НЕКРОПОЛА СТЕЋАКА И ЦРКВА СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА У ВЛАХОВИЋИМА КОД ЉУБИЊА

vlahovici4.jpg
Подели:

У раном средњем вијеку територија данашње општине Љубиње припадала је великој раносредњовјековној жупи Попово. То је био најсјевернији дио у жупи Попово који је граничио са жупама Дубраве и Дабар. Разграничење је природна граница на жегуљској коси која географски издваја сливове Требишњице и Брегаве, као и масиви Ситнице и Кулаша који ограничавају жупе Попово и Дабар. Политички крај је припадао области Хума, којим су од краја XII до прве половине XIV вијека, уз мање прекиде, владали Немањићи. Од 1324. до 1326. године овај дио Хума заузео је босански бан Стјепан II Котроманић, а његов насљедник Твртко I је до 1373. године проширио границе босанске државе ка југу на цијели Хум и источније све до Котора и Оногошта. У вријеме Тврткове власти почиње успон породице Косача, из које је Влатко Вуковић већ у то вријеме добио на управљање већи дио Хума, којим је ова породица за вријеме Сандаља Хранића (1392-1435), херцега Стефана Вукчића Косаче (1435-1466) и његових синова до 1482. године потпуно владала. Османска војска је крај око Љубиња заузела између 1465. и 1467. године, а у збирном попису Босанског санџака 1468/69. године уписана је и нахија Љубиње. У првом поименичном попису санџака, вилајета Херцеговина, уписана су многа мјеста овог краја.

Изнад села Влаховићи евидентирана је Велика градина (бронзано или гвоздено доба), са промјером између 20 и 25 м и остацима сувозидног бедема високог око 1,2 м око платоа. На хрбату брда евидентирана је и овална Мала градина од сувозида. На источној ивици заштићена је великим граничним тумулом, који се састоји од једне веће и неколико мањих камених гомила из истог доба, али без трагова културног слоја. Тумулус је евидентиран под називом Дебељева (Велика) градина.

Према пословној књизи Хивана Припчиновића, међу сточарима Влаховићима, постојали су Велики Влаховићи са сједиштем у селу Врањска код Фатнице (општина Билећа) и Мали Влаховићи  за које се не наводи мјесто боравка. Међутим, Богумил Храбак је претпостављао да је центар Малих Влаховића био управо у селу Влаховићима између планине Радимље (1176м), на југу, Ситнице (1419м) на истоку, Дрежника и Хргуда на сјеверу и Трештенице.

Катун Влаховића спомиње се 1368. године, а на његовом челу као старјешине, катунари, у строгој директној изворној потврди дуже вријеме били су Остоја Влаховић (1368, 1379, 1391), Вучихна и Стјепко Влаховић (1420,1423). Боравиште катуна Вучихне Влаховића евидентирано је у данашњем селу Влаховићи, општина Љубиње. На каменој плочи на улазу у круг цркве села Влаховића налази се натпис на босанској ћирилици: А се лежи Вукац Вуч(и)хнић. Види се зламеније, чтио[че]! [Помени)] те, а вас б(о)г благосло[вио]! [А се писа (смче)] Прибисав. Ђуро Тошић је изнио претпоставку да је Вукац Вучихнић на којег се односи натпис, син Вучихне Вучинића.

Наведену претпоставку потврдио је Есад Куртовић архивском грађом на основу које је за датум настанка натписа као доњу границу ставио 1435. годину, тј. вријеме када се посљедњи пут спомиње Вукац Вучихнић. Познатијем слиједу Влаха Влаховића, који су били превозници робе између Дубровника и залеђа, припада друга половина XВ вијека. Катун Влаховића припадао је као сениорима, породици војводе Радослава Павловића. Дјелатност Влађа Бијелића припада 60-тим годинама XV вијека. Он се спомиње 1466, септембра 1468 и у сумарном попису Босне из 1468/69. године. Узима се да је умро 1474. године када га је наслиједио његов син Вукосав Влађевић.

У сумарном попису Босне из 1468/69 године наведено је да је Влађ Бијелић кнез-и влах – посједник тимара, који је чинило дабарско село Заград(ац) са 9 кућа и 2 неожењена, хасом од 1 винограда, 3 њиве, 1 ливада и половина млина уз ренту од 2747 акчи, због чега је ишао у рат као лаки оклопник (cebelu) са момком (gulam). У под старе и данас активне влаховићке Цркве св. Лазара, негдје око његове средине, уграђене су двије велике камене плоче са натписом на ћирилици. Према Ђ. Тошићу плоче стоје на гробовима који потичу из времена непосредно након дизања ове до сада много пута поправљане и реновиране богомоље. Плоча ближа олтару има натпис који у транскрипцији гласи: „А се лежи кнез Влађ Бијелић у својој цркви у Светом Лазару. Чловјече, тако да нијеси проклет, не тикај у ме“.

Из наведеног текста произилази да је покојник био ктитор Цркве св. Лазара. Иако нема директних доказа када је овај влашки првак из катуна Влаховића саградио споменуту богомољу, то се могло десити непосредно прије успостављања османске власти у Босни и Херцеговини, вјероватно с прољећа 1465. године, да би десетак година касније покојник нашао и вјечни смирај у њој. Уз надгробну плочу ктитора Цркве св. Лазара у Влаховићима налази се и друга плоча са натписом на ћирилици: „А се лежи Вукосав Влађевић с мом друговах дружином и сагибох на р[а]змирној Крајине ко[н] мога господина, и донесоше ме дружина на своју племениту баш[т]и[ну], и да је проклет тко ће у ме такнути“.

Смрт наведеног Вукосава Влађевића Ђ. Тошић везује са догађајима из 1481. године када је херцег Влатко (Косача) из Новог кренуо у борбу против Османлија и био поражен код мјеста Меnsagite (можда Невесиње?), гдје је изгубио сву војску коју је имао са собом. Послије наведеног сукоба Вукосава Влађевића је његова дружина донијела на његову племениту баштину и сахранила поред његовог оца Влађа Бијелића.

Напријед наведени натпис на гробној плочи Влађа Бијелића свједочанство је постојања цркве на мјесту данашњег објекта у трећој четвртини 15. вијека (датација с обзиром на године у којима се у историјским документима помиње Влађ Бијелић, 1466, 1468. и 1469).

Поуздано се зна да је црква у Влаховићима подигнута 1864. године. О датуму изградње цркве свједочи и натпис уклесан на каменом надвратнику постављеном на капији у оградном зиду црквеног дворишта. „У цркву из 1864. године улазило се преко два степеника, за колико је храм укопан у земљу“.

 

ИЗВОР: Комисија/Повјеренство за очување националних споменика БиХ, Предсједавајућа комисије Љиљана Шево, број: 07.2-2.2-40/2009-69, 2. децембар 2009, Сарајево.

ФОТОГРАФ: Митар Л. Ђурица

ПРИРЕДИО И ПРИЛАГОДИО ЗА САЈТ: Борис Радаковић

Текст и остале фотографије налази се на адреси: http://www.plemenito.com/sr/nekropola-stecaka-i-crkva-svetog-kneza-lazara-u-vlahovicima-kod-ljubinja–/o253

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top