ПРОСВЕТНЕ ПРИЛИКЕ СРБА У ЛИ(ЈЕ)ВНУ ДО 1914. ГОДИНЕ

index.jpg
Подели:

Радован Пилиповић

 

Подградина крај Ливна

Апстракт: Рад прати развој школства православних Срба у гра- ду Лијевну (Ливну), кроз друштвено-политичке оквире који су у Босни и Херцеговини наметани од Османског царства, а после 1878. од стране Ау- стро-Угарскемонархије. До аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине црквени живот и школске прилике зависиле су искључиво од материјалних средстава и административног нахођења Српске црквено-школске општи- не. Ова институција, чији је рад био гарантован јавним правом Турског царства изражавала је потенцијале хришћанског трговачког сталежа. Настала као природна последица развоја и снаге српског трговачког слоја, засметала је културној политици Двојне монархије спровођеној у Босни и Херцеговини. Школство Срба Лијевљана и услови његовог опстанка и раз- витка зависили су од друштвнено-политичких утицаја страних власти, али и од оних општих токова који су проистицали из борбе и покрета Срба за верско-просветну аутономију 1896-1905. године.

Кључне речи: Школа, Лијевно, трговци, црквено-школска општина, верско-просветна аутономија.

 

На самом концу XVIII и почетком XIX века у граду Лијевну појавио се угледан трговачки сталеж Срба који су могли да остваре утицај у сфери културе и у области црквеног живота. Ливно или Лијевно, у зависности како га изговарају сами становници града и пространог истоименог краш- ког поља, с обзиром да ли припадају ијекавској или икавској језичкој групи, важан је топос у културној и друштвеној историји Срба Југозападне Босне.[1] Захваљујући свом саобраћајном положају градић је играо значајну улогу у посредничкој трговини и промету робе из централне Босне према далматинском Приморју. Срби трговци остварују и одржавају пословне везе са градовима као што су Задар, Сплит, Шибеник, Дубровник, али и Трст и Беч. Њихов економски утицај и финансијска моћ не завршава се само у по- родичним касама него се распоређује и у заједничке фондове ради опште добробити српске заједнице града Лијевна.

Спољнополитичке прилике су донекле побољшале положај православних хришћана у Османском царству. Русија је Кучук-Кајнарџијским (1774) и Једренским миром (1830) добила право заштите над турским поданицима православне вере. Успех националних револуција балканских народа, најпре Срба 1815, а затим и Грка 1829, нагониле су турске власти да буду попустљивије у поштовању верских слобода.[2]

Друштвена либерализација која је уследила у турској држави, потпомагана административним и законско-нормативним мерама (укидање јаничара 1826, укидање капетанског реда 1837, доношење Хатишерифа од Ђулхане 1839, итд.) омогућио је хришћанима одређени ниво личних и верских слобода.[3] Организовање месне лијевљанске школе у значајној мери је зависило од турских закона и расположења месног муслиманског племства – ага и бегова. Новац српске трговачке колоније коришћен је како на развијање и одржавање школске инфраструктуре (школска зграда, наставна средства, учитељ) тако и на подмиривање изазова вазда корумпираног турског законодавног система.

Ливно или Лијевно, било је важно административно седиште југозападне Босне, чвориште оних путева који воде из Далмације ка континенталном залеђу и живо средиште трговине, у коме се почетком XIX века изнедрио значајан српски трговачки сталеж. Овај градић је, такође, у историји школства и писмености Срба Босне и Херцеговине заузео истакнуто место. Писменост и ученост, засноване на темељима литургијско- богословске књижевности ширили су свештеници мирског и монашког реда, чији је пастирски рад, утицао и на народно стваралапггво. Тако је дошло до познатог стапања верских осећања са поетско-епичним схватањем света и живота.[4]

 

Традидија нас обавештава да су представници свештеничке породице Којда или Којдић, од прве половине XVIII века истовремено били учитељи делу православног становништва града, али и оних који нису насељавали лијевљанско језгро, већ су живели у околним селима. По том, доцкан записаном, народном предању лијевљанска српска свештеничка породица доселила се са гламочког Острошца око 1700, предвођена „попом Николом“ који је преузео „нурију“ односно парохију у граду.[5] Иако писани извори не потврђују просветни рад тог лијевљанског пароха Николе (прва половина XVIII века), зна се да је син свештеника Јована Којдића, који је 1805. одржавао преписку са устаничком Србијом вожда Карађорђа, капелан Станко, потоњи јеромонах Серафим, године 1820, у најужем центру Лијевна, код извора Думан, купио кућу у којој је групама деце држао наставу.

На месном православном гробљу у Застињу, данашњем лијевљанском предграђу, неколико надгробних споменика припада породици Којда, тј. Којдић.[6] Већ поменути Јован као и његов колега, парох у Грахову били су прожети патриотским идејама. За обојицу се зна како су агитовали и пропагирали идеје српског националног ослобођења. Аустријски доушници су писали да „Поп Гавро (х)ода по Граову, па (х)вали Цернога Ђуру“[7], док је православни свештеник Лијевна одржавао преписку са устаницима на десној обали Дрине. На крају је његов случај био предмет за детаљнију истрагу локалних власти. Он је на суду признао да је у Србију слао писма уперена против турске владе и управе.[8] Виспрени Јован учио је своје наследнике да преузму његову свештеничку службу, али и описмењивао децу из виђенијих српских кућа.

Зна се да је Станко Којдић код свога оца Јована изучио „буквар, часловац, црквено појање и богослужење, те остало што је тада требало за свештени чин“.[9] Нису нам познате детаљније околности које су од свештеника Станка учиниле јеромонаха Серафима, али можемо претпоставити да је реч о смрти супруге. Нажалост, ,Ј(њигарачуна црквених“ која се односи на пе- риод од 1820. до 1847. године, а коју је као деловодник парохијске архиве користио Душан Карањац, аутор студије о лијевљанској просвети, не даје никакву грађу о настави и наставним методама. Ипак, могли би рећи да се све заснивало на срицању буквара, писању и рачунању.

Даљи импулс развоју школства у Лијевну настаје у времену после формирања црквено-школске општине 1847. године. Политичке реформе тада започете у Турском Царству доносе талас друштвене либерализације и попуштања окошталих стега. Нова школска зграда, тзв. „Табхана“, подигнута је 1847, на годину дана раније купљеном земљишту за кога су новац највећим делом обезбедили аустријски конзул у Лијевну, Србин из Дубровника, Спиридон Шпиро Рајковић[10], затим браћа Хаџи-Станишићи, Хаџи- Кујунџићи, такође браћа трговци: Јефтановићи, Тодоровићи и други.[11] Пре изградње те нове школске зграде на Табанима (у Табхани), наизменично су кориштене четири приватне куће у градском језгру Лијевна у којој су пароси учили православну децу.[12] Земљиште за школску зграду је купљено 1846. године по цени од 3000 форинти и под изговором да ће се у простору обављати стара делатност, прерада односно штављење коже.[13]

Присуство аустријскогконзулата у Ливну утицало је на попуштање репресивних, често пута безразложних мера друштвеног тлачења – познатијег као зулум (насиље) према хришћанима (једнако римокатолицима и православнима). У првој половини XIX века значајна је личност аустријског конзула Спиридона Шпире Рајковића, Дубровчанина православне вере, који је саветима и политичким угледом помагао лијевљанске Србе.

Аустријски конзуларни агент у Лијевну Спиридон Рајковић старао се око олакшања друштвеног положаја хришћана, настојећи да им помогне у сваком културном и економском предузећу. Међутим, овај Дубровчанин широког срца није поживео дуго и тако окончао своју племениту мисију у Западној Босни. Пре него што ће доћи у Лијевно Спиридон Рајковић је био учитељ српске школе у Сарајеву и одржавао преписку са Ђорђем Маргетићем, потоњим српским учитељем у Лијевну.[14] Ђорђе Маргетић је заправо био унук лијевљанских попова Којдића. Лијевљански свештеник Станко Којда оставио је иза себе запис 21. децембра 1835. да је његова кћи Роса, жена попа Шпире Маргетића у Дицму, родила мушко дијете коме су дали име Ђорђе.[15] Тај зет Којдића, свештеник у Имотском, Спиридон (Шпиро) Маргетић био је надалеко чувен православни духовник, чији се глас проносио како у Далмацији, тако и по деловима Босне у којима је раније службовао.[16]

У првој половини XIX века српска школа у Лијевну истицала се својим радом паралелно са школама у другим већим градовима у Босни и Херцеговини. Није без разлога фра Иван Франо Јукић у првом броју свога часописа „Босански пријатељ“ забележио: „Ристјани од више година по већим варошима: Сарајеву, Травнику, Бања Луки, Мостару, Фочи, Таслиџи, Новом Пазару, Зворнику, Тешњу, Приједору и Лијевну, имају неку слику на- родних учионицах…“.[17] Основна школа у Ливну нимало није заостајала за учлиштима као што су била она у Сарајеву, Мостару, у Босанској Крајини (Српска Јасеница, Хргар, Колунић, Босански Петровац, Буковача), Тешањ, Зворник и многа друга.[18]

Први спремнији учитељи лијевљанских Срба били су њихови суна- родници из Далмације: Симо Јеребић, извјесни Стоисављевић, учитељица Савка Топић, Мићо Новаковић познат по надимку „Пипо Далматин“ и већ поменути Ђорђе Маргетић.[19] Практично читање и писање се увежбавало по црквеним књигама, односно након изученог Буквара, долази богослуж- бени комплет: Часослов, Псалтир, Минеј, док је Катихизис, практична и активна књига формирала по много чему поглед на свет. Иако ови учитељи нису били из свештеничког реда у плану и програму је доминирао верски садржај, док је методика наставе била неприлагодљиво конзервативна, у којој су се истицала дуга понављања градива и физичко кажњавање ђака.[20]

Издржавање учитељског кадра, трошкови за становање, храну и принадлежности, падало је на рачун Црквено-школске општине, заправо њеног Одбора у који су улазили виђени Срби Лијевљани, црквени епитропи: Јосиф Кујунџић, Јово Станишић, Јово Тодоровић, Јефтан Ђурић. Ове набројане личности, према Карањчевим ексцерптима ,Дрковних протокола“, били су 29. октобра 1853. утемељачи „Школског фонда“ који је имао за циљ, стварање новчане акумулације која би се употребила на подизање сасвим нове и веће школске зграде.[21] Њихов пример следе многи који тамо улажу новчане своте, не би ли се та главница каматом оплођивала. Поред православних Срба: Самарџија, Милиџана, Лалића, Шутића, Скобла, Савића, Павловића и бројних других, зна се како су и римокатолици из породица Гранић, Миоч, Мештровић, Матковић и Пењак давали позамашне своте у поменути фонд ради бољих просветних услова своје деце.[22] Према једном сачуваном рачуну из 1840. лијевљанска црквено-школска општина набавила је 30 кратких „Свештених историја“, 30 „Катихизиса“, 20 „Рачуница“, 20 „Првих читанки“ (све „дар из Сарајева“), док је 10 „буквара талијанских“ и 9 „читанки талијанских“ је „купљено у Спљету“.[23]

Према првом званичном турском попису обављеном за територију Босанског Вилајета године 1865. Лијевљанска нахија (која је припадала Травничком санџаку) бројала је 5.013 православних, 9.621 римокатолика и 1.618 мухамеданаца. Сусједна нахија Гламоч имала је 3.506 православних, 801 муслимана и ниједног римокатолика.[24] Процене становништва Босне и Херцеговине које су радили руски конзуларни службеници, а које се тичу травничког санџака и његових нахија посебно, кажу да је у Ливну 658 му- хамеданских кућа, 857 православних и 2261 римокатоличких, а у Гламочу 272 мухамеданских, 932 православних и 44 римокатоличких.[25] Бројено по мушким (пореским) главама то је изгледало овако: у Лијевну је било 2.302 муслимана, 3.823 православних и 8.758 римокатолика, а у Гламочу 1.131 муслимана, 4.558 православних и 120 католика.[26]

Руски конзул Александар Гиљфердинг пролазећи кроз Лијевно 1857. године записује:

„Ради потпуног описа додајем да у Ливну, према рачунању, има 100 православних, близу 200 католичких и око 500 муслиманских кућа. Католици у граду имају црквицу и уз њу школу. Четврт сата од Ливна подиже се у месту Горици велики фрањевачки самостан за њихове потребе. И право- славно становништво у Ливну има основну школу, а сада се спрема да подигне и цркву“[27]

Градњу нове зграде благословио је дабробосански митрополит Дионисије[28], а црквено-народне општине Трста и Дубровника, такође, пружају новчану подршку. О историји нове школске зграде говори натпис изнад улаза:

„Приђи ближе, мили роде србски и умољено прочитај овај натпис овдје: По милости Божијој и са дозвољењем и помоћу Њ. В. Султана Абдул Азис-Хана и са благословом митрополита босанског господина Пајсија, а трудом и ревностију своју овдашњих благочестивих ктитиора подиже се овај српско-православни училиштни завод при неимару Мати Баји 1874“.[29]

Имена учитеља у другој половини XIX вијека (1847-1874), на основу рачуна за плату су била: извесни Манојло, Јаков Вуковић, Петар и Јандре Павасовић, Филип Сундечић.[30] У Лијевну пред Аустро-Угарску окупацију Босне и Херцеговине једно вријеме учитељује и чувени Теофил (Богољуб) Петрановић. Овај учитељ није окретао главу од националних потреба средине у којој је радио јер се знало, према списима Земаљске владе у Сарајеву од 21. октобра 1879, да са виђенијим Србима агитује за присаједињење епархија у Босни и Херцеговини сремско-карловачкој патријарашкој столици.[31]

Српска црквено-школска општина лијевљанска је била један од сту- бова у покрету Срба Босне и Херцеговине за верско-просветну аутономију. Наиме, тамошњи представници трговачког сталежа, поносни на своја економска достигнућа још за „турског вакта“ нису пристајали на спољашњу редукцију права која се односе на управљање, учествовање и одлучивање у погледу црквених и школских потреба. Ослањајући се формално на ка- нонско право Православне цркве, нова власт је желела да преко високе јерархије контролише национална осећања ширих слојева становништва.[32] Аустроугарска власт је настојала да све српске црквене општине у Босни и Херцеговини подвргне своме надзору, да строго контролише њихов рад, затим се мешала у избор учитеља и свештеника, забрањивала је отварање школа, ново подизање и поправку цркава. Срби су то схватали као директно угрожавање оне самоуправе коју су још имали у времену турске владави- не.[33]

Новим окупационим властима у Босни и Херцеговини, још пре почетка црквено-аутономне борбе и предаје Првог царског меморандума (5. новембар 1896), властима се замерио као председник црквено-школске општине у Лијевну богати трговац Коста Кујунџић. На једном јавном скупу у граду дошло је до солидарисања са активностима и резолуцијом Српске православне црквене општине у Сарајеву којој је практично дат мандат да и Лијевно „у најодлучнијим корацима заступа“.[34] Коста Кујунџић је тада понео епитет као Један од тројице ултраша“, заједно са Глигоријем Јефтановићем и Војиславом Шолом.[35]

У граду Лијевну је према једном опису из 1888. било 5.000 становника, од којих 2.000 муслимана, исто толико римокатолика и 1.000 православних. Муслимани су живели у горњем граду, а хришћани у доњем, наи- ме римокатолици у источним, а православни у западном делу града уз реку Бистрицу.[36] У српској вероисповедној школи учило се 70 мушке и 50 женске деце, а пре 1878. у њу су ишла и деца римокатоличке вероисповести, јер су их родитељи радо слали.[37] Са окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, поред Народне српске школе и више мухамеданских мејтефа, поникла је „Католичка женска школа“ где су наставу држале час- не сестре за девојчице, затим Народна основна школа (четвороразредна) коју похађају римокатолици и муслимани у огромној већини (од 80 ученика само 3 су вере православне). У Лијевну је постојала и Нижа реалка, заправо Трговачка школа коју су похађали већином православни.[38]

На основу једног нерегистрованог документа из лијевљанске црквено-општинске архиве сазнајемо хронику притисака државних власти на православне у граду:

„26. јулија 1892 наредио устмено котарски предстојник да се књиге школске наређују код владе.

  1. јулија 1893 сазвао је котарски предстојник сједницу и забранијо држати икакву сједницу тичућу се ствари коју је општина бањалучка повела.

У сједници 8/12/94. забранио је владин изасланик дишкутирати одлу- ци ради забране Крста и Круне и Св. Савске пјесме.

На изванредној скупштини од 11/12/894 забранио је владин изасланик сваки говор о жалби за забрану Крста и Круне и преиначењу Св. Савске пјесме.

У сједници 12 марта 1895 забранио је владин изасланик да се говори о депутацији у Беч Његовом Величанству и закратио предстојник говор у истој сједници и протестовато је у истој сједници проти уредби да владин повјереник присуствује у сједницама“.[39]

Пошто је локалној власти било теже изводљиво да се шаље изасланик на све седнице црквено-школске општине, котарски предстојник је тражио да се шаље „препис записника врху сваке обдржане редовите или нередовите сједнице“.[40] Котарски уред је, ипак једном приликом, обавестио црквено-школску општину 30. јануара 1894. године да ће он са своје стране увек ,једног чиновника као државног заступника у сједницу одредити и послати“.[41]

Котарски уред из Ливна је, у складу са зацртаном политиком, постављао питање легалитета црквено-школске општине, тражећи од ње да достави правни основ свога постојања и рада: „Позивље се та обћина да безодвлачно предложи овамо примјерак штатута, којој је иста се конституисала“.[42] Овакав екстремно насилни и јуридички приступ председник лијевљанске црквено-школске општине је покушавао да амортизује позивајући се на слободе и принцип „народног суверенитета“, јер се „ова општина није на основу никаквих штатута конституисана, него да ју је велика скушштина народна, по обичају који постоји одвајкада, изабрала са којим јој је чином уједно и неограничену власт пружила да се стара о благостању и напретку школе и цркве“.[43] Срби Лијевљани су 22. априла 1897. године упутили цару у Беч телеграм у коме се жале на одузимање кључева од школе и цркве „оне цркве и школе која бијаше од памтивијека под управом овдашњег српско- православног становништва“.[44]

Окупациона власт, оличена у Земаљској влади за Босну спутавала је и ограничавала српску црквено-просветну аутономију. Притисци режима су се осетили нарочито снажно у Лијевну, јер су тамошњи трговци били међу корифејима поменуте добро познате аутономне борбе. Тако је лијевљанска црквена општина била распуштена (,,одузета“), а месни протојереј Стојан Јовановић из протеста није хтео од комесара да прими кључеве.[45]

Распуштање Српско-православне црквене општине обављено је 8. априла 1897. године.[46] Чиновник – котарски порезник Самуило Божић је покупио црквену архиву и покретан административни инвентар „који је све из општинске магазе покуио и однио својој кући, касу и сву архиву што никако није смјело бити“.[47] Конзисторија као виша духовна власт је послала протојереја С[ветислава] Давидовића, али су Лијевљани бојкотовали његова богослужења „кад је отворио цркву, нико није хтио да је омете“.[48]

У тако заоштреној ситуацији, када су делатници Земаљске владе на терену схватили да су Срби сложни око своје месне елите, поменути званичник котарског уреда, комесар-порезник по имену и презимену Самуило Божић је у бесу изјавио: „наредба је од владе да се сви Срби тамане“.[49]

То је Србе још више озлоједило, а „има сведока који су све то пријавили котарском предстојнику, али овај ништа није марио“.[50] Котарска власт је наметнула своје „десетаре“ да воде рачуна о јавном реду и миру у црквеној-општини, али су за Србе, зашле у верско-просветну аутономију „ти десетари су постали данас шпијуни и денуцијанти и сваког беде“.[51]

У Лијевну се атмосфера међу Србима узрујавала, што није било без последица по рад школе:

„Један десетар Симо Ђујо напио се и убио своју ногу, пријавио да је истучен, зато 6 грађана под надзор сваке ноћи морају да спавају код котарске области: Симо Јефтановић, Јефто Секула, Зукић, Мамарко, Ристо Јефтановић, Гигића, Секулу и Сима Јефтановића пустили су, а она четворица и данас још су у апсу“.[52]

Најподмуклији је био потез котарског предстојника Хуга Кучере, који је настојао да се лијевљанским трговцима одузму кредити, па је у том циљу и писао банкарима у Сплит „уз обећање надокнаде на другој страни“.[53]

Школски фонд је у таквим околностима био у опасности да буде одузет. Углавном, због страначких борби, неслоге и размимоилажења по виталним питањима, ниво духовног живота у Ливањском пољу је опао. У цркву се није ишло, а власти су наставиле са репресијом и према школи. Прота Стојан Јовановић је био лишен својих редовних субвенција за парохијску службу и катихезацију у износу од 300 и 200 форинти.[54]

Мржња према Кости Кујунџићу је ишла толико далеко да су по повратку из Беча „наредила му котарска власт да сруши обе куће“. То је био начин да му се наруши мир домаћег огњишта и породичног живота.[55] Богатом Кости Кујунџићу су чињене сметње, одузимано му је земљиште које је купио и 12 година користио, а настојало се да му се прекину финансијски канали и новац који је улагао у трговачке послове, а долазио је од српских и других трговачких центара из Далмације.[56] Нека деца из Ливна су бојкотовала часове веронауке, нису хтела да иду у цркву, па је из школе истерано њих осморо.[57]

Котарски уред је на основу сведочења ,десетара“, процесуирао, ставивши под надзор шесторицу Лијевљана са однегованом српском националном свешћу. У записнику „полицајне постаје“ забележено је да су Симо Јефтановић (34 године стар, ожењен, терзија), Јефто Секула (34 године стар, ожењен ћебеџија), Раде Марчета (22 године стар, неожењен, ципелар), Ристо Ђукић (35 године стар, ожењен, ципелар), Марко Буро (28 година стар, неожењен надничар), Ристо Јефтановић (35 године стар, неожењен, надничар); [58] Уред је ставио окривљене под присмотру „radi toga što su osumnjičeni da u zadnje vrieme napadaju u noćno doba ovdašnje stanovnike srpsko-pravoslavne vjere koji nisu u društvu ovdašnje crkvene općine već pohadjaju njihovu crkvu“.[59] Ови српски младићи, далеко од делинквентског понашања били су дужни да се повинују одлуци локалне полиције: „Osuđuju se okrivljenici… da do daljne odredbe imadu svaki dan i noć u 8 sahata  u ovdašnji policajni kotar na konak dolaziti..“, право жалбе нису имали, јер „presudi postojеćeg ureda je neodgodna moć.[60]

Такође, сачувало се нешто званичних докумената који бацају светло на бројчане односе у просветно-школском сектору. Према статистици за 1900-1901. годину у „Источно-православној народној основној школи у Ј1ивну“ учило је 114 ђака, од тога 76 дјечака и 28 дјевојчица.[61] Ђацима су били учитељи Станко Митровић са годишњом платом од 1200 и Анка Малешић са платом од 1440 круна.[62]

Има још неколико сачуваних докумената. Инспекција школе са почетка 1909. године је показала да у њој уче ђаке Зорка Јолџић и Ђуро Кончар, ђака има 109, и то 56 дјечака и 53 дјевојчица, распоређени су у 4 разреда: I разред – 45, II разред – 30, III разред – 21, IV разред -13 ђака. По извештају школска зграда је стара, „али, задовољава потребе“, а намештаја има доста и добро је очуван“.[63] Српску школу у Лијевну похађају ђаци из града Лијевна, и оближњих села Застијења, Жабљака и Губера.[64]

Након анексије Босне и Херцеговине 1908. године, школске власти су још више пазиле на „политичку коректност“ просветних и наставних садржаја. Окружни школски надзорник који је прегледао школу у Ливну обратио је пажњу на наставу музичког: „два сата на недјељу за свјетско и црквено појање“ са песмама „Радо иде Србин…“, „Мјесец јасни…“, „Долине тутње“, која је у документу била подвучена црвеном оловком, а томе треба додати и белешку школског надзорника која гласи: „Царевка се не учи пјевати“.[65]

Ово показује да су службени инспектори поступали, као и окружни школски надзорник Стјепан Милићевић, по упутствима Земаљске владе која је желела да наставни програми код поданика српске националности у Царевини буду са што мање општих садржаја из српске националне културе. Пјесма ,Долине тутње“ почиње стиховима:

„Долине тутње, а гора јечи И грокћу пушке, бије се бој,

Додија ропство и љута патња,

Србин се диже за народ свој“.

Наравно, ова песма прославља ослободилачке напоре Краљевине Србије према југу, Косову и Метохији и Старој Србији и Македонији. Мислило се да износи територијалне аспирације према земљама аустријске круне:

„Слободе златне, сунашце јарко Целоме Српству сини што пре; за тебе Србин крвцу је лио, за тебе живи за тебе мре“!

Са друге стране песма „Радо иде Србин у војнике“ није имала инкриминисан садржај јер ју је панчевачки прота Васа Живковић[66] написао у духу аустро-угарског царизма и граничарске лојалности:

„Кад зажели светли цар у смрт скаче граничар“!

Мада је и ту српски учитељ са својим ђацима могао да направи варијацију:

„Кад зажели светли кнез у смрт скаче Срб-витез“!

Уочи окупације 1878. године зграда Српске народне вероисповедне школе је била најрепрезентативнија грађевина урбане културе у Лијевљанској махали. Та просветна институција била је један од два стуба лијевљанске црквеношколске општине, односно уз парохију била је национална установа која је са акумулираном националном енергијом дочекала време Аустроугарске окупације 1878, затим анексије 1908. и Првог светског рата 1914-1918. године.

Земаљска влада за Босну и Херцеговину је 1885. подигла „Народну основну школу у Ливну“ која је привлачила децу римокатоличке и муслиманске вероисповести. Према подробном извештају инспекције српске вероисповедне школе из 1909. њени ђаци су управо Српчад из града Лијевна и најближих села – Застиња и Губера. Након Анексије месне власти, као и школске надзорне, мотре још више на „политичку коректност“ наставних садржаја трудећи се да уклоне све што би јачало српски национални унитаризам и осећај етничке и културе везаности за Краљевину Србију. Поред цензуре уџбеника историје на мети су и школске светосавске приредбе које су одржаване у школи[67] и поједине песме које су се певале на часовима музичког васпитања.

Лијевљански Срби су своју децу давали у „Српску народну конфесионалну школу“, сасвим ретки су били они који би своју чељад слали у „Народну основну школу у Ливну“ коју је подигла Земаљска влада 1885. године. У другом полугодишту 1912. у Народној школи је учило 85 муслимана, 165 римокатолика, тек 2 православна дјетета и 1 Јеврејин.[68]

Било нам је доступно пар докумената који говоре како је након премјештаја фра Боне Гребенара у Високо његове часове вјеронауке преузео фра Мирослав Џаја, поред фра Боне Павлека.[69]

Муслиманска деца, које није био занемарив број, оскудевала су у предавачима верске наставе. Група од приближно 120 ђака исламске вероисповести, није могла да стане сва у једну учионицу, нити је било изводљиво водити их у једну џамију („nije moguće sve u jednu džamiju odvesti“), а у Лијевну је био само један имам-вероучитељ.[70]

У школској 1904-1905. години веронауку православној деци у Лијевну је држао свештеник Коста Продановић, а у школи у селу Пећи Никола Скакић. Коста Продановић је као катихета имао 11 ученика у граду и у Босанском Грахову, за чије је подучавање у основним истинама вере примао хонорар од 400 и 200 круна, док је Никола Скакић имао 72 ученика и хонорар од 200 круна.[71] У селу Арежина Бријег био је 101 полазник православне веронауке, хонорар је износио 200 круна, а „настављао је учитељ Пајо Обреновић“.[72]

Висока земаљска влада је 1905. године за последња четири месеца обуставила исплату хонорара предавачима веронауке у народним основним школама. Изговор је био да Влада не може слати новац „дотичним вјероучитељима у разна мјеста, у којима ни поште нема“.[73] Митрополит Николај Мандић је Високу земаљску владу умолио „да то и овај пут као и досада дотичним порезним уредима у дужност ставити благоизволи“.[74]

У некадашњој Српској основној конфесионалној школи у Лијевну, двоспратници у центру града, која се налази поред православне цркве Успења Пресвете Богородице, у грађевини једног простодушног класицизма, смештена је данас Гимназија „Иван Горан Ковачић“. У једном делу зграде биле су од 1907. смештене просторије и библиотека „Српског пјевачког и тамбурашког друштва Сундечић“. То двоспратно здање са вестибулом и балконом, у грађевинској основи било је правоугаоно, размере 10 са 55 метара.[75] Натпис, са траговима скрнављења и покушајима уништења, постоји и даље, и зове ђаке, данашње становнике града и путнике намернике горенаведеним речима; „Приђе, мили роде србски и умољено прочитај“, али као да дозива и посмртне остатке 12.000 зверски убијених Срба Лијевна и Лијевљанског поља, који су пред почетак новог ратног сукоба у Босни и Херцеговини 1992. године сахрањени у крипти костурнице тик иза те школе.

 

Библиографија

Извори:

Архив Босне и Херцеговине, Фонд Аутономна борба Срба, К. 5, Х-Х1; следећи документи:

Котарски уред Ливно, Бр. 169, Број 169 од 5. маја 1896 Славном предсједништву Српско-православне црквено-школске општине у Ливно.

Котарски уред у Лијевну, бр. 547 од 30. јануара 1894, Избору српске православне црквено школске општине на руке предсједнка Павла Кујунџића.

Котарски уред у Ливну Србској православној црквено-школској обћини у мјесту, број 587, дне 28. јануара 1895.

Српска православна црквено ппсолска општина у Лијевну Котарском уреду, бр. 2 ех 1895,17. јануар 1895

Концепт о црквено-просветним приликама у Ливну после распуштања Црквене општине 1897.

Случај учитеља Петра Борића (нерегистровано)

Privremeni upravitelj kotara Livno Petrović, m. p, za Simu Jeftanovića, Livno 3. septembra 1897.

Godišnji školski iskaz za 1900/1901 godinu, u Livnu 25 juna 1901, Stanko Mitrović učitelj

Извјештај о прегледању школе дне 15/25. септембра 1909, Српско- православна конфесионална школа у Лијевну, 185579/1909. Окружни школски надзорник Стјепан Милићевић.

Извјештај о прегледању школе дне 15/25. септембра 1909, Српско- православна конфесионална школа у Лијевну, 185579/1909. Окружни школски надзорник Стјепан Милићевић.

Dječačka narodna osnovna škola u Livnu, br 32, Iskaz o pohađanju škole tečajem mjeseca februara god 1912, 1. mart 1912, školski upravitelj S. Marković стр. 1.

Narodna osnovna škola u Livnu, br 153, O promjeni vjeroučitelja,Kotarskom uredu u Livnu, Školski upravitelj S. Marković, 26. septembra 1912.

Narodna osnovna škola u Livnu, br. 155, Vršenje vjerskih obreda islamske mladeži, Kotarskom uredu u Livnu, Školski upravitelj S. Marković, 26. septembra 1912.

Landesregierung für die Bosnien, №. 143489/1905, Попис српско-православних вероучитеља при народним основним школама у Епархији дабро-босанској.

Landesregierung für die Bosnien, №. 182575/1905, Iskaz o honorarima za srpko-pravoslavnu vjeronauku pri narodnim osnovnim školama u Eparhiji Dabro-bosanskoj obustavljenim svršetkom augusta 1905. godine

Српско-православни АЕ и митрополит Дабро-босански Николај Мандић, број 1700 ех 1905. Високој Земаљској влади за Босну и Херцеговину, Сарајево, 7/20. децембра 1905.

 

Литература:

Перо Борић, Опис Лијевна, „Босанска вила“ (1888), бр. 21, стр. 330-332.

Љубо Влачић, За српски богослужбени језик (Један деведесетогодишњи прото још пре педесет година за богослужбени српски језик), „Нови источник – Службени лист Православне Епархије дабробосанске“, бр. 10-11 (1935), стр. 311-316.

Александар Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, с руског превео Бранко Чулић, друго, измењено издање, Београд 1996.

Епархија бихаћко-петровачка-Први шематизам 2010, Босански Петровац 2011.

Душан Карањац, Прилог историји школства у Босни и Херцеговини – Српска конфесионална основна школа у Ливну, Школски вјесник – стручни лист Земаљске владе за Босну и Херцеговину, год. XVI (1909), мај: стр. 182-191, јуни: стр. 301-306, јули: стр. 441-444, август-септембар- октобар: стр. 568-577, новембар-децембар: стр. 975-1003.

Душан Кашић, Српска православна црква Успенија Пресвете Ливну (1859-1979), Ливно 1979.

Мирко Максимовић, Црквене борбе и покрети, стр. 97-106, у: Напор Босне и Херцеговине за ослобођење иуједињење, обрадио Перо Слијепчевић и сарадници, Сарајево 1929.

Stipo Manđeralo, Groblje u Zastinju kod Livna (zapisi na spomenicima do polovice XIX vijeka), Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S, sv. 39 (1984), стр. 144-180.

Божо Маџар, Митар Папић, Политика и Српска православна црквауБосни и Херцеговини (1878-1945), Бања Лука 2005.

Божо Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, Сарајево 1982.

Ђорђе Микић, Православна црква и свештенство у Крајини у покрету ослобођења од Турака, стр. 41-47, у: Српска православна епархија бањалучка 1900-2000 (шематизам), Бања Лука 2000.

Освободителвнан борвба народов Боснии и Герцеговини и Россил 1865- 1875 (документи), ответственнв1е редакторв1 10. А. Писарев, М. Зкмечич, Москва 1988.

Mitar Papić, Školstvo u Bosni i Hercegovini za vrijeme Austrougarske okupacije (1878-1918), Sarajevo 1972.

Митар Папић, Историја српских школа у Босни и Херцеговини, Сарајево 1978.

Ђорђе Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине, Београд 1955.

Радован Пилиповић, Осврт на српску просвету у Босни и Херцеговини – поводом 470 година од првог помена школе у Сарајеву (1539-2009), Календар „Црква“ за 2009 годину, стр. 91-98.

Први српски устанак (акта и писма на српском језику), у редакцији Радослава Перовића, Београд 1978.

Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996.

Јован Хаџи Васиљевић, Српски народ и турске реформе, Београд 1921.

Đenana Čustović, Narodni govor, Etnološka i folkoristička ispitivanja u Livanjskom polju, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu (etnologija), nova serija, sv. ХI-ХVI, Sarajevo 1961, стр. 91-118

 

 

[1] Опширније: Đenana Čustović, Narodni govor, Etnološka i folkoristička ispitivanja u Livanjskom polju, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu (etnologija), nova serija, sv. ХI-ХVI, Sarajevo 1961, стр. 91-117. Линија додира икаваца и ијекаваца је у селима Чапразлије и Челебић, на северзапад од ова два села почиње хомогена зона ијекавског изговора, заправо њен је почетак у селима као што су Прово и Бојмунти.

[2] Јован Хаџи Васиљевић, Српски народ и турскереформе, Београд 1921, стр. 3-11.

[3]    Ј. Хаџи Васиљевић, н. д, стр, 11-20. Како се то конкретно одражавало у Лијевну: Душан ЈБ. Кашић, Српска правоспавна црква Успенија Пресвете Богородице у Ливну, Ливно 1979, стр. 6.

[4]   0 лијевљанском школству у првој половини XIX века податке углавном црпимо из рада Душана Карањца, Прилог историји школства у Босни и Херцеговини – Српска конфесионална основна школа у Ливну, „Школски вјесник – стручни лист Земљаске владе за Босну и Херцеговину“, год. XVI (1909), мај: стр. 182-191, јуни: стр. 301-306, јули: стр. 441-444, август-септембар- октобар: стр. 568-577, новембар-децембар: стр. 975-1003. Аутор у свом раду доноси ексцерпте из деловодних протокола црквено-школске општине, као што су „Либар школски44 и „Либар од рачуна црковних44.

[5]   Д. Карањац, н. д,стр. 185.

[6]   Надгробни споменик Јована Којде (Којдића) се налазио на гробљу у Застињу на коме је писало да се, јереопрезвитер Јован Којда“ преставио децембра мјесеца 1805, а да су се око подизања тог споменика старали синови Станко и Тривко. Види: 5про Мап4ега1о, СгоМје и 2а$Ипји коА Цупа (гарш павротетста Љ ро!оу!се XIX ууека), (Лазшк 2ета1јзко§ тигеја, N. 5, 5\\ 39 (1984), стр. 151.

[7]    Први српски устанак (акта и писма на српском језику), у редакцији Радослава Перовића, Београд 1978, стр. 318.

* Ђорђе Микић, Православна црква и свештенство у Крајини у покрету ослобођења од Турака, стр. 42, у: Српска православна епархија бањалучка 1900-2000 (шематизам), Бања Лука 2000.

[9] Д. Карањац, н. д, стр. 186.

[10]     На надгробном споменику Спиридона Рајковића стоји:               N. Ц. I. Овде, овде, почивају остатци Спире Рајковића, рођеног Дубровчанина, ц. к. конзуларног агента, пресели сеу вјечност 23. августа 1855. године, у селу Зајаруги, на тугу и жалост његове супруге и петеро нејаке дјеце, вјечному блаженство и покој“. Види: 3. МапсЈегаЈо, н. д, 165.

[11]   Д. Карањац, н. ду стр. 186-187.

[12]   Исто, стр. 188.

[13]   Исто, стр. 190-191.

[14]   Митар Папић, Историја српских школау Босни и Херцеговини, Сарајево 1978, стр. 18-19.

[15]   Душан Љ. Кашић, Српска православна црква                                                                   Ливно

1979, стр. 3.

[16]      Љубо Влачић, За српски богослужбени језик (Један деведесетогодишњи прото још пре педесет година за богослужбени српски језик), Нови источник – Службени лист Православне Епархије дабробосанске бр. 10-11 (1935), стр. 311-316. Спиридон Маргетић је рођен 1803, а рукоположен за свепггеника 1827. у Мостару. Године 1859. постао је окружни протопрезвитер у Имотском. Био је парох у Дувну до 1829, у Имотском до 1831, у Дицму до 1845, у Врлици до 1851, а одтегодине до смрти 1890. биојеопетпароху Имотском (Љ. Влачић, н. д, стр. 313-314).

[17]    Bosanski prijatelj (1850), br. 1, з1г. 132.

[18]     М. Папић, н. д, стр. 13-50. Уп. Радован Пилиповић, Осврт на српску просвету у Босни и Херцеговини – поводом 470 година од првог помена школе у Сарајеву (1539-2009), Календар „Црква“ за 2009 годину, стр. 97-98. (цео текст 91-98).

[19]     Д. Карањац, н. д, стр. 301-304. „Пипо“ је добио надимак јер је „пио са пипе“, заправо из дрвене славине на бурету! Учитељица је била позната по ручном раду и то умеће је преносила на женску децу.

[20]  Исто, стр. 305-307.

[21]    Исто, стр. 440-444; 569-570.

[22]   Исто, стр. 569-570.

[23]    Исто, стр. 444.

[24]    Ђорђе Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине, Београд 1955, Прилози: табела 3.

[25]    Освободителннал борвба народов Боснии и Герцеговинм и Россш 1865-1875 (документн), ответственнв1е редакторв1 К). А. Писарев, М. Зкмечич, Москва 1988, стр. 327.

[26]    Исто, стр. 327.

[27]     Александар Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, с руског превео Бранко Чулић, друго, измењено издање, Београд 1996, стр. 245-246.

[28]      Сарајевски митрополит Дионисије I (1856-1860) је био по националности Грк, припадао је кругу епископата који су потпадали под утицајну сферу Фанара, настојавао је око подизања просвете, отварања школа широм своје митрополије. (Сава, епископ шумадијски, Српскијерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, стр. 170).

[29]     Фотографија натписа објављена у: Епархија бихаћко-петровачка – Први шематизам 2010, Босански Петровац 2011, стр. 224. Читање натписа доноси и Д. Карањац, н. д, стр. 986.

[30]    Д. Карањац, н. д, стр. 573-578.

[31]     Божо Маџар, Митар Папић, Политика и Српска православна црква у Босни и Херцеговини (1878-1945), Бања Лука 2005, стр. 15.

[32]    Мирко Максимовић, Црквене борбе и покрети, стр. 97-106, у: Напор Босне и Херцеговине за ослобођење иуједињење, обрадио Перо Слијепчевић и сарадници, Сарајево 1929.

[33]    Божо Маџар, Митар Папић, н. д, стр. 67.

[34]          Исто,стр. 107.

[35]      Исто. К. Кујунџић се у актима Земаљске владе оцењује као „главни потпаљивач“ и „великосрбин који добро познаје нарав становништва“. (Божо Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, Сарајево 1982, стр. 208).

[36]    Перо Борић, Опис Лијевна, Босанска вила (1888), бр. 21, стр. 331

[37]     Исто.

[38]     Исто.

[39]     Архив Босне и Херцеговине, Аутономна борба Срба, К. 5, Х-Х1, Од српске православне црквено-школске општине у Лијевну, нерегистровано.

[40]     Котарски уред Ливно, Бр. 169, Број 169 од 5. маја 1896. Славном предсједништву Српско- православне црквено-школске општине у Ливно.

[41]     Котарски уред у Лијевну, бр. 547 од 30. јануара 1894, Избору српске православне црквено школске општине на руке предсједника Павла Кујунџића.

[42]    Котарски уред у Ливну Србској православној црквено-школској обћини у мјесту, број 587, дне 28. јануара 1895.

[43]    Српска православна црквено школска општина у Лијевну Котарском уреду, бр. 2 ех 1895, 17 јануар 1895.

[44] Божо Маџар, Митар Папић, н. д, стр. 107-108.

[45]   Концепт, стр. 1.

[46]     Случај учитеља Петра Борића, стр. 3, (недатирано). Петар и Јелена Борић били су брачни пар учитеља у Лијевну од 1880. до 1890. године, напустили су град и службу јер им се кћер удапа за службеника суда који је био римокатолик, што је тада као мешовити брак имало лошег друпггвеног одјека, па им је Црквено-школска општина отказала ангажман. (Види: Д. Карањац, н. д, стр. 993)

[47]    Исто.

[48]     Концепт о црквено-просветним приликама у Ливну после распупггања Црквене општине 1897, стр. 1.

[49]    Исто.

[50]    Исто.

[51]  Исто, стр. 2.

[52]    Исто.

[53]    Исто.

[54]    Случај учитеља Петра Борића, стр. 4, (недатирано).

[55]     Концепт о црквено-просветним приликама у Ливну после распуштања Црквене општине 1897, стр. 3.

[56]    Случај учитеља Петра Борића, стр. 2-3, (недатирано).

[57]     Концепт о црквено-просветним приликама у Ливну после распуштања Црквене општине 1897, стр.

(58) 4.Privremeni upravitelj kotara Livno Petrović, m. p, za Simu Jeftanovića, Livno 3. septembra 1897.

[59]    Исто.

[60]    Исто.

[61]   Godišnji školski iskaz za 1900/1901 godinu, u Livnu 25 juna 1901, Stanko Mitrović učiteljстр. 1-2.

[62]    Исто, стр. 3.

[63]  Извјештај о прегледању школе дне 15/25. септембра 1909, Српско-православна конфесионална школа у ЈТијевну, 185579/1909. Окружни школски н.. орник Стјепан Милићевић, стр. 1.

[64]    Исто, стр. 1.

[65]    Исто, стр. 5.

[66]    Српски песник и прота из Панчева, родио се 1819, а умро 1891.

[67]       Коста Кујунцић је у једној представци што се туче светосавских прослава написао протествујући: „Ми не можемо трпити да се у наше светиње дира“. (Б. Маџар, н. стр. 209).

[68]   Dječačka narodna osnovna škola u Livnu, br 32, Iskaz o pohađanju škole tečajem mjeseca februara god 1912, 1. mart 1912, školski upravitelj S. Marković стр. 1.

[69]   Narodna osnovna škola u Livnu, br 153, O promjeni vjeroučitelja,Kotarskom uredu u Livnu, Školski upravitelj S. Marković, 26. septembra 1912.

[70]     Narodna osnovna škola u Livnu, br. 155, Vršenje vjerskih obreda islamske mladeži, Kotarskom uredu u Livnu, Školski upravitelj S. Marković, 26. septembra 1912.

[71]  Landesregierung für die Bosnien, №. 143489/1905, Попис српско-православних вероучитеља при народним основним школама у Епархији дабро-босанској.

[72]   Landesregierung für die Bosnien, №. 182575/1905, Iskaz o honorarima za srpko-pravoslavnu vjeronauku pri narodnim osnovnim školama u Eparhiji Dabro-bosanskoj obustavljenim svršetkom augusta 1905. godine

[73]    Српско-православни АЕ и митрополит Дабро-босански Николај Мандић, број 1700 ех 1905 Високој Земаљској влади за Босну и Херцеговину, Сарајево, 7/20. децембра 1905.

[74]    Исто.

[75]    Д. Карањац, н. д, стр. 987-990.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top