АУТОНОМНА БОРБА СРБА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

sarajevo_1905.jpg
Подели:

Сарајево 1905. године

 

Са окупацијом Босне и Херцеговине аустро-угарским трупама у лето 1878. српски народ ових двеју покрајина доживео је изненађење у коме се није могао снаћи и пораз, коме се није ни знао ни могао одупрети. Борба народа Босне и Херцеговине, народа српскога, за ослобоћење од тућинске власти, 1875- -1878. праћена симпатијама и подршком не само његових сународника и сродника, него и представника напредних кругова из суседних земаља, показала се немоћна пред тежњама Аустро-Угарске да окупира Босну и Херцеговину. Велике силе са својим претставницима на Берлинском конгресу донеле су 1878. одлуку без питања народа Босне и Херцеговине да се предају у руке Хабзбурговцима.

У првим данима окупације, босански човек, Србин и муслиман, био је изгубљен, сав у знаку чекања нечега што он није могао до краја да сагледа. Видео је тек то да је у његову земљу дошла и опет тућа власт са моћном војном силом, за којом су стојали нови људи разних конфесија и професија, са очевидном намером да ту и остану, трајно остану, са наступом убедљиво освајачким.

Нагло, и понављано исељавање муслимана у Турску окупационе власти су толерисале па интимно и подржавале, јер су насељеници из свих крајева Аустро-Угарске монархије на огњиштима избеглица заснивали своја домаћинства, Процес насељавања Босне и Херцеговине убрзо је изменио лик наших градова, лик њиховог становништва, регрутованог из редова чиновничких у првом реду, а затим из редова занатлија, људи са високим квалификацијама, лекара, апотекара, ветеринара, инжењера, професора, адвоката, учитеља и других професија за којим су имали потребу досељени становници и њихове жене и деца, заједно са штампом и књигом, односно са књигама претежно на њемачком језику.

Све ово страно супротстављало се домаћем, свесном или несвесном тежњом да босанским градовима, напосе њеном главном граду, Сарајеву даду карактер европског града, али у исто време, у духу и стилу аустриском без или са што мање обележја онога што је домаће, наше.

Да би се земља денационализивала, окупатор не назива народни језик српско-хрватским него босанским, а ћирилско писмо, којим су се турске власти у штампи и писму искључиво служиле све до окупације нова власт почиње да замењује се латиницом заједно са немачким писмом и језиком, искључиво првим босанско-херцеговачким новинама.

Културни живот српскога народа у Босни и Херцеговини, који се одвијао у оквирима српске цркве и школе, под турском влашћу био је уско везан за политички и економски живот у подједнакој мери, са извесном аутономијом у односу на турске власти и на одговарајуће црквене поглаваре, епископе и митрополите. Тако су српске школе и цркве са свештеницима и односи њихови према грчким владикама били у суштини њихова ствар у коју се Турска није непосредно мешала. О тој извесној аутономији у односу на турске власти која је карактеристична за однос српске цркве тј. свештенства према турским властима, треба рећи коју реч више, јер она је подједнако карактеристична и за онај период који је претходио аустро-угарској окупацији, а са- мим тим и аутономној борби српскога народа у Босни и Херцеговини.

„Турско Царство као исламска држава могло је начелно само трпети у својим границама друге вере поред исламске верске заједнице. Ова заједница била је једина државна вера, а Ислам је својим верским прописима толико задирао у државни живот царства да се само по себи наметало давање посебнога аутономнога положаја хришћанским црквама у царству, када је овим црквама већ признато начело трпељивости. Овако изграћена аутономија православних цркава морала је сама по себи обухватити сва она питања национално-политичког, духовног и културног живота хришћанских народа у Турској, што она сама као исламска држава није могла да преузме на себе. Тако је дошло до аутономије православних цркава у Турскоме Царству/’[1] [2]

Бератима, а не законима давана су одрећена права и повластице православним црквама. Те повластице су обухватале и предвићале целокупну организацију црквену, затим не само права и дужности цркве и свештенства према Турском Царству већ и односе и обавезе унутарње измећу самих цркава. О тим повластицама, са конкретизацијом на случај Сарајева пише Владо Скарић.

„Православни народ у Сарајеву осјећао је доста тегобе свога зависног положаја, али му је било релативно боље, него другима. Црква је била имућна па је новцем и другим поклонима митила турску господу у вароши и уживала њихову заштиту. Новцем је куповала и везирску милост, а владичански и патријаршки берати су осигуравали вршење обреда и одржавање цркве и црквеног имања у добру стању.“[3]

Те исте повластице олређивале су да је духовни и световни вођа српско православнога народа пећки патријарх. Њега не бира султан већ збор српскога вишег и нижег свештенства и народних представника, а султан само већ поменутим бератом тај избор потврћује. Пећки патријарх има велику власт духовну и политичку, али је она пропраћена одговорношћу држави за верност своје пастве, плаћањем велике суме новца приликом наименовања као и облигатног патријаршког данка сваке године. Патријарх може скинути са положаја митрополита или епископа споразумно наравно са Портом. Бригу о манастиру и нижем свештенству воде патријарх и Синод у што се не мешају турске власти. Право сућења и кажњавања свештеника као и брачно право и брачни спорови спадају у искл>учиву надлежност црквене власти односно патријарха и Синода.

„Поред патријарха и Синода велику улогу у животу Српске Цркве под Турцима играли су Сабори “ У њихов састав улазили су претставници црквене хијерархије, свештенства и оно што је за нас псисебно важно, народа. Ту у тим саборима решавана су питања не само црквена него и питања и проблеми од општијег и ширег економскога, политичкога и културнога значаја. Демократизација Српске Цркве под Турцима огледала се понајвећма у томе што у управљању црквом сада уместо феудалне класе на прво место избија сам народ.“ Овај народни елемент по наводима Н. Милаша, у српској цркви утицаће преко црквених сабора да Српска црква поступно све више из једне верске установе израсте у културно-политичку установу по превасходству и то српскога народа.“

Аутономним повластицама била је захваћена и просвета. Уз цркве оснивају се и школе, одржава се и незнатно, управо на једном ниском нивоу шири писменост и каква таква просвећеност.

У осамостаљењу српске цркве, а то значи као што смо видели и народа у вршењу управних, организационих правних просветних послова, осамостаљењу у односу на турску управу посебно место су имале аутономне цркве и школске установе по градовима, изграћене по угледу на грчке црквено-школске општине. Те црквено-школске општине биће средишта око којих, односно, у којима ће се окупљати и деловати српско граћанство. Деловати културно и политички.

Важно је поменути неоспоран факт: са једне стране посто јала је уска повезаност измећу нижег свештенства и народа, а са друге стране знатна слобода према хијерархији, непостојање крутих црквених прописа, догми и учаурености. Све је то допринело повезаности српскога народа са Српском Црквом, приближавању, па и поистовећивању њихових интереса. Јер захваљујући само томе, како то добро примећује Васо Чубриловић, што је иза аутономије Српске Цркве од 16 до 18 века стајала жива народна снага, ова аутономија је могла послужити српскоме народу као једна од моћних установа за одбрану културе и народне самосвојности у оквиру верски тућих и непријатељских држава од 16 до 18 века па и касније, какве су биле Турска, Аустрија и Венеција. Па наставља: „Колико је ово тачно види се и из тога што после укидања Пећке патријаршије 1767, концем 18 и почетком 19 века тек почињу велике национално-ослободилачке борбе српскога народа и против Турске и против Аустрије. Српеки ће народ помоћу искустава стечених у аутономији Пећке патријаршије борити се за сличну црквено-школску аутономију српскога народа у Угарској. Онако, како се изграћује тамо у 18 веку, поникла је из организације и традиције старе Пећке патријаршије. На истим основама се развила црквено-школска аутономија Срба у Босни и Херцеговини почетком овога века.“3

Културне и црквене установе које су, као што смо видели, под Турцима деловале колико толико слободно и већма без уплитања турских власти, сада после окупације падају у целини под јаку контролу државне иноверне власти. Процес завоћења те контроле са свим његовим последицама, као борба противу такве политике аустро-угарских власти у Босни и Херцеговини предмет је ове студије.

Непосредно после окупације, пошто је са сагласношћу окупационих власти на челу српске цркве дошао Сава Косановић, дакле не више Грк, остало је и да се реши положај српске цркве, како у њеном односу према новим властима тако и према цариградској Патријаршији. То питање без учешћа српскога народа Босне и Херцеговине, решено је конкордатом 1880-те године, којим је поред осталог, државна власт добила пуно право да утиче на избор босанско-херцеговачких епископа. Они се овим конкордатом постављају царским декретом. Први митрополит Сава Косановић, није се дуго задржао на свом положају, јер није могао да се сложи са извесним ставовима државне власти према српској цркви и њеном поглавару.

Косановић је дао оставку 1885. и после њега босанско-херцеговачки епископи постављани су из редова српске хијерархије у Хрватској и Војводини, јер се у Бечу веровало да ће они бити влади у Сарајеву послушнији. У исто време хијерархијска служба православне цркве у Босни и Херцеговини тако је организована да су свештеници били потпуно под влашћу својих епископа па се у Бечу веровало да ће да их и слушају. Мећутим, ствари су ишле много теже. После неуспелог устанка у Херцеговини 1882. настаје под притиском војно-полициског система у Босни и Херцеговини привремено затишје у народном отпору окупационој власти. Али деведесетих година XIX века обнавља се отпор и српски народ у тим двема покрајинама повео је борбу за културно-просветну аутономију познату под недовољно прецизним именом „Аутономна борба 1896—1905/’

Услови за воћење такве борбе постали су повољни концем XIX века. Од 1883. на челу управе Босне и Херцеговине стојао је Венијамин Калај, заједнички министар финансија Аустро-Угарске. Он је био један од њених најдаровитијих државника онога доба, одличан познавалац српске историје, некад наш велики пријатељ, а у ово доба највећи непријатељ. Његова политика у Босни и Херцеговини ишла је унаточ тежњама и интересима како Срба тако и Хрвата и муслимана. Калај је помагао насељавање странаца у Босни и Херцеговини. Давао је крупне концесије страном капиталу и водио је политику денационализације народа у Босни и Херцеговини. У борби кметова босанских и њихових бегова Калајев апарат у Босни био је на страни феудалаца. И поред задржавања старих феудалних односа у Босни и Херцеговини после 1878. настају велике промене у привредним и друштвеним односима њиховим укопчавањем у царинску заједницу Аустро-Угарске и продирањем страног капитала у њихову средину. Уз тај страни капитал и против воље окупационих власти јача и домаћи пре свега трговачки капитал. Нарочито расте привредна моћ српских трговаца и занатлија. Они се почињу уздизати још при концу турске власти, а сада после кратког застоја за устанка и рата 1875—1878. они се поново уздижу и држе у својим рукама велики део трговине и промета у овим покрајинама. Овај мали и средњи српски капитал окупљао се већ у турско доба око црквено-школских општина, где је уз цркве имао и своје школе и своју посебну верско-просветну организацију. Он даје први отпор аустријској културној и просветној политици у Босни и Херцеговини и почиње борбу за црквено-школску аутономију.

У суштини узевши сукоби измећу црквено-школских општина српских и окупационих власти у Босни и Херцеговини почињу већ првих дана окупације. Навикнуте да саме собом управљају, ове општине су одбијале мешање окупационих власти у њихове послове. Оне су ушле у борбу и са православном хијерархијом у Босни и Херцеговини кад је она почела да ради по нарећењима окупационих власти. Ови се сукоби могу констатовати и за пе- риод од 1878—1895.

Почетком деведесетих година осећа се неко струјање и запажају се неки покрети мећу народима у Аустро-Угарској против дуалистичког система Монархије и начина управљања уопште. У то време се јављају и озбиљнији отпори полицијском начину управљања окупационих власти над Босном и Херцеговином. Код Срба се најпре тај отпор одражава у тежњи да осигурају своје црквено-школске општине и њихове установе од мешања државне власти и православне хијерархије.

Бећи сукоб почиње 1893. када су 24 српско-православне општине упутиле босанској влади преко једне депутације петицију и тражиле да се окупационе власти не мешају у постављање учитеља по српско-православним школама. Као одговор на то окупационе власти почињу све више да се мешају у послове црквено-школских општина. И напослетку нарећено је 16 марта 1896. да се седнице одбора ових општина као ни њихове скупштине не могу одржавати без претходне дозволе државних власти. Црквено-школске општине протествовале су у лето 1896. против оваквог поступка и одлучиле су да се обрате по овом питању не- посредно заједничком министру Калају и Фрањи Јосипу. Тако је дошло до првог царског меморандума који су 5 децембра 1896. предали царској канцеларији у Бечу претставници 14 црквено- школских општина у Босни и Херцеговини.

Пошто су у меморандуму изнели историјат развоја црквено-школске аутономије код Срба за време турске власти претставници општина дали су цару податке о противсрпској културно-просветној политици окупационих власти од 1878—1896. Затим су тражили заштиту својих националних и културних права и црквено-школску аутономију. Та аутономија би обухватала пуну самоуправу црквено-школских општина, слободан избор свештеника и учитеља, оснивање фондова, несметано стварање српских културних друштава, учешће народа при постављању митрополита и тд.

Аустро-угарске окупационе власти оштро су реаговале на овај меморандум. Цар није примио депутацију која је лично требало да му преда меморандум, потписници меморандума су били затварани и прогоњени, а влада у Сарајеву ослањала се на српску православну хијерархију у борби против овога покрета. Поједине општинске управе су распуштане а на њихово чело, као у Сарајеву, долазили су комесари. У другим општинама вршен је притисак да се вођи покрета замене са лојалнијим људима. Владике су кажњавале и премештале свештенике који су били уз покрет.

Ове мере окупационих власти само су појачале отпор. Покрету су се придружиле нове општине, а наметнути комесари и свештеници наишли су на велики отпор код народа. Воће покрета одговорили су, са своје стране, на тај начин што су 31 марта 1897. упутили царској канцеларији у Бечу други царски меморандум. У њему су изнели прогоне којима су били изложени људи и установе у Босни и Херцеговини који су стајали иза првог царског меморандума и тражили су нову аудијенцију. Овога пута је депутација од цара била примљена, предали су му други меморандум али им је 24 априла 1897. у Сарајеву саопштено да цар није ништа одредио у вези са поднесеним меморандумом*.

Борба се наставила тако што су власти прошириле прогоне на све већи број учесника у аутономној борби, ‘а они су опет потражили помоћ изван граница Босне и Херцеговине. Словенско јавно мнење у Монархији било је на страни покрета, о томе се писало у штампи па и у Делегацијама расправљало, а воћи покрета потражили су подршку и код Васељенске патријаршије у Цариграду. Они су уз подршку војвоћанских црквених правника, Емил Гаврила, израдили један нацрт устава за црквено-школску аутономију Срба у Босни и Херцеговини и поднели га на увид не само министру Калају у Бечу него и православним владикама у Босни и Васељенској патријаршији у Цариграду. Влада у Бечу искористила је демократски дух тога нацрта да на своју страну привуче православне владике у Босни и Синод Васељенске патријаршије у Цариграду. Употребљена су и друга средства убећивања осим црквених канона. Цариградска патријаршија се најпре изјаснила за нацрт устава и за покрет уопште, после се од тога оградила, осудила покрет под утицајем аустријске дипломатије, али се опет повукла натраг кад је дошла интервенција из Русије. Овакво држање православне хијерархије у Босни и у Цариграду изазвало је огорчење код Срба у Босни и Херцеговини. Борба је само пооштрена и владике у Босни морале су да преговарају. У Будимпешти представници црквено-школских општина израдили су 30 маја 1900. трећи царски меморандум. У њему су цару дати подаци о току преговора са Калајем и босанским владикама и о прогонима који Сб у Босни и Херцеговини врше над присталицама покрета. Венијамин Калај је у почетку омео аудијенцију депутације код цара и наставио са интригама преко владика у Босни. Мећутим, цар је примио представнике покрета у мају 1901. и они су му предали трећи меморандум. Настављене су дуге седнице и расправе измећу воћа покрета и владика. У то је 30 јула 1903. умро Калај а с њим и главни противник црквено-школске аутономије Срба у Босни. Његов наследник Стефан Буријан био је попустљивији. И на крају 13 августа 1905. Фрања Јосиф потписао је уредбу о црквено-школској аутономији Срба у Босни и Херцеговини.

Борба Српског народа у Босни и Херцеговини за своју црквено-школску аутономију од самог почетка има вид борбе против окупационе власти у тим покрајинама уопште. Осећали су то добро и у Сарајеву и у Бечу, па је то био један од главних разлога њиховог упорног отпора да даду овакву аутономију Србима. То тим више што је и положај Аустро-Угарске као окупационог мандатора Босне и Херцеговине био лабав. По угледу на Србе убрзо су се кренули муслимани и почели за себе тражити аутономију верско-просветних муслиманских установа. Пошто су босански муслимани нашли ослонац код владе у Цариграду, а султан је још формално био сизерен Босне и Херцеговине, то је борба њихова и православних за верско-просветну аутономију почетком XX века сама по себи прерастала у борбу против окупационих власти уопште. Постављао се захтев за аутономију Босне и Херцеговине под султановим суверенством. Самим тим посредно се тражилр и уклањање окупационе власти аустро-угарске.

Завршетак борбе за црквено-школску аутономију Босне и Херцеговине пада управо у време када од 1903. почињу велики покрети у југословенским земљама Монархије против дуалистичког система уопште. Ови покрети захватиће пред први светски рат и Босну и Херцеговину. Њима на челу неће стајати стари трговци из времена аутономне борбе него први птколовани нараштаји. Мећутим, прелази су понекад били једва приметни и тек довршена борба за црквено-школску аутономију Срба у Босни биће основ за почетак општег обрачуна са аустро-угарском влашћу уопште.

Илија Кецмановић

 

1 В. Чубрилонић, Српска православна црква под Турцима од XV до XIX века, Зборник Филозофског факултета у Београду, књ. У-1 (1960), 167.

[2] В. Скарић, Српски православии народ и цркве у Сарајеву, Сарајево 1928, 76.

3 В. Чубриловић, н. д., 182.

 

„ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ ПРЕД ПРВИ СВЕТСКИ РАТ“, Београд 1967.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top