Душан Марић: ДА НЕ ЗАБОРАВИМО – 3. АПРИЛ 1992. – ПОЧЕТАК РАТА НА КУПРЕСУ

12931098_832855316837013_7511528642848100861_n.jpg
Подели:

 

12931098_832855316837013_7511528642848100861_n

(Кратко подсјећање на ток рата на Купрешкој висоравни,
од 3. 4. 1992. до 21. 11. 1995. године)

Пише: Душан Марић

12472564_832855456836999_5196149121824058668_n

На данашњи дан, 3.4.1992 – прије 24 године, почео је рат на Купрешкој висоравни.

У петак 3.априла 1992.године, у свануће, неколико хиљада хрватских војника, припадника регуларне војске из Хрватске и јединица ХВО из Западне Херцеговине, ојачаних „псима рата“ из десетак европских зремаља, уз подршку тенкова и авијације, из правца Шујице, Дувна и Ливна, напало је Доњи Малован и тако започело агресију на Купрешку висораван.
Био је то почетак рата у БиХ.
У сљедећа два дана хрватска војска окупирала је Доњи Малован, Рилић, Горњи Малован и дио града Купреса.

Осим што су одбранили дио Купреса, српски територијалци успјешно су одбили и напад на Равно.
Петог априла јединице ЈНА, под командом пуковника Ратка Младића, Станислава Галића и Станка Лисице, ојачане Бијелим орловима и другим добровољачким јединицама из Србије, кренуле су у контранапад из правца Благаја.
Седмог априла ослобођен је Купрес, десетог априла Горњи и Доњи Малован, Рилић и Занаглина, а тог дана ЈНА је ушла у Равно и Вуковско.

Генерал мајор Станислав Галић, у то вријеме пуковник и командант Тридесете пјешадијске дивизије ЈНА, човјек који је командовао операцијом ослобађања Купреса. Послије је прекомандован за команданта Сарајевско-романијског корпуса ВРС.Хашки трибунал га је осудио на доживотни затвор. Првостепено осуђен на 20 година, а након жалбе тужилаштва на доживотни затвор. Казну издржава у Немачкој.

Генерал мајор Станислав Галић, у то вријеме пуковник и командант Тридесете пјешадијске дивизије ЈНА, човјек који је командовао операцијом ослобађања Купреса. Послије је прекомандован за команданта Сарајевско-романијског корпуса ВРС.Хашки трибунал га је осудио на доживотни затвор. Првостепено осуђен на 20 година, а након жалбе тужилаштва на доживотни затвор. Казну издржава у Немачкој.

За неколико дана хрватска војска убила је 54 српска цивила и територијалца, а њих око 150 одвела у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској, у којима су прошли кроз звјерску тортуру.
Њих 19 убијено је у логорима, посмртни остаци шеснаест жртава још нису пронађени.
У силовитом удару српских јединица, од Благаја до Малована, погинуло је између 150 и 200 хрватских војника и легионара из иностранства.

До краја априла српска војска учврстила је своје положаје на линији висови изнад Прусца – висови изнад Бугојна (Мала Шуљага) – Мрачај – Радуша – Равашница – Равањско поље – Јаворни врх – висови изнад Шујице – Дрежница – Кујача.
Средином јуна, након повлачења ЈНА из БиХ и формирања Војске Републике Српске, одбрану Купрешке висоравни од напада муслимана из правца Бугојна и Горњег Вакуфа, а Хрвата из правца Раме, Прозора, Дувна, Шујице и Ливна, преузела је новоформирана Седма моторизована купрешка бригада ВРС, у чији састав су осим Купрешана ушли и батаљони из Шипова, Мркоњић Града, Кључа и Бањалуке, као и дио Срба који су избјегли из Бугојна.
За команданта бригаде постављен је пуковник Витомир Грујић, којег ће 1993.године замијенити потпуковник Божидар Ракић.

У сљедеће двије и по године Седма бригада успјешно је бранила фронт ширине преко 100 км. Истовремено са одбраном завичаја, припадници Седме бригаде и Станице полиције Купрес одлазили су на друга ратишта, да помогну одбрану српских територија и акције ВРС и СВК у Медачком Џепу, Бихаћу, посавском коридору, Сарајеву, Влашићу, Рогатици…И гинули. Највише 27.октобра 1992.године у Старчићима код Рогатице.

У марту 1994.године муслиманске јединице из Бугојна кренуле су у офанзиву према Купресу и заузеле Малу Шуљагу, Лукића ливаде, Шипин Мост…Уз велике губитке, офанзива је заустављена, а дио изгубљене територије враћен.
У мају исте године муслимани су покренули офанзиву према Доњем и Горњем Мрачају, али су сви њихови напади успјешно одбијени. Офанзива на Мрачај поновљена је 4.септембра, али је и она доживјела слом.

У сриједу 19.октобра 1994.године услиједила је нова офанзива из правца Бугојна према Купресу, најјача до тада. Муслимани су у борбу упутили јединице из 12 својих бригада и четири корпуса, укупне јачине између 12 и 14 хиљада војника.
Почетак муслиманске офанзиве затекао је Купрес са само око 1.500 бранилаца, да би у сљедеће двије недјеље њихов број достигао око 4.000.
Користећи вишеструку надмоћ у људству, али (први пут од почетка рата) и у артиљерији (Србима је понестајало граната), муслимани су до 22.октобра заузели Копривницу, Велику Шуљагу, Ђолину косу, Јарчиште, Дебелу косу, Рупе и стигли на неколико километара до Купреса, када су заустављени на Стожеру и Купрешким вратима.
До краја мјесеца ВРС морала је да напусти Мрачај, Бућовачу и дио Вуковска.

 

Првог новембра браниоце Купреса с леђа, из правца Ливна, Дувна, Шуице и Раме, напали су Хрвати, који су за ову операцију ангажовали око 5.000 војника. Због ангажовања већине расположивог људства на фронту према муслиманима, линије одбране према Западној Херцеговини су практично остале небрањене па су Хрвати без већег отпора за два дана под своју контролу ставили Равно, Рилић, Занаглину, Доњи и Горњи Малован.
У четвртак 3.новембра, да би избјегла потпуно опкољавање, Седма бригада је напустила Купрес и повукла се пет километара сјеверно од града, према Благају и Шипову, на линију Чучковине – Велика Плазеница – брда изнад Злосела – Стражбеница – Курљај – Хрбљине, на којој је до краја 1994. и током 1995. године заустављено неколико снажних хрватских офанзива. Најжешћа је била она у јулу 1994.године у предјелу Курљаја, Шкадима и Хрбљина, када су српски браниоци јуначки одбили све нападе, иако су њихови положају буквално засипани стотинама граната из вишецјевних бацача ракета и тенкова, а они нису имали ни једну гранату да узврате.
Након пада Купреса командовање бригадом преузео је пуковник Драго Самарџија.

Када је постало јасно да су положаји Седме бригаде ВРС на Купрешкој висоравни (на којима су брањени Благај и пут према Јању и Шипову) неосвојиви, Хрвати су одлучили да је заобиђу. 8.септембра 1995.године, покренули су велику офанзиву из Гламоча према Мркоњић Граду, Шипову и Јајцу.
За неколико дана, преко Млиништа и Виторога, хрватске гардијске бригаде стигле су надомак Шипова и Мркоњића, готово 40 км иза најистуренијих положаја Седме бригаде на Курљају.
Да би избјегла потпуно окружење Седма бригада је у ноћи између 11. и 12.септембра преко Купрешке ријеке и Прибељаца напустила Купрешку висораван и наставила повлачење према Јајцу и Бањалуци.

Тих дана, пред заједничком офанзивом муслимана, Хрвата и НАТО пакта, ВРС је морала да напусти и Шипово, Доњи Вакуф, Кључ, Јајце, Дрвар, Босански Петровац….
Формирана је нова линија одбране испред Мркоњић Града и Бањалуке. Седма бригада је распоређена на јужне падине планине Лисине, изнад Мркоњић Града.

Три недјеље борци из Купреса, Шипова и Мркоњић Града успешно су одбијали све нападе хрватских гардијских бригада, иако су њихови положаји и сам град у појединим данима засипани и са 10.000 граната.
Кад већ нису могли прекоположаја које је бранила Седма купрешка бригада, Хрвати су поново одлучили да их заобиђу. Десетог октобра главни удар своје офанзиве усмјерили су на Штрбине, превој који су браниле јединице из Семберије и Подриња.
Пробили су линију одбране и, преко Подрашнице, зашли иза положаја Седме бригаде, која је, поново туђом кривицом, морала да напушта своје положаје. Тог дана пао је Мркоњић Град.
У неколико драматичних сати повлачења са Лисине погинуло је или нестало 18 бораца са Купреса.
Неколико мјесеци касније њихови посмртни остаци пронађени су у масовној гробници у Мркоњић Граду, међу 181 жртвом хрватског терора. Утврђено је да је већина њих заробљена, мучена, па убијена.
Након повлачења са Лисине, Седма бригада распоређена је на планину Мањачу, изнад Бањалуке, гдје је све до краја рата успјешно учествовала у одбрани главног града Републике Српске.

944325_832855386837006_3330028656329774629_n

У три ратне године, на купрешком и другим ратиштима, погинуо је 221 Купрешак – 189 војника и 32 цивила. Још увек се трага за посмртним остацима њих 19.
У борбама за одбрану Купрешке висоравни, на потезу од Доњег Малована и Равног, до Витороге, Чучковина и прилаза Шипову, погинуло је и више од 150 бораца из других крајева БиХ. Највише њих из Шипова, Мркоњића, Кључа и Бањалуке.

Заједно са војском Купрес и околна српска села напуштали су и цивили.
Од око 5.000 Срба по попису 1991.године на Купрешкој висоравни сада живи њих око 500-600.
Првих ратних мјесеци, због сталних артиљеријских дејстава по тим селима, већина становништва из Малована и Равног преселила се у Купрес.
У октобру 1994.године преостало становништво та два села, становништво Купреса, Рилића, Занаглине и Вуковска, напустило је своје домове и кренуло на мукотрпни пут избјеглиштва. Који траје већ 22 године.
Дио њих се зауставио у Шипову, а већина је избјегла у Бањалуку и околна насеља. Највише у Драгочај и Шарговац. Значајан број Купрешана нови, привремени, кров над главом нашао је у Јајцу, Прњавору, Бијељини, Котор Варошу, Приједору….

У септембру 1995.године, дан прије него што ће ВРС напустити Купрешку висораван, иселило се и становништво из Благаја, Мрђеноваца, Новог Села, Шеменоваца, Барјемоваца и Омара.

Дејтонским мировним споразумом сјеверозападни дио купрешке висоравни, са селима Шеменовци, Ново Село, Мрђеновци и дио Благаја, враћен је у састав Републике Српске и на тој територији, површине око 55 километара, формирана је српска општина Купрес.

У српски Купрес вратило се око 400 људи, највише старих. У сам град Купрес вратило се 11 Срба. По неколико десетина породица повратника живи у Доњем Маловану и Равном. У Рилићу живи неколико породица. У Беговом Селу и Вуковску по једна. У Занаглини и Омару ни једна.
Осим у Бањалуци, Бијељини, Прњавору….купрешки Срби, који су завичај напустили у последњем рату, живе у Београду, Новом Саду, Чикагу, Торонту, Мелбурну, Њемачкој….
Предсједник општине Купрес у ратном периоду био је Митар Марић.

Православне цркве у Доњем Маловану, Равном и Благају су срушене, црква у Вуковском је тешко похарана. Послије рата, све цркве су обновљене.

Срушене су и римокатоличке цркве у Купресу, Отинивцима, Злоселима и Растичеву. По доступним подацима, у рату је страдало 55 купрешких Хрвата, од којих се њих седморо воде као нестали.

Скоро све куће на Купрешкој висоравни су опљачкане и запаљене. Разлика је у томе што су хрватске страдале у рату, док су Хрвати православне цркве порушили и српске куће попалили послије рата, када је дио Купрешке висоравни враћен у састав Републике Српске, са жељом да на тај начин спријече или успоре повратак српског становништва.

Душан Марић

Душан Марић

————

4. 4. 2016.  за ФБР Душан Марић, приредила Биљана Диковић

Душан Марић: ДА НЕ ЗАБОРАВИМО – 3. АПРИЛ 1992. – ПОЧЕТАК РАТА НА КУПРЕСУ

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top