Осман паша Казанац

31380_vest_kazanci_foto1.jpg
Подели:

Међу Голијанима већ стотинама година живи легенда која не оставља равнодушним ни њих, ни оне који је први пут чују.


 

(Исјечак из истраживачког материјала Радована Паповића о поријеклу и постанку братства Паповић)

Ријеч је о легенди о данку у крви и турском великодостојнику и војсковођи Осман паши Казанцу. Познато је да је султан Оркан у 14. вијеку основао јаничарску школу. Њени полазници била су, углавном, потурчена дјеца хришћанских поданика у Турској. Касније је султан Мурат II школу попуњавао са дјечацима који су као седмогодишњаци отимани по широким пространствима новоосвојених дијелоца Царевине.

У селу Казанци, на црногорско-херцеговачкој граници између Никшића и Гацка, већ вијековима живи легенда о данку у крви и паши Казанцу. Село Казанци само по себи специфично је, састоји се од Горњих Казанаца који припадају Црној Гори и Доњих Казанаца који припадају Републици Српској, а у котлини између њих налази се засеок Паповина из којег потиче ова легендардна прича.

Голијска легенда каже да је један дјечак по имену Јаков из куће Паповића, из Казанаца, са седам-осам година, чувао и напасао јарад. Као и остала дјеца тог времена напајао је душу гусларским пјесмама. Једног дана са стадом јаради отишао је у подножје планине Ђед. Након што је помоћу брадве (оштра алатка слична сјекири) накресао лишћа са околном дрвећа и дао јаради, попео се на једно дрво и ту задријемао. Кад се пробудио вуци су му били поклали сву јарад, а он уплашен није смио да се враћа кући. Упутио се према Сувој Бари која представља главну саобраћајницу између Гацка и Никшића преко Голије, гдје су га пронашли Турци, узели га са собом и одвели у Цариград.

Млади Паповић тамо је добио име Осман Пашић, завршио је школе и отишао у војску гдје се исказао својом храбрношћу, борбеношћу и одлучношћу. Према легенди, млади Пашић је спасио турског султана из хладне ријеке Дњепар током руско-турског рата, а овај му у знак захвалности даривао комад земље у Цариграду, дебелог коња Ђогата, пашалук гдје жели и рекао му да све што од јутра до мрака обиће на коњу биће његово.

Осман Пашић за свој пашалук узеће Гацко и гатачки кадилук, а на свом коњу обићи ће голијско село Казанци које ће му припасти и по којем ће се прозвати Осман-паша Казанац. Легенда каже да је паша по доласку у Гацко најавио да ће доћи на коначиште код кнеза Павла Паповића (свог оца), и да ће ту свом оцу и укућанима открити ко је и одакле је. Паша је после гозбе и разговора са кнезом затражио гусле и запјевао пјесму из своје младости а након што се жена једног његовог брата расплакала и рекла му да плаче за давно несталим ђевером, паша јој је показао црни биљег изнад шаке на лијевој руци, по којем су га мјештани препознали.

Након тога, паша Казанац је у Казанцима изградио своју џамију са медресом и муслиманско насеље у којем је доселио многобројне муслимане, а својој мајци и својим Паповићима изградио је цркву Светог Архангел Михајла, крсне славе братства Паповића. Џамија и црква налазе се у непосредној близини једна друге, али се од једне не види друга јер се између њих налази мало узвишење. Куриозитет је тај да је паша наредио да се у основи минарета угради клесани крст, што су мајстори и урадили, а чак и после спаљивања и рушења минарет са уклесаним крстом и данас стоји у Казанцима и налази се на списку заштићених културних споменика.

Легенда према којој је Осман-паша Казанац заправо био Јаков Паповић, најмлађи син кнеза Павла Паповића, вијековима се преноси са кољена на кољено, а у својој књизи „Трагом својих предака“ детаљно је описује Владимир Паповић, док се спомиње и у књигама „Голија и Голијани“ аутора Обрада Вишњића као и у образнику „Голија“ гдје је о њој писао црногорски новинар Станко Паповић. Легенде као легенде не могу се узимати као релевантне историјске чињенице и докази, обзиром да се њиховим преношењем са кољена на кољено неки дијелови додају, а неки стари изостављају. Ипак, оно што је сигурно тачно је да је Јаков Паповић из села Казанаца отишао у Цариград, потурчио се, примио ислам и узео име Осман Пашић а касније као Осман-паша Казанац владао подручјем између Гацка и Никшића, и у родним Казанцима саградио цркву и џамију.

Када су у питању историјске чињенице и подаци из живота Осман-паше Казанца више се зна у иностранству, него код нас. Нијемац Франц Бабингер одбранио је, чак, докторску дисертацију о његовом животу. Према документацији Бадске земаљске библиотеке и архиву Карслсруеа у Њемачкој, који су остали сачувани, послије опсаде Беча 1683. године и пораза великог везира Мустаф-паше, у руке ослободиоца пао је велики плијен а у потпуности је сачувана и архива Осман-паше као једног од највиших чиновника Турског царства.

Франц Бабингер пише да је Осман-паша био најмлађи од више синова из куће Паповића и да је једном приликом послије што су вукови поклали његово стадо, дјечак побјегао у Сарајево, примио ислам и добио запослење код тамошњег паше. Убрзо га је, као изузетно способног и надареног младића, паша послао у Стамбол. Послије много година, сада већ као Осман паша, вратио се у своје село и тражио је да се, по обичају, закоље јагње. Од своје мајке затражио је да му опере ноге. Старица је то учинила без поговора, али је по ожиљку на нози у странцу препознала свог давно несталог сина. Међутим, није смјела да ода тајну. На крају је Осман-паша дао на на знање да је он то одбјегло дијете.

Дакле, као што се види из овога народна легенда и званична верзија коју је описао њемачки историчар Франц Бабингер сличне су, и разликују се само у детаљима.

Према истраживању Франца Бабингера, Осман-паша је добио наклоност и повјерење султана па га је овај 3. децембра 1675. године произвео у ранг везира на Кипру. Три године касније, 1678. султан му је дао намјесништво Сирије, гдје је постављен за калифа у Дамаску. Тада је угушио низ побуна бедуина и Арапа. Султанова награда није изостала ни овај пут. За намјесника Анадолије постављен је 12. септембра 1679. године.

Осман-паша се посебно истакао 1680. године у борбама против Русије када (26. септембра 1680. године) за 900 кеса златника купује калифат Египта. Тај положај био је најзначајнији у Османлијском царству. Четири године провео је у Каиру, а Франц Бабингер пише да је, због распусног начина живота, био неомиљен код становништва Каира. Према наводима Бабингера, Осман – паша имао је словом и бројем 365 жена.

Морао је напустити Каиро 1683. године, вратио се у Дамаск и убрзо је добио налог да пође у Мађарску. Тек што је стигао у Београд, велики везир му је предао намјесништво Босне, али у архиву Осман-паше, нема података о његовом службовању у Босни. Са својом војском претрпио је први пораз код Вајцена, а потом је добио службу намјесника Ерлауа у горњој Мађарској. Ту је ускоро доживио свој трагичан крај. У борби коју је храбро водио, исјекли су га јахачи грофа Антона Карафе 1687. године у долини Сапот. Имао је шездесет година, што упућује да је рођен у Казанцима 1627. године.

Иза себе је оставио неколико грађевина у Анадолији и Румелији, чесму код своје куће у Стамболу, џамију са медресом, школу у селу у којем се родио, у Казанцима, као и поменуту православну цркву и џамију у Казанцима. Овај изузетан човјек заиста се потврдио у ондашњој Турској која је владала великим простором Азије и Европе. О томе свједочи и велики печат који је имао, а имале су га само високе личности у турској царевини. На ободу печата исписан персијским писмом, стоји натпис: „О господине, мој Боже, ти си хтио да ми дарујеш шест ствари у руке: знање, трговину, вјеру, сигурност и снагу“.

Од Осман-паше Казанца своје поријекло воде муслиманске породице Пашић и Хасанбеговић, а вјероватно и Пошковић.

http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=5&idnovost=31380

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top