„ГЛАС СРПСКЕ“ ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Кроз Бањалуку не пјевај (1): Примадона и првак Београдске опере

20170227112234_230703.jpg
Подели:

Још у давна времена искована је народна изрека „Кроз Бањалуку не пјевај!“ Завиримо ли у те дане, са приличном дозом самопоуздања можемо да закључимо како се овдје некад пјевало боље, гласније и топлије него данас. Шта је томе разлог, можемо само да слутимо.

Сјајне пјевачке каријере између два свјетска рата постигли су Бахрија Нури-Хаџић и Крсто Ивић, примадона и првак Београдске опере, који су се у свијет отиснули из Бањалуке.

Бахрија је рођена 1904. у Сарајеву. Њен отац Осман, родом из Мостара, служио је у окружним судовима у Мостару и Сарајеву, потом код Земаљске владе у Сарајеву, а онда и као професор и директор шеријатске школе. На том га је мјесту затекао Први свјетски рат, у току којег је био срески начелник у Дубици и у Бањалуци. У току Велеиздајничког процеса, грдне бањалучке невоље, Осман Нури-Хаџић је сачувао образ. О његовом држању је ово написао Коста Крајшумовић:

„… Осванула је Велика субота 1917. Тада нам је прочитана пресуда… Вратили су нас назад у Црну кућу. Простор пред апсаном био је прекриљен женама и децом, јер су мушки били на фронту или по разним апсанама и интернацијама. После прочитане пресуде појавили смо се по прозорима наших ћелија. Напољу је настао урнебес. Пљескању, узвицима и одобравању није било краја. Наједном из наших ћелија спонтано одјекује химна, као усред Београда, химна правде и слободе: „Боже, правде, ти што спасе…“. Певање химне по ћелијама прихватио је окупљени свет… И нико од учесника никада није позван на одговорност. Срески начелник био је Осман Нури-Хаџић…

У јесен 1917. премештају нас из бањалучког затвора у сарајевски… Пред сам одлазак из Бањалуке срески начелник дозвољава пуна три дана да нас посећује и познат и непознат, и ближи и даљи, ко год хоће, кад хоће и колико хоће. А када нас, у ланце и канап везане, спроводе на станицу за воз, бањалучким улицама и уздуж железничке пруге, поздрављало нас је на хиљаде жена, девојака и деце из Бањалуке и околних села. Воз нам је обасипан цвећем. Вагони су били препуни понуда у јелу и пићу, наочиглед органа среског начелника у Бањалуци.“

Осман је по ослобођењу биран за члана бањалучког Народног вијећа, а онда и за првог послијератног среског начелника. Из Бањалуке је премјештен у Београд, гдје је био на дужностима начелника у Министарству унутрашњих дјела и државног савјетника.

Уз таквог оца, уза све и књижевника и публицисту, и мајку из рода Соколовића, солидно образовану, те још три сестре, Бахрија је провела младост. Отац јој је био и љубитељ и познавалац опере, па је Бахрији и у Бањалуци обезбиједио музичко образовање. Подуке јој је давала Ана Молнар, наставница клавира и пјевања на Вишој дјевојачкој школи.

По завршетку бечких студија Бахрија добија ангажман у Берну, а 1931-60. је примадона Београдске опере.

Критика је за њу навела да је „умјетница ријетке многостраности, подједнако добра у високодраматском фаху, као и у колоратурном пјевању, чијом техником влада отмјено и течно“ и да је ријеч „о идеалном случају хармоничног изједначења дивергентних музичких ефеката“.

Најзвјезданијим тренутком своје каријере сматрала је улогу Лили у истоименој опери Албана Берга, но подједнако запажена била је и као Салома, и то под диригентском палицом самог Штрауса, као Дездемона, Аида, Манон или Коштана. Каријеру јој је прекинуо Други свјетски рат. Тек након десетак година се вратила на сцену, али на репертоару Београдске опере више није било улога по њеној мјери и укусу.

Бахрија је умрла 1993. у Београду, не оставивши за собом ниједан тонски запис.

Крсто Ивић (1897-1973), Гламочанин родом, није имао тако лако дјетињство. По завршетку основне школе почео је да шегртује код велетрговца Владе Бабића. Његов изузетан таленат се није дао сакрити, па Крсто на наговор и уз извјесну новчану помоћ богатијих Бањалучана одлази на конзерваториј у Беч. Двије је године живио тешко, а тек треће је постао стипендиста Београдске опере. Ускоро је у Беч стигла и Бахрија, као и још један Бањалучанин – Лале Грбић, који је студирао клавир и филозофију (!). Кад се томе додају и Симо Милановић (фармација), Љубо Грбић (права) и Драга Панковић дјев. Ливњаковић (медицина), била је то сасвим солидна бањалучко-бечка студентска колонија.

Ивић је на сцени Београдске опере дебитовао 1926. као Ленски у „Евгенију Оњегину“, а 1927-29. се усавршавао у Напуљу. Слиједила су гостовања на свим значајним европским сценама. Кажу да је пјевао у чак 54 улоге. У Прагу се својевремено 16 пута на бис враћао на сцену. Један инострани лист је писао да је Ивићев глас један од најљепших на свијету.

Бањалуку није заборавио. Готово сваког љета је ту посјећивао родбину, а одржао је и три концерта, представљајући својим бившим суграђанима најпопуларније арије Вагнера, Вердија, Бизеа, Пучинија…

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник, Архив Републике Српске

http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Kroz-Banjaluku-ne-pjevaj-1-Primadona-i-prvak-Beogradske-opere/230703.html

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top