Уместо манастира, фабрика ћебади

original-trapisti-bacvari.jpg
Подели:

original-trapisti-bacvari

 

Римокатоличка пропаганда појавила се у покрајинама одмах после окупације, а најлакше се уочавала по многим новоподигнутим црквама, мушким и женским манастирима, школама и случајевима покатоличавања православних и муслимана. Мада је затекла католичке цркве само тек у неколико вароши, окупација је знатно оживела Католичку цркву у Босанској Крајини. Већ 1881. године установљена је Бањалучка бискупија са седиштем у Бањалуци, а за првог бискупа изабран је фра Маријан Марковић из Доца код Травника.

Надбискупу сарајевском Јосипу Штадлеру било је посебно важно оснивање Бањалучке бискупије, како би она постала центар одакле ће се католичанство ширити по Крајини, етнички претежно насељеној Србима. Објашњавајући зашто му је потребан језуита на бискупској позицији у Бањалуци, Штадлер признаје како је „католицизам природни носилац симпатија аустријских у БиХ“ па „ако посвуда ојача католицизам, ојачаће и аустријски пријатељски елемент“…

Отимају православну децу

Руководећи се девизом да циљ оправдава средства, језуитски свештеници нису презали чак ни од отмица православне деце у Крајини. О томе сведочи болна судбина 17-годишњег Србина Драгутина Цвјетковића, који је, оставши сироче послије очеве смрти, са млађим братом Лазаром био је заточен у трапистичком самостану „Марија Звијезда“ код Бањалуке, гдје је дуго наговаран да промени веру. Један неименовани језуита из Босанске Дубице покушао је средином 1900. да покатоличи четворо српске сирочади, хвалећи се како је желео да им „својом вером спаси невине дечије душе“.

original-marijan-markovic-fra

Учитељ и управник школе у Котор Варошу Еуген Биргер, користећи се чињеницом да су православна црква и школа доста удаљени од вароши, уз помоћ локалног фратра Алфонса, а без дозволе и знања родитеља, редовно је водио децу на службу у тамошњу католичку цркву…

Лист Србобран пише 1888. године да је само у првих неколико година окупације, на простору између Градишке и Бањалуке подигнуто седам римокатоличких манастира, од којих су Траписти у близини Бањалуке најјаче заступљени… У посматраном раздобљу многи православни манастири нашли су се на удару католичког прозелитизма и локалних власти.

Карактеристичан је случај манастира Рмањ, којем је окружни предстојник Пољак Кавецки отворено претио да ће га срушити. Због пронађених црквених књига из Русије распустио је локални црквени одбор и дуго онемогућавао изградњу школе и парохијског дома. Манастир Крупа и околна плодна земља нашли су се на мети трапистичког реда из Бањалуке. Прота Вид Ковачевић сазнао је како траписти са једним предузећем из Беча намјеравају ту земљу откупити и саградити на њој фабрику ћебади. Због тога је митрополит Николајевић морао жалбама интервенисати код Земаљске владе…
Повластице за Немце,Словаке, Пољаке…

Како би што више ојачали католички елемент у земљи те разбиле и уситниле чисто српске територије, аустроугарске власти су улагале пуно напора у насељавање страних колониста, правдајући тај процес економским разлозима. У бројчаном погледу најуспешнија је била колонизација у раздобљу од 1890. до 1905.

original-trapisti-samostan-marija-zvijezda

Међу насељеницима највише је било Немаца, Мађара, Чеха, Словака, Италијана, Украјинаца и Пољака. Влада им је помагала на разне начине, а најприје доделом бесплатне државне земље и ослобађањем од пореза. Иза ове најзнатније колонизације у БиХ стајали су политички и финансијски кругови монархије, посебно мађарска Аграрна банка. Знатну улогу имали су и неки католички црквени кругови, као на пример Управа самостана траписта „Марија звијезда“ код Бањалуке, претходница аустроугарског продора у Босну. До 1911. у БиХ је створена мрежа од 20 немачких сеоских колонија. Највећи број странаца населио се у срезове Прњавор, Бањалука, Дервента, Градишка и Костајница.

(„Католичка пропаганда у Босанској крајини у аустроугарском раздобљу“, Гласник удружења архивских радника Републике Српске, Боривоје Милошевић).

 

Агитација за исељавање у Русију
У исто време, окупациона влада подстицала је исељавање православних и муслимана из покрајина. „Србобран“ пише да разни руски агенти и српски пријатељи, а у ствари препредени и прерушени језуити, „по Крајини подговарају народ на сеобу, а по земљи се пронио глас да ће Србе пошокчити и сасјећи ако се не иселе у Русију, где ће добити све што пожеле“… „Српска реч“, пишући о досељавању странаца који „у нашој земљи живе као бубрег у лоју“, наводи како се „наш народ, нарочито из сиромашнијих крајева Крајине и Херцеговине, листом сели у Америку“. Упоредо са агитацијом за исељавање, по Крајини су се, посебно на селу, ширили гласови о тобожњем „сједињењу цркава“.

http://pressrs.ba/info/banja-luka/umesto-manastira-fabrika-cebadi-23-11-2012

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top