КРШТЕНИ МУСЛИМАНИ

hriscanstvo-islam.jpg
Подели:

Наслов заиста необичан. Муслиманин, па крштен! Ко зна мало боље нашу историју помислиће на оне многобројне балканске хришћане који су, крштени у детињству, доцније прелазили на ислам. Или да се ради о онима који су били муслимани па се покрстили, чега је било особито много у Далмацији, Лици и Славонији, пошто су те земље ослобођене од Турака, па заостали муслимани у њима више силом него милом превођени у хришћанство. Али, није реч о таквим муслиманима. Реч је о правим муслиманима који су се рађали и умирали у исламу, а крштавали се баш ради тога да би живели, и то дуго, и умирали као муслимани.

Одмах да напоменем да се ради о обичају који је био веома распрострањен код балканских муслимана: био је добро познат и вршен како код Турака тако и код арбанашких и јужнословенских муслимана, па и код муслиманских Цигана. И, не само да су крштавали своју децу непросвећени муслимани по забаченим балканским селима, него се је то радило и у веома отменим и врло просвећеним домовима. Занимљиво је да о овом обичају односно веровању имамо, као о мало ком другом, доста података из веће старине и у разним историјским изворима.

Код правих Турака се најпре јавља овај занимљиви обичај. Уопште, најстарија писана вест о крштењу муслиманског детета ради његове мађијске заштите је из 16 века, и то са султанског двора у Цариграду. Млетачки посланик у Цариграду Ђанфранческо Морозини (1582—1585) у једном свом извештају млетачком Сенату саопштава да је мајка тадашњег султана, Мурата Ш, Млетачкиња Бафо, дала свог сина потајно крстити, јер је и она, као и други Турци, веровала да ће јој син крштен у хришћанској вери, бити боље среће у животу и да неће патити од падавице. Султан Мурат Ш је рођен 1546, па је казивање о његову крштењу посланик записао или по неком предању или по некој ранијој забелешци. Много је значајније у посланикову извештају тврђење да су и други Турци веровали да ће дете, ако се крсти, бити боље среће у животу и да неће патити од падавице. Мајка султанова, као хришћанка, могла је желети да сина крсти и да на њега пренесе нешто од хришћанских схватања, али то она у харему није могла спровести, јер је њен син био муслимански принц, будући султан и калифа. Као што ће се видети из даљих излагања, таквом крштењу прибегавало се код муслимана само као обреду или радњи ради мађијске заштите, а то је јасно и из објашњења које је дао Морозини у свом извештају.

Тај обичај се је дуго одржавао код Турака у Цариграду, па још и у 19 веку. Ђузепе Антонели, Италијан из Напуља, као млад лекар био је у Цариграду 1858. Лечећи дете Ибрахим-паше, кад је долазио по други пут ради прегледа, видео је у харему и једног грчког попа са два ђакона који су баш скупљали своје црквене ствари и спремали се да пођу. Кад је доцније чуо да је свештеник ту био ради тога да крсти дете и дао израза своме чуђењу да је паша хришћанин, пријатељица Францускиња, која га је препоручила паши и увела у харем, објаснила му је да су и паша и жена му муслимани, „али кад дете какво хоће већ да умре, онда често бива да га мати даде крстити .. .” )

Та два податка су таква да су довољна да покажу како је крштавање деце ради мађијске заштите код Турака било добро познато, дубоко укорењено и веома распрострањено. Можемо претпоставити да је и код мање просвећених градских и сеоских Турака у Цариграду и околини било тога и у већој мери, као што га је било и код других балканских муслимана. Ја сам имао прилике да дођем  до једног савременог примера из турске средине. У Кратову, у Македонији, живи Турчин Демир Али Малик, поткивач. Он је, као дете, крштен у православној цркви и још је жив (1947) и кум који га је крстио, али је Демир увек био само муслиманин. Наиме, његову оцу Малику нису „трајала” деца, нису се држала на животу. Када се родио Демир, 1902 или 1903, њега су изложили на улицу. Први је наишао на дете Таса Мангров и, знајући обичај, узео дете и однео га у цркву Св. Јована у Рибарској мали. На крштењу Демир је добио име Илија, име кумовог деде. Демир је случајно остао на животу. Сем крштења, по народном веровању, могло му је помоћи и његово муслиманско име: Демир, што значи гвожђе. Наиме, код муслимана на Балкану је обичај да слабуњавој деци и у породицама у којима деца умиру брзо по рођењу дају име Демир, као што хришћани дају имена Гвозден, Живко, Трајан, Стојан и сл., да би и само такво име било мађијска заштита.

Муслимански Арбанаси често су тражили лека болесној деци у крштењу и католичке црквене власти су биле у недоумици и неприлици шта да раде: свештеници су вршили таква крштења, а више црквене власти настојале да то спрече и искорене. Остављајући по страни такве вести о крштавању где се очигледно ради о крштавању код двовераца или код тек помуслимањених хришћана, ја ћу навести неколико примера где се ради једино о крштењу муслимана ради мађијске заштите.

Крајем 1636. и у току 1637. једна група католичких мисионара из Рима, под водством фра Бонавентуре Палациоло, обилазила је јужнодалматинско приморје и Севарну Арбанију. Њих је много зачудило да католички свештеници у Арбанији крштавају мушку децу Турака (тј. муслимана) само из празноверја: „solo per alcune superstitioni“. — И у једном нешто познијем извештају (1646), што га је у Рим упутио фра Грегорио Романо Трасини, вицепрефект мисије у Арбанији, каже се како хришћански свештеници крштавају децу муслимана, који после живе као „Турци”. Скопски надбискуп Тома Томичић у извештају од 1756. што га је поднео Конгрегацији de propaganda fide у Риму говори о крштавању деце двовераца у његовој епархији, али износи и то да су прави „Турци” (тј. муслимани, који ће бити вероватно пре Арбанаси него Турци — М. С. Ф.) чешће звали католичке свештенике да им крсте мушку децу, уверени да их, ако су крштени, неће вештица појести („асcio le streghe non mangino i loro figlioli“). Напослетку, имамо саопштење из средине 19. века да су муслимански Арбанаси крштавали децу да би се излечила од болести, али је католичким свештеницима забрањивано да то чине.

Не само у Ханово време него и данас има међу муслиманским Арбанасима појединаца који су крштени, свакако мање него у раније време. Обичај је код муслиманских Арбанаса, а нарочито код муслиманских Цигана, у околини Прешева и Бујановаца, да се новорођено дете изнесе на пут, ако се у породици не држе деца. Ако први човек који наиђе на дете буде муслиманин, он га подиже, прима, и врши шишано кумство.

Ако први наиђе хришћанин, он га крштава као кум по православном обреду. Кад одрасте, такав муслиманин одлази и у цркву и веома поштује свог кума. Тако на пр. у селу Моравици живи (1948) један Арбанасин, који се зове Ненад.

Мало је тако непосредних и јасних вести о крштеним муслиманима српскога језика, али то никако не значи да су они томе средству прибегавали мање него остали муслимани: то је само услед тога што је из њихових области уопште мање писаних вести о народном животу у раније време.

У току 1623. и 1624. путовао је по балканским земљама као папски визитатор Петар Масарек (од 1624. призренски бискуп). Он је о том своме путовању подњео исцрпан извештај у ком даје одговоре на 56 питања што му их је у инструкцији поставила Конгрегација de propaganda fide. Одговарајући на 24 тачку, Масарек потврђује да босански фрањевци крштавају „турску” децу, али не стога што би они сами били сујеверни него што су сујеверни дечији родитељи, који крштавају дете да би било сретно, да буде победник у биткама, да га не нападају несрећа, страх, зли духови и сл. ствари. А у неким местима крштавају их под силом. Босански фрањевци су, у то време, обављали свештеничке дужности не само по Босни и Херцеговини, него и у Славонији, деловима Угарске под Турском и у Београду, па се тај податак може узети да вреди не само за Босну него и за поменуте области.

Особит је пример који је сачуван у пародној песми. Пре десет година су објављене две варијанте песме о Куштриму Васојевићу. По првој, Фата, ћи аге из Будимље, неће да пође ни за једнога просца који је проси. Признаје мајци да ће се удати само за Куштрима Васојевића, па је већ и веру (тј. муслиманску) оштетила; не пости више рамазана, него пости „влашкога светога Јована”. Мајка је кори и куне, али јој ипак наређује да се спреми да је води у цркву Шудикову да је крсти. Дошле су тамо ноћу и изненађеном калуђеру Фатина мајка говори:

О чу ли ме, црни калуђере,

Нешто ми се разбољела Фата,

Да је крстиш, би јој боље било.

Калуђер је крстио Фату и дао јој име Милица. И, Фата је пошла за Куштрима.

По другој варијанти, кад је мајка чула Фатину исповест, наређује јој да се спреми:

Опреми се што најљепше можеш,

Да те водим Шудикови цркви,

Покрсти се, несрећно ти било!

А кад ју је довела у цркву, мајка је говорила калуђерима;

Нешто ми се помамила Фата,

Крстите је да јој лакше бива.

Калуђер је крстио и дали су јој име Марија. Доцније су Куштрима и Фату заробили пећки муслимани и бацили их у јаму .

Фата је крштена као већ одрасла, али њена мајка, која се је већ била помирила с тим да јој ћи пође за хришћанина и узела сама да је припреми за то, па и покрсти, варала је калуђере, говорећи им да је Фата болесна, и калуђери су, без икаква објашњавања, изишли у сусрет њеној жељи да крсте Фату, што значи да им је то веровање народно било добро познато и да су чешће крштавали муслиманску чељад. Фата је знала да калуђери не би ни смели да покрсте једну муслиманку и да је преведу у хришћанство, па је стога и прибегла превари.

Објашњење овом занимљивом веровању и обичају, а уједно и примеру верске сношљивости, веома је једноставно. Родитељи којима се „не држе” деца чине и најневероватније ствари да би им се дете одржало на животу. Већина тих ствари и радња заснива се на веровању да разна зла бића изазивају болести и доводе у опасност живот детета, па треба предузимати мере да се отстране та бића: да се на неки начин заплаше или да се преваре. Ради тога на дете и око детета се стављају разне хамајлије и друга одбранбена средства, предузимају разна чишћења, дете се гарави и тетовише, буше му уши, женском детету облаче мушке хаљине и обратно, дете се излаже да му буде кум ко први наиђе или се „продаје” итд. итд. У те мере спада и давање нарочитих имена, као што су код православних Срба: Вук, Живко, Трајан, Гвозден, Најдан и сл., и мењање већ даног имена тако да околина не зна за право дечије име. Док давање таквог имена има карактер аналогне мађије, тј. да дете буде дуговечно или чврсто или здраво као што казују та имена, мењање кума има други значај: том радњом треба на мађијски начин изменити непријатни или нежељени ток неког збивања и упутити га у другом, повољном, правцу, онако исто као што се такав обрт може постићи, по народном веровању, извртањем ћерамида на крову, извртањем одела и сл.

Описаном обичају крштавања код муслимана потпуно одговарају веома раширени обичаји код хришћана, особито у Црној Гори и код Арбанаса, да се детету даје турско име, на пр. Машан, Бећир, Мујо итд., па ће такво „страшно” име само собом одбити зло од детета, или да се детету промени име које је добило на крштењу да се тако затури траг лицу које је у опасности, пошто зла бића неће моћи да га пронађу по његовом правом имену. Обичају код муслимана да крштавају децу ради одбране од болести и смрти нарочито одговара код хришћана обичај да крштење одлажу месецима, па и годинама: верује се, нарочито у Босни, да некрштено дете расте боље, као што расту — што људи виде — и деца код муслимана која се не крштавају. Врло занимљивих бележака о том веровању оставио је свештеник Васо Остојић у Зворнику у Матици рођених 1869. Моји исписи одатле пропали су 1941, али ево једног који сам био доспео да објавим: 13 септембра 1869 крштен је Васо, син неког Јове из Мраморка, и то на два и по месеца после рођења, па је поп Васо поводом тога забележио: „Ово дјете није стио затолико да крсти да му болје расте”. Тако се крштавање болесна детета код муслимана и некрштавање код православних или давање муслиманских имена детету, на око две супротне радње, своде, у ствари, на једно исто народно веровање односно мађијску радњу.

На постанак и одржавање описаног обичаја код разних балканских муслиманских народа могле су да утичу и друге претставе, поред мађијских, које су, ипак, на првом месту. За старије време може се претпоставити да су забринути родитељи, који су сами или чији су ближи преци били прешли на ислам, сматрали да их несрећа сналази због тога што су напустили своју стару вару, па су тражили лека у томе што су своју децу крштавали. Сем тога, и двоверство, које је некада било веома раширено и ког и данас има делимично још код Арбанаса, могло је доприносити одржавању тог обичаја, ако му можда у двоверству није и почетак. Засада је то само претпоставка. Док се за доба турске владавине не може узимати у обзир етничка мимикрија ради објашњења овог обичаја, сем код Цигана који су се и у томе изједначавали или прилагођавали господарећем становништву, у овом случају муслиманима, етничка мимикрија је постала важан чинилац код Цигана у крајевима где они живе измешани са православним Србима а у времену пошто су ти крајеви ослобођени од Турака: Топлица и крајеви око Врања 1878., а крај око Бујановаца 1912. У тим крајевима сада је веома у обичају да муслимански Цигани носе хришћанска односно српска имена.

После ових излагања биће сасвим разумљиве неке вести из српске старине, које су уједно и најстарији помени овог обичаја у чисто српским крајевима и по којима је вршење овог обичаја било и један од повода спаљивању тела св. Саве и познијем страдању манастира Милешева.

Год 1761. штампан је у Рибнику, у Румунији, један „Србљак“ („Правила малебнаја светих сербских просветителеи…“). У тој књизи, на листу 237, говори се о походу турског цара Мехмеда преко Драве и Муре 1585. и о његову поразу. Један део турске војске вратио се је са сераскером Синан-пашом у Београд на зимовање и те, 1586., године неки бег обавештава сераскера да „вјерујут Турци свјатому Савје и крестјатсја”, па је сераскер наредио те је тело св. Саве донето у Београд и ту спаљено. Хронологија у тим редовима није тачна али то на овом месту није од значаја. Главно је да је у Милешеву заиста било крштавања муслимана, свакако само болесних, јер се то потврђује и једним још поузданијим извором. Манастир је тешко страдао 1658. и милешевски калуђери су ишли у Русију да моле помоћ како би избавили манастир од дуга и беде у које је запао. У молби коју су поднели руском цару износе они зашто и како је манастир страдао: разорио га је босанскн Сеид-Ахмет паша и учинио им много зла зато што они „крштавају Турке у Саве чудотворца”. Због тога је осам калуђера бачено у тамницу, од којих су два мучена до смрти а  шосторица провела у тамници четири месеца.

Да муслимани у невољи иду у хришћанске цркве и манастире и траже помоћи (као што и хришћани одлазе у муслиманске текије и турбета), то је врло позната ствар. Многи путници говоре како муслимани иду ради тога у Милешеву на гроб св. Саве. Крштавање муслимана о ком се говори у поменутим изворима није ни у ком случају превођење из ислама у хришћанство: о томе није могло тада бити ни говора. Као што се донекле и из текста може да види, ради се о муслиманима који су долазилн у манастир, јер су веровали да ће ту наћи помоћи. Могло се је, дакле, радити само о вршењу обреда крштења над болесним муслиманским лицима, о крштењу које је требало да им послужи као лек и заштита. Ни такво крштавање, разуме се, није могло бити по вољи улеми и претставницима турских власти, и они су предузимали мере да то спрече, али казнене мере које су погађале само манастир и калуђере. Тако се је свакако радило и другде, па је примењивано и убеђивање код самих муслимана. Успели су временом да тај обичај код муслимана готово искорене и поједини случајеви крштавања код муслимана у новије време у разним крајевима само су остатак од обичаја који је некада вршен много чешће.

ИЗВОР: Миленко Филиповић, „Крштени муслимани“, Зборник радова Књ. XIV, Етнографски институт Књ. 2, Београд 1950.

 

Овај чланак је дио текста преузет из рада „Крштени муслимани“ од Миленка Филиповића.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top