НАУЧНИ ДОПРИНОС МИЛЕНКА ФИЛИПОВИЋА У ИСТРАЖИВАЊУ ПРОШЛОСТИ СЈЕВЕРОИСТОЧНЕ БОСНЕ (СА ОСВРТОМ НА МОДРИЧУ И ОКОЛИНУ)

sjeveroistocna-bih.gif
Подели:

dodirtradicije.ba слика

 

 

Ђорђе Нијемчевић Бањалука

 

Дуже вријеме бавим се питањем проучавања прошлости Модриче и околине и могу са задовољством истаћи да сам прве кораке у истраживачком раду (осим Завичајног музеја Добој и помоћи археолога Бранка Белића и касније факултета), изучио управо читајући књиге о Модричи које је оставио Миленко Филиповић. Иако је Миленко Филиповић по својој вокацији изразити етнолог, он је за нас историчаре оставио вриједне радове, који нас упућују како да аргументовано и дубље пониремо у прошлост и да лакше извлачимо потребне закључке. Ово мишљење потврђујем и текстом Б. Белића, археолога који се у књизи „Модрича са околином у прошлости“, (Модрича, 1986), пишући о „Тврђави Добор“, позива на ријечи професора Филиповића написане прије пола вијека: “Може се узети засигурно, да је на мјесту Добора, с обзиром на његов положај и локалне прилике, било неко утврђење и прије него што га је саградио бан Иваниш Хорват 1387. године“. Каснијим ископавањима показало се да Доборски бријег садржи слојеве тврђава почев од бакарног доба до тврђаве из 1387.

(седми хоризонт градње на овом положају-улазу у долину ријеке Босне).“

Напомињем да сам за ову прилику користио помоћ Библиотеке Бијељина, грађу коју сам раније прегледао у архивима Југославије у Београду и Матици српској у Новом Саду. Такође одређен значај имају и забиљешке које ми је доставио Душан Костадиновић из Б. Брода, чије податке користим посебно у Биографији Миленека Филиповића. Наиме, прије пет-шест година постојала је у Б. Броду добра иницијатива да се прикупи грађа о Миленку Филиповићу и преточи у једну књигу, али се стало с тиме. Мислим да ће овај научни скуп дати подршку таквој иницијативи.

  1. Испис из биографије Миленка Филиповића

У Енциклопедији Југославије записано је: “Филиповић Миленко етнограф и социограф рођен је 1902. год. у Б. Броду, професор Свеучилишта у Сарајеву. Проучавао је насеља, живот и обичаје становништва у: Босни, Македонији, Србији, те заједничке појаве у култури балканских народа. Написао је више етнолошких радова.“

 

Из помињане забиљешке Душана Костадиновића наводим: “Миленко Филиповић је рођен 8. новембра 1902. год. у Б. Броду у породици жељезничара. Основну школу је похађао у Подлуговима, а гимназију је завршио у Тузли. На Филозофском факултету у Београду уписује 1921. студијску групу: географија, етнологија, археологија и национална историја, коју завршава за три и пол године. Фебруара 1925. године ради као професор у Гимназији у Велесу (Македонија), али истовремено ради на докторској дисертацији, коју је одбранио 1928. год. На Филозофском факултету у Скопљу за доцента је изабран 1930. год., а за ванредног професора 1937. Године Другог свјетског рата проводи без посла у Београду. У Етнографском музеју Београд ради од 1945. до 1950, када је изабран за научног сарадника у Етнографском институту САН у Београду. По позиву Филозофског факултета у Сарајеву ради као редовни професор, предаје: антропогеографију и етнологију од 1955. до пензионисања 1962.год. Умро и сахрањен у Београду 22. априла 1969.“ (Душан Костадиновић, Кратка биографија Миленка С.Филиповића, мај 2006).

  1. Библиографија објављених радова Миленка Филиповића

Стваралачки опус Миленка Филиповића заиста је огроман, о чему свједочи „Библиографија објављених радова др Миленка Филиповића“, објављена у Зборнику Матице српске за друштвене науке у Новом Саду, свеска 28 за 1960. годину (види Библиографију). Библиографија обухвата истраживачку дјелатност Миленка Филиповића од 1924. закључно са 1960. годином.

„Миленко Филиповић, још као студент са 22 године, објављује прве научне радове, а са 26 година одбранио је докторску дисертацију “Етничка прошлост нашега народа у околини Високог у Босни“. Његов научни опус садржи 396 објављених библиографских једница, од којих је тридесетак књига, неколико стотина чланака, саопштења, приказа, оцјена, полемика, стручних прилога, записа народних приповједача. Основни домен његовог научног рада је истраживање              поријекла

становништва, живота, обичаја, ношњи, вјеровања, насеља, привреде, дакле из области: антропогеографије, етнологије, антропоглогије, а ту су и бројни радови које је тешко сврстати само у једну научну дисциплину.“ (Костадиновић, исто).

Професор Филиповић је посебан траг оставио у радовима: Фоча, Манастир Удрим или Гостовићи, Високо (сви радови из 1924. године). У 1925. години значајан рад је „Положај Босне у нашој држави“, у 1927. “Какањ“ и “Породична, лична и еснафска слава у Велесу“.

У 1928. „Височака нахија “ и „Сарајево“, а 1929. “Привреда, саобраћај и насеља у Височкој нахији“. У 1930. години пише “О Вогошћи и Биочи у Босни“, „Крсно име и сличне славе у Модричи“, затим „О етнолошком проучавању Јужне Србије“. У 1932. пише о „Православној цркви и школи у Модричи“. Значајно дјело у 1934. год. јесте “Резултати етнолошких испитивања у предјелима око Андријевице и Косовске Митровице“, а у 1935. „О варошици Олову с околином “ и „О старим занатима и еснафима у Велесу“. У 1936. год. је значајно “Проучавање села“ у издању Прегледа (Сарајево), затим “Лекаруша“ из Тешња. У 1938. пише „Неколико херцеговачких записа“, а 1939. пише о „Чечави“ и „Почецима парохијских матица у Босни“, те о граду „Бирчу“, „О Светом Сави у култу и предању у североисточној Босни“, о „Хаџи Лазару Јовановићу, учитељу и лекару из Тешња“, заједно са Мехмедом Ханџићем даје „Један прилог повијести првог дана ширења ислама у БиХ“. У 1940. писао је о „Манастиру Удриму“ и “Манстиру Возућој“, 1941. о „Галипољским Србима“, “ Несродничкој и предвојеној задрузи“, а послије рата, 1949, “Етнографски рад у Војводини“. Такође, значајан је рад “Етнологија (етнографија) у музејима Војводине“. У 1950. пише о „Манастиру Папраћи“ и „Манастиру Тавни“, “Трачком коњанику“ и даје „Старе српске записе и натписе из сјевероисточне Босне“, те о „Гласинцу“. У 1951. години даје свој допринос радовима о „Стећцима“ и „Народним обичајима у Војводини“, „Манстиру Озрену“, “Цркви Ломници у Босни“, „О Рами, привреди, саобраћају и насељима“. У 1952. пише о „Озрењацима“ (Озренцима), те о „Пореклу становништва у Сарајевској Врховини“ и „Иконама на стаклу код војвођанских Срба“, а 1953. пише о „Основном карактеру и структури народног вјеровања у источном дијелу        Југославије“. У 1954. години пише о разним

култовима: “Перунов култ“, “Јарило код Срба у Банату“, као и „О селу у Србији крајем 18. и почетком 19. вијека“. У 1955. години пише о „Рами у Босни“ и оставља „Белешке о народном животу и обичајима на Гласинцу“, а у 1957. значајна библиографска одредница је „Цвијићева антропогеографска школа“, 1958.                                                                       „Проучавање и насељавање

Војводине“, „Предања о Херцеговини“, о „Манастиру Папраћи“, те „Попис Срба харачких обвезника у Модричи и околини“. У 1959. забиљежена су „Казивања Јовице Сајића из Кожуха код Добоја“, затим о “Попову у Херцеговини“, „Модричи некад и сада“, те о „Такову“.

У 1966. години професор Филиповић објављује „Постанак и значење имена Семберија“ (АНУ БиХ, Радови XXX, Сарајево). Посебно напомињем један превод Миленка Филиповића „Шомет де Фосе и његово дело о Босни“, што га је постухмно објавио Гласник Земаљског

Музеја БиХ у књизи “Етнологија“, свеска XXVI, 1971. године, на страни 171-219.

Осим наведених „главних“ библиографских јединица, професор Филиповић је објавио велики број приказа и био је сарадник у низу часописа и листова: Гласник Скопског научног друштва, Преглед (Сарајево), Гласник географског друштва (Београд), Географски преглед Сарајево, Српски књижевни гласник (Београд), Јужни преглед (Скопље), Етнолог (Љубљана), Словенски етнограф ((Љубљана), Прилози проучавању народне поезије (Београд), Гајрет (Сарајево), Вардар (Скопље), Етнологија (Скопље), Етнолошки преглед (Београд), Југословенски историјски часопис (Београд), Гласник Етнографског института (САНУ, Београд), Рад војвођанских музеја (Нови Сад), Зборник Матице српске (Нови Сад), Б1е ^е11 бег 81ауеп (Минхен). За Народну енциклопедију СХС проф. Станоја Станојевића израдио је топографију БиХ. За Лексикон “Свезнање“, урадио је велики број чланака из етнологије и био један од уредника Енциклопедије Југославије. Учествовао је у више научних експедиција као сарадник и организатор и уређивао многе часописе (Испис из „Библиографије објављених радова“ из 1960. год., коју је др Миленко Филиповић поклонио, са потписом и адресом, Сарајево „Моше Пијаде“ 15 , археологу у Добоју Бранку Белићу године 1960.

Колики значај професор Филиповић придаје „познавању живота народа“, довољно потврђују његове реченице изнесене у Предговору за књигу „Прилози етнолошком познавању североисточне Босне“, књига 12, издање Академије наука БиХ, Сарајево, 1969. год., у којој на страни 5. Филиповић пише: “Да се само упозна и прикаже живот народа у неком крају потребно је да у њему стручан и искусан етнолог проведе бар годину дана. То код нас још није успео ни један етнолог. А да би се такав синхрони приказ дао за неколико одабраних група или области, требало би доста етнолога и много новчаних средстава. То је тешко остварљиво. Стога смо нужно упућени да се задовољавамо и са непотпуним приказима народног живота у појединим крајевима.“

Желећи да што више допринесе познавању прошлости народног живота на просторима некадашње                                                                             Југославије (првенствено

Македоније, Србије, Црне Горе и Босне и Хрецеговине), Филиповић пише: “Настојао сам да поред радова у којима сам давао опширне приказе народне прошлости и народних особина (Височка Нахија, Скопска Котлина, Голо Брдо, Дебарски Дримкол, Таково) даднем и што више краћих прилога са основним карактеристикама народног живота у појединим крајевима.“ Тако је Филиповић непосредно пред избијање Другог свјетског рата, а и по завршетку, посјетио разне крајеве Црне

Горе, Косова и Метохије, Санџака, Војводине и БиХ како би прикупио што више грађе, која би, како наводи, „омогућила синтезу“ за шире подручје. Велики дио те грађе објављен је у „Српском етнографском зборнику“, књига ^ХХХ, Београд, 1967.год.

  1. Методологија рада Миленка Филиповића

Професор Филиповић је користио методологију рада из школе Јована Цвијића. О овоме је Миленко Филиповић посебно писао у „Географском прегледу“ бр.1 за 1957. годину на страни 9-24 под насловом “Цвијићева антропогеографска школа“. У објављеним дјелима Јована Цвијића, такође, о овоме је више пута писано, па и у Цвијићевим дјелима из новијега времена. Тако је САНУ (Београд, 1987) објавила „Сабрана дела Јована Цвијића“, а књига 4, том ( I ) носи наслов „Антропогеографски списи“. Образлажући „Упутства за испитивање поријекла становништва“, на страни 273, Цвијић пише: “Држећи се ових Упутстава, треба најприје детаљно испитати једно село неке области, па затим друга околна. Важно је издвојити општи део од посебног. У први део треба унети резултате о ових осам главних питања: положај и тип села, куће, зграде, појате, име села, топографска имена, порекло становништва и постанак села, психичке и народне особине, занимања становништва. Ред наслова или главних питања може се у расправи променити. Потребно је да испитивач (с обзиром на очекивање различитих резултата) набави овај рад или оне радове из „Насеља српских земаља“ који се тичу суседних области и да их проучи. Ти се радови могу набавити преко Академије наука (Београд), испитивач треба да се обрати дописном картом и да затражи једну свеску „Насеља“ од писара Академије наука“ Даље Цвијић пише да је потребно да се испитивач служи и писаним изворима (читуље, општински дневници, урбари и сл), да се служи фотографијама, да прави скице села, кућа, биљежи одређене топониме и сл.

Јован Цвијић детаљно разрађује и друге елементе из Упутства. Тако за положај села наводи да је потребно узети податке: у којој се области налази село, гдје се налази, какво је земљиште, клима, извори, шуме, земља за обрађивање, пашњаци. Када се скупе подаци о типу села, потребно је видјети да ли је село разбијеног или збијеног типа, да ли су постојале задруге, какав је био тип села у прошлости. Потребно је сакупити податке о кући и окућници, опису кућа, распореду просторија, крововима, дворишним зградама.Такође, потребно је сакупити податке о појатама, те о томе да ли постоје одређене приче о селима, о тумачењу имена, називима за географске предмете, те податке о поријеклу становништва, о постанку села, породицама, досељеницима, расељавању, крсним славама, селиштима, старим путевима и сл.

  1. Нека подручја сјевероисточне Босне у дјелима Миленка Филиповића

У Предговору већ помињаном „Прилози етнолошком познавању сјеверне Босне“, професор Филиповић истиче: “Овом приликом као свој допринос бољем етнолошком познавању сјевероисточне Босне објављујем грађу о народном животу, поглавито српском. Наведена грађа је сређена по предјелима, односно цјелинама као што су: Крњин или Вакуф подручје, Зворничка Спреча, Усора, Вучијак, Требава, Босанска Посавина и Семберија“. Филиповић наводи да је ова нова грађа у ствари допуна раније објављеним радовима као што су „Озрењаци“, објављено у Гласнику Земаљског музеја 1952.год., затим о „Доњем Бирчу“, објављено у Гласнику Етнографског музеја у Београду, књига 15, 1940. година, а припремљена је и „Етнолошка монографија Мајевица“.

  • Семберија

Податке о поријеклу становништва и народном животу у Семберији (крају између лијеве обале доње Дрине и Саве са наслоном на Мајевицу) Филиповић је забиљежио 1938. год., када је, према записима, први пут посјетио нека семберска села. Тада је боравио у Дворовима, које је посјетио и 1966, а 1961. посјетио је семберско село Бродац (исто, стр.7). Филиповић наводи да је највише података о народном животу у Семберији добио из једне анкете о Семберији из далеке 1911. године, коју је објавио 1960. године под називом “Народни живот Срба у сјевероисточној Босни према једној анкети 1911“, Чланци и грађа IV (Тузла, 1960). Нешто касније (1966) Филиповић је објавио и књигу „Постанак и значења имена Семберија“, издање АНУ БиХ, Радови XXX, Сарајево, 1966. Значајне податке о Дворовима Филиповић је такође добио (1966) од Душана Лопандића (Семберца), бившег професора универзитета. Осим наведених села Филиповић је посјетио и села Чађавицу и Драгаљевац, као и варош Бијељину, а оставио је писане трагове и о селима: Амајлијама, Балатуну, Великом Селу, Даздареву, Кованлуку, Међашима, Обарској, Поповима, Рачи, Свињаревцу, Трњацима, Црњелеву, Вршанима, Забрђу .

У складу са методологијом рада коју је утемељио истакнути научник и професор Јован Цвијић, Миленко Филиповић је са терена

Семберије оставио драгоцјене материјале који се односе на: предио, подручја, карактеристике насеља, старо становништво, цркве, поријекло становништва, привреду, народну ношњу, друштвене обичаје, обичаје и приче.

  • Зворничка Спреча

Миленко Филиповић у „Прилозима етнолошком познавању прошлости сјевероисточне Босне“ (Сарајево, 1969) помиње цијелу област Спреча као некадашњу административну јединицу и издваја: Зворничку, Тузланску и Грачаничку Спречу. Он наводи да се читава област око ријеке Спрече налази у сјеверисточној Босни. За Зворничку Спречу пише: “Зворничка Спреча је жупа око изворишта и око горњег тока реке Спрече, почевши од планине Снагова, која је дијели од Подриња, па између планина Мајевице и Борогова.“( исто стр.19).

Даље, Филиповић наводи да се Зворничком Спречом овај крај зове јер је био у саставу Зворничког среза, док је сам Зворник изван те области. Средиште Зворничке Спрече је насеље Калесија, на средини пута Зворник-Тузла. Филиповић наводи у овој области и Манастир Папраћу.

Филиповић је оставио и драгоцјене податке о селима: Осмацима, Дубници, Цапардама, Великој Њиви, Калесији, Јегиновом Лугу, Подборогову, Зелињи, Ванцетини, Матковцу, Кусоњама, Џанојевићима, Винчевићима, Макалићима.

  • Подручје Вучијака

Ово подручје се налази „између доњих токова реке Босне на истоку, Укрине на западу, Саве на северу, као и планине Вучијак. Некада је подручје те планине, са неким суседним крајевима, чинило једну управну целину, која се у турско доба звала дервентска нахија“ (Филиповић исто, стр. 63). За овај је крај професор Филиповић био доста везан јер је у њему са својим вршњацима провео, како наводи, добар дио дјетињства.

Он посебно подвлачи: “Ја сам често боравио у том крају (у њему сам уосталом и рођен), али сам етнолошка посматрања вршио 1937. и 1938, када сам посетио низ села и сабрао нешто података о животу тамошњих Срба“ (исто стр. 63). Новоди да је године 1948. посјетио Дуго Поље и добио нове податке. Филиповић је оставио драгоцјене податке о мјестима као што су: Дуго Поље, Подновље, Доњи Клакар, Нови Град,

Велика Љупљаница, Доња Дубица, Дервента, Гнионица, Ботајица, Мајевац, Детлак, Лужани, Забрђани, Винска и Лијешће.

Износећи податке о траговима живљења на просторима Вучијака, Миленко Филиповић именује одређене локалитете из праисторијског доба (Нови Град, Клакар, Гнионица, Д. Дубица) и наводи да су вршена одређена ископавања, али из времена „познијих (нама ближих времена) нису посебна истраживања вршена“ (исто, стр.64). Детаљно говори о становништву Вучијака по селима, затим о насељима, привреди, ношњи, појавама у друштвеном животу, обичајима и говору.

4.4. Требава

Описујући предио Требаве, наводи да је то простор који се налази између “доњих токова Спрече и Босне (са највишим висовима, и то у јужнем дијелу: Вис 694, Коса 663, Јавор 659), односно између варошких насеља: Добој, Грачаница, Градачац и Модрича“(исто, стр. 84), затим пише да „ријека Босна раздваја планине Требаву (са десне стране ријеке) и Вучијак (са лијеве стране ријеке Босне), а да ријека Спреча раздваја Требаву од Озрена. Требава се на истоку наслања на Мајевицу.

Забиљешке о Требави сачинио је 1937, када је обишао села: Грапску, Осјечане, Дугу Њиву, Врањак, Скугрић, Г. Толису), а 1951. је посјетио Г.Скугрић, 1958. Скугрић и Таревце, 1959. Кожухе и Осјечане, а 1964. Грапску и Бушлетиће( исто стр.84).

Од времена када је Филоповић оставио прве забиљешке протекло је око шест деценија, нова истраживања скоро нису вршена, тако да његова констатација да је “Требава етнолошки потпуно непознат крај, да је литература о њој оскудна“( исто, стр. 84), остаје актуелна и данас.

Поред горе наведених села, оставио је забиљешке и о осталим селима Требаве: Копривни, Чивчијама, Сјениној и Палежници, Бушлетићима, Грапској. Затим даје податке и о археолошким локалитетима праисторијског периода у селима: Скугрићу, Врањаку, Живковом Пољу, Бабешници на Дугој Њиви. Такође, наводи и податке о Словенима, затим најстаријим црквама и светилишту на Дугој Њиви. Посебно за историчаре драгоцјени су подаци о Требавској буни из 1858. године, која иначе ни данас није у довољној мјери обрађена.

4.5. Босанска Посавина

Професор Филиповић за Босанску Посавну пише да је „мање позната од Крњина, Требаве и Вучијака“(исто, стр. 111). Наводи да је забиљешке о Посавини сачинио у вријеме посјета 1937/38, 1951, 1958. и 1961, затим да се Босанском Посавином „сматра ниско земљиште на десној страни ријеке Саве почевши од Босанског Шамца, односно од доњег тока ријеке Босне па даље на исток (исто, стр.111). У ширем смислу, он назива Посавином цијело подручје (равницу ) од ријеке Саве па све до Требаве и Мајевице (планине на југу). Посавина се источно наслања на Семберију.

Вриједни су наводи одређених налазишта из праисторије у Посавини у: Живковом Пољу, Кладарима Доњим, Крушковом Пољу, Хасићу, Слатини, с освртом на Модричу. Посебно описује прошлост мјеста: Милошевац, Слатина, Црквина, Б. Шамац, Тишина, Човић- Поље, Домаљевац, Кострч, Дубраве, Бијела, Жабари, Видовице, Засавица, Баткуша, Шкарић, Писари, Хасић, Гребнице, Крушково Поље, Брвник, Бок.

За подручје Посавине, дијелом и Требаве, од изузетне важности је Филиповићево дјело под називом “Попис Срба харачких обвезника у Модричи и околини 1851“, које је издало Научно друштво СР БиХ у Сарајеву 1958. године. У Предговору те књиге, на страни 112, Миленко Филиповић пише: “У породичној архиви Јанковића (раније Крекића) у Модричи чувао се међу разним трговачким писмима и један Списак харачких обвезника из Модриче и околних села за 1951. годину.“ Даље наводи да за тај списак није знао када је писао прву књигу о Модричи (1932), јер га је добио тек 1938. године. Наводи да га је избијање Другог свјетског рата омело у објављивању, па је Списак дочекао стогодишњицу и тек тада је објављен (1958. године). Подвлачи да је новија прошлост нарочито сјевероисточне Босне недовољно позната, зато је харачки списак са датим насељима „ редак и важан докуменат, врло занимљив, јер говори не само о величини насеља која су њиме обухваћена него пружа и друга обавештења о броју домаћинстава, задругама“ (исто, стр 111). Такође наводи да је Списак писан ћирилицом, врло читко, да је тефтер-књига начињена од обичне хартије па прошивена обичним канапом, има 32 листа, величине 44,7 (висина) и 17,1 (ширина), а први и посљедњи лист остављени су чисти као корице. Свеукупно је исписано 26 листова или 52 странице (исто, стр.112).

У „Списку харачких обвезника“ Филиповић приказује стање под турском влашћу средином 19. вијека, наводи детаљно о харачу који је скупљан од хришћана (мушкараца од 7 до 70 година), даје пописе харачких обвезника по парохијама. Тако наводи да су у Скугрићу, у Парохији попа Софрена Поповића, уписана 446 харачка обвезника, у Толиси (Парохија попа Петра Поповића) уписано 180 харачких обвезника), у Модричи (Парохија попа Теодора Селаковића) уписана 184 харачка обвезника, у Милошевцу ( Парохија попа Јове Поповића) 260 харачких обвезника и у Парохији попа Георгија 56 харачких обвезника, у Крушковом Пољу ( Парохија попа Георгија), у Црквини( Парохија попа Јаћима Стефановића) 376 харачких обвезника, затим наводи пописе у: Тишини, Писарима, Брвнику (Парохија попа Теодора Црњаквића), Гребници, Слатини (Парохија попа Теодора Црњака), Г. Слатини (Парохија попа Вуксановића).

За прошлост Модриче, па и села која јој гравитирају, свакако морамо поменути Филиповићево друго издање књиге “Модрича некад и сада“, коју је објавио Географски институт НР БиХ (Сарајево, 1959), у едицији Посебна издања. Географско друштво је објавило књигу уз помоћ Народног одбора Општине Модрича. На страни 5 записано је: „Својој мајци Емилији, Модрича, 31. јануара 1882. – Подлугови, 17. јуна 1930“.

Вриједност тог дјела јесте у томе што је Модрича са Добором први пут детаљније уведена у научну литературу. Видљиво је да је Филиповић користио грађу и домаћих и страних аутора, као и низа институција:

  1. В.Ћоровић; Добор, Народна енциклопедија СХС, проф .С Станојевића 1,

2 .К.Јиричек , Историја Срба 2. Београд, 1922,

  1. Л.Талоци , Студије о Босни , Минхен-Лајпциг 1913,
  2. Ћ.Трухелка, Текстови објављени у Гласницима ЗМ Сарајево, 1912,
  3. Гласници ЗМ Сарајево из 1904, 1907, 1930, 1909, 1924,
  4. О Еугену Савојском , Банд (Беч )1891,
  5. Е.Фермеџин , Акта Босне , Загреб, 1892,
  6. В.Скарич, Попис босанских спахија из 1711, ГЗМ Сарајево, 1930,
  7. Ј. Јеленић , Два љетописа Босне , ГЗМ Срајево 1918
  8. Ј. Јеленић, Култура и босански фрањевци 1, Сарајево, 1912,
  9. А. Тенир, Ветера монумента Славорум, 1863,
  10. С. Златовић, Извјештаји о Босни из 1640. Павла од Ровиња, Старине 23, Загреб, 1890,
  11. А. Бејтић, Улога вакуфа у изградњи и развитку наших градова, Календар „Народна узданица“ ,1944,
  12. Т. Смичиклас , Двјестагодишпњица ослобођења Славоније 2, Загреб, 1891,
  13. Д. Ј. Поповић, Срби у Срему , Београд, 1950,
  14. Г. Боденштајн,
  15. Тихомир Р. Ђорђевић, Наш народни живот 5, Београд, 1932,
  16. Р. Јеремић, О пореклу становништва Тузланске области, Зборник Географског друштва, Беград, 1923,
  17. Миленко С. Филиповић, Попис Срба харачких обвезника у Модричи и околини, Научно друштво НР БиХ , Радови 10, Сарајево, 1958,
  18. Др Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд, 1927,
  19. Миленко С. Филиповић, Цинцари у Босни, Зборник радова САН 2, Београд, 1951,
  20. Миленко С. Филиповић , Крсно име и славе у Модричи , ГЗМ, Сарајево, 1930,
  21. Теодор Филипеску, Каравлашка насеља у Босни , ГЗМ, Сарајево, 1907,
  22. Миленко С. Филиповић, Стари српски запис и натписи из северосточне Босне, Споменик САНУ 49, Београд, 1950.

У Предговору за ову књигу Миленко Филиповић на страни 9. пише: „У Модричи сам провео добар део свога живота и врло често сам одлазио о школским распустима за време док сам био у Гимназији. Одавши се, доцније , изучавању етничке прошлости наших народа, често сам се сећао доживљаја из Модриче: обични утисци су постајали проблеми који су у мени побудили интересовање истраживача.“ Даље наводи да је детаљнија истраживања у Модричи вришо 1930/1931, као и у првим деценијама послије Другог свјетског рата. И та књига је рађена по ранијим Упутствима Јована Цвијића, с тиме што је рађена доста детаљано, тако да се на основу књиге заиста добија врло аргументована и јасна представа о Модричи и Добору. Поред географског положаја (са три адекватне карте и 17 фотографија које прате текст,о топографским приликама, територијалном развитку), дати су и веома значајни подаци о Модричи и Добору у средњем вијеку (Модрича се у писаним документима први пут помиње 1244. године), Модричи у турско доба, Модричи у вријеме Аустроугарске управе (када су урађени и први пописи становништва), те Модричи 1918-1959, поријеклу становништва, привреди, а врло значајни су дијелови књиге који се односе на Српску православну цркву и школу у Модричи.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top