ДИПЛОМАТИЈА И ДИПЛОМАТЕ УОЧИ, ЗА ВРИЈЕМЕ, И НАКОН ПРОПАСТИ СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ

4789-004-60DFAD69.jpg
Подели:

ширење Отоманске империје

 

Аранђел СМИЉАНИЋ*

Апстракт: У раду су саопштени најважнији подаци о дипломатији босанских владара и обласних господара прије, за вријеме и након турског напада на Босну 1463. године. Поред тога, наведене су активности појединих дипломата у служби круне и обласних господара, првенствено херцега Стјепана Вукчића Косаче. У првом дијелу рада говори се о босанској дипломатији 50-их година, као и првих година седме деценије XV вијека. Други и нешто већи дио рада посвећен је осврту на дјелатност и животне судбине дипломата у вријеме и након турских напада на Босну и Херцеговину 60-их година тог вијека. Рад завршава рекапитулацијом сазнања о дипломатским покушајима босанских краљева и великаша како би се избјегао турски напад, или у најгорем случају како би се обезбиједила помоћ са Запада, уз осврт аутора на утицај дипломатије и појединих дипломата на збивања у овом периоду.

Кључне ријечи: дипломатија, краљ Томаш, херцег Стјепан, Босна, Турска, Угарска, Венеција, Дубровник, римски папа, преписка, посланици (дипломате), молбе.
… јер је тријумф тога Николе само за времена и нипошто неће
дуго трајати, док је босански банат у истину вјечан.1

Дипломатија босанских владара и обласних господара већ од средине шесте деценије XV вијека била је усмјерена ка Западу и тражењу помоћи против Османлија који су постајали све већа опасност по опстанак босанске државе. Иако је био турски вазал, херцег Стјепан Вукчић Косача је крајем марта 1455. упутио посланство у Напуљ да обавијести краља Алфонса о браку херцега и његових синова, те да сазна
какве су његове намјере у погледу односа према Турцима. Очито да је своје држање желио ускладити према спољној политици Арагонског, о чему свједочи и нова мисија његових посланика из септембра исте
године.2 У исто вријеме краљ Томаш као угарски вазал био је увучен у рат против Турака, те му је краљ Алфонс 1. априла 1455. писао похвално што се одлучио на ту борбу уз обећање скоре помоћи. Сам херцег, без обзира на своју мисију у Напуљ, био је опрезан према намјераваном походу, те са за њега причало да се не би придружио походу док хришћани не би стигли до Једрена.3 Крајем тог мјесеца папа Калист III узео је под своју заштиту и краља и читаву Босну са жељом да тиме повећа њен значај у хришћанском свијету, те да наметне папској курији не само моралну већ и стварну обавезу према овој земљи.4
Почетком 1456. султан Мехмед упутио је захтјев краљу, херцегу и војводи Петру Павловићу да му дају огромну количину намирница за намјеравани војни поход на Угарску, те да га војно помогну. Прилично храбро сва тројица су одбила то да учине, истичући да ће му плаћати данак као ранијим султанима.5 О проблемима које је имао с Портом херцег је у највећој тајности обавијестио Дубровчане.6 Већ у другој половини фебруара у Дубровник су долазили херцегови посланици да преговарају о тим проблемима, а почетком и средином марта биљеже се мисије њихових поклисара на херцеговом двору.7 Краљ Томаш је почетком маја 1456. из Јајца упутио једно посланство на челу са фратром Илијом из Пожеге, Капистрану и Хуњадију који су се тада у Београду спремали за окршај са Турцима.8
Суочени с турском опасношћу херцег и краљ су се донекле приближили. О томе свједочи мисија которског архиђакона који је као папски гласник долазио херцегу у Нови, да би потом ишао у посјету и краљу Томашу.9 Ипак, њихову сарадњу онемогућило је супраништво око насљедства Таловаца, при чему је херцег са симпатијама гледао на акције грофа Улриха Цељског.10 Краљеви посланици, хварски бискуп Тома и
Никола Теста, почетком јуна 1456. саопштили су у Венецији како султан има намјеру да освоји Босну. Тражили су од Млечана савјет за краља шта да чини у тој ситуацији. Још су молили за млетачку помоћ у наоружавању босанских градова очекујући скорашњи турски поход. Нимало оптимистично, они су још питали да ли краљ Томаш може рачунати на евентуални азил. Власти Републике, послије неколико дана размишљања, одговориле су да ће пристати да краљ набави или позајми на њиховом подручју до 100 балистара уз обећање азила на њиховој територији ако буде морао напустити Босну.11
Након мисије которског архиђакона, херцег је поново упутио посланство краљу Алфонсу да види његову спремност за акцију против Турака.12 Међутим, већ средином јула 1456. године Млечани су имали
вијести како херцег дјелује у Зети агитујући у корист султана. Незадовољни тиме упутили су на двор Косача Алвиза Каналија који је од херцега тражио да се уздржи од такве активности. Како вијести о његовим
акцијама престају чини се да је Каналијева мисија уродила плодом.13 Томе у прилог иде вијест из августа када је херцег упутио посланике у Дубровник гдје су саопштили толико озбиљне ствари да је у дубровачком
Вијећу умољених изгласана казна од једногодишњег затвора за вјећнике у случају кршења тајности.14
Почетком 1457. султан је упутио у Босну велики број мајстора да граде понтоне за прелазак преко Саве. Уплашени Томаш обратио су у Будиму краљу и папином изасланику тражећи помоћ, али од тога није
било ништа због неслоге и правог грађанског рата који у то вријеме избија у Угарској. Том приликом босански посланик позвао је у краљево име папског легата да посјети Босну.15 Херцегово даље приближавање западу уочљиво је у прољеће те године. Наиме, он је у априлу упутио Прибислава Вукотића у Фиренцу гдје је у херцегово име требало да договори пријатељство с тамошњом Републиком.16 На несрећу, сукоб краља и херцега продубио се након смрти грофа Улриха Цељског. Краљ Томаш је искористио ситуацију заузевши област Таловаца, на што се херцег жалио Венецији, али није предузимао конкретне ратне акције.17
Томаш се у прољеће 1457. одлучио на рат против Турака, претходно им отказавши данак. Два његова посланика, обојица фрањевци, затражили су јуна 1457. у Риму од папе крст и заставу као посвећена знамења хришћанске борбе. Истог мјесеца у Босну су дошли кардинал Карвајал и млетачки посланик Петар де Томазинис који су позивали хришћане да истрају у борби обећавајући помоћ читавог хришћанског свијета. Они су се са краљем састали у Добору гдје је краљ тражио конкретну помоћ хришћана, само не празна обећања. Колико је краљ Томаш овај пут био озбиљан види се и по томе, што је крајем јула упутио искусног дипломату Николу Тесту папи, краљу Алфонсу, млетачком дужду и војводама миланском и бургундском са намјером да добије конкретне одговоре и да им изложи свој положај.18
Без обзира на супротности око насљеђа Таловаца, Томашевим путем ишао је и Косача који је првих дана јула 1457. упутио своје људе краљу Алфонсу с главним задатком добијања војне помоћи.19 Тиме нису
биле исцрпљене све дестинације на које је слао своје људе. Средином јуна у Дубровнику је забиљежена мисија Косачиних посланика морејском деспоту Томи.20 У јесен 1457. Млечани су одбили молбе краља Томаша за купљење новца и добровољаца по Далмацији за рат против Турака, при чему чак ни папино посредовање није помогло.21 У исто вријеме краљу је од миланског херцега Франческа Сфорце стигло писмо у коме га је храбрио да истраје у отпору према Турцима. Оваква помоћ краљу није превише значила, пошто је већ тада било јасно да од крсташког походан нема ништа.22 То није омело мисију папског нунција Ивана Навара који је октобра или новембра 1457. посјетио херцега у намјери прикупљања средстава за крсташки рат.23
Краљ је почетком 1458. послао у Венецију Николу Тесту да понуди подјелу Таловчеве области како ни би пала у руке непријатеља, али без већег успјеха.24 Средином марта 1458. у мисији код херцега Стјепана
биљежи се изасланик папе и арагонског краља Иван Ангелик који је упућен да преговара о турској опасности и могућностима заједничке борбе краља и Косаче против њих.25 Ипак, они су и даље били у сукобу, с тим да се током априла биљеже преговори о измирењу Томаша и Стјепана, који су судећи према Дубровчанима имали добре изгледе за успјех.26
У другој половини маја 1458. краљ је упутио своје посланике у Венецију да изложе опасност од Турака и да затраже помоћ, на што су власти Републике одговориле указујући на значај предстојећег сабора у Мантови.27 Чини се да краљ Томаш није био задовољан тим одговором, те је поново упутио Николу Тесту који се у Венецији још пожалио и на лоше односе са Угарском.28 Нова важна дипломатска акција не односи се на
краља, већ на херцега Стјепана који је у јесен исте године послао бројно посланство миланском херцегу Франческу Сфорци с циљем повезивања за евентуални рат против Османлија.29
Крајем 1458, односно почетком 1459. краљ Томаш био је у Сегедину гдје се са новим краљем Матијом Корвином договорио признајући врховну власт Угарске, уз обећање да ће прекинути све везе са
Турцима. С друге стране, они су дозволили брак његовог сина Стјепана и српске принцезе Јелене и уједињење те двије државе. Уз то добио је и обећање војне помоћи.30 У прољеће исте године долази до интензивирања веза краља Томаша и папе, али без значајних резултата.31 Наравно, краљ Томаш није одустајао, те је у јулу послао дипломате на сабор у Мантову, тражећи помоћ и показујући спремност за рат против Турака.32
Позитивне назнаке које су пратиле босанску политичку сцену прве половине 1459, биле су неутралисане продубљивањем сукоба краља и херцега. Камен спотицања био је Косачин град Чачвина на који је краљ
бацио око. У једном тренутку Томаш је отворено затражио од Стјепана да му преда Чачвину. На то је херцег почетком септембра 1459. одговорио како би Чачвину радије дао Турцима него Томашу.33 Ипак, херцегови односи с Турцима нису били тако добри. Напротив, Османлије су тада угрожавали и херцега и Павловиће који су одвојено тражили помоћ у оружју и најамницима у Дубровнику, али су били одбијени.34 Косача није
имао друге већ да покуша измирење с Турцима што му је пошло за руком и већ децембра исте године Осмалије су напустиле његову земљу.35
Након пада Смедерева, борби са херцегом око Чачвине, краљев углед у хришћанском свјету знатно је пао. Чак се помињала могућност издаје и његовог преласка на турску страну о чему свједочи о обраћање папе Пија II краљу Матији 7. јуна 1460. године.36 Својим непромишљеним потезима и одлукама, Томаш је остао без подршке Рима и Угарске, те се још једино могао надати помоћи Млетачке Републике. С тога је у јесен
1460. упутио дипломате у Венецију тражећи помоћ у борби против Турака. Ова мисија имала је дјелимичан успјех пошто су посланици добили нека обећања, али не и конкретну помоћ којој су се сасвим сигурно надали.37 У исто вријеме у тежак положај дошао је и херцег Стјепан, пошто су га поново почели угрожавати Турци. На то упућује Владислављево тражење помоћи у Дубровнику почетком децембра, као и долазак херцегових посланика у Дубровник првих дана 1461. када су господару донијели 1.800 либара сребра.38ж
Немајући куда херцег се за помоћ и посредовање обратио у Венецију, али је мисија његовог посланика почетком фебруара прошла без опипљивијих резултата. У питању је била мисија у којој је Косачин дипломата са собом донио писмо у коме херцег изражава страх да ће га погани Турчин прождријети као што је учинио и са толиким другим хришћанским државама. Једино што је постигао јесте да се поново пошаље млетачки посланик као посредник у покушају измирења краља и херцега.39 Чини се да од тога није било никакве користи, а како се турска опасност повећавала, херцегов посланик је крајем фебруара 1461. тражио
од Млечана неки град или острво гдје би се његов господар могао склонити. Они су га тјешили с типичном дипломатском суптилношћу, акада ни то није помогло обећали су му смјештај на Хвару. На његово поновно тражење слања млетачког посланика на Порту, Сињорија је овај пут обећала да ће то учинити.40 Ипак, главни задатак те мисије, односноевентуална млетачка војна помоћ је изостала, те је Косача морао мир
откупити огромном сумом од чак 40.000 дуката.41
Од тада херцег је почео да води непомирљиву антитурску политику кроз тражење сарадње с краљем што није ишло како је планирао.42 Вјероватно је с тим у вези била и мисија херцеговог посланика
који је у априлу 1461. путовао на другу обалу Јадрана.43 Млетачко посредовање између краља и херцега показало се као узалудно јер су они остали у завади све до Томашеве смрти средином јула 1461. До помирења је дошло иницијативом новог краља Стјепана који је упутио своје посланике на двор Косача. Краљеву понуду херцег је брзо и лако прихватио, те су се сада отварале нове могућности за њихове заједничке акције. Већ на свечаности крунисања новог краља Стјепана биљежи се војвода Влатко
умјесто оца Стјепана.44
Краљ Стјепан обратио се и папи тражећи помоћ, јер је имао информације да Турци планирају напад за сљедећу годину. Било је то више тражење моралне помоћи, јер је истицао како ће се на тај начин
његови људи борити другачије ако знају да нису сами. Поред тога, тражио је од папе круну и нове бискупе. Папа Пије II изашао му је у сусрет пославши круну којом је крунисан у Јајцу новембра 1461. и поред
противљења угарског краља Матије Корвина.45
Након неуспјешне мисије из августа 1461. Прибислав се из Венеције вратио херцегу од кога је добио нова упутства за вођење преговора са Сињоријом. Поново је у центру пажње њихових преговора био Клис, при чему је Прибиславу 11. септембра саопштено да Косача нипошто не напада овај град.46Међутим, овај пут он није кренуо кући већ је писмима обавјештавао херцега, а на исти начин је добијао упутства за даље преговоре. Тада је остао у Венецији све до краја новембра, или чак и до почетка децембра. За то вријеме покушавао је добити подршку Млечана за херцегов напад на Клис, као и помоћ у предстојећој борби против Турака.47 Херцег се у писму упућеном крајем новембра чудио што неће да дозволе његово заузимање Клиса.48 С тога не изненађује што је на све стране тражио помоћ. Сигурно је у вези борбе против Турака била и мисија папског посланика, иначе корчуланског ђакона Луке де Толентиса.49
Краљ се након крунисања потпуно окренуо на страну хришћанског табора уз лагано раскидање веза с Турцима. Попут херцега Млетачка Република му је обећала помоћ, али ипак није изашла у сусрет свим
његовим захтјевима. У исто вријеме он је одржавао дипломатске контакте са папом и угарским краљем Матијом Корвином који је пристајао на његову краљевску круну, али под условом да заузврат добије босанске градове уз границу. На папино тражење, краљ Стјепан Томашевић ушао је у преговоре са Матијом, више због „куповине времена“ и учвршћења властитог положаја, него из жеље да испуни захтјеве угарског владара. На крају је папино посредовање уродило плодом, те су до краја маја 1462. обојица краљева попустила у погледу својих првобитних позиција. Матија је признао краљевску круну Стјепану, али се овај и даље сматрао угарским вазалом. Према млетачком извјештају од 9. јуна, Томашевић је отказао плаћање данка султану.50
На другој страни у првим мјесецима 1462. херцег Стјепан је примио два важна посланства, прво од новог арагонског краља Алфонса, а затим и од Турака.51 Остаје нејасан мотив турске мисије, јер се једино
зна да су након разговора с херцегом, они дошли у пратњи дипломате Косача Ђурђа Чемеровића у Дубровник.52 Зна се да је Косача у прољеће 1462. користио сва дипломатска средства, тражећи помоћ за борбу против Турака на више страна. Тако се биљеже његови посланици на будимском двору, писма упућена папи, као и дубровачко посредовање код Скендербега не би ли како лично с војском дошао у Босну и помогао краља и херцега.53 Управо у то вријеме дошло је до новог одметања војводе Владислава који је отишао султану и оптуживао оца да ради на повезивању с хришћанским државама. Зна се да су у априлу 1462. Дубровчани слали Бенка Котруљевића да покуша измирење оца и сина, али се његова мисија завршила без успјеха.54
У споразум краљева Матије и Стјепана требало је укључити и херцега, те је на његов двор почетком јуна стигао угарски посланик Павле Чиз, који је након тога дошао у Дубровник.55 Крајем јуна 1462. херцег је
отпремио посланство у Венецију отворено тражећи помоћ у борби против Турака. Сињорија му је средином јула пружила наду да ће га у случају опасности итекако помоћи.56 Ситуација се по херцега погоршала када је
је почетком октобра стигао султанов склав и затражио да херцег прекине везе с папом и Венецијом, што је он отворено одбио.57 Косача се преко посланика који су у новембру боравили у Венецији жалио на сина и
тражио посредовање за измирење с Владиславом, као и њихову помоћ за најамнике и балисте. Још увијек се уздао у млетачку дипломатију очекујући да они преко својих дипломата на Порти утичу на султана да не
крене против његове државе.58

Иако су Млечани обећали да ће дипломатским путем поправити херцегов положај то се није десило. Напротив, крајем 1462. поново је пред херцега дошао султанов склав са захтјевом да му Косача да топова и
војске за напад на Дубровник, али је он храбро одбио да испуни султаново наређење.59 Да је ситуација била заиста критична свједочи и његово тражење уточишта од Млетачке Републике, као и заједничка мисија
краљевих и херцегових посланика у Дубровнику гдје су добили барке за превоз у Албанију до Скендербега.60 Они су тамо имали приличног успјеха, те су донијели лијепе вијести о његовој спремности да дође у Босну и бори се против Турака. Одмах је реаговао и херцег Стјепан затраживши од Млечана слободан пролаз за Скендербега и његове ратнике, што су они дозволили.61
У фебруару 1463. краљ и херцег слали су заједничко посланство у Венецију, саопштавајући Сињорији да имају информације да султан припрема поход против Босне.62 Млечани су у свом одговору од 11. фебруара поручивали њима двојици да склопе савез, а да ће их они на све начине помоћи. До краја истог мјесеца краљу Стјепану су послали нешто оружја и муниције, уз обећање да је њихова флота спремна за рат против
Османлија ако нападну Босну. Незадовољни обимом помоћи и краљ и херцег су током марта и априла 1463. наставили тражити помоћ, али она није била онаква каквој су се надали. Једино је Скендербег изразио жељу да дође у помоћ Босни, док се Венеција задовољила обећањима о слању 50 балиста, 500 стријелаца, 50 буради барута за топове, и слободним скупљањем најамника.63
Поред дипломатских односа усмјерених ка другим државама, и у самој Босни није мањкало таквих дешавања. Тако је херцегов син Владислав био у дипломатским контактима с Томашевићем о чему свједочи слање његових посланика у Јајце гдје се налазио краљев двор.64 С друге стране, према једној од посљедњих информација прије турског упада у Босну, дошло је до извјесних контаката између бана Павла Сперанчића и херцега. Незадовољни бан наводно је нудио да прода град Клис Косачи, али скорашња турска акција омела је реализацију потенци јалне трансакције.65
Краљу Стјепану, након посљедњих дипломатских акција на западу било је јасно да од конкретне помоћи нема ништа, те да ће се морати сам супротставити Турцима. Свјестан њихове војне премоћи одлучио је да пошаље двојцу својих дипломата који су на Порти требали постићи споразум о петнаестогодишњем примирју. О томе пише у својим Успоменама јаничара Константин Михаиловић по коме су султанови савјетници у Једрену преварили босанске посланике давши им лажна обећања. На превару их је упозорио и сам Константин, али му они нису повјеровали. Истина, старији посланик био је врло близу да га послуша, али је пресудио млађи и очито неискуснији дипломата. Четири дана након њихов одласка царска војска је крунула према Босни.66

У вријеме турског упада у Босну Стјепан је и даље био у завади са сином. Чак постоје вијести које указују да је покушао измирење с Османлијама користећи се синовим везама на Порти.67 Почетком јуна Дубровчани су планирали слање свог посланика војводи Владиславу.68 У исто вријеме доносили су одлуке о пријему херцега Стјепана на својој територији.69 У његовом ишчекивању изненада су у Дубровник 15. јуна стигли султанов склав и херцегов посланик.70 Два дана по њиховом доласку одлучили су да упуте једног властелина да иде на разговор с војводом Владиславом.71
Тек средином или крајем јуна дошло је до измирења Стјепана и Владислава који је договором добио четвртину херцегове области.72 Посљедњих десет дана јуна трајала је интензивна преписка између
херцега Стјепана и Владислава с једне стране и Дубровчана с друге. Власти Републике су се често извињавале за тражене бродове или војнике, али су у мање важним стварима излазили у сусрет захтјевима Косача.73 И поред тога, херцег Стјепан и Владислав остварили су више војних успјеха ослободивши неколико градова у Хуму, што је као муштулук преко њихових гласника јављано у Дубровник.74
Период савезништва оца и сина, који је тако много обећавао, није дуго потрајао. На вијести о могућностима нових сукоба међу њима, Сињорија је почетком августа 1463. упутила посланика Приолија да ради
на њиховом измирењу. Како је овај више био наклоњен Владиславу, херцег је упутио посланство у Венецију, али оно тамо ништа ново није постигло. Херцег је замољен да у интересу заједничког добра пристане на
подјелу своје земље са сином.75 Херцег је на крају попустио и дао Владиславу трећину своје земље, али чини се да то овога није у потпуности задовољило те се ускоро биљеже његови посланици у Венецији с новим захтјевима.76 На крају овог дијела рада треба поменути и долазак у Венецију неколико по имену непознатих босанских племића који су 12. августа тражили помоћ ради обнове босанског краљевства и
евентуалног доласка Босне под млетачку власт.77

Животне судбине и путеви дипломата владара и обласних господара у Босни, могли би се подијелити у три групе: на оне који су, условно говорећи, отишли на запад, на оне који су срећу потражили међу турским освајачима, и на оне који су до краја остали вјерни својим господарима у Босни. Прво ћемо обратити пажњу на учеснике дипломатског процеса који су напустили нашу земљу и отишли у Дубровник,
Италију, млетачку територију или Зету.
Међу њима се издваја име Радина Бутковића, познатијег као Радин гост, дугогодишњег дипломате херцега Стјепана Вукчића Косаче, који је посебно важну улогу одиграо у мировним преговорима на крају Конавоског рата. Херцег је Радина користио углавном за преговоре са Дубровчанима или другим оновременим политичким субјектима у Босни. Тако је готово читаву 1462. провео у преговорима са властима Републике
о закупу дријевске царине.78
Не зна се каква је била улога Радина госта у позно прољеће и вријеме пада Босне, али он се помиње у одлукама Вијећа умољених у мају и августу 1463, те у јесен 1464. када је награђен посебном привилегијом
у Дубровнику.79 Нешто више података о активности Радина госта потиче из 1465. године. Тако је крајем априла, односно почетком маја био ангажован на измирењу између херцега Стјепана и његовог старијег сина Владислава.80 Крајем маја исте године, Радин је донио у Дубровник 500 дуката с циљем да откупи херцеговог дипломату Павла Вражинића који је пао у турско ропство.81 Поново се јавља о одлуци Малог вијећа из средине септембра 1465. године.82
Радин гост је, осјећајући да се ближи крај његовог живота, сачинио 6. јануара 1466. у Дубровнику тестамент из кога видимо да је располагао приличним богатством за то вријеме, тим више имајући у виду сиромаштво и живот у аскетизму који су требали бити одлике припадника Цркве босанске.83 Послије тога, јавља се у одлукама дубровачких вијећа из фебруара и марта исте године,84 да би 21. маја присуствовао писању тестамента херцега Стјепана.85 Након смрти Стјепана Вукчића остао је у служби његових синова Влатка и Стјепана, те се као њихов посланик помиње више пута у другој половини 1466. године.86
У то вријеме он се настанио на дубровачкој територији. Зна се да је у другој половини новембра 1466. боравио на Локруму.87 Као Влатков посланик у децембру присуствовао је отварању тестамента херцега
Стјепана у Дубровнику.88 Била је то његова посљедња мисија за Косаче. Чини се да је од тада стално боравио у Дубровнику гдје је и умро прије маја 1470. године.89 За њега се зна да је при крају живота имао свог коморника Вукаса, као и посланика Тврдислава.90 Радин гост је био у браку са Вучном, али није познато да ли су имали дјеце.91
За разлику од Радина госта, кога је херцег Стјепан углавном користио на регионалном нивоу, Прибислав Вукотић је био највише ангажован на спољнополитичком плану. Расправа Симе Ћирковића Почтени витез Прибислав Вукотић92 у великој мјери олакшава приказ живота и активности овог трговца и дипломате херцега Стјепана Косаче, те ће се овом приликом више пажње обратити на оне помене који се односе на вријеме пада Босне. Од времена рата против Дубровника, почиње његов дипломатски ангажман, тачније одласци у Венецију и јужну Италију код краља Алфонса, гдје је вјероватно добио звање почтеног витеза. У другој половини 1458. доживио је нови напредак у својој каријери. Први пут са звањем коморника забиљежен је у једном документу из друге половине јануара 1459. Од тада па све до херцегове смрти помиње се као његов коморник.93

Готово читаво љето 1461. Вукотић је провео у Венецији што је била његова ако не најважнија, онда сигурно најдужа мисија. Тада је водио преговоре са Сињоријом о помоћи у борби против Османлија, као и граду
Клису на који су право полагали херцег, бан Павле Спреначић, али и Млетачка Република.94 У јесен сљедеће године Прибислав је покушавао да помири херцега са незадовољним сином Владиславом, при чему је био ангажован и дубровачки властелин Андрушко Соркочевић.95 Опасност од Османлија натјерала је херцега да на све стране тражи помоћ. У том послу највише су му могли помоћи његови искусни дипломати на које се ослањао у новембру 1462. и фебруару 1463. шаљући их у Венецију. Тамошње власти њихова имена тада нису забиљежила, али је сасвим извјесно да је један од њих могао да буде и почтени витез Прибислав Вукотић. Сигурно је био у граду на лагунама, у љето 1463, непосредно након пада Босне под турску власт. Дуждевом повељом од 4. септембра 1463. Вукотић је добио за себе и своје насљеднике право млетачког грађанства.96
Као један од његових најближих сарадника присуствовао је сачињавању Стјепановог тестамента 21. маја 1466. године.97 Сутрадан стари херцег је умро, а Прибислав је са другима, у опоруци поменутима, однио тестамент и богату оставштину у Дубровник, што је била његова посљедња мисија коју је обавио за Стјепана.98 У наредном периоду, Прибислав се највише ангажовао око извршења посљедње воље херцега
Стјепана. Тако је долазио у децембру 1466. у Дубровник да присуствује отварању опоруке као представник херцега Влатка и његовог млађег брата кнеза Стјепана.99
Почетком маја 1470. Прибислав је опет боравио у Дубровнику због подизања херцегове оставе, о чему говори и повеља херцега Влатка од 26. јула 1470. у којој он потврђује да је примио свој дио очеве
оставштине, истичући са признањем рад епиторопа у том послу.100 Посљедњи пут као посланик херцега Влатка, Прибислав Вукотић се помиње почетком децембра 1471. када су му Дубровчани нешто одговорили.101 У новембру сљедеће године није лично долазио у Дубровник, него је слао свог гласника коме су Дубровчани предали акта са парнице Вукотића и једног дубровачког грађанина.102
Послије тога, вјероватно већ сљедеће, 1473. године напустио је наше крајеве, могуће незадовољан и туркофилском политиком херцега Влатка, те се настанио у италијанском граду Падови. У новој домовини,
судећи према тестаменту сачињеном 1475, живио је у приличном благостању са другом женом Доротејом и дјецом из њиховог брака. Осим што је промијенио вјеру поставши католик, сада је имао и ново име – Lanzilago. Према његовој опоруци располагао је са прилично новца, накита и разних других драгоцјености које је подијелио Доротеји и дјеци из оба брака.103

У дипломатској служби Косача, тачније херцега Влатка појављују се двије личности из трогирске породице Теста, Никола и Јероним. Они су раније обављали дипломатске послове за краља Томаша и његовог сина
Стјепана о чему је било ријечи у првом дијелу рада. Као посланик херцега Влатка витез Никола први пут се јавља 30. јануара 1467. када је у Венецији преговарао о потврди ранијих привилегија које су уживали припадници ове породице.104 Сљедећих година често је долазио у Венецију тражећи новац или политичку подршку за херцега Влатка и његовог брата кнеза Стјепана.105
У фебруару 1475. витез Никола био је члан посланства које је у Риму увјеравало папу у најбоље расположење херцега Влатка према католичкој вјери.106 У вријеме преговора о измирењу херцега Влатка са Иваном Црнојевићем, Теста је боравио у Млецима марта мјесеца 1478. износећи пред Сињорију став свог господара у тој ситуацији.107 Два мјесеца касније опет се нашао у Венецији. Том приликом му је саопштено
да Република неће улазити у нови спор са султаном.108 Много мање је позната активност Јеронима Тесте јер се помиње само једном. Било је то у септембру 1472. када је боравио у Венецији. Са млетачким властима у име свог господара херцега Влатка водио је преговоре о граду Клису. Позивао их је да га они заузму или ће то учинити сам херцег. По завршетку преговора добио је дар у текстилу вриједности 30 перпера.109 Није познато, а на основу изворне грађе тешко је и утврдити, да ли су Никола и Јероним били браћа или стричевићи, али је индикативно да се појављују у исто вријеме и код истог господара.
Посљедњи који се може уврстити у ову групу дипломата је Остоја Радосалић. Он је као посланик херцега Стјепана 1463. у Дубровнику изнајмио брод за превоз олова до Венеције.110 Послије је прешао у службу господара Зете Ивана Црнојевића те се помиње у његовој повељи од 4. јануара 1485. године.111
Говорећи о дипломатама владара и обласних господара не смијемо заобићи оне који су из непознатих разлога напустили своје господаре и прешли на турску страну. Међу њима било је и оних који су једно вријеме прешли под турску власт, а затим се у тим несигурним временима враћали под власт обласних господара. Такав случај је био и са Вуковићима, потомцима кнеза Вука, брата војводе Сандаља Хранића Косаче. Његов син био је Иван,112 брат од стрица војводе Стјепана Вукчића Косаче који га је на почетку своје активности слао у разне мисије, највише у Млетке имајући у њега пуно повјерење. Међутим, у мају 1442. кнез Иван Вуковић га је изневјерио када је у Венецији као Стјепанов посланик понудио своје услуге тамошњим властима. Он је своје невјерство према Стјепану објаснио тиме што га је овај лишио насљедства и учешћа у власти на коју је полагао право као Сандаљев синовац. Млетачка влада га је прихватила и упутила у Котор дајући му добру плату за рад против стричевића.113
Колико је провео у служби Републике није познато, као ни када се и како вратио у Стјепанову милост. Могуће да је у питању био прилично дуг временски период. У сваком случају било је то прије љета 1463. када херцегов посланик интервенише у Дубровнику за сребро Ивана Вуковића.114 У марту сљедеће године долазио је у Дубровник желећи да успостави везе са Есе-бегом. Тражио је од власти Републике да посредују
код херцега ради добијања слободног пролаза кроз његове земље на путу ка Есе-бегу, али су га они одбили.115 Средином новембра 1464. помиње се Иванов син Адам као посланик војводе Владислава у Дубровнику.116
Хронолошки гледано, сљедећи учесник дипломатског процеса који је прешао на страну освајача са истока био је Санко Добрушковић. Он је на двору Косача имао улогу дијака и васпитача херцеговог најмлађег сина кнеза Стјепана. Уз то, повремено је обављао мисије у Дубровнику, углавном финансијске природе.117 Почетком фебруара 1464. у Дубровнику је добио 300 дуката као добит на уложени новац за свог господара, а затим је сам написао признаницу о томе.118 У истом послу дијак Санко забиљежен је средином септембра 1465. и крајем фебруара 1466. године.119 Два мјесеца касније Санко је долазио у Дубровник тражећи љекара за херцега, као и најамнике, али је био одбијен и за једно и за друго.120
Као посланик херцега Влатка, Санко је боравио у Дубровнику почетком 1470. када је за свог новог господара тражио новац и драго цјености, али је и овај пут био одбијен.121 Дијак Санко поново се јавља 9. маја исте године, када су преко њега Дубровчани покушали да утичу на херцега Влатка да упути посланство краљу Матији јер су постојале повољне околности за споразум са Угарском.122 Након тога, прешао је на турску страну. У њиховој служби јавља се у јуну 1475. као власник тимара са годишњим приходом од 3.350 акчи.123
Његовим путем кренуо је Иван Десисалић, син Вука Десисалића, свједока на повељи војводе Стјепана из 1435. У изворима се помиње и као Иван Вуковић. Као посланик херцега Влатка Косаче помиње се двапут. Први пут крајем јануара 1471. када је уговарао са Дубровчанима састанак његовог господара и Жарка Влатковића.124 Други и уједно посљедњи пут Иван Десисалић се јавља почетком фебруара 1472. када је
боравио у Фочи са дубровачким посланицима пред Хамза-бегом који је донио пресуду да је Посредњица дубровачки посјед, а не територија херцега Влатка.125 Потом је прешао Турцима, те се 1478. појављује у улози посланика субаше Скендера. На положају новског амалдара забиљежен је 1489. и 1491. када је посљедњи пут забиљежено његово име.126
Слично је било и са Радојем Богдановићем, који је прву мисију за херцега Влатка обавио априла 1473, када је у Фочи од Дубровчана добио 1.000 дуката из херцегове заоставштине.127 Након пада Новог под турску власт крајем 1481, није слиједио херцега Влатка већ је прешао у службу освајача. Чак је као кнез и вршио неку функцију у Новом, те му Дубровчани 25. јула 1482. одговарају на писмо.128
На крају своје дипломатске активности Турцима је пришао и Радич Богашиновић, који је у неколико наврата служио Маргариту, удовицу херцега Влатка. Тако је августа 1489. и јула 1491. долазио у Дубровник по конавоски доходак.129 Радич Богашиновић је до краја 1493. био у служби Маргарите, да би након тога прешао у службу Влатковог брата – Ахмет-паше Херцеговића130. Као његов посланик долазио је крајем јануара 1501. у Дубровник са монасима са Свете Горе који су дошли по стонски доходак.131
Посљедњи у овој групи дипломата је син Радича Групковића, Иван који се помиње 21. децембра 1481. када су му у Дубровнику тамошње власти дале лијепе ријечи као одговор на лијепе ријечи које им је он саопштио.132 Пославши Ивана у Дубровник Влатко је очекивао конкретан одговор и можда какву помоћ, али је остао без њих. Могуће да је Иван био онај Влатков посланик који је 7. јануара 1482. поново долазио у Дубровник, али је његова мисија прошла као и претходна.133 Био је жив 1505. када се јавља као посланик Синан-паше Боровинића.134

Међу онима који су до краја остали уз своје господаре је Радоје Крајчиновић који се први пут помиње новембра 1450. као властелин у служби војводе Влатка Косаче.135 Временом је напредовао у каријери те је
поткрај живота херцега Стјепана постао коморник. У тој улози, Радоје је присуствовао крајем маја и почетком јуна 1466. пребројавању и мјерењу ствари које је Република примила у оставу од херцеговог тестамента.136 Исте године, 22. новембра забиљежен је са титулом кнеза. Тада је у Дубровнику подигао 3.000 дуката из оставе за Влатка, а пренио је и властима Републике неке херцегове усмене поруке.137
Име кнеза Руђера Дивчића у изворима се биљежи од августа 1439. до јануара 1468. У почетку је био човјек Павловића, да би са слабљењем ове породице прешао у службу Косача. Не може се утврдити када је то
било, али у сваком случају прије његовог рата против Републике који је почео у прољеће 1451. За вријеме тог рата долазио је у Дубровник средином јануара 1452. због преговора са властима Републике.138 Поново
се у сличној мисији помиње средином априла исте године.139 На крају рата је учествовао у посланству које је Косача упутио из Новог у Дубровник јула 1454. Оно је донијело херцегову мировну повељу, те је након њеног уручења било награђено.140 Породици Косача, Дивчић је остао вјеран и након смрти херцега Стјепана. Тако је 10. јануара 1468. по њему херцег Влатко добио из Дубровника 1.000 дуката.141

Мање се зна о Хребељану Дабишићу кога је херцег Стјепан у љето 1457. послао напуљском краљу Алфонсу са циљем да обезбједи војну помоћ за свог господара. У одговору на посланство, краљ Алфонс у писму Косачи Хребељана Дабишића означава као cavalliere, односно витеза.142 Без обзира на тако звучно звање о Хребељану знамо врло мало пошто се помиње још само једном. Било је то 22. новембра 1466. када је био у Дубровнику као члан посланства херцега Влатка коме је исплаћено 3.000 дуката.143
Слично се може рећи и за Радича Богдановића, уз кога се најчешће наводи надимак Опровда. У дипломатској служби херцега Стјепана забиљежен је почетком марта 1459. у Дубровнику гдје је награђен од власти Републике мантованским сукном.144 Након готово деценијске паузе поново се јавља у јануару и марту 1468, и то са титулом кнеза као посланик херцега Влатка за кога у Дубровнику прима 1.000, односно 2.000 дуката од очеве оставе.145 У првој половини 1469. обавио је више разноврсних мисија у Дубровнику за херцега Влатка, најчешће неуспјешно пошто су захтјеви обично одбијани или му је у том смјеру одговарано.146 Почетком јуна 1470. долазио је у Дубровник, али су га власти Републике одбиле у новчаним захтјевима.147 Сличан неуспјех доживио је и крајем августа 1471. када је са Радичем Групковићем тражио
исплату конавоског дохотка.148 Почетком јуна сљедеће године опет је боравио у Дубровнику, и тада му је одговорено као што је одлучено.149 Опет се јавља крајем октобра 1476. када је у Дубровнику одбијен
приједлог да се он дарује.150 Више среће имао је почетком фебруара 1477. када је од власти Републике добио на поклон 30 перпера.151 Посљедњи пут име кнеза Радича забиљежено је крајем октобра 1477. када су Дубровчани протестовали против херцеговог зближавања са Турцима.152
Други Богдановић који се јавља у служби херцега Влатка био је Радивој који се први пут помиње 10. новембра 1467. као његов дијак. Он је писао трећу потврду браће Влатка и Стјепана од 10. јануара 1468.
године.153 Исто звање налази се уз његово име и 15. фебруара 1469. када је писао потврду о пријему 552 златна дуката.154 Крајем августа 1469. Дубровчани су одбили Влаткове захтјеве које је пред њима изнио дијак Радивој.155 Овај неуспјех, чини се, није пореметио положај Радивоја на двору Косача. Напротив, ускоро је добио титулу кнеза, а са њом и много важније мисије које је обављао. У такве се без сумње може уврстити она од 26. јула 1470. када је својим господарима из Дубровника донио чак 8.000 дуката на име преузимања комплетне очеве заоставштине.156 Посљедњу мисију за свог господара обавио је почетком фебруара 1472. када је у Фочи пред Хамза-бегом неуспјешно преговарао о статусу Посредњице.157
Много познатији од њих био је Вукашин Санковић, први пут забиљежен 8. августа 1440, и то у својству кнеза Требиња.158 Иако се помиње у малом броју докумената, Вукашин Санковић је у документима означен као
витез.159 Није познато када, гдје и на који начин је дошао до тог звања. За вријеме рата против Дубровника кнез Вукашин Санковић придружио се херцеговом сину Владиславу, одметнувши се против дотадашњег господара, те се његово име помиње у повељи од 19. јула 1453. којом се херцег мири са побуњеном властелом.160 Посљедњи пут је забиљежен 30. јануара 1467. у Венецији као члан посланства херцега Влатка.161
Као посланик херцега Влатка, Гргур Сегединац се помиње септембра 1468. у мисији на двору краља Матије Корвина ради тражења његове помоћи у борби против Турака.162 Поново се јавља 14. маја 1469. као посланик браће Косача кога они упућују у Дубровник по дио своје оставе. Том приликом он је обављао и неки свој приватни посао.163
У дипломатској служби херцега Стјепана било је особа које су имале титулу војводе, као и њихов господар прије 1448. Такав случај био је и са Павлом Марковићем који се први пут биљежи крајем априла 1457. када су га Дубровчани позивали као једног од херцегових управника из сусједства да се својим очима увјери о штетама и разарањима које су претрпјели од херцегових људи.164 Сљедећи пут се јавља 20. фебруара
1459. као члан Косачиног посланства у Дубровнику.165 Већ почетком марта исте године поново је био у мисији за херцега у Дубровнику гдје је опет био награђен.166 У вријеме подјеле херцегове области са сином Владиславом, баштина војводе Павла Марковића нашла се на страни овог потоњег те се он помиње као посланик млађег Косаче 22. фебруара 1463. године.167 Непуних мјесец дана касније, тачније 19. марта забиљежен је у пратњи војводе Владислава када је он у Конавлима водио преговоре с Дубровчанима око земље у Дубу и Застољу.168 Средином 1464. Павле Марковић је долазио у Дубровник у двоструком својству, као посланик Владислава, али и његовог брата Влатка.169 Посљедњи пут име војводе Павла Марковића биљежи се крајем јула 1467. када му је у Дубровнику одбијен зајам за војводу Владислава.170
Сличан дипломатски ангажман имала су двојица браће Паскачића, Радич и Радул који су били повремено ангажовани у служби синова херцега Стјепана. Судећи према имену потоњег они су били Власи. Старији, војвода Радич помиње се у својству посланика Владислава Косаче при отварању херцеговог тестамента почетком децембра 1466. у Дубровнику.171 Након тога, не зна се када, прешао је у службу његовог млађег брата, херцега Влатка за кога је обавио мисију у октобру 1471. у Дубровнику.172 С друге стране Радул је имао титулу кнеза са којом је забиљежен у улози посланика херцега Влатка 6. децембра 1474. године.173 У истом својству јавља се 20. септембра 1475. године.174

Сљедећи пут поменут је средином јула 1476. када му је исплаћен конавоски доходак за двије године, о чему је мјесец дана касније херцег Влатко сачинио потврду.175 Након пада Цариграда под турску власт многи угледни Грци напустили су своју земљу и уточиште потражили широм Европе. Такав случај је био и са Манојлом Кантакузином који се у другој половини седме деценије XV вијека помиње у дипломатској служби војводе Владислава Косаче. Први пут се јавља крајем јануара 1466. као његов посланик у Венецији. Преговори са млетачким властима били су успјешни и почетком фебруара Владисав је именован за главног
млетачког заповједника са годишњом платом од 500 дуката.176 Кнез Манојло поново је забиљежен крајем септембра 1466. када су преко њега Дубровчани поручивали нешто Владиславу који је тада био на Шипану.177 У децембру исте године представљао је војводу приликом отварања херцеговог тестамента у Дубровнику.178 Већ почетком 1467. Дубровчани су Манојлу јавили да је његовом господару одобрен нови зајам од 400 дуката те да га може преузети у њиховом граду.179 Посљедњи пут његово име биљежи се у одлуци Вијећа умољених од 8. јануара 1468. године.180
У дипломатској служби Владислава Косаче био је и Стјепан Вукмановић, који би судећи према презимену могао бити син познатог херцеговог дипломате Вукмана Југовића. Он је крајем априла 1471. у име господара војводе Владислава преговарао са Дубровчанима.181 У августу исте године, Дубровчани су Стјепану ставили на располагање трећину средстава од имања у Конавлима, куће у Дубровнику и посједа на Шипану.182
Наредног мјесеца Вукмановић је у својству посланика војводе Владислава примио у Дубровнику 200 дуката од конавоског трибута, а затим је поднио тужбу против једног дубровачког обућара.183 Средином јула 1473. Стјепан Вукмановић је долазио у Дубровник с намјером да подигне конавоски трибут. Будући да је фалсификовао писмо и печат, лажно се издајући за посланика војводе Владислава, завршио је у затвору.184
Дугогодишњи дипломата херцега Стјепана, утицајни Радич Групковић крајем јануара 1463. долазио је у Дубровник са коморником Прибиславом Вукотићем ради подизања добити на уложени новац војводе
Сандаља.185 По Стјепановој смрти наставио је да служи његовим синовима, херцегу Влатку и кнезу Стјепану. Тако је крајем јануара 1467. Радич био члан њиховог посланства у Венецији које је успјело да добије потврду ранијих привилегија.186 Крајем августа 1467. Дубровчани су одговарали Влатковим посланицима Ђурђу Чемеровићу и Радичу Групковићу као што је одлучено.187 У прољеће 1468. јавља се у улози писара и опуномоћеника херцега Влатка и кнеза Стјепана у подизању очевог депозита.188 Са Ђурђем Чемеровићем долазио је у Дубровник у априлу исте године, али су њихови захтјеви за позајмицама које је херцег Влатко тражио одбијени.189
Радичева дипломатска активност биљежи се и крајем августа 1468. године.190 Почетком октобра исте године подигао је у Дубровнику 161 дукат из депозита и о томе сачинио признаницу.191 У то вријеме
помагао је херцегу као повјерљива особа и у Косачином пословању са дубровачким трговцима.192 У мисијама, најчешће везаним за поклад херцега Стјепана, кнез Радич се помиње у више наврата током прве
половине 1469. године.193 Обим његових послова бивао је све већи те се почетком фебруара 1470. јавља у улози купца текстила за потребе херцеговог двора.194 Марта и априла исте године кнез Радич доносио је из Дубровника по 1.000 дуката, да би на крају био члан посланства херцега Влатка и кнеза Стјепана које је 26. јула 1470. подигло сав преостали поклад од њиховог дједа војводе Сандаља и оца им херцега Стјепана.195 Већ неколико дана касније, августа мјесеца Радич у улози посланика Косача тражио је у Дубровнику исплату конавоског трибута, али му власти Републике нису изашле у сусрет.196 Половином децембра 1470. Радич је боравио у Дубровнику због преговора његовог господара и кнеза Жарка Влатковића.197 У истој улози биљежи се крајем јануара 1471, када су Дубровчани одбили посредовање у тим преговорима.198
Међу онима који су обављали разне мисије за Косаче један број њих помиње се само једном у историјским изворима. Идући хронолошким редом први је био посланик херцега Влатка, Милан који се помиње почетком јуна 1471. када су му Дубровчани усмено одговорили као што је одлучено.199 Септембра сљедеће године Павле калуђер био је члан посланства које је херцег Влатко послао у Венецију због преговора око статуса града Клиса. Том приликом они су изнијели Косачин став да га узму Млечани или ће то он да учини. Млечани су им уручили одговор, као и дар у текстилу у вриједности од 30 перпера.200 Радич Дупојевић је почетком новембра 1475. у својству Влатковог посланика дошао у Дубровник тражећи дубровачко посредовање код Турака који су угрожавали Нови.201 У сличној мисији за херцега Влатка јавља се 1478. у Дубровнику Хреља, син Павла Дражојевића.202
У два наврата помињу се мисије које је Никола Јакобчић обављао за свог господара херцега Влатка Косачу. Први пут то је било крајем августа 1472. када су му дубровачке власти одговориле на неки Влатков захтјев.203 Крајем јула 1473. Никола је излагао у Сенату херцегов приједлог да му се Дубровчани закуну на мир и узајамно пријатељство.204 У само два историјска извора помиње се име неког Радича. Он се јавља
почетком јуна 1456. као херцегов посланик у одлуци Вијећа умољених.205 У фебруару 1475. забиљежен је као посланик херцега Влатка који је увјеравао папу Сикста IV у оданост Косаче према Светој столици.206
Павле Вражичић био је дипломата херцега Стјепана и његових насљедника. Први пут име Павла Вражичића биљежи се 25. маја 1465. када је у Дубровник донесен новац за његов откуп од Турака.207 Сљедећи
пут се јавља почетком јуна као херцегов посланик у Дубровнику.208 У двије мисије које је за херцега Влатка обавио у Дубровнику на самом почетку и крају марта 1475. одговорено му је на сличан начин као почетком јуна 1465. године.209 Посљедњи пут у мисији за херцега Влатка се јавља крајем октобра 1477. када је у Дубровнику подигао конавоски доходак и приход са имања у Застољу.210
У историјским изворима Радич Драгуљевић први пут се јавља августа 1467. када је био један од свједока који су потврдили да је Јурај Богишић био најближи рођак кнеза Браила Тезаловића.211 Као посланик
херцега Влатка Косаче први пут се помиње почетком септембра 1469. када је од Дубровчана добио 500 дуката да их однесе господару у Нови.212 У новој мисији Радич се јавља почетком новембра 1474. када су му дубровчани саопштили одговор.213 Почетком децембра сљедеће године опет је био у Дубровнику, вјероватно преговарајући са властима Републике о турској опасности која се надвила над Нови.214 Посљедњи пут име Радича Драгуљевића забиљежено је почетком марта 1476. када су га
Дубровчани даровали.215
На двору Косача Радован је био дијак, али је повремено обављао и неке дипломатске мисије. Прва од њих била је почетком августа 1462. када је као посланик херцега Стјепана долазио у Дубровник по конавоски доходак.216 Дијак Радован био је члан посланства које је херцег Влатко почетком фебруара 1472. упутио у Фочу да пред Хамза-бегом докаже своје право на Посредњицу што су му ускраћивали Дубровчани који су на крају и добили овај спор.217 Посљедњи пут Радован се јавља у другој половини априла 1476. када му Дубровчани одговарају као Влатковом посланику.218
Посљедњи дипломата чија ће активност бити обрађена у овом раду јесте кнез Ђурађ Чемеровић чији су се баштински посједи налазили у области горње Неретве, прецизније Невесиња и Загорја. У историјским
изворима помиње се од 1441. до 1491, те је тешко наћи дуговјечнијег и оданијег дипломату обласних господара од Ђурђа, који је својим бројним мисијама задужио породицу Косача.Међу њима посебно је важна била она из фебруара 1444. када је боравио на напуљском двору и водио преговоре са краљем Алфонсом који су на крају довели до успостављања сениорско–вазалних односа између Арагонског и Косаче.219 Већ 1445. у једном млетачком документу Ђурађ је означен као miles, односно витез, а то је
почасно звање врло лако могао добити од краља Алфонса као неку врсту награде након успјешно завршених преговора почетком претходне године.220 У љето исте године био је ангажован у преговорима са Млетачком Републиком, који су резултирали склапањем мира 23. Августа.221 Као члан херцеговог посланства Венецију је опет походио у мају 1451. са циљем добијања подршке за предстојећи рат свог господара против Дубровника.222
Кнез Ђурађ поново се јавља крајем 1458. када као херцегов посланик одлази на милански двор ради преговора са Франческом Сфорцом.223 Почетком седме деценије XV вијека и даље је био активан
као дипломата Косача о чему свједочи одлука Вијећа умољених из средине марта 1461. године.224 Сљедеће године долазио је у Дубровник у друштву са турским посланством које је прије тога било на херцеговом двору.225 У прољеће 1464. бјежећи од Турака склонио се у Дубровник, али се показао као незахвалан према Републици јер су његови људи из Велетина у прољеће 1465. извршили пљачку дубровачког трговца.226
Након смрти херцега Стјепана, кнез Ђурађ остао је вјеран породици Косача служећи његове синове херцега Влатка и кнеза Стјепана. Као њихов посланик први пут је забиљежен у јулу 1467. када му је одговорено на неке захтјеве у Дубровнику.227 Већ 29. августа Дубровчани одлучују да му се одговори као што је одлучено228. У прољеће 1468. кнез Ђурађ је са Радичем Групковићем у херцегово име тражио новац од Дубровчана, али у сва три наврата безуспјешно.229 Више среће имао је 6. јуна исте године када му је Република уручила 1.000 дуката за херцега Влатка, а тај је новац требао послужити за слање мисије краљу Матији Корвину.230 У том погледу Ђурђева најважнија мисија била је 26. јула 1470. када је са другим посланицима из Дубровника на херцегов двор донио 8.000 дуката приликом подизања Стјепановог поклада.231
У марту 1472. почтени витез и кнез Ђурађ дошао је у сукоб са Дубровчанима чију позадину не можемо наслутити.232 Помињање његових барки у Сливну могло би да укаже да је напустио област горње Неретве и дошао у доњи ток ове ријеке. Постоји могућност да је он био онај conte Georgio који је заједно са краљицом Катарином дошао по херцегову невјесту.233 Почетком августа 1477. забиљежена је посљедња мисија коју је кнез Ђурађ обавио за херцега Влатка у Дубровнику.234

Захваљујући својим вишедеценијским мисијама али и посједима које је имао, посједовао је за оно вријеме прилично богатство о коме је понешто забиљежено и у Дубровачком архиву.235 Умро је послије 1. августа 1491. када се посљедњи пут помиње у изворима.236 Историјски извори из посљедњих година постојања средњовјековне босанске државе упућују на један закључак. Босански владари Стефан Томаш и Стјепан Томашевић, као и великаши од којих је најмоћнији био херцег Стјепан Вукчић Косача покренули су бројне
дипломатске акције чији је циљ био добијање помоћи од хришћанских држава западне Европе за борбу против Турака. Они су слали своје посланике у Угарску, Венецију и друге италијанске градове, као и на
папску курију, одакле су у Босну упућивани њихови представници и писма како би се постигао договор за заједничку борбу против Османлија. Поред преписке, слања и примања дипломата, биљежи се и сусрет краља Срба и Босне Стефана Томаша са угарским краљем Матијом Корвином у Сегедину крајем 1458. и првих дана 1459. године. Без обзира на њихову бројност и учесталост, резултат дипломатских напора босанских владара и великаша био је скроман и сводио се на моралну подршку, обећања и слање мало ратника и оружја од стране хришћанских држава. Конкретна помоћ у виду крсташког рата или слања већег броја људи за одбрану Босне је изостала, највише због неслоге и међусобног неповјерења
оновремених политичких субјеката, а дијелом и због унутрашње неслоге у самој Босни која је компромитовала стварне намјере и планове краљева и херцега Стјепана. Остаје отворено питање да ли би се Босна одбранила и опстала као држава и да је стигла очекивана помоћ са запада.
Када је било јасно да од крсташког похода и конкретне помоћи са запада нема ништа, краљ Стјепан Томашевић упутио је двојицу дипломата на Порту како би постигли договор са Османлијама о примирју
на петнаест година. Они су том приликом, као што је познато, били преварени. Међутим, ова епизода не може да буде показатељ неспособности дипломата владара и обласних господара. Наиме, други
извори несумњиво показују да су дипломати из Босне били способни људи, који су својим знањем, искуством и умјешношћу постизали успјехе у мисијама, те на тај начин знатно помагали у побољшању положаја својих господара. Овај суд не важи само за посљедње године постојања босанске државе, већ и за претходни период. Како је вријеме протицало тако се и њихов значај повећавао, посебно у немирним и несигурним
временима када је турска опасност по Босну постајала све већа. На крају, њихов труд остао је без адекватне награде јер очекивана помоћ са запада није стигла. Не треба сумњати да су дипломати у мисијама пружали
максимум својих способности, али једноставно им спољнополитичке околности нису ишле у прилог. Може се поставити питање да ли би се ишта промијенило да су они поред инструкција својих господара, неком
својом импровизацијом или говорничким жаром могли дирнути у срце оне који су доносили одлуке о помоћи Босни, те на тај начин евентуално промијенити ток историје.

 

* arandjelsmiljanic@yahoo.com
1 Из дубровачке инструкције поклисару Михаилу Бобаљевићу који је почетком
1369. упућен Санку Милтеновићу како би га наговорио да прекине савез са
жупаном Николом Алтомановићем, те се врати у подложност бану Твртку. М.
Динић, О Николи Алтомановићу, Београд 1932, 11.

2 Краљ је поводом вјенчања писмом од 5. априла упутио срдачне честитке,
истичући како је добио херцегово писмо per nobilem et egregium militem comitem
Pribislavum и о порукама које је овај усмено предао. И краљ Алфонс је преко
Прибислава Вукотића упутио херцегу усмене поруке. В. Ћоровић, Питање
женидбе херцега Стјепана и његових синова, Годишњица Николе Чупића 48
(1939) 143; С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964,
312; С. Ћирковић, Почтени витез Прибислав Вукотић, Зборник ФФ 10–1 (Београд
1968) 268; A. Babić, Diplomatska služba u srednjovjekovnoj Bosni, Sarajevo 1995, 91.
3 Ову вијест морамо узети с резервом пошто се истовремено причало како се
херцег не би придружио Турцима све док не би стигли до Будима. В. Ћоровић,
Хисторија Босне, Бања Лука – Београд 1999, 515.
4 Поред тога, краљ Томаш је добио обећање да ће након успјешаног рата против
Турака, под његову власт бити враћене све земље које су му отели Турци и невјерни
барони. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 516; С. Ћирковић, Историја Босне, 312.
5 Султан Мехмед је тражио 10.000 тона намирница од краља, 8.000 од херцега, и
4.000 од војводе Петра. Још је од краља тражио четири важна града, од којих је
један морао бити Бистрички код Ливна, на стратешки важном мјесту према
Далмацији. С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд
1964, 227; С. Ћирковић, Историја Босне, 311; B. Nilević, Učešće vojvode Petra i
kneza Nikole u političkom životu srednjovjekovne Bosne, Prilozi Instituta za istoriju
17 (Sarajevо 1980) 64.

6 Почетком јануара Косача је позвао Драгоја Соркочевића, саопштио му неке
поруке које је овај пренио кнезу и Малом вијећу. Они су га савјетовали да пошаље
неког од својих секретара на Порту гдје ће они засигурно уредити ствари најбоље
за његову област. С. Ћирковић, Херцег, 228.
7 Ток преговора није познат, али се зна да су том приликом херцегови посланици
Радин гост и Радич Ружица добили по 100 перпера, док је њихов канцелар Божидар
добио 30 перпера. М. Динић, Из Дубровачког архива III, Београд 1967, 231; Ć.
Truhelka, Testament gosta Radina. Prinos patarenskom pitanju, GZM 23 (1911) 364.
8 Циљ те мисије није познат, али постоји могућност да се радило о краљевом
објашњењу о претходној турској акцији. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 517.
9 У потенцијални савез краља и херцега требао је да уђе и војвода Петар
Павловић, одраније под јаким утицајем Косача. Крајем марта 1456. архиђакон је
био у Новом, да би почетком маја ишао краљу Томашу. С. Ћирковић, Херцег, 228;
С. Ћирковић, Историја Босне, 312.
10 Краљ је Млечанима нудио сарадњу против Цељског. С друге стране, одбацио
је његову војску од Книна. Херцег је пријатељским и родбинским везама био
повезан с грофом Улрихом који је Косачу помагао на угарском двору. Краљ
Томаш је Венецији поручивао да је Цељски код краља Ладислава за Стјепана
израдио привилегију којом би овај добио град Сплит. С. Ћирковић, Херцег, 229.

11 Наглашавали су султаново незадовољство висином харача, као и његову жељу
да добије четири града, од којих је најважнији био Бистрички код Ливна. В.
Ћоровић, Хисторија Босне, 518–519.
12 Задатак посланика био је јасан, да виде хоће ли Арагонски да ратује или да се
мири с Турцима. С. Ћирковић, Херцег, 228–229.
13 Наводно су Млечани ухватили писма која је Косача слао виђенијим личностима
у Зети па чак и у самом Котору да напусте власт Венеције и пређу под
Османлије. Они су страховали да би катуни из Горње Зете могли подлећи
херцеговом утицају. S. Ljubić, Listine o odnošajih južnog Slavenstva i Mletačke
republike X, 94; С. Ћирковић, Херцег, 230.
14 Постоји могућност да се то односило на краљеву одлуку да крене у рат против
Османлија. С. Ћирковић, Историја Босне, 314.
15 Циљ Мехмедове акције био је повећање притиска и утицаја на краља Томаша како
би он попустио и издао тражене градове. Једина корист од мисије у Будиму била је
та што је папа Калист III наредио ковање крсташких медаља за борбу против Турака.
В. Ћоровић, Хисторија Босне, 520–522; С. Ћирковић, Историја Босне, 314.
16 Према инструкцији требало је у Фиренци да искаже оданост свог господара и
утврди обострано пријатељство. Уз то, требало је да издејствује право извоза робе из Фиренце без царине, али је у томе одбијен. С. Ћирковић, Херцег, 140; A. Babić,
Diplomatska služba, 92.
17Жалећи се Венецији, херцег је истицао како му присуство краља у тим областима
није пријатно, јер се оне граниче с Хумском земљом гдје има много издајника
заслужних за његов сукоб са сином Владиславом. Након краљевог заузимања
Радобиље, Косача је брзо реаговао, дошао је с војском, те се краљ морао повући.
S. Ljubić, Listine X, 119–123; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 525; С. Ћирковић,
Херцег, 232; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996, 100.
18 Краљ је Карвајалу и Петру де Томазинису указао на очајно стање у коме се
његова земља налази, објашњавајући то незаинтересованошћу властеле за борбу.
Чини се да су се обојица вратили у Италију с мање оптимизма него када су
кренули у Босну. Претходно, крајем марта краљ Томаш је слао писмо
Скендербегу у покушају да с њим оствари противтурску сарадњу. В. Ћоровић,
Хисторија Босне, 522–523; С. Ћирковић, Историја Босне, 315.
19 Херцег је као краљев вазал очекивао од њега да му пошаље нешто војске,
могуће у вези с општом акцијом која се у то вријеме планирала против Турака.
A. Babić, Diplomatska služba, 90.
20 Не зна се шта је био циљ те мисије. Једино што је познато јесте да су његови
посланици преко Дубровника путовали у Мореју. С. Ћирковић, Херцег, 232.

21 У негативном одговору, Млечани су истицали како и њима самима исто
људство може затребати. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 523.
22 Разочарани папа Калист III изгубио је илузије о краљу Томашу, те је у децембру
1457. за капетана хришћанства прогласио Скендербега. С. Ћирковић, Историја
Босне, 315.
23 С. Ћирковић, Херцег, 235.
24 Млечани су одбили сличну понуду и у јулу исте године. В. Ћоровић, Хисторија
Босне, 525.
25 Није потврђено, али постоји могућност да је Ангелик након херцега, отишао и
до краља Томаша из истих разлога. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 526; С.
Ћирковић, Херцег, 235.
26 Извјештај поклисара од 21. априла указује да се краљ измирио с Турцима и
платио им 9.000 дуката харача. Ово је отворило могућност измирења са
Стјепаном, те су о томе вођени преговори. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 527; С.
Ћирковић, Херцег, 235; С. Ћирковић, Историја Босне, 317.
27 Они су на тај начин смиривали краља, уз сигурна увјеравања да ће управо на
том сабору бити донијета одлука о борби против Турака. В. Ћоровић, Хисторија
Босне, 529–530.

28 Дана 22. јула забиљежене су ријечи Николе Тесте изговорене пред Сињоријом
о томе како Угари нису добри сусједи. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 535; С.
Ћирковић, Историја Босне, 316.
29 Посланство је крајем септембра кренуло из Благаја, а чинили су га Ђурађ
Ратковић, Ђурађ Чемеровић и дијак Никола. Зна се да су тек 9. новембра стигли
у Милано, да су 13. саслушани и предали дарове, да би десет дана касније
кренули према Венецији, а затим и кући. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 530; С.
Ћирковић, Херцег, 235; A. Babić, Diplomatska služba, 62.
30 Томаш је тражио и добио помоћ од Дубровчана који су му 15. јануара одобрили
шест балиста. Турски притисак се повећавао, чак су напали и Бобовац, на што је
Томаш 10. фебруара тражио од Јована, витеза од Средње, да се за њега заложи код
краља Матије. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 529–530; С. Ћирковић, Историја
Босне, 317–318.
31 Истина, папа је 9. маја позвао фра Маријана да сакупи крсташе и крене у Босну,
али је све остало на томе. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 532–533.
32 Једину помоћ добио је од миланског господара који му је послао 300 ратника.
Након тога почео је прогон крстјана, како би показао оданост хришћанској
ствари. С. Ћирковић, Историја Босне, 319.
33 Херцег је јуна 1459. заузео овај град. Почетком септембра те године биљежи се
Косачин посланик у Венецији који је покушао да наговори Млечане како би
утицали на краља да одустане од свог захтјева. Сињорија се уздржала од било
каквог посредовања препоручујући херцеговој мудрости да учини како сматра да је најбоље. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 538; С. Ћирковић, Херцег, 238–239;
С. Ћирковић, Историја Босне, 321.
34 Средином новембра 1459. посланици Павловића тражили су помоћ, да би већ
17. тог мјесеца дубровачка влада изјавила саучешће херцеговом посланику
Радичу Остојићу због турског пустошења. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 534; J.
Tadić, Promet putnika kroz Dubrovnik u srednjem veku, Dubrovnik 1939, 144; С.
Ћирковић, Херцег, 239; С. Ћирковић, Историја Босне, 321.
35 Крајем новембра упутио је посланство на Порту, с које му је ускоро стигла
радосна вијест, те је могао да одахне, ако ништа бар на једно вријеме. С.
Ћирковић, Историја Босне, 322.
36 Он је тада изјавио да неће изаћи у сусрет Томашевој молби по питању бискупа
за Босну, те да му неће послати круну из Рима. В. Ћоровић, Хисторија Босне,
535; С. Ћирковић, Историја Босне, 319.
37 Краљ је тада нудио Сињорији да узму Босну под своје окриље, како би је бранили
од Турака, али су они то одбили. Обећали су помоћ у оружју и људству, као и азил
за краља ако буде принуђен да напусти Босну. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 536.
38 Дубровчани су одбили Владислава per auxilium et subsidum. Сребро је требало
послужити за добијање новца, у то вријеме неопходног Косачи. В. Ћоровић,
Хисторија Босне, 538.

39 Посланик је молио Млечане да упуте посланство у Цариград не би ли како
наговорили султана да остави Косачу на миру. Уз то захтјевао је помоћ у одбрани
Чачвине као и два града у Зети којима би се лакше одбранио у случају нових
турских напада. S. Ljubić, Listine X, 164–165; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 538;
С. Ћирковић, Херцег, 242; С. Ћирковић, Историја Босне, 323; M. Šunjić, Prilozi za
istoriju bosansko-venecijanskih odnosa 1420–1463, Historijski zbornik 14 (1961) 140.
40 За смјештај на њеној територији тада је херцег нудио чак и новац, само да га
приме. Млечани су захваљивали што није предао султану Чачвину јер би тиме
њихови посједи у Далмацији били угрожени, али су га молили да склопи мир с
краљем Томашом. S. Ljubić, Listine X, 165–168; С. Ћирковић, Херцег, 241–242; M.
Šunjić, Bosansko-venecijanski odnosi, 140.
41 На то је био приморан након још једног турског напада из 1460. В. Ћоровић,
Хисторија Босне, 544; С. Ћирковић, Историја Босне, 322.
42 Узајамно неповјерење било је толико да се нису успјели договорити о
заједничком дјеловању. С. Ћирковић, Историја Босне, 323.
43 Дана 23. априла Сињорија је одлучила mandetur capitaneo nostro ituro ad culfum,
ut provideat dictum oratorem levare cum rebus suis et cum duobus famulis, et
condecatur in illum locum, qui habilior et comodior ipsi capitaneo videbitur. S. Ljubić,
Listine X, 172.

44 Своје пристајање херцег је образлагао добрим поступањем Стјепана према
његовој ћерци, краљици Катарини. За краља је херцегова подршка била
неопходна да би се задржао на власти, а њему самом је стварала могућности за
продор према западу. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 543; С. Ћирковић, Херцег,
245; С. Ћирковић, Историја Босне, 323–324.
45 Из те мисије сазнајемо да је очекивао помоћ Мађара, Венеције и Скендер бега.
Помало наивно говорио је ако султан чује за хришћански савез можда ће и
одустати од напада на Босну. Уз круну, папа је обећао и посредовање за новог
краља код Млечана и Мађара, незадовољних поступцима његовог покојног оца.
В. Ћоровић, Хисторија Босне, 542; С. Ћирковић, Историја Босне, 324.
46 Млечани су истицали како им је Клис отео бан Петар Таловац, те да на њега
полажу пуно право. S. Ljubić, Listine X, 188; С. Ћирковић, Херцег, 246.
47 За то вријеме турски притисак се повећавао што је тјерало Прибислава да у
што већој мјери тражи помоћ Републике. A. Babić, Diplomatska služba, 31–32, 92.
48 Сачуване су херцегове ријечи: item adviso la illustrissima signoria, come el mio
ambassadore Previslavo, mio camerlengo, el qual manda per el fato de ban Paual, me ha
scripto la risposta li fece la signoria vostra … e assai me son maravegliato, per che non
expectava simili risposta, specialmente da castello de Clis. S. Ljubić, Listine X, 192–193; A. Babić, Diplomatska služba, 32; Б. Храбак, Јадран у политичким и економским
настојањима Сандаља Хранића и Степана Вукчића Косаче, Зборник радова: Српска
проза данас. Косаче – оснивачи Херцеговине, Билећа – Гацко – Београд 2002, 431.
49 Он је код краља и херцега провео пуна два мјесеца. С. Ћирковић, Херцег, 246.
50 Највећи проблем представљала је непријатељска политика краља Стјепана
према бану Павлу Сперанчићу као угарском вазалу, али се на крају нашао
компромис. Краљ Стјепан је чак обећао помоћ Матији у откупу круне која се тада
налазила код њемачког цара Фридриха. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 544, 546–
547; С. Ћирковић, Историја Босне, 325.
51 У тим преговорима представник Арагонског економиста Бенко Котрољевић
тражио је херцегову подршку за новог краља пошто је имао противника у јужној
Италији. Косача је остао вјеран арагонској кући, иако је један од краљевих
противника, херцег Јован пола године касније слао посланство на двор Косача.
С. Ћирковић, Херцег, 246–247; С. Ћирковић, Историја Босне, 325.
52 Турско посланство су чинили султанов склав, посланик Есебега и Стефан из
Рудника, човјек Мехмед бега Минетовића. С. Ћирковић, Херцег, 247.

53 Папа је схватао опасност ситуације, те је стално држао своје легате на босанском
двору. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 546; С. Ћирковић, Историја Босне, 325.
54 Њихов нови сукоб почео је у посљедњим мјесецима 1461. Након одласка на Порту,
султан је Владиславу дао нешто војске да се обрачуна с оцем. С друге стране, херцег
није могао ништа урадити на Порти, јер је посљедњим акцијама компромитовао
свој положај код Турака. Почетком маја на Порти се дешавало нешто занимљиво за
херцега, што су Дубровчани хтјели јавити херцегу, али су на крају од тога одустали.
В. Ћоровић, Хисторија Босне, 547; С. Ћирковић, Херцег, 248.
55 Након тога Чиз је у друштву Николе Радулиновића дошао у Дубровник. С.
Ћирковић, Херцег, 248.
56 Oratores illustris domini ducis Stephani sancti Save добили су одговор у коме им
је између осталог саопштено situ et alias conditionibus locorum suorum non
dubitemus, quod in omnem casum prevalebit se, statumque suum viriliter contra ipsum
Turcum defendet, tamen si intelligemus aliquod periculum ei imminere, omnes
possibiles favores nostros excellentie sue prestabimus prestarique faciemus, quum et
illius honorem et commoda et conservationem status sui non minus quam nostri proprii
optamus. S. Ljubić, Listine X, 220; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 548.
57 Тада су се његови посланици налазили у Дубровнику чекајући побољшање времена
за пут у Венецију. С. Ћирковић, Херцег, 249; С. Ћирковић, Историја Босне, 329.
58 Повод за ову акцију султан је нашао у Владислављевом обећању да ће платити
за војну помоћ 100.000 дуката. Како није испунио своје обећање, султан је од херцега тражио тај новац или три града: Клобук и Мичевац у требињској области и Чачвину која је отварала пут његовом надирању у Далмацију. Херцег је то одбио, те
упутио посланике с тим вијестима у Венецију. S. Ljubić, Listine X, 227–229; С.
Ћирковић, Херцег, 249; С. Ћирковић, Историја Босне, 327; B. Hrabak, Herceg – Novi
u doba bosanskohercegovačke vlasti (1382–1482), Boka 10 (Herceg–Novi 1978) 21.
59 На херцегову неодлучност упућује тражење савјета у Венецији да ли да исплати
тражених 100.000 дуката, или не. Они су га савјетовали да то не чини јер ће се
тај новац касније искористити на његову штету. С. Ћирковић, Херцег, 250–251.
60 Херцегови посланици тражили су у Дубровнику слободан пролаз за херцега,
жену и синове у случају да буду принуђени да напусте своју област, што је било
одобрено крајем јануара. Ипак, на крају Косача је одлучио да се бори те је с
краљем упутио посланике у Дубровник. На челу тог посланства био је краљев
дипломата Радоје Бубанић. Они су требали ићи до краља Матије, али су
Дубровчани то одбили из страха од Турака. Једино што су пристали јесте давање
барке за превоз босанских посланика до Скендербега. Ć. Truhelka, Dubrovačke
vijesti o godini 1463, GZM 22 (1910) 3; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 548; С.
Ћирковић, Херцег, 251.
61 Одобрење за слободан пролаз дато је тек крајем априла 1463, шест седмица
након херцегове молбе. Према одлуци Сињорије скадарски капетан и остале
власти требали су да изврше наређење о пуштању Скендербега преко млетачке
територије. S. Ljubić, Listine X, 242–243; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 550; С.
Ћирковић, Херцег, 251–252.
62 Могуће да су то сазнали преко неке особе из султанове околине. С. Ћирковић,
Херцег, 251; М. Шуњић, Венеција и посљедњи босански краљеви (1420–1463),
Херцеговина 4 (Мостар 1985) 87.

63 Сињорија је краљу Стјепану поручивала да мора тражити помоћи и од краља
Матије. S. Ljubić, Listine X, 234–235; С. Ћирковић, Хисторија Босне, 549; С.
Ћирковић, Херцег, 251–252.
64 Његови посланици су из Конавала дубровачким бродом пребачени до Сплита
одакле су отишли у Јајце. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 550; И. Божић, Дубровник
и Турска у XIV и XV веку, Београд 1952, 163; Д. Ковачевић, Пад босанске државе
по дубровачким изворима, ГДи БиХ 14 (1964) 211.
65 Трогирски кнез је 23. априла писао у Венецију како је бан Павле био увријеђен
одлуком краља Матије да му одузме град Клис те да га да uni barono de Ungaria.
M. Šunjić, O vojvodi Vladislavu Kosači i njegovoj srebrenini deponovanoj u Zadru,
GDi BiH 39 (1988) 66.
66 Занимљиво да је Константин Михаиловић након освајања Бобовца видио та два
посланика, те их подсјетио на своје опомене, али је тада већ било касно. К. Михаиловић,Јаничареве успомене или Турска хроника, Стара српска књижевност II, Нови Сад
1966, 327–328.
67 О томе се говори у извјештају сплитског кнеза о којем се вијећало у
Дубровнику 11. јула 1463. С. Ћирковић, Херцег, 252–253, нап. 43.
68 Вијећу умољених 4. јуна одлучило је de mittendo unum nobilem ad voyvodam
Vladislauum. Prima pars est de firmando commissionem, dandam ser Nicole Mar.
Gondola, ituro ambasciatori ad voyvodam Vladisauum. F. Rački, Dubrovački
spomenici o odnošaju dubrovačke obćine naprema Bosni i Turskoj godine razspa
bosanske kraljevine, Starine 6 (Zagreb 1874) 5.
69 Прво су 6. јуна одлучили de recipiendo in Ragusio cherzegh Stiepanum cum eius
familia … de mittendo ad leuandum cherzegh Stiepanum unam ex galeis Ragusii … de
armando dictam galleam expensis dicti cherzegh Stiepani, да би два дана касније
одлучили de addendo commissionem ser Palladini de Gondola, capitanei gallie, quod
possit ire leuatum cherzegh Stiepanum et eius familiar(es), inter Narentam, Bratiam,
Liscuam et Curzolam, ad uoluntatem dicti cherzegh. F. Rački, Dubrovački spomenici, 6.
70 Њихов долазак касније је херцег помињао у контексту султанове понуде да му
овај поново буде вазал. Чак га је ослободио обавезе да долази пред њега на
поклоњење. С. Ћирковић, Херцег, 253–254.
71 Тада је одлучено је да се mittendo unum ex nobilibus nostris ad voivodam
Vladisauum. Eligitur Nicolaus Gondola, danturque illi equi, tres famuli et expensae.
Nullus ex nobilibus audeat exire ex civitate sine indultu rectoris „sub pena rebellionis
bonorum suorum“. F. Rački, Dubrovački spomenici, 7.
72 Турска опасност била је пресудна да херцег попусти и сину преда четвртину
своје земље. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 548; С. Ћирковић, Херцег, 252–253.
73 Дана 28. јуна одлучено је да се пише херцегу, али и да му се mittendo batellum magnum
obuiam cherzegh Stiepano usque ad Zupanum, quod ipsum cherzegh associet usque ad
Zaptat, Stiepano donandi „ipperp. 50 in rebus cibariis“. F. Rački, Dubrovački spomenici, 8.

74 Тако је 14. јула у Дубровник дошао посланик с вијешћу како је кнез Влатко
ослободио Кључ, а четири дана касније други посланик како је Владислав
ослободио Љубушки. Обојица су били награђени. F. Rački, Dubrovački spomenici,
9; Ć. Truhelka, Dubrovačke vijesti, 4.
75 Одлуку о Приолијевом слању Сињорија је донијела 1. августа, али је
инструкцију за своју мисију добио тек 26. августа. S. Ljubić, Listine X, 261, 265–
268; Према новој повељи Владислав је требао добити трећину земаља. Сињорија
га је молила да прихвати подјелу, уз нова обећања у погледу припреманог похода
против Османлија. S. Ljubić, Listine X, 283–288; Од тог времена у дубровачким
изворима јављају се мјеста под посебном Владислављевом јурисдикцијом. В.
Ћоровић, Хисторија Босне, 563–564; С. Ћирковић, Херцег, 255–256; С. Ћирковић,
Историја Босне, 331–332.
76 Посланство младог војводе понудило је Млечанима да прихвате Босанско
краљевство, на што је Сињорија 13. октобра одговорила захваљујући на тој
понуди, али су истовремено чули да је угарски краљ већ почео акцију за
ослобођење Босне, и да је заузео Јајце. Заузврат Владислав је очекивао пола
Брача, али му је одговорено да због обзира према становништву на то не могу
пристати. S. Ljubić, Listine X, 278–279; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 566–567;
С. Ћирковић, Херцег, 258.
77 Њихова мисија могла би се објаснити и незадовољством угарском политиком.
Они су имали и један конкретан захтјев, а то је био слање млетачког посланика
херцегу и другим племићима како би се ујединили и борили у интересу опште
хришћанске ствари. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 563–564; С. Ћирковић,
Историја Босне, 331.

78 Преговори, у којима је херцегову страну представљао још и Прибислав
Вукотић, вођени су прво фебруара те године у Дубровнику. Како дубровачка
понуда од 12.000 перпера годишње није задовољила херцегове дипломате,
преговори су настављени крајем марта, а затим и у новембру на двору Косача.
Иако је изгледало да ће се постићи споразум, од тога на крају није било ништа.
М. Динић, Из Дубровачког архива III, 233; Ć. Truhelka, Testament gosta Radina,
364; С. Ћирковић, Херцег, 250; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 264–265; В.
Ћоровић, Хисторија Босне, 547.
79 У овом посљедњем одлучено је de concedendo Radino gost quod possit per
transitum ponere in civitatem nostram a stariis 400 infra grani quod possit extrahere
sine solutione dohane sed si illud vendet teneatur solvere dohanam. М. Динић, Из
Дубровачког архива III, 233–234; С. Ћирковић, Херцег, 128.
80 Прије тога Дубровачани су га наградили. М. Динић, Из Дубровачког архива III,
234. Још 1. марта у Венецији је боравило херцегово посланство са тражењем
посредовања Републике у измирењу оца и сина који су у већој неслози него икад.
С. Ћирковић, Херцег, 261.

81 М. Динић, Из Дубровачког архива III, 133; И. Божић, Дубровник и Турска, 333.
82 Мало вијеће је 14. септембра донијело одлуку de dando in danum Radino gost
granazia et magazena pro uno caricho grani quod dicit velle conducere Ragusium. М.
Динић, Из Дубровачког архива III, 234.
83 Тако је имао једну шубу од црвеног аксамита постављену хермелином коју је
добио од краља Матије Корвина након ослобођења Јајца у јесен 1463. Радин је
оставио и 5.640 дуката, што је била огромна сума за то вријеме. Комплетан
тестамент објављен је у Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I–2,
Сремски Карловци 1934; 153–156; Ć. Truhelka, Testament gosta Radina, 365.
84 Дана 13. марта у Вијећу умољених било је одлучено de concedendo Radino gost
quod duas petias pannorum factorum in Noui et illas finire in Ragusio. М. Динић, Из
Дубровачког архива III, 234–235.
85 Био је забиљежен као један од свједока записивања херцегове посљедње воље.
Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 89; Истог дана, Вијеће умољених је одлучило
de dando de grano Radino gost … de dando sibi staria 35. М. Динић, Из Дубровачког
архива III, 235.
86 Прво се помиње почетком августа у одлуци Вијећа умољених. Поново је
забиљежен 6. октобра када је de dando libertatem domino rectori et suo Minori
consilio respondendi Tuerdissauo patharino ambassiatori Radini gosti se excusando.
М. Динић, Из Дубровачког архива III, 235.
87 Са њим су на Локруму били смјештени Влаткo и Стјепан Косачa, којима су
Дубровчани исплатили 3.000 дуката очеве оставе. За то вријеме Радин гост је
неколико пута од Дубровчана добио по 30 перпера. М. Динић, Из Дубровачког
архива III, 235; J. Tadić, Promet putnika, 133.
88 Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 92

89 Према Ћ. Трухелки, а на основу маргиналне биљешке на нотарском препису
тестамента, Радин је умро већ 1467. Ć. Truhelka, Testament gosta Radina, 365. С
друге стране С. Ћирковић указује да је био мртав прије маја 1470, што је
несумњиви terminus ante quem. С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 262–263;
Сигурно је био жив почетком августа 1467. када се његово име биљежи у
одлукама Вијећа умољених. М. Динић, Из Дубровачког архива III, 236.
90Тврдислав се као Радинов посланик биљежи октобра 1466. у одлуци Вијећа умољених
de dando libertatem domino rectori et suo Minori consilio respondendi Tuerdissauo patharino
ambassiatori Radini gosti se excusando. М. Динић, Из Дубровачког архива III, 235.
91 У списима нотаријата средином марта 1468. помиње се Вучна као Радинова
жена. DAD, Div. Not. LIII, 34’ (16. III 1468). Зна се да је имао нећака по имену
Владислав који се помиње у одлуци Малог вијећа од 19. марта 1468. de providendo
Vladissauo nepoti olim Radini gosti pro afficta domus de grossis triginta in mense pro
mensibus triubus. М. Динић, Из Дубровачког архива III, 218–219, 236.
92 Писана на необичан начин, јер се у њој догађаји приказују редосљедом, не како
је уобичајено у другим радовима од ранијих према каснијим, већ обрнуто, тј. од
тестаманта Прибислава Вукотића па према ранијим, закључно са његовим првим
поменима. С. Ћирковић, Почтени витез Прибислав Вукотић, Зборник ФФ 10–1
(Београд 1968) 259–276.
93 Дана 22. јануара Дубровчани су га означили као dominus Pribissaus camerarius
et thesaurarius … domini ducis. Тек од тада Дубровчани су га биљежили као витеза
са обавезним dominus испред имена. Љ. Јовановић, Ратовање херцега Стјепана
с Дубровником 1451–1454, Годишњица Николе Чупића 10 (1888) 119, нап. 61; A.
Babić, Diplomatska služba, 90–91; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 263, 268–
269, 271; С. Рудић, Властела илирског грбовника, Београд 2006, 121.

94 Прибислав је саопштио да ће његов господар покренути рат против њега, на
што му је Сињорија одговорила да они полажу право на Клис. На то је Прибислав
затражио заједничку акцију против бана Павла, али од тога није било ништа.
Млечани су ступили у преговоре са Павлом који се понудио Венецији обећавши и
Клис и Островицу ако дође у ситуацију да их не може бранити. A. Babić, Diplomatska
služba, 92; С. Ћирковић, Херцег, 246; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 265.
95 Они су тражили савјет од Дубровчана, који су их упутили на Порту, јер су Турци
тада имали највећи утицај на Владислава. DAD, Cons. Rog. XVII, 130 (7. IX 1462).
С. Ћирковић, Херцег, 249, нап. 23; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 265.
96 Радило се о ограниченом праву грађанства de intus tantum. Ипак, то је била
значајна привилегија која му је омогућавала да се настани на млетачкој
територији. S. Ljubić, Listine X, 270–271; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 564–565;
С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 265.
97 Он је уз милешевског митрополита Давида, Радина госта и три дубровачка
властелина: Шишмуна Жуњевића, Бартола Гучетића и Андрушка Соркочевића
био одређен као један од извршилаца тестамента. Љ. Стојановић, Повеље и писма
I–2, 89; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 262.
98 П. Каранотвртковић, Србски споменици, Београд 1840, 291–294; F. Miklosich,
Monumenta Serbica, Viennae 1858, 496–497; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2,
84–85, 90; A. Babić, Diplomatska služba, 92; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић,
262; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Београд 1979, 29.

98 Уз Вукотића, изасланици херцегових млађих синова били су још и митрополит
Давид и Радин гост. С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 262.
100 Епитропима, митрополиту Давиду и Прибиславу, Дубровчани су дали
почетком маја salvum conductum plenum et validum. Oни су тада преузели сву
херцегову оставу и донијели је у Нови херцегу Влатку. С. Ћирковић, Прибислав
Вукотић, 263; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 59–60.
101 DAD, Cons. Rog. XXI, 161’, 162’ (3. и 5. XII 1471); С. Ћирковић, Прибислав
Вукотић, 261; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 78; С. Рудић, Грбовник, 124.
102 Дубровчани су 19. новембра одлучили de dando nuncio d. Pribissaui Vuchotich
scripturas processus agitati inter ipsum et Marinum Cidilovich, videlicet illas que
faciunt tam pro una parte quam pro alia. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 87, нап.
3; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 261.
103Међу њима он помиње la divisia che me dono re Alfonso и la colaina che me dono
re Cipro које је оставио Доротеји. Она је добила и хаљине, појасе и накит, као и
маслињак у вриједности 1.000 дуката. Са првом женом чије име не знамо, имао
је сина Рафаила, док је са Доротејом имао два сина и три ћерке. Синове је
школовао, те би ономе који би стекао звање доктора или витеза оставио свој мач,
мамузе и скупоцјени сребрени појас. С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 259–261;
A. Babić, Diplomatska služba, 93.

104 Мисија је успјела утолико што је дужд Кристофор Моро потврдио Косачама
привилегију од 13. новембра 1455. уз обећање да Млетачка Република неће
иступати против њихових интереса у Радобиљи. В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 120, нап. 38.
105 Влатко је бар једном годишње упућивао посланство у Млетке ради тражења
помоћи. Најчешће у тој улози био је Никола Теста. И. Божић, Млечани према
насљедницима херцега Стевана, Зборник ФФ VI–2 (Београд 1962) 116.
106 Влаткова приврженост посебно је била изражена према папи Сиксту IV и
Светој столици. Уз Николу у посланству је био неки Радич (Radczim). В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 90.
107 Према херцеговим инструкцијама Теста је изјавио да је боље che tal paxe (sc. di.
Zuane Cernoeuich) peruenga nele mandel ducha, che del Turcho, per i danni poria seguir ala
Signoria vostra et a lui per tal caxone. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 112, нап. 175.
108 В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 113.
109 У документу је означен као prudente homo ser Jeronimo Testa. У преговорима
Косачину страну је представљао још и miser Pavio Caloiro, очито неки Павле
калуђер који је такође био награђен по окончању преговора. В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 84, 86–87, 90.

110 Изнајмљени брод био је са острва Лопуда. D. Kovačević, Trgovina u srednjovjekovnoj
Bosni, Sarajevo 1961, 101.
111 Била је то оснивачка повеља за манастир на Цетињу. F. Miklosich, Monumenta
Serbica, 532.
112 Први пут се помиње у Сандаљевој повељи о уступању дијела Конавала
Дубровчанима од 24. јуна 1419. Поново се јавља као свједок на Сандаљевој
повељи издатој 30. маја 1420. у Соколу. У истој улози забиљежен је и 10. октобра
1435. у повељи којом Стјепан Вукчић потврђује Дубровчанима привилегије. F.
Miklosich, Monumenta Serbica, 291, 304, 383; Касније се његово име биљежи у
више листова Сандаљеве оставе. Љ. Стојановић, Повеље и писма I–1, 313, 376,
378, I–2, 39, 51.
113 За Стјепана то је било у најгорем могућем моменту будући да је тада с војском
упао у Зету. Његова акција Ивановом издајом била је поремећена. В. Ћоровић,
Хисторија Босне, 463.

114 На сједници Вијећа умољених од 23. јула 1463. одлучено је de dando libertatem
d. Rectori et suo minori consilio respondendi Nicole de Radulino, ambassiatori
cherzechi Stiepani, prout fuit arengatum causa mantolle, quod petit ab Ivano
Vochouich. F. Rački, Dubrovački spomenici, 10.
115 Вијеће умољених је ову одлуку донијело 13. априла 1464. Могуће да је тражио
помоћ од Есе-бега који се почетком те године вратио на власт у својим областима.
С. Ћирковић, Херцег, 259.
116 DAD, Cons. Rog. XVIII, 108 (13. XI 1464). С. Ћирковић, Херцег, 259, нап. 83.
117 Тако је 12. априла 1457. за херцега, заједно са Зубом Регојевићем, подигао
конавоски доходак. М. Динић, Дубровачки трибути, 241.
118 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 252; G. Čremošnik, Bosanske i humske
povelje, GZM VII (1952) 297; Р. Михаљчић, Владарске титуле, 266.
119 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 252; F. Miklosich, Monumenta Serbica,
492, 493; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 77, 79; G. Čremošnik, Bosanske i
humske povelje, GZM VII, 297–299.
120 Након што се Санко необављена посла вратио господару у Нови, херцег је
упутио у Дубровник Бартола Гучетића са захтјевом да своје имање склони у
њихов град. Влада је то одобрила, одлучивши да тај задатак повјери Андрији
Соркочевићу. С. Ћирковић, Херцег, 267.
121 Саслушан је 9. јануара у Малом вијећу, које му је седам дана касније одгово –
рило негативно. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 57.

122 Чак су нудили и помоћ својих посланика у Угарској, само ако Косача пошаље
мисију у Угарску. DAD, Cons. Rog. XX, 286 (9. V 1470). В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 60, 66, нап. 11.
123 DAD, Cons. Rog. XXII, 212–212’. Не зна се да ли је он утицао на свог штићеника
кнеза Стјепана да пређе на турску страну или је било обрнуто. В. Атанасовски,
Пад Херцеговине, 192, нап. 11.
124 Херцегова жеља била је да се састанак одржи на дубровачкој територији, али
су они то одбили, очито како се не би замјерили Турцима. DAD, Cons. Rog. XXI,
36, 40 (29. I и 4. II 1471). Не зна се шта је послије било због мањка свједочанстава.
В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 69.
125 Аргумент херцегових посланика био је прилично наиван – да су ту негда пасле
Шимрака слуге херцегова кобиле. Будући да су Дубровчани показали адекватне
повеље Хамза-бег је 8. фебруара пресудио спор у њихову корист. F. Miklosich,
Monumenta Serbica, 515–516; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 277–279, 279–
280; И. Божић, Дубровник и Турска, 196.
126 Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 308–309. Имао је брата Гргура, који је у
почетку био Влатков дворјанин да би поткрај 1475. пребјегао Турцима. Као
посланик Ахмет-паше Херцеговића долазио је 1492. у Дубровник због подизања
трибута за претходне три године. С. Рудић, Грбовник, 121.
127 Сачувана је потврда од 28. маја исте године коју је потписао слуга Хамза-бега
– Исхак. Из ње сазнајемо како је тај новац Радоју предао Франческо Пуцић. Г.
Елезовић, Турски споменици I–1, Београд 1840, 164–166; И. Божић, Дубровник и
Турска, 198; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 88.

128 Вијеће је ријешило да се одговори на писмо a Radoe Bogdanovich, comite in
Novi. И. Божић, Дубровник и Турска, 207; B. Hrabak, Herceg – Novi, 29.
129 Од 1491. Дубровчани су одбијали исплату конавоског дохотка што је трајало
читаву деценију, све док није одрастао Влатков син. В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 167; С. Рудић, Грбовник, 107.
130 Дубровчани су почетком маја 1499. исплатили 100 дуката Радичу на основу
Маргаритине прокуре, али тек пошто је интервенисао Ахмет-паша. DAD, Cons.
Rog. XXVIII, 137 (4. V 1499). В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 168, нап. 14; С.
Рудић, Грбовник, 107.
131 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 545–546; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 357–
358; Радич је забиљежен као посланик и Ахмет-паше и светогорских монаха super
responso, faciendo Radicio Bogassinouich ambassiatori Aghmati basse et monachis de Monte
Sancto. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 206, нап. 110; С. Рудић, Грбовник, 107.
132 Дубровчани су били огорчени због пада Новог. У документу Иван је означен
као ambassiatori cherzechi Vlatchi. DAD, Cons. Rog. XXIV, 40’ (21. XII 1481); Ј.
Тадић, Нове вести о паду Херцеговине под турску власт, Зборник ФФ 6–2
(Београд 1962) 137; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 145.
133 Влатко је из унутрашњости Херцеговине тих дана слао поруке за помоћ
властима Републике, али су они сматрали да је не заслужује због начина на који
је изгубио Нови, и то је на увијен начин и саопштено његовом посланику, врло
могуће Ивану. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 145.
134 Долазио је у Дубровник са којим је његов тадашњи господар одржавао добре
односе. Чак је према том документу био његов канцелар. С. Рудић, Боровинићи – властеоска породица из источне Босне, Зборник радова са Научног скупа Земља
Павловића, средњи вијек и период турске владавине, Бања Лука – Српско
Сарајево 2003, 274.
135 С. Рудић, Грбовник, 172.
136 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 497; Љ. Стојановић, Повеље и писма, I–2, 85 91; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 262; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 29;
С. Рудић, Грбовник, 172.
137 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 297; F. Miklosich, Monumenta Serbica, 483,
505; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 175–176; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 33.
138 Уз њега и Радивоја Шиглицу, у Дубровник је тада дошао и турски склав Шаин.
Херцеговим посланицима обезбјеђени су стан и храна, али је строго забрањено
да било ко са њима ступа у контакт. DAD, Cons. Rog. XII, 208, 209, 209’ (16. и 18.
I 1452); С. Ћирковић, Херцег, 172, 177–178.
139 Тада су Дубровчани дозволили слободан пролаз Руђеру Дивчићу, Радивоју
Шиглици и Турчину Шаину. DAD, Cons. Rog. XII, 273, 276, 277’ (13, 15. и 17. IV 1452).
140 Руђер је добио комад мантованског сукна и 70 перпера, као и други у овом посланству.
DAD, Cons. Rog. XIV, 57 (11. VII 1454); Ć. Truhelka, Testament gosta Radina, 363.
141 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 297–298; F. Miklosich, Monumenta
Serbica, 504–505; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 179; С. Рудић, Грбовник, 209.

142 Тражење војне помоћи било је у вези са акцијом која се у то вријеме припре –
мала против Турака. A. Babić, Diplomatska služba, 90; С. Ћирковић, Прибислав
Вукотић, 272.
143 Исто посланство властима Републике пренијело је херцегове усмене поруке.
F. Miklosich, Monumenta Serbica, 483, 505; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2,
175, 176.
144 У Вијећу умољених прихваћен је приједлог de donando cuilibet ipsorum brach.
12 de panno de Mantua de 70. М. Динић, Из Дубровачког архива III, 231–232.
145 П. Каранотвртковић, Србски Споменици, 298; F. Miklosich, Monumenta Serbica,
504, 505; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 179, 181.
146 DAD, Cons. Rog. XX, 134, 138’, 142’, 146’, 166’, 169’ (18. III, 8. IV, 17. IV, 2. V,
27. VI, 7. VII). В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 51, нап. 213.
147 Херцег Влатко је тражио 4.000 дуката из Сандаљеве заоставштине, као и
конавоски доходак. DAD, Cons. Rog. XX, 277’ (5. VI 1470); В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 61.
148 Истина, Групковићу је пружена извјесна нада да ће се ускоро исплатити
херцегу тражени доходак. DAD, Cons. Rog. XXI, 1, 2 (21. и 29. VIII 1470); В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 68.

149 Претходно је усмено одговорено Влатковом посланику Милану, а ништа боље среће
нису били ни Радич и колега му Павле Вражинић. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 72.
150 Уз то, Дубровчани су крајем новембра одбили дати херцегу барке за жито из
Апулије. DAD, Cons. Rog. XXIII, 55’, 57, 67 (25. и 29. X, 28. XI 1476). В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 109, нап. 154.
151 Није познато у каквој је мисији тада био, али имајући у виду даровање вјероватно
је донио неке лијепе вијести. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 109, нап. 158.
152 В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 113.
153 У питању је био отворени лист са њиховим печатом као потврда о пријему
1.000 дуката из поклада Косача. Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 179–180.
154 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 506; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 186;
G. Čremošnik, Bosanske i humske povelje, GZM VII, 308–309, 316.
155 DAD, Cons. Rog. XX, 184 (26. VIII 1469). В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 54.
156 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 303–305; F. Miklosich, Monumenta
Serbica, 508–509; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 190–191; Ć. Truhelka,
Tursko-slovjenski spomenici, 30–31.
157 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 515–516; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2,
278–279; И. Божић, Дубровник и Турска, 196; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 76.
158 DAD, Cons. Rog. VII, 182, 185 (8. и 13. VIII 1440).

159 Тачније као један од витезова међу босанском господом. ЛССВ, 83 (С. Ћирковић).
160 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 457; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 66.
161 Уз њега су били: витез Никола Теста и кнез Радич Групковић. Њима је том
приликом потврђена привилегија од 13. новембра 1455, а власти Републике су
још обећале да неће иступати против Влаткових интереса у Радобиљи. В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 120, нап. 38.
162 Дијак Ивко добио је 24 дуката да их да Влатку, који је потом требало да их
прослиједити Гргуру. П. Каранотрвтковић, Србски споменици, 298; Љ.
Стојановић, Повеље и писма I–2, 183.
163 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 504; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 187.
164 DAD, Cons. Rog. XV, 126 (30. IV 1457).
165 Тада је био награђен што се види из одлуке Вијећа de donando Pauco
Marcouich, Bosidaro diach ambassiatoris hercech Stiepani et Pauco filio voivode
Pethar Paulovich. B. Nilević, Posljednji Pavlovići Bosna sredinom XV vijeka,
(neobjavljeni magistarski rad), Beograd 1977, 52, нап. 21.
166 Уз њега су тада били Радин гост и Радич Опровда. М. Динић, Из Дубровачког
архива III, 231–232.

167 Дана 22. фебруара прихваћен је приједлог de donando Pauao Marcouich et
Paucho Dobruscouich ambassiatoribus voyvode Vladissavi. Крајем априла 1465.
подигнута је оптужба против Добрила из Ускопља rusticam Pauli Marcouich
jurisdictionis c. Vladissaui. М. Динић, Хумско-требињска властела, Из српске
историје средњега века, Београд 2003, 351.
168 Том приликом дата је барка која је требало Косачиног посланика да одведе у
Сплит, а затим је он требало да оде краљу Стјепану Томашевићу. С. Ћирковић,
Херцег, 253.
169 Тада су Дубровчани одбили неку Влаткову молбу. DAD, Cons. Rog. XVIII, 84’
(7. VIII 1464); Међутим, много је значајније што истовремено за њих двојицу
долази исти посланик – војвода Павле Марковић што указује да су тада односи
међу браћом били добри. С. Ћирковић, Херцег, 260.
170 Зајам је одобрен крајем октобра у непознатом износу, али се тада не помиње
Павлово име. DAD, Cons. Rog. XIX, 253’, 273 (29. VII и 28. X 1467). В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 48, нап. 182.
171 Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 92; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 262.
172 Том приликом било је одлучено да се саслуша херцегов посланик Радич
Паскачић. DAD, Cons. Rog. XXI, 141’ (14. X 1471); В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 76.
173 Тада му је у Вијећу умољених потврђен ранији одговор. DAD, Cons. Rog. XXII,
154 (6. XII 1474). В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 103, нап. 114.
174 Такође није познато шта је садржавао дубровачки одговор. DAD, Cons. Rog.
XXII, 233 (20. IX 1475). В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 108, нап. 147.

175 Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 193; В. Атанасовски, Пад Херцеговине,
109, нап. 154.
176 У том посланству учествовао је и опат св. Марије ратачке Петар де Фортис.
Након тога Манојло и Петар су као Владислављеви посланици тражили новац за
набавку војника, јер сад нико неће да служи него само за плаћу, али су били
одбијени. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 582.
177 Тада је Владиславу одобрен зајам, што је саопштено његовом посланику
Манојлу. DAD, Cons. Rog. XIX, 118, 118’ (28. и 30. IX 1466); Влада је одобрила
да му плаћа најам стана, али су заузврат тражили да Владислав повуче своју
фусту с мора у луку. J. Tadić, Promet putnika, 133.
178 Тада је позајмио 600 дуката уз обавезу да ће их вратити чврстим залогом,
односно златом, сребром, или драгим камењем. Љ. Стојановић, Повеље и писма
I–2, 92.
179 DAD, Cons. Rog. XIX, 154, 154’ (2. и 3. I 1467). Под условом залога херцегове
оставе добио је 12. јануара 300 дуката, али су му захтјеви од 9. јануара и 6.
фебруара одбијени. DAD, Cons. Rog. XIX, 157, 159, 168 (9. и 12. I, 6. II 1467); В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 36.
180 Вијеће умољених је овластило кнеза и Мало вијеће да одговори
Владислављевом посланику Манојлу se excusando pro mutuo. В. Атанасовски,
Пад Херцеговине, 48, нап. 182.

181 Тада је дато овлашћење кнезу и Малом вијећу да се одговори Стјепану
Вукмановићу, посланику херцега Владислава. DAD, Cons. Rog. XXI, 82’ (30. IV
1471); В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 104.
182 У питању су била средства намијењена Владиславу. В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 104–105.
183 Обућар Радослав Бјелоевић звани Sila оптужен је да није исплатио 15 перпера
закупнине за магацин у кући херцега Стјепана. Он се пред судом бранио да је
тих 15 перпера испалтио cernicis et gabelotis херцега Влатка, те да је још уложио
за поправку куће. DAD, Div. Canc. LXXV, 44 (30. IX 1471). В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 105, нап. 125.
184 Власти Републике премјестиле су га из затвора у који је првобитно био
смјештен у један од три стара затвора који гледају на обалу. В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 105.
185 У одлуци Вијећа умољених њихова имена наведена су као dominus Pribissaus
chomornich et Radiz Grupchovich … DAD, Cons. Rog. XVII, 174 (25. I 1463).
186 У мисији су били још и витез Никола Теста и војвода Вукашин Санковић.
Поред потврде привилегије од 13. новембра 1455. дужд Кристофор Моро им је
обећао да Република неће иступати против интереса Косача у Радобиљи. В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 120, нап. 38.
187 DAD, Cons. Rog. XIX, 253’, 254 (29. VIII 1467).

188 У оба наврата, 17. марта и 15. априла преузео је по 1.000 дуката из депозита.
F. Miklosich, Monumenta Serbica, 505; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 180,
181, 182; A. Babić, Diplomatska služba, 90; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 42.
189 Први захтјев био је 9. априла, док су други и трећи забиљежени 18. и 23.
арпила. DAD, Cons. Rog. XX, 40’, 41, 42, 43, 43’ (9, 18. и 23 IV 1468); В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 42.
190 У Вијећу је 29. августа одлучено да се одговори Влатковим посланицима
Ђурђу Чемеровићу и Радичу Групковићу као што је одлучено. В. Атанасовски,
Пад Херцеговине, 40.
191 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 298; F. Miklosich, Monumenta Serbica,
504, 506; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 86, 184; G. Čremošnik, Bosanske i
humske povelje, GZM VII, 313–314.
192 Сачувана је његова признаница коју је Радич вјероватно писао у Дубровнику
након што је исплатио новац за испоручену стоку. G. Čremošnik, Bosanske i
humske povelje, GZM VII, 314.
193 Обично са Радичем Опровдом (Богдановићем). DAD, Cons. Rog. XX, 134 (18.
III), 138’ (8. IV), 142’ (17. IV), 146’ (2 V), 166’ (27. VI), 169’ (7. VII). В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 51, нап. 213.
194 Зна се да су Дубровчани, чинећи ситне услуге, ослободили царине за Влатка
купљени текстил. DAD, Cons. Rog. XX, 231 (8. II 1470). В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 61, нап. 284.
195 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 299, 303–305; F. Miklosich, Monumenta
Serbica, 508–509; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 190–191; Ć. Truhelka,
Tursko-slovjenski spomenici, 30–31.

196 Радичу и другом посланику, његовом имењаку Опровди, одговорено је као
што је одлучено, али им је неколико дана доцније пружена нада да ће бити нешто
од тражене исплате, макар и једним дијелом. DAD, Cons. Rog. XXI, 1, 2 (21. и
29. VIII 1470); В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 68.
197 Влатковићеву страну заступао је презвитер Стијепо. Радичу је одговорено да
ће они савјетовати Жарка да се договори са херцегом Влатком. В. Атанасовски,
Пад Херцеговине, 69.
198 Одбили су посредовање вјероватно из страха од Турака. В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 69.
199 Не зна се шта је било у питању, али је слично одговорено за неколико дана
другим Влатковим посланицима: Павлу Вражинићу и Радичу Опровди. В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 72.
200 У млетачком записнику у тој мисији наведени су miser Pavio Caloiro et prudente
homo ser Jeronimo Testa. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 84, 86–87, 90.
201 Било је то у вријеме када је нови санџак бег Пашаит из Фоче дошао у
Драчевицу, те да је ту примио дубровачке поклисаре. Остаје непознато какав су
одговор Дубровчани дали Радичу. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 108.
202 Син Павла Дражојевића је био свједок на мировној повељи херцега Стјепана
из 1454. Није познат садржај Хрељине мисије, али могуће да се радило о
плановима за борбу против Турака. С. Рудић, Грбовник, 137.

203 Одговорено је Николи Јакобчићу oratori ducis Vlatchi et oratori comitis Cathari.
В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 79.
204 Томе су претходили преговори херцега и дубровачких посланика. Њихов
резултат био је херцегов приједлог да му се они закуну да ће с њим чувати добар
и прави мир докле год га он буде према њима чувао. И. Божић, Дубровник и
Турска, 199.
205 Вијеће је 2. јуна одлучило respondendi Vuchmano et Radiz ambassiatoribus
cherzech Stiepani pro damno facto ipsi cherzech per novem Ianuensium, offerendo
ipsis omnem nostrum favorem in loquendo cum patrono et dando dicte navi salvum
conductum si illi de dicta navi patent ipsum salvum conductum. С. Ћирковић,
Прибислав Вукотић, 268.
206 У тој мисији био је и Трогиранин Никола Теста, који је са поменутим Радичем
покушавао увјерити папу у најбоље расположење њиховог господара ad fidem
Catholicam, а нарочито према самом папи. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 90.
207 Радин гост је донио 500 херцегових дуката да се Павле откупи из турског
ропства. М. Динић, Из Дубровачког архива III, 133.
208 Тада су му дубровачке власти одговориле као што је одлучено, а са њим је
био и Радич Опровда. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 72.
209 Садржај дубровачког одговора за нас остаје непознаница јер су опет
одговорили као што је одлучено. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 103.
210 Приближавање Влатка Турцима пореметило је односе са Републиком. Због
тога су Дубровчани Павлу Вражинићу и Радичу Опровди одговрили: par pari
referendo quod eum mordeat. DAD, Cons. Rog. XXIII, 172’ (27. и 30. X 1477); В.
Атанасовски, Пад Херцеговине, 113.

211 Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 172.
212 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 292; F. Miklosich, Monumenta Serbica,
504, 506; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 187; G. Čremošnik, Bosanske i
humske povelje, GZM VII, 318.
213 Остаје нам непозната суштина његове мисије јер је дубровачки одговор гласио
као што му је раније одговорено и као што је закључено. DAD, Cons. Rog. XXII,
145’ (8. XI 1474). В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 101, нап. 106.
214 Томе је претходило ступање на дужност новог санџак бега у Фочи, Пашаита
који се почетком новембра налазио у Драчевици и тамо примио дубровачке
посланике. DAD, Cons. Rog. XXII, 253’ (12. XII 1475); В. Атанасовски, Пад
Херцеговине, 108.
215 У документу је наведен као Влатков посланик. DAD, Cons. Rog. XXII, 293 (7.
III 1476). В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 109, нап. 154.
216 Означен је као Radouanus diach. М. Динић, Дубровачки трибути, 241.
217 F. Miklosich, Monumenta Serbica, 515; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 278,
280; И. Божић, Дубровник и Турска, 196; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 76.
218 DAD, Cons. Rog. XXII, 303 (20. IV 1476). В. Атанасовски, Пад Херцеговине,
109, нап. 154.

219 У мисији су учествовала двојица Косачиних дипломата, а Ђурађ је у документу
означен као conte Georgio. A. Babić, Diplomatska služba, 88; С. Ћирковић, Херцег, 76.
220 У том историјском извору забиљежен је као Georgius, magistar curie, miles. A.
Babić, Diplomatska služba, 88; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 271.
221 Косачино посланство чиниле су четири особе, а по А. Бабићу он и кнез Иван
Вардић били су представници војводина двора и њему потчињене властеле. A.
Babić, Diplomatska služba, 88.
222 Они су добили обећање млетачких власти да ће предузети мјере за осигурање
промета на мору који су угрожавали дубровачки бродови чиме су херцегови
интереси били угрожени. Љ. Јовановић, Ратовање, 118; A. Babić, Diplomatska
služba, 87, 88, 91; С. Ћирковић, Прибислав Вукотић, 267.
223 Није познат предмет нити исход разговара. Вјероватно се тражила помоћ у
предстојећем неминовном сукобу са Турцима. В. Ћоровић, Хисторија Босне, 530;
С. Ћирковић, Херцег, 235.
224 Дана 14. марта Вијеће умољених је одлучило de dando libertatem domino rectori et
suo Minori Consilio respondendi Radino gost et Giuraghio Zemerouich ambassiatoribus
cherzechi Stiepani prout fuit arengatum. М. Динић, Из Дубровачког архива III, 232–233.
225 Чинили су га султанов склав, посланик Есебега и Стефан из Рудника, човјек
Мехмедбега Минетовића. Након њиховог доласка у Дубровник одлучено је да се
упуте поклисари на Порту и упозоре дубровачки трговци по Србији на турску
опасност. С. Ћирковић, Херцег, 247.

226 Било је то на херцеговој територији sub castro dicto Chum. Његова баштина
била је око града Велетина у Загорју, области између Горње Неретве и Дрине. С.
Мишић, Хумска земља, 146.
227 Међу посланицима именован је само Ђурађ Чемеровић. Њиховој мисији је
претходио одлазак дубровачких поклисара код Влатка који није био задовољан
већ је тражио додатна објашњења. DAD, Cons. Rog. XIX, 231’, 236’, 239 (25. VI,
4. и 11. VII 1467); В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 39.
228 Прије тога дубровачки поклисари имали су нову мисију код херцега Влатка. DAD,
Cons. Rog. XIX, 253’, 254 (29. VIII 1467); В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 40.
229 Први пут то је било 9. априла, а затим 18. и 23. маја. DAD, Cons. Rog. XX, 40’,
41, 42, 43, 43’ (9. IV, 18. и 23. V 1468); В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 42.
230 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 298; F. Miklosich, Monumenta Sebica,
504, 505; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 182.
231 П. Каранотвртковић, Србски споменици, 303–305; F. Miklosich, Monumenta
Serbica, 508, 509; Љ. Стојановић, Повеље и писма I–2, 190, 191.
232 Наиме, 20. марта Вијеће умољених је наредило да се заробе Ђурђеве барке у
Сливну. DAD, Cons. Rog. XXI, 200’. В. Атанасовски, Пад Херцеговине, нап. 102.
233 В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 100.
234 И у том документу наведен је као почтени витез. DAD, Cons. Rog. XXIII, 152
(8. VIII 1477); М. Динић, Хумско – требињска властела, 376.

235 Зна се да је своје драгоцјености једном приликом предао на чување Андрији
Соркочевићу. И. Божић, Дубровники и Турска, 292.
236 DAD, Lam. de For. LIV, 194 (1. VIII 1491); В. Атанасовски, Пад Херцеговине, 150.

 

 

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top