци 1929,337.

[21] Исто, 338-339.

[22] Исто, 346.

[23] Исто, 348.

 

http://www.plemenito.com/sr/jezik-i-pismo-u-srednjovjekovnoj-bosanskoj-drzavi-%E2%80%93-povelje-i-pisma–/o138

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top