ИНТЕРВЈУ ЗОРАНА ЂИНЂИЋА ИЗ СЕПТЕМБРА 1994.

zoran-djindjic-BalkansPress.com_800.jpg
Подели:

Као један од опозиционих лидера у тадашњој СР Југославији, Зоран Ђинђић је септембра 1994. године посјетио Пале, а између осталог дао је и интервју за лист „Ослобођење“. Заједно с њим Пале је посјетио и предсједник руске партије „Избор Русије“, Јегор Гајдар. Ђинђићев интервју открива његове погледе у вези будућег статуса Републике Српске и Босне и Херцеговине који се нису остварили, а није пропустио ни да критикује Слободана Милошевића због увођења санкција Републици Српској од стране СР Југославије. Овај занимљив интервју преузет из „Ослобођења“ доносимо у цијелости:

 

Крупне политичке поене код народа у Републици Српској др Зоран Ђинђић, председник Демократске странке заслужио је још у ноћи ултиматума српској артиљерији на подручју Сарајева када је дошао да са српским борцима буде у одсудном часу. Нове поене лидер демократа добио је недавно када је на Пале дошао заједно са председником водеће партије у руском парламенту „Избор Русије“ Јегором Гајдаром. До посете је дошло у врло важном тренутку када су због одбијања плана Контакт групе престоницу Републике Српске заобилазили сви светски политичари и међународни посредници. Ова посета је допринела да руска дипломатија у међународним преговорима о бившој БиХ почне да заступа неке нове ставове уз наду свих нас да са тих „сеанси“ више неће стизати само ултиматуми и претње српској страни.

То је био и повод да о том, као и неким другим питањима, разговарамо са председником Демократске странке Зораном Ђинђићем.

Последњих дана доста се говори о могућности да Контакт-група у свој план за бившу БиХ угради српски захтев за који се борила и ваша странка, а то је могућност конфедералног уговора Републике Српске са СР Југославијом. Како то коментаришете?

— То је један реалистичан захтев и право је чудо да до њега није раније дошло. Ја са задовољством могу да кажем да је у међународну дипломатију тај захтев ушао тек пошто је на ванредној седници Скупштине Србије Демократска странка у својој декларацији тражила да се код успостављања равнопоравности свих страна у сукобу и српска страна доведе на ниво оних уступака који су учињени муслиманско-хрватској страни. Као што је познато, овој коалицији је дата гаранција да се никада више неће наћи у Југославији на тај начин што је потписан и планом Контакт-групе потврђен конфедерални уговор муслиманско-хрватске федерације са Републиком Хрватском. Пошто српска страна тражи гаранције да неће бити изведена из Југославије, онда је природно да јој се дозволи потписивање конфедералног уговора са СР Југославијом. Ако је на једној страни то било омогућено Муслиманима и Хрватима, ми не видимо разлог зашто то не би било омогућено Србима. Наравно, све то изгледа као празно слово на папиру, ако се не узме политички и дипломатски контекст у коме се све то дешава. Ми смо као странка предложили то решење у једном тренутку када се мировни план нашао у кризи. Било је врло важно да српска страна понуди неки ма како скроман помак да би се направио искорак из те кризе.

Потписивањем овог конфедералног уговора започело би једно обавезујуће регулисање будућег уређења БиХ које не би могло да се мења из дана у дан. А, све оно што је до сада речено, о овој теми, укључујући и обећања Козирева Милошевићу, су само обећања…

Чују се, међутим, изјаве муслиманских челника да они неће прихватити план у коме би била остављена могућност конфедералне везе Републике Српске са Југославијом без њихове воље?

— Потписивање овог конфедералног уговора је и предложено због таквог става муслиманског руководства. Наиме, његовим потписивањем муслиманској страни би било јасно стављено до знања да нема говора о очувању Босне и Херцеговине као јединствене државе, него то може да буде лабава, најлабавија могућа конфедерација… Српска и муслиманска страна су по својим циљевима дијаметрално супротне. Осим што српска страна не жели да БиХ остане јединствена држава супротстављени су ставови и око територијалне поделе и то не само када су у питању проценти тих територија. Наиме, спрска страна је заинтересована за територијалну поделу која оставља зараћеним странама компактне територије на којима се може конституисати држава и које се у будућности могу издвојити. Муслиманска страна која се противи подели Босне наравно да у територијалној подели тражи отежавајући фактор за ту поделу, односно да преко територија онемогући ту поделу. Муслиманска страна чак није заинтересована ни да њена територија буде компактна. Они би радо пристали да БиХ буде издељена као шаховска плоча, односно да на сваких 10 или 50 километара долази једна муслиманска енклава, јер је онда то везано једно с другим и не може да се раздвоји и веће су шансе за јединствену Босну. Због тога је успостављање ове друге конфедералне везе — Републике Српске са Југославијом, дефинитивни крај те муслиманске илузије о јединственој Босни. Њихово одбијање ове конфедералне везе ставило би их у „жижу“ међународних притисака. Посебно се тада америчка дипломатија ставља на искушење — да ли ће дозволити муслиманима да истрајавају на унитарној Босни и да подржавају рат или ће рећи „станите“, тако више не може. А, ако муслимани желе да остану у мировном процесу само ако он води унитарној Босни, онда је јасно читавом свету о чему се ради…

Мапе у другом плану

Како коментаришете чињеницу да је захтев Демократске странке да СР Југославија потпише конфедерални уговор са Републиком Српском, владајућа странка у Србији одбацила?

—        Нама је жао што оно што је за Русију, за Француску, за западне преговараче прихватљиво — за Социјалистичку партију Србије није било прихватљиво. Посланици СПС-а су сматрали да је наш предлог „прст у око“ међународној заједници, а међународна заједница не сматра да је то њој „прст у око“, него каже — „у реду, тај захтев је логичан, треба да га размотримо“, а посланици СПС-а нису сматрали за сходно ни да размотре предлог. То је једно велико разочарање и можда опомена да никад више не будемо већи католици од папе него да реално размотримо свако питање и кажемо да ако је нешто логично онда треба га прихватити било ко то предложио, а ако није логично онда треба да будемо опрезни и пронађемо најбољу формулацију одговора на тај предлог… Међутим, битно је додати да није само конфедерални уговор кључ решења, него и онај процес који после наступа — спремност муслиманске стране да размењује територије. Без тога ни конфедерални уговор не решава проблем… Конфедерална веза само отвара врата том процесу размене територија.

Може ли се рећи да је посета Јегора Гајдара Београду и Палама, у организацији ваше странке, утицала на то да Контакт-група бар за сада не подузме никакве казнене мере против Срба, већ да почне да размишља о поправкама свога плана?

—        Јегор Гајдар је донео неколико добрих идеја. Једна је управо ова којасе сада реализује, а то је, најпре конфедерација, а онда подела Сарајева, онда размена територија и онда враћање на целовитост плана и потписивање трајног мира. А, концепција коју је Кон- такт група и међународна заједница до сада следила састојала се у вршењу притиска на српску страну и став да уколико се не потпишу мапе нема разговора ни о чему другом. Гајдар је пробио тај лед. Он је показао да у Русији постоји један плурализам спољне политике и то што Козирев неће да дође на Пале, не значи да и неки други још важнији политичар то неће. Сада је Контакт-група променила тактику и сада се разговара и о другим темама не само о мапама. Дакле, међународна заједница је пристала да уместо притиска и репресије почне да ради на оном што је пре 15-ак дана експлицитно одбијала, а то је разговор о другим деловима плана и мислим да је то један огроман успех. Мислим да је након Гајдаровог предлога лакнуло и Контакт-групи јер их овај предлог не тера да истрајавају на методама за које су видели да немају успеха и који омогућава да се њихова мисија продужи, односно да нешто конкретно даље раде. То је предлог који отвара једну нову перспективу. Не кажем да ће они да одустану од мапа, али уз мапе, сада су почели да причају и о политичком уређењу. Ја се надам да ће бити отворен и трећи проблем, а то је питање Сарајева и онда нека на сваком од тих колосека буде постигнут бар мали напредак бићемо на путу ка постизању трајног мира.

Како из данашњег угла, месец дана после, гледате на одлуку о блокади Републике Српске од стране власти у Београду и Подгорици?

— Мислим да је та одлука била погрешна од самог почетка и данас то још увек мислим. Ја не разумем аргументе с којима је све то учињено. Ја бих разумео, морам да будем искрен, иако ће ово читати људи који имају сасвим јасно мишљење о читавој ствари, да се председник Милошевић појавио на телевизији и рекао грађанима да из објективних разлога не може да каже који су наши војни, економски и финансијски ресурси, који је наш међународни положај, али да треба да му верују да ситуација није добра, и да због тога доноси одлуку да Србија као држава више не може помагати Републику Српску. Ако можете ви као грађани хуманитарно, ви је помажите, али ми као држава не можемо, Е, да је то Милошевић учинио онда бих ја као председник једне парламентарне странке тражио да ми да показатеље на основу којих је донео ту одлуку, да видим да ли је ситуација заиста тако драматична и ако јесте — ја више не бих а приори био против те одлуке. Али, ако неко један јако лош план покушава да прикаже као сјајан, ако одбијање тог плана покушава да прикаже као неодговорност, онда то није добро.

Да ли је ова блокада Републике Српске могла бити само политичка и војна, а не и економска, па да има исти одјек у свету?

-Наравно да је могла. Рецимо да се председник Милошевић појавио на телевизији и рекао: ми више не можемо економски да помажемо Републику Српску, дакле не можемо из буџета да финансирамо, после тога да је тражио од Караџића да потпише план и након што овај не би потписао план, могао је рећи „у реду, ми са вама више немамо шта политички да расправљамо и да сарађујемо, ви сте нас изневерили“, и то би имало исти ефекат. А, ти аутономни, економски токови, трговина међу фирмама, саобраћај — то је могло да остане…

А, да ли ће уопште за СРЈ бити ефекта од ове блокаде на Дрини?

—Па, ја мислим да ће бити неког симболичног ублажавања санкција, јер уколико не би било, уз толики ризик који је Милошевић на себе преузео, онда међународна заједница не би имала ни образа, ни права да у будућности нешто тражи од Милошевића. Значи, нешто ће нам дати, али ништа значајно. Помиње се отварање Сурчина могућност спортских и културних контаката. Бићемо награђени мрвицама. Све то показује да они Милошевића сматрају извођачем њихових налога, не сматрају га равноправним партнером. Све је то увредљиво и мислим и да је и ово лицитирање и одуговлачење да ли ће и у овом обиму да ублаже санкције срамно и понижавајуће…

Како видите даљи развој ситуације у бившој Босни и Херцеговини?

— Ја могу да кажем шта бих ја желео. Ја бих желео да се мировни процес настави у том правцу да Контакт-група директно предложи успостављање конфедерације Републике Српске и СР Југославије и да руководства у Београду и Палама буду истерана на чистац — да кажу да ли то хоће или неће. Када би се то урадило онда би се неки процеси убрзали. Пре свега мислим да треба решити питање Сарајева што би нас увело у један процес размене територија и редефинисања територијалне поделе предложене планом Контакт-групе. Претпостављам да ће тада муслиманска страна да изгуби живце, да ће да каже своје праве намере, да ће Американци, морати да се појаве као критичари Муслимана и да им мало „скрате ланац“ да покажу да они контролишу ситуацију и да ће се као продукт тога појавити једна коригована мапа, конфедерални уговор РС са СР Југославијом, лабави конфедерални уговор РС са муслиманско-хрватском федерацијом… Али, од самих актера највише зависи у којој мери ће то бити остварено. С обзиром на информације које сада имамо и на изјаве људи из светске политике мислим да је позитиван развој догађаја реалистичан.

Нема раскола у народу

Да ли народ у Србији подржава ставове свога руководства, односно да ли све ово води расколу у српском народу, оном што је свет и желео?

—Ја сам сигуран да народ у Србији не подржава овакав став руководства. Народ у Србији, наравно, размишља о томе да ли је из нужде требало прихватити план. Он спекулише о томе: ко зна какве су претње света?! Није добро да ми сада не потпишемо план и будемо изложени бомбардовању наших градова, мостова, фабрика, па да се Албанци побуне на Космету, муслимани у Санџаку… Дакле, има људи забринутих целокупном ситуацијом и који овако размишљају, али ја нисам срео никог ко није рекао да је овај начин прекида односа неприхватљив. Дакле, да је неприхватљиво како је то „пласирано“ из Београда. Мислим да у српском народу не постоји подела. Већина људи су за рационална решења. То значи за решења која достижу циљ, уз мање трошкова. Нико није за свађе, за тешке речи, увреде. Рећи за такав план да је сјајан, то нема никаквог смисла. Мислим да већина људи у Србији не подржава то. Већина људи у Србији није за потписивање таквог плана.

Вратимо се посети Гајара Палама. Тада сте ви, наиме, посетили и Грбавицу у српском Сарајеву. Какве утиске носите о расположењу народа и бораца?

—Мој утисак је потврдио, тако да кажем, информације које сам раније чуо, а то је да нема никакве разликеизмеђу оног последњег човека на барикади и Караџића. У том погледу Караџић је само један гласноговорник, ако могу тако рећи, „мегафон“ кроз који говори глас народа… Могу рећи да сам се у Београд вратио с оптимизмом, јер одлазећи тамо нисам био сигуран у ком степену је Република Српска угрожена, какву јој судбину доноси непотписивање плана. Сада, после ове дводневне посете, ја сам прилично уверен да ће људи у Републици Српској победити, да ће добити много боље мапе да ће добити много бољи план и да ће бити новог плана. Значи није ово последњи план, није ово последња понуда.

Изјавили сте да је шаховски првак Гари Каспаров наговарао Гајдара да посети Загреб, али он на то није пристао. Како гледате на ту чињеницу да се неке познате личности из света ангажујуу овом рату против Срба иако би било за очекивати да их овај рат можда уопште не би требао толико интересовати?

— То је ствар лобирања. Каспаров је жртва лобирања. Он има на Брачу или Хвару, не знам тачно, пријатеље који га већ годинама тамо позивају у госте и који кроз то дружење провлаче му идеологију која одговара званичном Загребу. Не раде они то случајно, јер сваки народ који се припрема на један такав корак као што је отцепљење, сасвим је нормално да се за то озбиљно припреми, па између осталог и да направи списак важних људи из света и покуша да их привуче на своју страну. Некога ће привући љубазношћу, некога љубавницама, некога парама. У сваком случају Хрвати су се ту показали као мајстори и једна од жртава те циљане „интервенције“ је и Каспаров. Пошто је Гајдар шахиста, он често игра са Каспаровим и овај га је уверава да посети Загреб, а да не иде у Београд. Међутим, Гајдар, као један мудар политичар, који гледа мало даље, није чак прихватио ни да направи неку симетрију и да приликом ове турнеје осим Пала и Београда посети и Загреб.

За крајреците нам, какве су позиције Демократске странке у Републици Српској?

— Па, ми смо популарни у Републици Српској, мислим да то није тајна. Где год се појавим људи ме препознају, поздрављају… Видели су да смо се принципијелно залагали за њихова права. Ми смо се договорили са руководством Републике Српске да на тим просторима не оснивамо странку док не буде потписан мир, јер би то довело до одређених комешања. Ми не бисмо хтели да будемо странка која политички профитира од објективно тешке ситуације у којој СДС делује. Јер, нама је много лакше да се ми тамо промовишемо него СДС-у, јер ми нисмо власт, нисмо одговорни за грешке, пошто долазимо из друге средине… Чим се потпише примирје, ми наравно улазимо у игру, оснивамо странку и онда ћемо видети шта ће бити. Ми смо једна борбена странка, волимо изборе, волимо конкуренцију и једва чекамо да се и тамо опробамо, да оснујемо своје одборе у свим насељеним местима и да кренемо са својом страначком пропагандом на том терену. Ми мислимо да је то Србија и ако то није регуларно признато, мислим да ће бити врло брзо. Биће то поље наше предизборне кампање у свим наредним изборима.

 

ИЗВОР: „Ослобођење“, година LI, нова серија, број 3, Сарајево 13. 09. 1994.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top