Српска општина Бихаћ (1992-1995)

Ripač.jpg
Подели:

Српска општина Бихаћ је бивша општина Републике Српске, која се налазила у регији Крајине, на самој граници са Републиком Српском Крајином и општинама Доњи Лапац и Кореница. Формирана је 1991. године на територији бивше југословенске општине Бихаћ, а сачињавала су је српска насеља бихаћке општине. Формално је постојала је до потписивања Дејтонског споразума, а фактички је престала да постоји окупацијом западних дијелова Републике Српске, током акције Маестрал.

Настанак опшптине

Према Закону о територијалној организацији и локалној самоуправи Републике Српске из 1994. године, једна од општина у Републици Српској је била и Општина Бихаћ која је укључивала  насељена мјеста бивше југословенске општине Бихаћ, насељена српским народом.[1] Српска општина Бихаћ је формирана на конститутивном сједници скупштине Српске општине Бихаћ, 28. Децембра 1991. године, а службено је конституисана доношењем Закона о образовању општине Бихаћ.[2] Након формирања Српска општина Бихаћ је постала дио Аутомне регије Крајина, са сједиштем у Бањалуци.

Географија

Српска општина Бихаћ се налазила у западном дијелу Републике Српске, на самој граници са Републиком Српском Крајином. Граничила се са општинама, Грахово, Дрвар и Петровац у Републици Српкој, а Доњим Лапцем и Кореницом у Републици Српској Крајини. Најближе веће насељено мјесто је био Петровац, који је уједно представљао и центар ове регије. Сљедећа насеља су по формирању само општине, постала дио њене територије: Дољани, Грмуша, Горјевац, Дубовско, Злопољац, Јанковац, Калати, Липа, Лохово, Притока, Прашчијак, Рачић, Рајновци, Теочак, Србљани, Стјењани, Доња Гата, Бугар, већи дио насеља Рипач, Нове Четврти, Језеро и Грабеж и Клиса, као и мањи дијелови насеља гдје су Срби били у мањини, попут Кулен Вакуфа, Сокоца.

Историја

У Рипачу је крајем 19. века откривено и истражено илирско сојеничко насеље. Међу налазима истичу се калупи за ливање бронзаних предмета, те глинене људске скулптуре. Постоје остаци римског и средњовековног насеља. Средњовековни град (бург) помиње се 1408. Био је у посједу Франкопана и Крбавских кнезова. У турске руке пао је 1591. године.

Усташе су током Другог свјетског рата у селу Бугар покупили све младе девојке, затворили их у школу и над њима „читав дан вршили силовања и оргијали“. Кад се приближила ноћ, усташе су напустили село а сељаци су онда дошли, а девојке пустили из школе.[3] За вријеме Другог свјетског рата у Рајновцу је погинуло око двије стотине сељана. Њих стотинак, 1941. убиле су усташе и комшије муслимани. И данас им се кости налазе у Орашкој јами. Нико их никада није ни покушао извадити и сахранити. За вријеме посљедњег рата, углавном 1995. из села је погинуло, нестало или уморено, двадесетак мјештана.[4]

Политичко уређење

Начелник општине је представљао и заступао општину и вршио извршну функцију у Бихаћу. Општинску администрацију поред начелника, чинила је и скупштина општине. Скупштина је бројала 11 одборника из редова странке СДС из Бихаћа и 21 предсједник мјесних одбора Српске демократске странке, као легитимни представници српског народа. Инситуционални центар Српске општине Бихаћ је било насеље Рипач, гдје су билисмјештени сви општински органи.

Рипач

 

Образовање

Према Одлуци о привременом броју и просторном распореду основних школа у Републици Српској из 1994. којом се утврђује број и просторни распоред основних школа као и број издвојених одјељења основних школа у Републици Српској, на територији Српске општине Бихаћ, егзистирала је Основна школа „Стана Сучевић” са сједиштем у Рипчу и издвојеним одјељењима у Липи.[5] Одлуком о привременом броју, структури и просторном распореду средњих школа на територији Републике Српске из 1995. утврђено је да се средње образовање на територији Српске општине Бихаћ остварује кроз Средњу школу Бихаћ-Рипач, у којој је настава организована кроз смјер за електротехнику и трговину угоститељство и туризам.[6]

Извори

[1] Службени гласник Републике Српске 11/94

[2] Службени гласник Републике Српске 12/93

[3] Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 230

[4] http://www.politika.rs/scc/clanak/53133/Branko-i-koza-jedini-zitelji-Rajnovca

[5] Службени гласник Републике Српске 31/94

[6] Службени гласник Републике Српске 05/95

 

Аутор: Марко Марјановић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top