Краљ Стефан Твртко I Котроманић

index-3.jpg
Подели:

index

Стефан Твртко I Котроманић (бан 1353-1377; краљ 1377-1391).

Твртко је био син кнеза Владислава, рођеног брата бана Стефана II Котроманића(1314-1353) и Јелене, ћерке угарског великаша хрватског поријекла Јурја Шубића (од 1102. Хрватска је била дио угарске државе). Преко своје баке Јелисавете, жене бана Стефана I Котроманића и ћерке краља Драгутина Немањића, био је у сродству са Немањићима. Пошто је био малољетан када је дошао на власт, у владању су му помогали отац Владислав који је умро 1354. године, и његова мајка Јелена.

Твртко је у почетку своје владавине био лојалан вазал угарском краљу Лудовику I, али је након неколико година између њих избио спор па је Твртко угарском краљу морао да уступи Хум. Ово није био крај сукоба Твртка и Лудовика. Угарски владар 1363. поново кренуо на Босну, али је био поражен и морао се повући. Ово је довело до отвореног раскида између Босне и Угарске. Унутрашње прилике стављале су пред Твртка нова искушења, посебно његови сукоби са домаћом властелом. Твртков млађи брат Вук, предводио је 1366. године побуну властеле против Твртка, па се  Твртко са мајком Јеленом морао склонити у Дубровник. Већ следеће године Твртко се вратио у Босну обновивши своју власт у држави.

Док је још био бан, Твртко је у савезу са кнезом Лазаром Хребељановићем ратовао против жупана Николе Алтомановића. Жупан Никола био се осилио и угрожавао је и Твртка и Лазара. Њих двојица су заједничким снагама 1373. године, коначно су потукли Николу подјеливши његове територије између себе. Бан Твртко је добио горње Подриње, дио Полимља са манастиром Милешевом и Гацко.

Као праунук краља Стефана Драгутина, који је од 1284-1316 владао Усором и Соли (данашњом сјеверном Босном), након нестанка династије Немањића, Твртко је дошао на српски престо. Године 1377. у манастиру Милешева крунисан је за краља. Његова краљевска титула је гласила „краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Крајева, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим“. Додаје себи и име Стефан. То име носили су сви владари из династије Немањић, а и неки српски владари прије њих. Тада је створен и родослов (између 1375. и 1377. године) који каже:  „А Стефан краљ, брат Милутина краља, Уроша другог, који Срем држаше, са својом супружницом Каталином, ћерком угарског краља Владислава, роди Урошицу и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана босанског бана, Иносава и Владислава. И Владислав роди Твртка бана и Вукића.“

Краљ Стефан Твртко, послије свога крунисања круном Немањића, помиње у повељи Дубровчанима 1378. године, да је отишао у „српску земљу“ и „утврдио престо родитеља својих“ и тамо био „венчан од бога дарованим венцем краљевства прародитеља својих“.

Твртко се крунисао „сугобим вијенцем“ што значи двоструким вијенцем односно круном, српском (рашком) и босанском. Својим крунисањем, он је улазио, с пуним сјајем, у традиције Немањића, крунисао се као они, узео владарско име Стефан и заузео према православној цркви став какав је био традиционалан у кући Немањића. По тој традицији, која је налагала да се српски краљеви крунишу на дан неког значајног хришћанског празника, и Твртко се крунисао на Митровдан .

Након крунисања у Милешеви, Стефан Твртко у својим повељама истиче православне формуле. Тако Твртко у својој повељи кнезу и војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу од 12. марта 1380. године, овако започиње: „У почетак Оца, у испуњење Сина и силаском Светога Духа, амин. О предивна висото мудрости и спознајо божанствене силе! Како су необухвативи судови његови и неизбројиве стазе његове њих је испунио милосрђем и штедротама којима се са горњих висина својега божаства приљубио целој васељени и пошто је људско суштатство, посрнуло у преступу, собом обожио, усео је на небеса покоравајући се Оцу сведржитељу и извршио дело како је изволио. Њиме се и скиптри царски утврђују по целој васељени и красујући се славе Бога сведржитеља. Тако и ја, Стефан Твртко, по милости Господа Бога краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Крајева, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња и осталим, удостојен бејах да царујем у земљама родитеља и прародитеља наших, чинећи им милост и уписујући (убрајајући) свакоме по вери и заслузи његовој….“.

Твртко је након што је наследио круну Немањића, одавао и велику пошту заштитнику Немањића Светом Стефану (данас заштитнику Републике Српске) па је у његову част сазидао град којега је назвао по овом свецу, а данас је то Херцег Нови. У повељи од 2. децембра 1382. Твртко о томе каже: „Благочастиво је и веома пријатно и достојно похвалити ово достојном вјером, и жељену ријеч упутити теби, првомучениче Христов Стефане, јер ти си се молио за оне који су те ударали, говорећи: ‘Господе, не узми им за гријех ово, јер не знају шта чине.’  И зато, многострадални, који си се молио за оне који су те ударали, још више се моли Владици моме Христу Богу за оне који ти се свагда моле и зазивају и исповиједају тебе, који си за Христа Бога пострадао и који сва добра чиниш о Господу моме Богу, и који тебе призивам у помоћ, јер молитвом твојом примих благодат од Господа Бога, и удостојен бијах вијенца и части и скиптра царскога првих мојих родитеља светих, господе српске, краљева и царева, и слиједим њихов живот и вјеру, и правилом (законом) царским све недостатке исправљајући и извршавајући у земљама богодарованог ми краљевства. И тако пребивајући, пронађе краљевство ми у приморју, у жупи драчевичкој мјесто погодно за подизање града и тада призвах у помоћ Господа Бога и светог великог мученика и архиђакона Стефана, као што и више рекох, и у име његово сазидах град на реченом мјесту и дадох му име Свети Стефан…“.

Припремајући се да преузме традиције и трон својих родитеља и прародитеља Немањића, Твртко је неколико године прије него ће се крунисати за краља, почео да употребљава српски брзопис као што имамо примјер у једном писму Дубровнику.  Након тога, босанска канцеларија преузима брзописну ћирилицу, формирану у рашкој канцеларији за вријеме краља Милутина Немањића, која је постала општим канцеларијским писмом за акта писана на српском језику.  Знатно раније брзопис је био одомаћен у Хуму, који је био у саставу немањићке државе када је у Рашкој формирана типолошка варијанта ћирилице.

Након крунисања Твртко се у својој титули назива краљ Србљем, Босне , Поморја итд. Стављао је дакле своју нову титулу на прво мјесто, за разлику од нпр. Душана, који у својој царској титули на првом мјесту оставља Србље јер је осјетио потребу да ту страну, узурпирану титулу донекле србизира, проглашавајући се у првом реду за цара Србљем.

Између Босанаца и Рашана није постојала она етничка разлика, која је дјелила Србе од Грка, те с тога Твртко није имао разлога да потискује у позадину нову титулу и да истиче Босну на првом мјесту. Другачије речено, владару Срба или „српске земље“ од давнина припада легитимно право да носи краљевско достојанство и краљевску круну.

Након смрти свога старог непријатеља краља Лудовика 1382. године, Стефан Твртко се прикључио странцу која се борила против краљице Марије, Лудовикове ћерке, усмјеривши своје акције на јужну Хрватску која је била посјед брибирских кнежева, од којих је потицала његова мајка. Међутим, Твртково напредовање омели су упади Турака у његову државу и војни успјеси краља Жигмунда, мужа краљице Марије.

Краљ Твртко који је директно владао српским земљама које су се налазиле лијево од Дрине, а титуларно и духовно био краљ свих Срба и баштиник традиција свете породице Немањића, увидио је опасност која му је пријетила са истокакада су Турци запријетили земљама обласних српских владара, Вуку Бранковићу и Лазару Хребељановићу 1389. године. Због тога напушта започето освајање градова Далмације, и своју војску шаље на Косово Поље у одбрану своје краљевине и народа. За команданта својих трупа поставио је војводу из Хума Влатка Вуковића, члана породице Косача из које је потекао и  војвода од Светог Саве, Стефан Вукчић Косача по којем ће Херцеговина добити име.

Пред крај свога живота Твртко је имао успјеха при освајању градова у Далмацији, када су под његову власт дошли Трогир, Сплит и Шибеник. Краљ Стефан Твртко I умро је 1391. године. Њега је насљедио краљ Стефан Дабиша Котроманић.

Литература: А. Ивић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991; Ж. Фајфрић, Котроманићи, Београд 2000; М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд, 2011; М. Динић, Из српске историје средњег века, Београд, 2003; Н. Радојчић, Обред крунисања босанског краља Твртка I, Београд, 1948; С. Станојевић, Сви српски владари, Београд, 1989; 

 

АУТОР: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/kralj-stefan-tvrtko-i-kotromanic-/o183

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top