О ПРВОМУЧЕНИЧЕ ХРИСТОВ СТЕФАНЕ, МОЛИ СЕ ВЛАДИЦИ НАШЕМУ ХРИСТУ БОГУ

index-2.jpg
Подели:

Свети Стефан предаје владарске инсигније владару Илирије (Грбовник Коренића-Неорића 1595. године)

Свети Стефан, назван још и Првомученик, био је први од седам архиђакона рукоположених од стране апостола у Јерусалиму. Назива се Првомучеником због тога што је први хришћанин који је страдао због своје вјере, а убијен је каменовањем од стране својих јеврејских сународника.

Светог Стефана су поштовали многи народи и владари, а међу њима и Срби. Немањићи су поштовали Стефана Првомученика као заштитника државе и њиховог представника пред Богом и своју крсну славу. Сви владари из династије Немањића су поред свога народног имена узимали и име Стефан. Чак и прије Немањића неки од српских владара и принчева су носили ово име, као што су Стефан Мутимировић (син српског кнеза Мутимира из IX вијека), Стефан Војислав ( владар Дукље из XI вијека) Стефан (владар Босне којег је на ту функцију поставио краља Бодин), итд.

Краљ Милутин је своју гробну цркву у Бањској посвети Стефану, а краљ па потом цар Душан и његов син и насљедник цар Урош, имали су на реверсу својих печата утиснут лик Светог Стефана. Након што је краљ Твртко наслиједио круну Немањића 1377. година, и постао краљ Срба, узео је Стефана Првомученика за свога личног заштитника и представника пред Богом. Краљ Твртко се обраћа своме затитнику у својој повељи из 1382. године да се „моли Владицимојему Христу Богу за  за онога који Тисе увијек моли, призива Те и признаје Те за страдалника Христова…“. У своме вјерском заносу Твртко наређује да се изгради читав један град којега је назвао Свети Стефан, а то је данашњи Херцег Нови.

Средњовјековна црква посвећена Светом Стефану у Затону код Дубровника, била је много поштована од хумске властеле и мјесто гдје су се доносиле важне одлуке. Дубровчани су са хумском властелом још од најранијих времена имали уређене односе, а своје спорове су рјешавали на мјешовитим суду – станку, који се одржавао код Светог Стефана у Затону вањском.

Свети Стефан као заштитник Немањића и Котроманића, нашао је мјесто и у тзв. илирској хералдици, која је насталу у кругу домаћег римокатоличког свештенства, а за интерес Петра (Педра) Охмучевића, који је служио у шпанској флоти у XVI вијеку. Он се појављује као заштитник краљева из кућа Немањића и Котроманића који су сви уз круну „узимали“ и његово име. У најстаријем грбовнику те илирске хералдике, под називом Коренића-Неорића, приказан је  Свети Стефан како предаје владарске инсигније владару „Dux Regum Illyria“ који клечи, а за којега Александар Палавестра сматра да представља цара Душана. У великом или композитном грбу цара Стефана Немањића, који је састављен од грбова „илирских“ земаља, око штита тога грба приказана је орденска колајна витешког реда св. Стефана, што је добар примјер „одјека давнашњих средњовјековних трагова“.

Тај одјек далеких вијекова као да су чули и посланици Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, који су на дан Светога Стефана, 9. јануара 1992. године дигли свој глас против мајоризације и новог страдања Срба у тадашњој БиХ, и ударили темеље Републике Српске чијим рођењем су васкрсле и традиције „господе српске, рашке и босанске“ и ми у Републици Српској треба да радимо тако, да будемо достојни „вијенца и части и скиптра царскога наших родитеља светих, ранијих господара српских“, на које се позивао и краљ Твртко.

Свети Стефан је постао заштитник Републике Српске, као што је некад давно био заштитник Немањића и краља Твртка чије ријечи упућене Христовом Првомученику можемо и ми данас завапити: о првомучениче Христов Стефане, моли се Владици нашему Христу Богу  за оне који Ти се увијек моле, призивају Те и признају Те за страдалника Христова…“.

 

АУТОР: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/o-prvomucenice-hristov-stefane,-moli-se-vladici-nasemu-hristu-bogu—/o255

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top