ЈЕЗИК И ПИСМО У СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ БОСАНСКОЈ ДРЖАВИ – Црквени списи и епиграфски натписи

indexQ.jpg
Подели:

indexQ

Прве ћирилске библијске књиге коришћене на простору средњовјековне Босне (без Хумске земље и јадранског приморја), прихваћене су у Босни крајем XI вијека, у већ формираној српској редакцији. Тада је и успостављена Босанска бискупија која је у црквеном погледу била под јурисдикцијом Барске архиепископије, а у политичком, у оквиру српске државе са центром у Дукљи.[1] Ово потврђује њихова језичка, палеографска и ортографска подударност са споменицима насталим у тадашњој српској држави прије формирања светосавске редакције.[2] Библијске и остале црквене књиге у Хуму неколико вијекова настајале су директно у окриљу библијске књижевности српске православне цркве док је Хумска земља била под влашћу Немањића. У Хуму је настала и једна од највриједнијих српских црквених књига, Мирослављево јеванђеље, написано за кнеза Мирослава брата Стефана Немање. Данас се Мирослављево јеванђеље, као и сам Мирослав, квазинаучним методама својатају а за Мирослава се чак негира да је био рођени брат Стефана Немање.[3] Сам Мирослав на натпису на цркви у Бијелом Пољу каже да је син Завидин, а именом раб божији Стјепан Мирослав, кнез хумски[4], а приликом зидања цркве светога Козме и Дамјана у Подграђу код Благају Мирослав пише да се то десило у дни велијега жупана славнога Немање.[5] Мислимо да  ово свједочанство самог Мирослава да је син Завидин који је и отац Стефану Немањи, може да побије све злонамјерне квазинаучне конструкције.

Босанску библијску књижевност са српском библијском редакцијом  поред српског језика повезује и ћирилица и у цјелини исти преводни репертоар и иста кодиколошка и литургијска форма библијских књига.[6] Средњовјековна босанска библијска књижевност била је преписивачка, а тако су настала и сачувана многобројна јеванђеља и остали рукописи богослужбеног карактера: Дивошево јеванђеље, Чајничко јеванђеље, Зборник крстјанина Радосава, Хвалов зборник и многи други.[7]

indexk

Код настанка Чајничког јеванђеља имамо примјер сарадње припадника „цркве босанске“ и припадника српске православне цркве. Први дио Чајничког јеванђеља писао је неки непознати крстјанин, а остатак јеванђеља су довршили вјероватно монаси из манастира Добрун.[8] Један од споредних писара јеванђеља сматрао је важним да на једном мјесту напише да је ово књига Исуса Христа сина божиа великога бога а на другом мјесту ово јесте књига Исуса Христа бога живога,  супростављајући се вјероватно босанским фрањевцима који су их оптуживали да одбацују божанску природу сина божијег.[9]

По својој функционалној намјени босанске библијске књиге се дјеле на оне употребљиване у крилу старе босанске бискупије, затим оне у крилу „цркве босанске“ и оне у крилу српске православне цркве. Структурална и тематска подударност ових књига са библијским књигама источног огранка јужнословенске књижевности указује да им је заједничка матица у Охридској књижевној школи, а непосредно исходиште у библијским књигама старије српске, зетско-хумске редакције, а једним дијелом и рашке редакције из првих генерација ћирилских преписа.[10] Ово доказује нпр.  јеванђеље бана Матије Нинослава које се језички и текстуално подудара са Вукановим јеванђељем писано углавном у рашком стилу. Нинослављево јеванђеље садржи исту литургијску подјелу према обрасцима источне цркве као и Чајничко јеванђеље или Зборник крстјана Хвала.[11] Из сусједних српских крајева ширио се утицај у световној књижевности, као и у једној врсти идеолошки неутралне црквене књижевности. Дијак из Полимља у складу са политичком идеологијом двора Котроманића саставља прве босанске родослове у циљу повезивања династија Котроманића и Немањића.[12]

index

Док је већина  босанске библиографске  књижевности  чинила језичку, писмену, структуралну и идеолошку цјелину са осталим српским областима, дотле је утицај са хрватског глагољског подручја био немогућ због глагољице и чакавштине које су биле стране у средњовјековној босанској држави. Глагољачка писменост се дакле ограничавала само на западне области босанске државе.[13] Те области су оне територије које су крајем XIV вијека ушле у састав босанске државе и оне су остале везане за своју књижевну глагољску матицу.  Тако нпр. Хрвојев мисал преписан у римокатоличкој средини Сплита по закону римског двора само својом посветом припада босанској књижевности.[14]

На хрватском глагољском подручју структуралност библијских књига била је другачија него на босанско-хумском, а на овом простору имамо и потпуно одсуство четвороеванђеља, праксапостола, псалтира и цјеловитих текстова Апокалипсе. Ове чињенице говоре да хрватски глагољаши нису били ни посредни ни непосредни изворници босанској библијској књижевности.[15]

Што се тиче епиграфских споменика на територији средњовјековне босанске државе, имамо двије главне области на којима су они настајали, а то су ужа Босна и Хумска земља. Овде треба правити разлику између споменика из ове двије области и времену њиховог настанка. Најстарији епиграфски натпис из Хума јесте позната Хумска плоча, настала крајем X или почетком XI вијека.[16] Иако је настала на српској етничкој територији, више од три вијека прије него ли ће Хум ући у састав државе Котроманића, а само нешто више од пола вијека од кад се распала уједињена српска држава под кнезом Чаславом (933-943)[17] у чијем саставу је била и ужа Босна, данас се често ненаучно назива „старобосанским натписом у камену“.[18] Са друге стране, такође квазинаучним радовима, Хумска плоча се сврстава у најстарије споменике писане „западном или хрватском ћирилицом“.[19]Послије Хумачке плоче ту је Благајски натпис пронађен 1912. у Благају код Мостара, који је још недатиран.[20]

Први надгробни споменици са натписима су такође са подручја Хумске земље. На средњовјековној некрополи у Полицама код Требиња, нађена је гробна плоча требињског жупана Грда[21] (умро између 1151. и 1178. године) и жупана Прибилше  из 1241. године.[22] Ови натписи су настали у доба када су Хумом владали Немањићи, а традиција из времена Немањића се задржала у начину покопавања и у доба Котроманића.[23] Оно што веже све хумско-босанско мраморје, јесте ћирилично писмо и српски језик којима су уклесивани натписи над њима. Нема разлике између гробних споменика и натписа на њима из времена владавине Неманића и оних споменика из времена босанске владавине у Хуму.[24]

Са простора уже Босне један од првих натписа је онај бана Кулина,  на цркви коју је подигао сам бан Кулин. Натпис на цркви писан ћирилицом и народним језиком, говори да је бан Кулин цркву подигао 1193. године. Црква се налази у селу Мухашиновићима код Високог.[25] Цркву посвећену св. Георгију у близини Зенице, подигао је у вријеме бана Кулина судија Грдеша. Ћирилски натпис говори нам, да је цркву осветио епископ , а натпис саставио поп Про(копије).[26]

Ова два натписа из уже Босне, језички, палеографски и ортографски се подударају са ћирилским споменицима насталим на тлу тадашње српске државе, са којима је Босна до првих деценија XII вијека повремено, дуже или краће времена, чинила државно-политичку и црквено-управну цјелину.[27] Натписи се по дијалектима разликују у зависности од области средњовјековне босанске државе у којима су настајали. Облици ћириличних слова преузети су из српског минускулног писма, али су, вјероватно због ниског нивоа писмености у неким областима средњовјековне босанске државе, доживјели неке мање деформације.[28] Све горе изложено свједочи о језичком, палеографском и књижевном јединству средњовјековне босанске државе са осталим српским областима средњег вијека.

АУТОР: Борис Радаковић

[1] Д. Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовековној босанској држави, Нови Сад 1997, 36.

[2] Исто, 36.

[3] B. Zelić-Bučan, Članci i rasprave iz starije hrvatske prošlosti, Zagreb 1994.

[4] Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Београд 1974, 37.

[5] М. Диздар, Стари босански текстови, Сарајево 1971, 47.

[6] H. Kuna, Bosanski rukopisni kodeksi u svijetlu južnoslovenskih redakcija staroslovenskog, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna Bosna i evropska kultura“, Zenica 1973, 91.

[7] Б. Самарџић, Термин босанчица као заблуда у историјском развоју српског језика, Слово – часопис  за српски језик, књижевност и културу, број 23, Никшић 2009, 85.

[8] Д. Драгојловић, Историја српске књижевности, 101.

[9]  Исто, 102.

[10] Исто, 82.

[11] Исто, 41.

[12] Исто, 45.

[13] В. Ћоровић, Босна и Херцеговина, Београд 1927,87.

[14] Д. Драгојловић, Историја српске књижевности, 52.

[15] Исто, 82.

[16] http://www.rastko.org.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_01_c.html

[17] Т. Живковић, Портрети српских владара, Београд 2006, 71.

[18] J. Hođžić, Starobosanski natpisi ukrug – Jezik bosanskih spomenika pismenosti na primjeru dva epitafa iz Vlahovića kod Ljubinja, Godišnjak „Slovo Gorčina“, br.32, Stolac 2010, 68-74.

[19] http://www.croatianhistory.net/etf/boljuni_m_simic.pdf

[20] П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, 67.

[21] (Жупана Грда спомиње и византијски писац Јован Кинам, као једног од угледних војсковођа у војсци рашког великог жупана Уроша II, у рату између Срба и Византије 1150. године када су га Византинци заробили.  Такође, спомиње се међу свједоцима у повељи жупана Десе из 1151. године, којом је даровао острво Мљет манастиру св. Марије од Пулсана на брду Горгано у Апулији). Византијски извори за историју народа Југославије, 33.

[22] M. Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, 316-317.

[23] Исто, 318.

[24] Исто, 317-318.

[25] Д. Драгојловић, Историја српске књижевности, Београд 1990, 159

[26] Исто.

[27] Исто, 14.

[28] Исто, 164.

 

http://www.plemenito.com/sr/jezik-i-pismo-u-srednjovjekovnoj-bosanskoj-drzavi—crkveni-spisi-i-epigrafski-natpisi-/o140

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top