Ратни дневник, 31. октобар 1994: На Привији и Купрешким вратима десет на једног!

kupres.jpg
Подели:
Kupres

Прикупљени подаци говоре да је муслиманска команда ради операције према Купресу ангажовала између 12.000 и 14.000 војника из Седмог травничког и Трећег зеничког корпуса, уз учешће елитних јединица из Првог и Другог корпуса, те јединица полиције.

Операцијом командује командант Седмог муслиманског корпуса генерал Мехмед Алагић.

Занимљиво је да се Алагић и командант 7. купрешке моторизоване бригаде ВРС потпуковник Божидар Ракић добро познају. У бившој ЈНА Алагић је био командант школског центра у Бањалуци, а Ракић је у тој јединици био командир вода, па чете.

У интервју који је муслиманској телевизији дао 4. новембра 1994. године Алагић је изјавио да су у офанзиве према Купресу биле ангажоване све јединице Седмог корпуса. Исти су чиниле 37. муслиманска лахка бригада – Травник, 305. (у неким документима 705.) брдска бригада – Јајце, 306. (706.) брдска бригада – Хан Била, 307. (707.) брдска бригада – Бугојно, 308. (708.) лахка бригада – Нови Травник, 312. (712.) брдска бригада – Травник, 317. (717.) лахка бригада – Горњи Вакуф, 325. (725.) лахка бригада – Витез, 337. (737.) лахка муслиманска бригада, 17. крајишка брдска бригада – Травник, 327. (727) брдска бригада – Глуха Буковица, 333. (733.) лахка бригада – Бусовача – Каћуни, 2. батаљон, Диверзантски батаљон, Инжињеријски батаљон, Логистичка база, Чета везе, Чета за противелектронску борбу, Тенковска чета, Мјешовити артиљеријско ракетни пук, Дивизион ПВО и Чета АБХО.

Душан Курељушић, учесник битке на Привији

 

Dušan Kureljušić, učesnik bitke na Priviji

У истом интервјуу, набрајајући јединице које су дале значајан допринос офанзиви на Купрес, Алагић је посебно поменуо 307.бригаду, 305.брдску бригаду, 317.бригаду, затим 27.брдску бригаду, Гардијску бригаду, јединице Штаба врховне команде и 370.брдску бригаду из Бугојна.

На интернету се може наћи видео запис из којег се види да су у овој акцији били ангажовани и припадници 212. брдске бригаде из Сребреника, те специјалне јединице „Калесијски вукови“ и „Галебови“.

На Великој Плазеници јединица којом сам командовао имала је оружани сукоб са муџахединима, а заплијенили смо документе из којих се види да је у операцијама на тој планини учествовала и специјална јединица „Живиничке осе“.

Практично, читав један и мањи дијелови свих осталих муслиманског корпуса обрушили су се на Седму моторизовану бригаду ВРС, којој су, касније, у помоћ притекли мањи батаљон „Пантера“, двије чете полиције из ЦСБ Бањалука, један батаљон Бањалучке прве противоклопне бригаде, чета војника из Грахова, чета војника из Гламоча, непопуњен батаљон војника из 5. гламочке пјешадијске бригаде и два вода (диверзанти и полиција) из команде Другог крајишког корпуса.

Када је муслиманска офанзива из правца Бугојна почела, 19.октобра, у Седмој бригади ВРС било је само 1.569 бораца. А само њих око 500 било је распоређено на фронту према муслиманима, од Мрачаја, преко Ђолине косе до Мале Луке. Остали су били на фронту према Хрватима (Вуковско, Равно, Рилић и Малован) или распоређени по дубини – у оклопном батаљону, на артиљерији, у команди и приштапским јединицама (позадинска чета, инжињерија, везисти, кухиња, војна полиција и сл.)

У међувремену, већину бораца са фронта према Хрватима пребацили смо према Бугојну и муслиманима и тако линије према Ливну, Томиславграду и Прозору оставили без озбиљније одбране.

Са одмора се вратило неколико стотина војника, у помоћ су нам стигне набројане јединице, али све то је било премало да премости прави „јаз“ у бројчаном стању наших и непријатељских снага.

Практично, најмање десет муслиманских нападало је на једног српског војника.

У раним јутарњим сатима у силовитом противнападу, који су предводили корпусни диверзанти и „Пантери“, муслимани су одбачени са Лупоглаве и Стожерца, а тек пристигла чета из Гламоча је блокирала село Кукавице, чиме је поново успостављена контрола над путем од Купреса до Кудиља, Вуковска и Бућоваче.

Цијела линија фронта „гори“ од пуцњаве, а најжешће борбе вођене су за Привију, превој на сјеверним падинама Велике Плазенице, изнад Злосела, чијим падом би био угрожен пут Купрес – Благај – Шипово.

Послије цјелодневне битке, у којој су са њихове стране учествовали борци из три бригаде (370, 27. и 308. бригада) муслимани су Привију ставили под своју контролу.

У досадашњем току рата било је уобичајено да се на једном правцу противник нападне једном, највише два пута у истом дану. Први напад би најчешће почињао у зору, када је војска поспана, а други сат-два послије првог или поподне. Тог неписаног правила су се придржавале све три војске.

Од 19. октобра, када су почели офанзиву на Купрес из правца Бугојна, муслимани изводе и по пет-шест напада дневно. Користећи вишеструку надмоћ у људству, нападају у таласима, што је и организационо и психички тешко издржати. Посебно кад су они што се бране знатно малобројнији и кад не вјерују у коначну побједу.

Ново Трифуновић, замјеник командира Извиђачко-диверзантске чете 7.купрешке моторизоване бригаде (лијево)

Novo Trifunović, zamjenik komandira Izviđačko-diverzantske čete 7.kupreške motorizovane brigade (lijevo)

А српски борци на Купресу нису више вјеровали.

Напротив, војници су међусобно отворено коментарисали да ће Купрес, чак и ако га одбранимо, на крају припасти Хрватима. Уосталом, ни по једној карти разграничења које су усвајане на мировним преговорима Купрес није био у Републици Српској.

Привија је пала због хроничног мањка људства и несташице муниције.

Шумовит, тешко прегледан простор, који је нападало више стотина војника, бранило је тридесетак бораца. Под командом мог замјеника Нове Трифуновића били су Душан и Момчило Курељушић, Душко Шебез, Мирко, Милан и Слободан Кнежевић, Марко Боснић, Милош Чолић, Милан Пивач Цртани и још двадесетак бораца.

Неколико дана раније придружили су им се и бригадни диверзанти, предвођени Бором Милишићем и Стојком Пријаком.

Захваљујући одлучности бораца и добро ископаним рововима, и данас су први напади успјешно одбијени, међутим како је дан одмицао ситуација је била све неповољнија.

С једне стране, муслимани су почели да се убацују у празан простор између Демировца и Привије, па је Ново дио људства морао да одвоји за одбрану своје лијеве бочне стране. Срећом по њих, с времена на вријеме јужне падине Демировца и Плазенице „чешљали“ су прага и тенк из Ратковина и тако спријечавали муслимане да им потпуно зађу иза леђа.

Друго, било је много рањених, које је требало износити са положаја, на којем је остајало све мање бораца. Рањени су Ново Трифуновић, Боро Милишић, Стојко Пријак, Ново Мијатовић, Ђоко Матић…

Међутим, иако малобројни, суочени са вишеструко бројнијим непријатељем, који је у борбу стално уводио нове снаге, Благајчани су одбијали нападе.

Свјесни да бране своје село.

Против себе су очигледно имали искусне ратнике, о чијој спремности на борбу довољно рјечито говори податак да су своје нападе буквално најављивали, довикивањем: „Четници, ми поново крећемо“ и „Алах екбер“.

Била је то једна од жешћих пјешадијских битака ових дана на купрешком ратишту.

У току шестог напада браниоцима Привије је понестало муниције, па су били принуђени да напусте своје ровове и повуку се према Буковачи, гдје су заноћили са полукружном одбраном.

Након што су заузели Привију код муслимана је извршена смјена, „специјалце“ су замијенили „линијаши“, који се нису оглашавали ни пуцњавом, ни виком. Чуло се само да на достигнутој линији копају ровове.

Команда бригаде је у вечерњим сатима на Привију упутила помоћ од 40 бораца, који су тог дана пристигли из Мркоњић Града.

Све вријеме док је трајала битка за Привију, муслиманска артиљерија је жестоку тукла положаје Граховљана на сусједној Буковачи, али на том правцу није било пјешадијских напада.

Ујутро, прије почетка борбе, муслимани су заробили Анђелка Пивача, који се враћао од куће у јединицу, промашио нашу и ударио право на муслиманску линију.

Код нас на Великој Плазеници дан протиче мирно, али смо узнемирени због „ломљаве“ која се догађа километар десно од нас, на Привији.

С времена на вријеме на Демировцу дође до жестоке размјене ватре између муслимана и Бањалучана, али се све брзо утиша.

Око 14 часова муслимани нападају на Вуковско и тако купрешко-бугојански фронт шире за додатних петнаест километара.

Њихова 317.бригада заузима Сивер (1561), Јечањ и све висове изнад вуковских села. Без озбиљнијег отпора. Скоро све снаге које смо имали бацили смо на одбрану Купреса на Купрешким Вратима и Стожеру.

Десно од правца надирања те бригаде, у ширем рејону Мрачаја, муслимани су формирали Тактичку групу један, у чији састав су ушле 17. и 37.бригада, са четом војне полиције, цивилном полицијом из Бугојна и водом из састава лаког артиљеријског дивизиона.

С наше стране, на тај дио фронта у испомоћ је упућено је 70 војника, тек пристиглих из Кључа. Са задатком да, у садејству са кључко-вуковским батаљоном који је бранио Вуковско, зауставе надирање непријатеља, а ујутро поврате изгубљене положаје.

Преостали мјештани Вуковска, Бућоваче и Кудиља, који су се послије евакуације 22.октобра вратили у село, да пазе на куће, хране свиње, живину и стоку коју још нису истјерали према Благају, поново напуштају Вуковско.

Ситуацију у Вуковску додатно отежава то што је дошло до прекида жичане везе са командом у Купресу.

Ни овај дан није прошао без мртвих и несталих српских војника.

Околност да свакодневно заробљавају српске војнике обезбјеђује предност муслиманима, зато што стално добијају свјеже информације о стању наше војске, њеном распореду и снази јединица, недовољно брањеним правцима у српским одбрамбеним линијама а понекад и о нашим плановима.

Подаци прикупљени прислушкивањем радио-веза говоре о знатним губицима у људству и на муслиманској страни.

У вечерњим часовима из Команде Другог крајишког корпуса у Дрвару у команду Седме бригаде стиже обавјештење да је уочено велико груписање хрватских снага у ширем рејону Шујице, Дувна и Ливна.
Вишедневни контакти федералних коалиционих партнера Хрвата и муслимана завршени су састанком, који је предвече одржан у Шујици.

Муслиманску делегацију предводио је генерал Алагић. Међутим, љут што га у Шујици није сачекао Тихомир Блашкић, командант ХВО, Алагић је одбио да разговара са нижим старјешинама ХВО и вратио се у Бугојно. Пола сата прије поноћи дошло је до новог састанка, овај пут у селу Крупа код Горњег Вакуфа.

На састанку је потписан споразум о укључивању хрватске војске у офанзиву на Купрес, којим су прецизирани правци дејства двије војске и подјељена територија чије се заузимање очекивало.

Хрватска страна потврдила је своју спремност да прекине примирје са српском страном, које је трајало 17 мјесеци и нападне јединице ВРС на Купрешкој висоравни.

У Шујици је почела са радом и њихова заједничка команда.

Договорено је да се муслиманска војска на Купрешкој висоравни заустави на сљедећој линији: Врелинска долина – Мали Криж – село Отиновци – Бегово Село – Скок – село Ледићи – Мала Плазеница – Паљике – село Јурићи – село Растичево.

Војници још немају информације о поновном склапању савезништва између муслимана и Хрвата, али и без тога нема ни једног који није убјеђен да ће нас Хрвати напасти. И тако нам се „захвалити“ што смо прошле године, кад су се они међусобно клали, спасили око 900 хрватских војника и око 4.000 хрватских цивила из Бугојна. Било је само питање времена када ће нам браћа „забити нож у леђа“.

Наставиће се…
http://pressrs.ba/vijesti/ratni-dnevnik-31-oktobar-1994-na-priviji-i-kupreskim-vratima-deset-na-jednog-31-10-2016

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top