УЛОШКИ УСТАНАК ХЕРЦЕГОВАЧКИХ СРБА И МУСЛИМАНА ПРОТИВ АУСТРОУГАРСКОГ ОКУПАТОРА 1882.

1b-3.jpg
Подели:

Прихватајући предлог књаза Николе, аустроугарска влада је – поред шест окупационих дивизија (преко 50.000 војника) и серженског (жандармеријског) корпуса од 3.000 – укључила у окупациони систем и пандурски корпус од репатрираних херцеговачких устаника. Али, ни сувише гломазни окупациони апарат, ни добро организована шпијунска и конфидентска мрежа нису могли да смире бунтовно херцеговачко тло, нити, пак, да зауставе буђење националне свести херцеговачког становништва. Носиоци немира били су управо припадници пандурског корпуса. Они су масовно дезертирали из тог корпуса, да би у време када је аустроугарска војска поседала Санџак запалили неколико жандармеријских станица у Невесињу и у селу Коритима. До првог оружаног сукоба одбеглих пандура са потерним одељењима окупаторске власти дошло је 12. септембра 1879. године код села Лукавца на источном рубу Невесињског поља. Због општег незадовољства према аустроугарским окупаторским властима, средином марта 1879. године побегли су у Црну Гору готово сви невесињски главари, који су били прихватили било какву службу у окупаторском апарату. Будући да је нова власт задржала старе турске аграрне односе, незадовољство хришћанског становништва узимало је све више маха. Почетком августа те 1879. године масовно су се одметнули невесињски пандури и порушили неколико караула у Бишини. Био је то тзв. Пандурски пуч, који је угушен мирољубивим средствима – превасходно амнестирањем побуњених пандура.

Пандурски пуч је недвосмислено показао да мира у немирној Херцеговој земљи неће бити уколико окупаторска власт не реши нека горућа питања у првом реду аграрно, пореско и школско. Осим тога, снажно револуционарно врење у Херцеговини, посебно у Невесињу, изазвао је Кривошијски устанак, који је избио у јуну 1881. године, приликом покушаја аустроугарских власти да у Боки Которској изврше регрутацију за Ландвер (домобранство); Бококоторски залив је до тада био ослобођен те обавезе. Када је 4. новембра 1881. године објављен закон о војној обавези, у коме је, поред осталог, писало да су сви становници Босне и Херцеговине, способни за војну службу, дужни да лично учествују како у одбрани своје земље тако и читаве Хабзбуршке монархије, постојеће незадовољство херцеговачких Срба и муслимана прерасло је у револт. Опште незадовољство које је тињало од првих дана окупације, захватило је широке народне масе, првенствено у југоисточној Босни и источној Херцеговини, где је дошло до бежања војних обвезника у шуме, појаве хајдучије коју је подржавало српско и муслиманско становништво; отпочело је и формирање чета за оружани отпор регрутацији.

Било је више него очевидно да је оружани устанак против аустроугарског окупатора на помолу, иако су Србија и Црна Гора биле категорично против тога. Наиме, поштујући обавезе које је преузео Тајном конвенцијом закљученом са Хабзбуршком монархијом у јуну 1881. године, кнез Милан није ни помишљао да помаже оружани устанак босанско-херцеговачког народа против те монархије. Став званичне Црне Горе према Бокељском и Херцеговачком устанку упечатљиво илуструје текст објављен у службеном органу Црне Горе – „Гласу Црногорца“, у коме се магистрално наглашава да влада црногорска жели народу Боке Которске (па следствено томе и херцеговачком) „све могуће добро на свијету, што је сасвим природно и јасно, јер крв није вода“. Али, подвлачи се у тексту, никада није сметнула с ума да су Бокељи (па и Херцеговци) поданици Аустро- Угарске, „и да, као такви, имају према својој држави обавезе у које не смије тицати никоја друга држава, па ни Црна Гора.“ Књаз Никола је ишао још даље, па је поред емисара које је упућивао у Херцеговину са задатком да спрече устанак против Хабзбуршке монархије са чијом династијом Петровићи живе у љубави као да су једна фамилија“, поставио дуж црногорско-херцеговачке границе коридор од 1500 пандура ради спречавања пограничних племена да пружају помоћ херцеговачким устаницима. Из сачуване архивске грађе аустроугарске провенијенције види се да је та мера обрадовала аустроугарског котарског предстојника у Невесињу барона Бенка.

Мада је наведени став „свијетлог господара“ довео до поделе херцеговачких главара на бунтовнике и пацифисте, устанак против аустроугарског окупатора се није могао зауставити. Ноћу између 10. и 11. јануара 1882. године, око 1000 устаника из Борча и невесињске Површи, под командом Васа Бухе и Салка Форте, опколили су аустроугарску жандармеријску станицу у Улогу на Неретви и позвали жандарме и пандуре који су се у њој налазили да се предају. Жандарми су одбили тај позив. Али, будући да су устаници у тој касарни имали своје сараднике оличене у познатом хајдучком харамбаши Перу Тунгузу и групи његових пандура, посада је на крају била принуђена на предају. Сви Тунгузови пандури који су се налазили у тој станици прикључили су се устаницима. Од 13 заробљених жандарма четворица су се прикључила устаницима, док су остали пуштени на слободу. Тај први успех постигнут без људских жртава, обележен је великим народним збором који је 13. јануара одржан код џамије у Улогу, на коме је снажно манифестована спремност невесињских Срба и муслимана за настављање започете борбе против окупатора. Овај устанак је у нашој историографији назван Улошким устанком, по месту у коме је започео, али је у народу горње Херцеговине познат и по називу „Стојанов вакат“, по гласовитом хајдучком харамбаши Стојану Ковачевићу, једном од најистакнутијих вођа тога устанка.

После разоружања посаде жандармеријске станице у Улогу, устанак се ширио на околна подручја горње Херцеговине и југоисточне Босне: према Калиновику, Загорју и Фочи, низ долину Неретве ка Главатичеву и Коњицу, на Дабарску валу, Плану и Врбицу, уз долину Неретве према Чемерну и Тјентишту, захватајући Фојницу и Вратковиће; побунило се и становништво Зубаца, Крушевице и Драчевице. Нападнуте су и заузете жандармеријске станице у Хатељима, Планој, Врбици, Фојници, Вратковићима, Чемерну, Грабу и Главатичеву. Средином јануара устаници су напали аустроугарску војску у Коритима и на Панику. У исто време, Стојан Ковачевић је пресекао телефонску везу између Гацка и Невесиња. Неколико дана касније дошло је до сукоба билећких устаника са аустроугарском војском код извора Требишњице. Билећке устанике су предводили Мрдак Лубурић и Никола Вујовић. У суседном требињском срезу, устанак је, као што је већ речено, захватио Зупце, Крушевицу и Драчевицу, док су остали крајеви овога среза мање-више остали пасивни, јер су муслимански прваци помогли окупатору да држи Корјениће под контролом. У невесињском срезу устанак је захватио Зови До, Биоград, Трусину и целу Површ. Међутим, у гатачком и столачком срезу устанак није узео шире размере, јер се Богдан Зимоњић и Јован Џомбета, прихватајући савет књаза Николе, нису придружили устаницима. Када је о томе реч, ваља истаћи прегалачку устаничку активност Стојана Ковачевића и његових најближих сарадника Бећира Мулалића и Хамида Крвавца. После жестоког окршаја са вишеструко надмоћнијом аустро-угарском војском у селу Вратковићима (28. јануара 1882) и поруке са Цетиња да се одмакне од црногорске границе, Стојан Ковачевић се са својом четом, која је у међувремену нарасла на 600 људи, упутио преко Чемерна ка Фочи; успут му се придружио и Салко Форта са Борчанима. Удруженим снагама напали су и заузели (30. јануара) жандармеријску станицу на Тјентишту, у којој су заробили 20 жандарма, које су разоружали, а потом пустили на слободу. Три дана доцније око 1.500 устаника напало је Фочу, али им није по- шло за руком да је заузму.

Други крак устаничких офанзивних дејстава био је усмерен из горњег тока Неретве према Загорју. Под њиховим снажним притиском, аустроугарске окупационе трупе су биле принуђене да 25. јануара напусте Калиновик и Јелеч, да ужурбано довлаче појачања и приступе интензивном утврђивању Мостара, Невесиња, Коњица, Билеће и Гацка. Устаници су продрли до Трнова, у коме се налазила жандармеријска станица и једна чета аустроугарске војске. Иако су. тим снагама пристизала појачања из Сарајева, устаници се на то нису обазирали већ су, 10. фебруара напали Трново са три стране. После огорчене борбе прса у прса, која је трајала пуних седам часова, устаници су били принуђени да се повуку у долину Ракитнице, јер је непријатељ добио велика појачања.

Ипак ваља рећи да Улошки устанак није узео широке размере, у првом реду због тога што га није одобравала и помагала званична Црна Гора. Најдаље су били отишли невесињски устаници. Они су покушали да у ослобођеном Улогу формирају устаничке органе власти, али је тамошњи меџлис (општина) остао само локални орган устаничке власти. Изабрали су и војно руководство устанка, које су сачињавали: Перо Тунгуз, Бошко Ћеклић, Јован Самарџић, Омер-бег Шачић, Мујо Куртовић и Алија Трушина. У већем делу Херцеговине устанак није попримио општи карактер, превасходно због опструкције Црне Горе. Чим се уверио да се устанак распламсава, књаз Никола је упутио у Херцеговину свог емисара Ђузу Вукотића да тамошњем народу пренесе његову поруку да Херцеговци треба да остану мирни и да се нико од њих не заноси илузијама да ће Црна Гора помагати побуну против аустроугарске власти, као што је то радила за време устанка против претходне турске власти. Ђуза је ту поруку пренео сердару Бошку Гузини у селу Фојници, одакле је кренуо за село Братач, да би у кући војводе Петра Радовића саопштио окупљеним невесињским главарима књажеву поруку. Они су му одговорили да ће остати мирни, уколико аустроугарска власт престане да хапси угледне главаре и одводи невесињске младиће у ћесареве солдате.

Чим се уверио да не мали број херцеговачких главара није прихватио његову поруку, књаз је издао наређење да се црногорско-херцеговачка граница затвори кордоном од 1.500 пандура, који ће онемогућити да се из Црне Горе доставља помоћ непослушним устаницима. Упркос изразито антиустаничком ставу званичне Црне Горе, црногорски народ је са симпатијама пратио оружану борбу своје херцеговачке браће и пружао им несебичну помоћ баш као и у претходном устанку против Турака. Због игнорисања поменуте књажеве наредбе, војвода Лазар Сочица је смењен са свих функција које је обављао.

Ваља, међутим, истаћи да се не мали број херцеговачких главара, међу којима и они најистакнутији, није придружио устаницима, већ је, прихватајући поруку која је стигла са Цетиња, остао у аустро- угарској пандурској служби. За своју пацифистичку делатност, син војводе Богдана Зимоњића – Стеван Зимоњић добио је од бечког двора Орден железне круне III реда и награду од 50 наполеондора. На спречавању устанка активно је радио његов отац Богдан Зимоњић, Никола Гргур и др. Ту треба тражити разлоге због којих се Гачани нису масовније укључили у Улошки устанак. У столачком срезу устанак је бремзао столачки војвода Јован Џомбета и његови најближи сарадници: Јефто Калајџић и Томо Томашевић, а у требињском кадија Абдурахман Ресулбеговић и Омер Шеховић. На страну устаника неопозиво су се определили Стојан Ковачевић из Срђевића, Перо Тунгуз из Улога, Трифко Сворцан из Корита, Јовица Зиројевић из Дубљевића, у претходном устанку алај-барјактар од целе Херцеговине, Васо Буха из Колешка, Петар Радовић и син му Ђоко из Братача, Никола Вујовић из Врањске, Мрдак Лубурић из Риоца, Лука Дангубић из Билеће, Тодор Деретић из Корјенића, Трифко Вукаловић из Зубаца и Никола Радовић из Крушевице. Њима ваља додати и муслиманске главаре Салка Форту, Хајдар-бега Ченгића, Омер-бега Шачића, Мурата Куртовића, Бећира Мулалића, Халида Крвавца и др.

Нејединство главара и изостанак очекиване помоћи из Србије, Црне Горе и Турске (само у једном окршају херцеговачких устаника са аустроугарском војском, на њиховој страни учествовао је буљук турског аскера), омогућило је аустроугарском окупатору да брзо и ефикасно угуши устанак. Његова Главна команда у Сарајеву, на чијем се челу налазио фелдмаршал-лајтнат Дален, предузела је, крајем јануара 1882, замашну операцију у циљу разбијања главних устаничких снага на простору Улога, Калиновика и Загорја. За реализацију тога циља ангажовано је 17.400 људи и 48 топова, чија су нападна дејства усмерена правцима: Фоча – Миљевина – Калиновик; Сарајево – Трново – Рогој – Калиновик; Мостар – село Зијемља – Главатичево; Невесиње – Морине – Улог; и Автовац – Горња Сливља – Улог, за обезбеђење левог бока главне нападне колоне (3 батаљона са 1 брдском батеријом), која је, под командом пуковника Хаса, наступала преко Зијемаља према Главатичеву, ангажоване су две чете, које су из Коњица упућене према Главатичеву.

На свим поменутим правцима аустроугарске трупе су наишле на снажан отпор устаника. Покушај аустроугарске главне колоне (3 батаљона пешака и 1 брдска батерија) да из Мостара преко Зијемаља и Главатичева заузме Улог, осујетила је група устаника (око 1000 људи) Салка Форте и Пера Тунгуза, одсудном одбраном на Неретви код Главатичева. Пошто је у дводневној борби током 28. и 29. јануара претрпела велике губитке, ова колона је била принуђена да се повуче на полазне положаје.

И колона генерала Секулића (два и по батаљона пешака 5. брдске бригаде), која је наступала из Автовца преко Горњих Сливаља и Морина према Улогу, била је присиљена да се врати у Автовац, али не под притиском устаника, већ ради снежне вејавице и огромних сметова чије је савлађивање не само исцрпило и заморило него и десетковало њене трупе из чијег је строја избачено 198 војника и старешина. Упркос томе, аустроугарско Министарство војске, када је добило телеграмски извештај о поменутим губицима, одговорило је наређењем да колона генерала Секулића, под личном одговорности команданта херцеговачких трупа Хабзбуршке монархије генерала Јовановића, мора стићи у Улог. Уколико генерал Секулић не може да изврши тај задатак – стајало је у том наређењу – „нужно је наћи другог команданта“. Овој колони, дакле, није остало нишга друго него да, без обзира на губитке, поново предузме наступање према Улогу.

Колона генерала Цвејића (26. ловачки батаљон, ојачан брдском артиљеријом), наступала је из Невесиња преко Кифиног Села и Морина ка Улогу. Иако изложена снежној вејавици и магли, упорно се пробијала кроз огромне снежне сметове, не наилазећи на отпор устаника све до Пашине ливаде (реч је о данашњој Тунгузовој ливади), где је дошло до првог окршаја са предњим деловима устаника, чија је главнина држала Црвени кланац, теснац ширине 500-1000 метара, којим се колски пут са Паноса (к. 1201) спушта у Улошку валу. Када су трупе генерала Цвејића дочекане у том кланцу снажном пушчаном ватром, њихов командант је, након краћег колебања, наредио одсудан напад ножем. Дошло је до гушања и борбе прса у прса, јер су се и устаници (Срби и муслимани) латили ханџара и уз поклич „За крст часни и вјеру мухамеданску“, ухватили у коштац са непријатељем. Према казивању преживелих учесника, то стравично хрвање, у коме су обе стране претрпеле тешке губитке (устаници су изгубили 85 људи избачених из строја) трајало је све док се није спустила ноћ, под чијим окриљем су се устаници повукли према изворном делу Неретве, док су се Швабе спустиле у Улог. У то жариште устанка упале су, 27. јануара, три аустроугарске нападне колоне и варварски га разориле; нису поштеделе чак ни улошку џамију.

Управо тога дана (27. јануара) отпочело је наступање аустроу- гарских снага из Сарајева и Фоче, концентрично према Калиновику и Загорју. Правцем Сарајево – Трново – Калиновик наступала је колона пуковника Арлова (3 пешадијска батаљона, ојачана батеријом брдских топова). После сукоба њених предњих делова са групом устаника на Рогоју, у коме су Швабе извукле дебљи крај, цела колона је скренула према Миљевини, остављајући незаштићен правац Трново – Крбљине – Калиновик, на коме се налазило око 500 устаника, под командом Смаил-аге Хотовца. Због тога је Главна команда у Сарајеву била принуђена да на тај правац упућује нове снаге. Ценећи да се не могу успешно супротставити бројно и технички супериорном непријатељу, око 2.000 устаника се пребацило на десну обалу Дрине, коју су очистили од непријатељевих делова простор између Ћехотине и Дрине и примакло се турској граници; не мали број устаника гајио је илузије да ће им турске трупе стациониране у Санџаку притећи у помоћ. Њима то, међутим, није ни падало на памет; оне су, напротив, успоставиле кордон у граничном појасу ради спречавања ширења устанка на Новопазарски санџак.

Жестоко притиснуте с фронта од знатно надмоћнијих снага нападне колоне пуковника Арлова и угрожене с бока од групе генерала Ледина (2. пешадијска бригада, ојачана са батеријом топова) која је предузела наступање из Фоче ка Јелечу, Загорју и Калиновику, поменуте устаничке снаге су напустиле своје утврђене положаје код села Крбљина, а убрзо након тога и Калиновик и повлачили се према Улогу; са њима се повлачило и целокупно становништво Загорја. Међутим, будући да су у Улог, 27. фебруара, ушле три колоне аустроугарске војске из Мостара, Невесиња и Гацка, устаници су се упутили у разним правцима: према Бјелимићима, Коњицу, Чемерну и Изгорима. Чемерно је постало главна концентрацијска просторија устаника и избеглог становништва. То је уједно била и главна мета напада аустроугарске војске, која је концентричним акцијама у ширем рејону Фоче, Горажда, Чајнича, Челебића и Тјентишта, потискивала устанике према црногорској граници. Те акције нису престајале све до краја 1882. године, иако је Земаљска влада у Сарајеву још 22. априла издала прокламацију о угушењу устанка и амнестирању устаника. Последња већа група од 85 устаника, под командом Салка Форте, прешла је црногорску границу 22. октобра 1882. године. Уместо добродошлице, најугледније вође те групе: Стојан Ковачевић, Ђоко Радовић и Салко Форта, интернирани су, на изричит захтев аустроугарског посланика на Цетињу Темела, у Подгорицу. Овде још једном треба истаћи да је црногорски народ, за разлику од једног дела његових властодржаца, пружао устаницима и избеглом становништву братску помоћ, делећи с њима и последњи залогај хлеба. Највећи део српских избеглица трајно се населио у Црну Гору, док је већина муслимана отишла у Турску.

 

Преузето из књиге Сава Скока, „Антифашистичка Невесињска пушка – Први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи“, Невесиње-Београд 2012.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top