Прича о Карлу Малдену: Први од три источнохерцеговачка оскаровца

malden-profimedia-0173999398.jpg
Подели:

Има у судбинама Петра Секуловића и његове жене нечег што нас данас подсјећа на најславније писце из њихових домовина, а по рођењу њихове савременике, на Иву Андрића и на Франца Кафку

Пише Мухарем Баздуљ


Priča o Karlu Maldenu: Prvi od tri istočnohercegovačka oskarovcaFoto Profimedia

Источнохерцеговачки градић Билећа је и сједиште истоимене општине карактеристичне по ријеткој насељености. По посљедњем пријератном попису из 1991. године, цијела општина је имала око седам и по хиљада становника. Десет година раније, тамо је живјело једва пет хиљада људи, а први попис након Другог свјетског рата забиљежио их је тачно 1270. За Билећу се данас може рећи да је градић, но у вријеме првог пописа у Босни и Херцеговини који је 1879. године, само неколико мјесеци након окупације, обавила Аустроугарска, радило се суштински о селу са 60 кућа и 263 становника. Тридесетак година касније, тачније 1910, у Билећи је већ било 307 кућа и 1871 становник (757 муслимана, 890 православних, 196 католика и 15 Јевреја).

Из тог пустог камењара потичу чак двојица добитника највеће филмске награде на свијету, митског Оскара. Сви људи рођени у Билећи крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека могли су, без много претјеривања, стати у мало већи трамвај, а међу њима је отац једног добитника Оскара за глуму и један добитник Оскара за анимирани филм. А ако фокус проширимо само мало, до сусједне општине Гацко, број се повећава на три, јер је међу њима и један добитник Оскара за страни филм.

Године 1886. у Билећи је рођен Петар Секуловић, отац Младена Секуловића који ће славу стећи под именом Карл Малден. Малден је 1952. године добио је Оскара за мушку споредну улогу у филму „Трамвај звани жеља“. Седмог фебруара 1927. године у Билећи је рођен Душан Вукотић који ће 1962. године, десет година након Карла Малдена, такође освојити Оскара, за најбољи цртани филм („Сурогат“). Био је то први Оскар за цртани филм у историји који је додјељен неамеричком аутору. Године 2002, пола вијека након Карла Малдена и четири деценије након Душана Вукотића, Оскара је добио и Данис Тановић (за „Ничију земљу“, а у категорији најбољег страног филма). Он је рођен у Зеници 1969. године, али као и сви Тановићи потиче из Гацка, у источној Херцеговини; Гацко и Билећа су удаљени једва четрдесетак километара.

Ово је прича о Младену Секуловићу, првом источнохерцеговачком оскаровцу, рођеном у Чикагу 22. марта 1912. године. Младен је био најстарији од три брата, а родио се на двадесети рођендан своје мајке. Отац Петар имао је у том тренутку 26 година, а у Америку је емигрирао не само због тежње ка бољем животу, него и бјежећи од могућности да буде мобилисан у аустроугарску армију. У Америци је, дакле, Петар оженио младу Чехињу, кројачицу по професији. Он је породицу прехрањивао радећи у челичани. Има у судбинама Петра Секуловића и његове жене нечег што нас данас подсјећа на најславније писце из њихових домовина, а по рођењу њихове савременике, на Иву Андрића и на Франца Кафку, на тежње младих Вишеграђана да се отисну пут Америке те на америчку одисеју Кафкиног Карла Росмана, протагонисте романа што се зове „Америка“.

Мада обоје пролетери, Младенови родитељи имали су умјетничке инклинације. Мајка му је била аматерска глумица, а отац је водио хор при српској православној цркви (у којем је пјевао и Младен) те је такође при цркви режирао представе које су се углавном бавиле српском баштином. Ево уосталом како свог оца описује сам славни глумац у својој аутобиографији објављеној 1997. године: „Оданост српском поријеклу у кући мог оца увијек је била највиша вриједност. Поријекло је позитивно дефинисало мога оца. Он је био забаван, шармантан и омиљен човјек. Кад би причао неку причу, увијек је био у центру пажње. Али за њега је важније било да је био лидер у српској заједници. Својој заједници. Био је Србин, опсједнут тиме да буде добар Србин и помагању људи око њега да и они буду добри Срби.“

Свом сину Младену Петар је дао и средње име: Џорџ, као спомен на породичну крсну славу – Ђурђевдан. Пет година након Младеновог рођења, породица се из Чикага пресељава у град Гери у савезној држави Индијана. Гери је био препун емиграната: Ираца, Шкота, Пољака, Мађара, Бугара, Грка, Срба.

Младен је као дјечак научио српскохрватски прије него енглески. (Његова мајка је још прије брака с католичанства прешла на православље, а научивши српскохрватски престала је да говори чешки. Малденови родитељи међусобно никад нису разговорали на енглеском, него на српскохрватском или евентуално њемачком који су обоји знали. Успут, интересантно је да у књизи написаној 1997. године, дакле након што се Југославија распала, Карл Малден свој матерњи језик назива искључиво српскохрватски.) Кад је пошао у школу, сви су имали проблема са изговарањем његовог имена јер у енглеском језику, каже, уопште не постоје ријечи који почињу са мл. Отуд је ваљда кад је као двадесетдвогодишњак промијенио име, а желећи да у новом имену сачува асоцијативну везу са старим крајем и поријеклом, направио пермутацију у имену које је претворио у презиме па је од Младена постао Малден.

У књизи написаној на енглеском, дакле, Малден се са сјетом присјећа јела која му је припремала мајка, потенцирајући, између осталог, бурек и зељаницу. (Па својим читаоцима објашњава како је „заланитса“ јуфка пуњена спанаћем, а „боурек“ јуфка пуњена месом. Та храна је за дјечака била, како дословно каже, „рај на земљи“.)

Сугестивно Малден описује како је судбина његовог оца довела у Чикаго. Стигавши у Америку, на чувено острво Елис, с двојицом пријатеља, планирао је нови живот у Сан Франциску гдје је брат једног од тих пријатеља радио као конобар. Испоставило се, међутим, да је само дан-два раније Сан Франциско погодио катастрофалан земљотрес, па су их службеници упутили у Чикаго. Тамо су у једном насељу на „фирмама“ изнад кафана, пекара и продавница видјели само позната презимена као Симић, Николић, Филиповић, као да су се нашли у малој Србији. И одлучили су да остану ту.

У Герију у Индијани, Петар Секуловић је, дакле, ентузијастички водио мало локално српско аматерско позориште. Његов брат који је живио у Краљевини Југославији поштом му је слао књиге савремених драмских текстова. Карл Малден се присјећа како је његова глумачка каријера почела улогама у представама које су се већином бавиле српским устанцима против Турака.

Иако је био талентован кошаркаш, Младен Секуловић није успио да добије спортску стипендију јер није хтио да се бави било којим другим спортом. У раним двадесетим, најприје је, као и његов отац, радио у челичани, а затим је одлучио да напусти Гери и породицу те окуша срећу у глумачкој школи у Чикагу. Након што је дипломирао најприје се враћа у родитељски дом, али ускоро одлази у Њујорк у потрази за славом, успјехом и бољим животом.

Првих година углавном ради на радију и у позоришту, но већ 1940. добија прву филмску улогу. Ипак, прави почетак његове каријере сачекаће још четири-пет година, а због Другог свјетског рата. Карл Малден је, наиме, био официр америчког ваздухопловства. По повратку у цивилни живот, каријера ће да му процвјета.

Већ 1951. одиграће улогу Мича, најбољег пријатеља Стенлија Ковалског (митска улога Марлона Бранда) у филму „Трамвај звани жеља“, за шта ће наредне године да добије Оскара. У преко пола вијека филмске каријере радиће с најважнијим режисерима у историји седме умјетности. Радиће са Алфредом Хичкоком и Џоном Фордом, једне године ће бити члан жирија на Берлинском филмском фестивалу, а посљедњу улогу у животу одиграће 2000. године у једној епизоди прве сезоне телевизијске серије „Западно крило“.

Малден је умро 2009, као деведесетседмогодишњак, након седамдесет и једне године брака са глумицом Моном Гринберг. То је један од најдуговјечнијих бракова у цјелокупној историји Холивуда. Међу бројним некролозима објављеним тих дана у медијима био је и онај који је написао Мајкл Даглас.

Тако се син сиромашног емигранта из Билеће златним словима уписао у историји седме умјетности. И макар је промијенио име, цијелог живота је остао поносан на своје поријекло. Видљиво је то и из улога које је играо. Јер као што се Хичкок трудио да у сваком свом филму одигра малу улогу, Малден је често успјевао да у филмовима у којима је глумио помене презиме Секуловић. У филму „Патон“, гдје глуми генерала Омара Бредлија, у једном тренутку обраћа се неком војнику и каже му: „Секуловићу, дај ми тај шљем.“ У још неколико филмова постоје слични моменти, али можда је најкарактеристичнији онај из филма „Птичар из Алкатраза“. Набрајајући неке од затвореника, у једној сцени, међу другим презименима, Малден изговара и презиме Секуловић. У својој аутобиографији је забиљежио како му се отац због тога наљутио објаснивши му да „ниједан Секуловић никад није био у затвору“.

Петар Секуловић цијелог је живота помно пратио вијести из завичаја. Он је вјероватно знао по чему је његов родни град широм домовине био најпознатији. Пред крај постојања Краљевине Југославије, у Билећи се, наиме, у згради затвора старе касарне, налазио логор у који су власти интернирале истакнуте револуционаре. Између осталих, ту су били и Моша Пијаде, Иво Лола Рибар, Тодор Вујасиновић, Иван Милутиновић и Ђорђе Андрејевић-Кун. Подсјећа нас на то вријеме и данас чувена пјесма „Билећанка“.

Његовом сину кораци нису одјекивали по камењу херцеговском, али он зато јест добио своју звијезду на фамозном холивудском Булевару славних. Једном је добио Оскара, још једанпут је био номинован, а у периоду од 1989. до 1992. године био је предсједник Америчке филмске академије, институције која додјељује Оскаре. Ради се о једној од највећих почасти у Холивуду, титули коју су осим Малдена између осталог носили: Бет Дејвис, Франк Капра те Грегори Пек. У предговору својој аутобиографији, Малден полуиронично примјећује колико је велики пређени пут од града Герија у Индијани до престижне бине у Кодак театру у Лос Анђелесу.

Ипак, у вријеме кад је Малден ишао у школу у Герију, био је то град од скоро тристо хиљада становника. У Герију се родио најславнији поп пјевач свих времена: Мајкл Џексон, из Герија је и нобеловац Џозеф Стиглиц. И сам је Малден био свјестан да је његов отац Петар од Билеће до Герија прешао дужи пут него он од Герија до Холивуда.

Чудан је пут од источнохерцеговачког камењара до Герија, града на обали језера Мичиген. Петар Секуловић је из Билеће дошао у Гери. Билећи најближи већи град је Требиње – удаљено само тридесет километара. Најславнији Требињац свих времена – пјесник Јован Дучић – умро је управо у Герију 1943. године.

Чудо је та Херцеговина што читав свијет насели, а себе не расели.

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/prica-o-karlu-maldenu-prvi-od-tri-istocnohercegovacka-oskarovca/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top