Краљ Стефан Остоја Котроманић (1398-1404. и 1409-1418.)

index-8.jpg
Подели:

index

 

Стефан Остоја свргнуо је са престола краљицу Јелену Грубу вољом крупне домаће властеле, на првом мјесту војводе Хрвоја Вукчића Хрватинића. Владао је два пута, први пут од 1398-1404. и други пут од 1409-1418. Његова краљевска титула гласила је: „ Стефан Остоја по милости Господа Бога благоверни краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Западних страна, Доњих Крајева, Усоре, Соли, Подриња и осталог“.

У Остојиним повељама, у вјерском смислу, преовладавају православне формуле, као што је ова: „У почетак Оца, у испуњење Сина и Светог духа, који на почетку дивним утемељењем небеса утврди и васељењу своју основа, за милосрђе пак из милости човекољубиво сиђе с небеса на земљу, и људску природу која је због преступа пала, собом је обожио и на небеса узнео. Тиме је све од непостојања у постојање било постављено, тиме су и изгубљене овце дома Израиљевог истинском пастиру Богу сведржитељу биле враћене, тиме се и скиптри царски по целој васељени утврђују и поносно славе Бога сведржитеља“.

О поријеклу Стефана Остоје не зна се скоро ништа, осим да су му Дубровчани пребацивали да је ниског поријекла и да чак и није из рода Котроманића. Остоја је свакако био Котроманић али вјероватно из неке непознате брачне везе. Пошто је на власт дошао највише захваљујући војводи Хрвоју, морао је Остоја да пази на односе са њим, док је Хрвоје у спољној политици самостално наступао. Пошто су у то вријеме трајали сукоби између Жигмунда Луксембуршког и Ладислава Напуљског, а овог последњег је у почетку подржавао и Хрвоје, Остоја је био у сталној стрепњи за свој положај и морао је добро да пази како да се поставља према овим личностима.

Краљ Жигмунд је већ у јулу 1398. године послао војску на босанску државу и то онај дио који се налазио у посједу војводе Хрвоја, јер је настојао да завлада Босном као насљедник краља Дабише с којим је склопио уговор да након његове смрти круна Котроманића припадне њему.  Угари су стигли до Врбаског града (Бања Луке) али нису имали снаге за даље наступање, па су се већ у августу вратили назад. То је искористио војвода Хрвоје да их напада при њиховом повлачење и нанесе велике губитке.

Већ наредне године Жигмунд опет окупља војску и овај пут упада у област Усоре, гдје му се супроставио краљ Остоја са војском, али главну улогу је опет играо Хрвоје Вукчић. Поред њега од крупне властеле били су још Павле Раденовић и Сандаљ Хранић.

Краљ Остоја је морао, вјероватно под притиском крупне властеле, да отјера своју прву жену Витачу због њеног ниског поријекла, и да ожени Кујаву, рођаку Павла Раденовића. Ово још више говори колико је Остоја био без правог утицаја у краљевству јер тек је након тога и званично крунисан за краља 1399. године.

Остоја се у почетку сукоба између Жигмунда и Ладислава, приклонио Ладиславу и као његов савезник 1403. године напао  Дубровник. Почетни успјех краља Остоје изазвао је панику у Дубровнику због могућег пада овог града у Остојине руке. Међутим, ситуација на фронту у Далмацији преокренула се у корист краља Жигмунда, пошто Ладислав немајући храбрости да крене према Будиму  врати се у Италију. Почело се назирати да ће Жигмунд бити побједник у овом сукобу. Остоја знајући да му је највећи непријатељ војвода Хрвоје мислио је да би било паметно осигурати се од њега савезом са Жигмундом. Са друге стране, Дубровчани су се прибрали и почели да узвраћају нападе. Остоји није преостало ништа друго него да спас тражи у признавању Жигмунда за врховног господара, што је и учинио крајем 1403. године.

Након овога отворено је против Остоје иступио Хрвоје Вукчић, а отпор су му почели пружати, и до тада колико толико одани, Сандаљ Хранић и Павле Раденовић. Ни Дубровчани нису помишљали на мир док им Остоја не врати територије које је заузео и исплати ратну одштету, што је краљ одбијао да учини. Иако је уз Остоју стао краљ Жигмунд, то је било недовољно да се он одржи на трону.

Хрвоје Вукчућ је са јаком војском опсјео краља Остоју у утврђеном Бобовцу маја 1404. године. Остоја више није имао никаквог утицаја, и док је још био у опсједнутом Бобовцу, за новог краља проглашен је син краља  Твртка I, Стефан Твртко II  Твртковић Котроманић. О Твртку II биће ријечи у посебном тексту на нашем сајту који ће се бавити његовом владавином.

Краљ Стефан Остоја успио се некако извући из Бобовца и побјећи у Угарску, гдје се обратио за помоћ Жигмунду. Овако је Жигмунд описао обраћање краља Остоје за помоћ: „Напокон кад су неки неверни великаши реченога босанског краљевства хтели искључити истога краља Остоју из његовога реченога краљевства, дође краљ Остоја због тога у Будим пред нашу висост и јаучући нас замоли и понизно од нашега величанства затражи да му дадемо помоћ“.

Жигмунд је послао војску под вођством Ивана Моровића, која је разбила опсаду Бобовца и заузела град Сребрник који ће Жигмунд дати на управу своме савезнику деспоту Стефану Лазаревићу. У Бобовац ће доћи Стефан Остоја гдје ће чекати да се поново врати на престо, што ће се десити тек 1409. године. Поход угарских чета на Бобовац и Сребрник, краљ Жигмунд је овако описао: „Бан Иван сам са шест својих чета и својом јаком војном силом продре у речено босанско краљевство, пороби, попали и друге штете нанесе поседима, имањима речених неверних Босанаца, те главни град краља Остоје, зван Бобовац, где се чува круна босанског краљевства и где је боравила светла госпођа жена краља Остоје са својом децом, заузе и прими га у своје руке“. У ово вријеме ће у босанској држави бити два краља, Остоја који је имао подршку Угара али не и домаће властеле и фактички никакву власт у држави, и Твртко II којега је признавала властела за краља.

Ово стање ће потрајати све до 1409. године, када ће уз помоћ Угара Стефан Остоја поново да завлада босанском државом, а Твртко II ће морати да напусти земљу. Краљ Остоја је поново загосподарио босанском државом, али је врховну власт имао краљ Жигмунд чији је Остоја био вазал. Жигмунд је из босанске државе издвојио сјеверне крајеве ставивши их под директну власт Угарске, и то: Усору је дао на управу Ивану Горјанском, а Соли Ивану Моровићу.

Стефан Остоја је владао осталим дијеловима босанске државе до краја живота, сукобљавајући се са домаћом властелом, највише са својим највећим непријатељем војводом Хрвојем. Када је 1412. године године у Будиму одржана свечаност поводом измирења Жигмунда са пољским краљем Владиславом Јагјелом, у свити краља Жигмунда налазили су се његови најугледнији вазали, а међу њима и деспот Стефан Лазаревић, краљ Стефан Остоја, херцег Хрвоје Вукчић, војвода Сандаљ Хранић и кнез Павле Раденовић.

Остоја је морао 1415. да води борбу против бившег краља Твртка II, који је упао у босанску државу са турским одредима. Турци су били јачи на отвореном фронту, али зато су се Стефан Остоја и његови људи затворили у чврсте градове којима Турци нису могли ништа. Након што је схватио да војска краља Остоје нема снаге да се бори с Турцима, краљ Жигмунд почео је да спрема војску за обрачун са Турцима. Пошто су Турцима у босанској држави стигла нова појачања на челу са Исак бегом, босански великаши су пришли њима у борби против Угара. До битке је дошло 1415. године у Лашви, у којој је угарска војска претрпила страшан пораз. Овим поразом је утицај краља Жигмунда у босанској држави дефинитивно уништен.

Након ове битке Турци су заузели дијелове босанске државе, остављајући своје посаде у утврђеним градовима, и њихов утицај у босанској држави неће бити потиснут до друге половине XIX вијека. Краљ Остоја успио се одржати на трону, иако је и даље морао да балансира између Турака и домаће властеле. Ипак, против неких властелина који су му сметали предузео је офанзиву, па је уз помоћ војводе Сандаља Хранић ликвидирао Павла Раденовића рођака своје жене Кујаве. Ово је довело до свађе између Остоје и његове жене, коју је на крају отјерао.

Убиство Павла Раденовића довело је до унутрашњег рата између Сандаља и насљедника убијеног Павла, па је по ко зна који пут у босанској држави дошло до дестабилизације ситуације. Хрвоје Вукчић који је био стар и болестан није узимао учешћа у овом рату, а у априлу 1416. године је умро. Краљ Остоја након  смрти херцега Хрвоја узима његову удовицу Јелену  за своју жену, чиме добија посједе херцега Хрвоја који су остали иза њега.

Пред крај своје владавине Стефан Остоја је  успио да скрши све своје конкуренте. Сандаљ Хранић је у рату згубио скоро све своје посједе, а краљ се некако измирио са насљедницима убијеног Павла. Таман када је успио да задобије власт на скоро свим територијама босанске државе коју нису држали Турци, Стефан Остоја умире 1418. године. Насљедио га је син из брака са Кујавом, Стефан Остојић, који је одмах након ступања на престо са двора протјерао Јелену.

 

Литература: А. Ивић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991;Ж. Фајфрић, Котроманићи, Београд 2000.

АУТОР: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/kralj-stefan-ostoja-kotromanic-%2813981404–i-14091418-%29/o192

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top