О несталом „Детлачком“ манастиру и његовим Прњаворима у епархији зворничко-тузланској

SSS.jpg

????????????????????????????????????

Подели:

????????????????????????????????????

У „Старим срп. записима и натписима“ од Љ. Стојановића, књ. 1, на стр. 315 под Бр. 1192, а под годином 1628 има овај запис: „Сија књижица списа се и понови брјенима рукама Захарије Возушчана, повељенијем презвитера Милеша у селу Детлаку. Тогда обладајушчу србским прјестолом архиепископу кир Пајсеју и при всесвјетејшему митрополиту босанскому кир Исаији, в љето З. Р. Л. С.  круг слнцу к, д. а луне А. Г. Под следећим бројем 1193, записано је: „Сија књижица прјезвитера Милјеша на реци Укрини“. (Запис на молитвенику Карл. Б. Год. П, 258 (у изводу). У књизи IV истих „Записа“ на стр. 118, под годином 1622, а под бројем 6625 има овај запис: „Сију књигу, глаголемују молитавник, писа расолер Исаија в монастиру јеже јес на рецје Укрини, в подкрилију Љубића планини*) при игумну кир Серафиону јермонаху, в љето З. Р. Л. мјесеца априлија З. ден.  (Запис у рук. (требник) у епископ. библ. у Пакрацу. – Р. Грујић). Дакле код овог записа, ад 1), објашњено нам је да се река Укрина и Љубић планина налазе око Завидовића и Жепча и – да се манастир: „јеже јес на рецје Укрини в подкрилију Љубића планини“ зове – Возућа!? Ово објашњење уследило је свакако из оног горњег, првог записа Бр. 1192 под годином 1628, а због тога што је Захарије „Возућанин“ списао и поновио књижицу (молитвеник) попа Милеша у Детлаку на Укрини. Знамо да су се калуђери разних манастира походили, па Захарије, калуђер из Возуће дошао је у Детлак презвитеру Милешу и исписао му књигу. Можда да већ те, 1628 године, у детлачком манастиру није било калуђера, него је служио презвитер Милеш: Но најважније је следеће: Треба да знамо да Укрина извире у планинском склопу у „Врбањи“ (Чавка пл.) у близини разорених манастира Липља (Осовице или Осојнице) и Ступља и тече на север кроз Љубић планину („са 366 извора“), крај Детлака и, у Посавини, улева се у Саву. Љубић је последњи северни огранак јужног планинског склопа. Недалеко је – јужно – од места Прњавора, а на западу, преко Укрине, је Крњин планина са својим селима Прњаворима, малим и великим. Ови Прњавори – крњински су (сада у добојском срезу, (пре дервентском) а у мојој, буковичкој, парохији. У Шематизму Митрополије бањалучко-бихаћке за год. 1911, при опису бивше детлачке парохије, на стр. 133 стоји ово: „Од старина у овој парохији налазе се у Детлаку неке у земљи каменом зидане рупе, које народ зове „амбаринама“. Ове амбарине дубоке су око 2,5 м, а широке у средини 1,5 м, док је отвор, односно улаз тако узак, да се и најмршавији човек једва у њих спустити може. Народно предање вели да су ове амбарине служиле за чување хране у време гладних година, док неки насупрот овоме тврде, да су се у њима чувале разне драгоцености у стара, критична, времена“. У  књизи учитеља г. Петра Богуновића „Из усорског краја и околине“ (Сар. 1937), на стр. 37 наведено је у чланку „Сједиште манастира Ступља“, да су калуђери после коначног сагорења и опустошења манастира Липља и Ступља год. 1690 бежали према северу и то „по свој прилици из Ступља преко комушанских брда према Јаворовој, а они из Липља преко Шњеготине, исто у Јаворову где су се сјединили и преко Крњина, низ ток Укрине, крај Детлака где је такођер био манастир, прешли преко Саве и склонили се 1691 године у манастир Ораховицу (у Славонији), где се, како навађа пок. Богдановић налазе сачуване манастирске књиге и то: три из Ступља и једна из Липља манастира“. – И ако поменута  књига нема претензије једне научне историјско-етнолошке расправе, ипак наводим ове ретке зато, да укажем на миграциони пут планинаца у Посавину и на везу манастира Ступља и Детлака. Из свега изложеног дознајемо следеће: У Детлаку, у дервентском срезу био је год. 1622 неки манастир. Игуман је био Серафион а калуђер Исаије. Год. 1628 тамо је презвитер Милош (нема више калуђера?). Њега походи калуђер Захарије из Возуће. У детлачке „амбарине“ нешто се од некуда преносило и сакривало. По сагорењу Ступља и Липља калуђери беже преко – Детлака у Славонију. Детлачка парохија врло је стара и недавно је укинута. Један горњи Детлак припао је осињској парохији, а други, доњи, календеровачкој (Дервента). Љубић-планина је на западној обали Укрине, јужно од вароши Прњавора, а преко Укрине, на исток је Крњин планина, у којој су села Прњавори, мали и велики са засеоком Зарјечом (у буковичкој парохији). Са севера, из Посавине, и запада од Укрине, беже од куге (1731 и 1763 год.) планинци-сточари, старином Херцеговци, у Крњин, у Прњаворе. Свога рода имају у Детлаку и по селима око Укрине. Планински крај око Врбање те горње Усоре и Укрине т. ј. око манастира Ступља и Липља даје низ ток Укрине миграције у Посавину и то, по рачуну ових насељеника, пре две сто педесет година, дакле око год. 1690, т. ј. управо по разорењу поменутих манастира. Посавска етапа ових планинаца није била дуга века услед куга, које их враћају из Посавине и задржавају у Крњину („Збјегу“) око Добоја и Дервенте где су и данас. Сви они славе планинску славу св. Симеона Богопримца и држе своја сточарска „масла“ на „Покрижак“ (први четвртак по Спасовдану). Среско место Прњавор и пом. села Прњавори, у области Љубића (Укрине) и Крњина, неће бити ништа друго него „прњавори“ несталог детлачког манастира. Тај манастир нестао је свакако после 1690 год. т. ј. после пропасти Липља и Ступља, а за време великих ратова 1683–1739 год. Није невероватно, из напред изложеног свега, да је детлачки манастир био метох Ступља или Липља. Има овуда досељеника из Липља (пре 250 година! ) но славе Јовањ-дан. Липље је славило Ваведеније, а Ступље св. Арх. Михаила. Шта је славио детлачки манастир не знамо, као што не знамо ни ко га је ни када, основао. Детлак нам је познат још по ,,детлачкој“ буни попа Јовице Илића год. 1834. Буна није успела и после пораза код Подновља многе овд. српске породице пребегле су преко Саве у Славонију. После су се опет повратиле, доневши у многоме утицај Славоније и по славонски формиран карактер. Испитујући насеља српског народа у крају између Добоја, Дервенте и Прњавора морао сам се дотаћи и Детлака и његова манастира. Оно, што сам дознао и пронашао, овде износим, а о насељима, у овоме базену Врбаске бановине, Срба из Црне Горе (Дробњака и Бањана), Херцеговаца (планинаца) и других и њиховом црквеном и друштвеном животу овде, биће говора други пут и на другом месту.

 

*) Возућа

Вукашин Сировина

Нови источник, год. V (Сарајево 1938), број 12, стр. 403-406.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top