И крв је горела у тузланској колони

tuzla1.jpg
Подели:

Радован Кецојевић је као пиротехничар обишао поприште масакра војника ЈНА у Тузли 1992. године, а био је и сведок припрема за напад.

Никада нећу заборавити костур, тело возача који ’седи’ у кабини возила, а смањен је ватром на величину детета од десет година. Ослонио се и као да још тим спаљеним возилом управља. Шлем му лежи на темену главе, сив као што је све око њега сиво. Из отворених уста, као бисери, беле се зуби. Очне дупље му заклонио шлем, на коме сам избројао осам рупа. Костур леве руке виси између седишта и врата. Нема му десне руке, а цеванице ногу одвојене од скелета, лева с прстима, десна без њих, леже на поду испод металних папуча квачила и гаса.”

„Патриотска лига“ у засједи

Овако Радован Кецојевић, официр и правник у пензији, описује трагедију која се 15. маја 1992. године десила у Тузли када су муслиманско-хрватске снаге, упркос договору о мирном повлачењу војске, напале ЈНА. Овај масакр је био замајац разбуктавању рата у овом делу БиХ. Кецојевић, који је тада живео у Тузли, сведок је тих збивања, и то стручан – као официр ЈНА радио је као пиротехничар, пензионисан је 1991. Суочене са расутим убојним средствима, локалне власти позвале су га да изађе на терен и да своје мишљење како би се избегло страдање цивила. О томе, као и догађајима који су претходили овом ратном злочину, Кецојевић веома прецизно, уз фотографије локација, пише у књизи „И крв је горела – тузланска колона 1992“, која је недавно представљена у Београду.

А тај кобни 15. мај 1992. већ је довољно био тежак за Кецојевића, коме је баш тог дана породица, као и многе друге српске, напустила Тузлу. Аутобуси пуни милиционера и територијалаца кретали су се градом.

„Радозналост ми није дала мира, па сам се упутио да извидим шта се догађа. Када сам стигао до моста који премошћава речицу Солину и тако повезује стари и нови део града, уочио сам велики број униформисаних лица. На Брчанској малти никоме није било дозвољено задржавање, а људи, ко људи, били су радознали па су застајали. Ти наоружани су их пожуривали, наређивали да се разилазе“, каже Кецојевић.

Истовремено, у касарни „Хусинска буна“ војска се спремала за покрет. У колони је било око 150 возила, рачунајући ту и мањи број артиљеријских средстава и „прага“. Пролазак војне колоне преноси локална телевизија ФС-3, па грађани, укључујући и Кецојевића, прате збивања.

„У тренутку када су возила нестајала у правцу Славиновића, зачула се рафална паљба из Скојевске улице, градске гараже. Снајперски хитац погађа возача цистерне. Возило ’плеше’, да би се, након кратког времена, издвојило из колоне и скренуло у правцу Ши Села и ту зауставило. У тим тренуцима многа возила су стала, блокирала су пут другим возилима. Настала је општа паника међу војницима, за одбрану нису имали довољно муниције… Штектали су митраљези, са тераса и прозора падају на камионе запаљиви коктели”, сведочи Кецојевић.

Возила горе, одјекују детонације. Као одговор, са Мајевице је отворена паљба. Кецојевић препознаје звук минобацачких граната од којих се тресу стамбене зграде.

„Започела је панична јурњава према подрумима. Жене су кукале, деца вриштала”, описује Кецојевић.

Ускоро га комшија обавештава да га преко телевизије позивају да им се јави, како би грађанима, узнемиреним ланчаним експлозијама до којих је долазило и када је паљба на Брчанској малти престала, саветовао шта да раде. Укључио се телефоном у програм и саветовао цивилима да се повуку док се експлозије не стишају и да не покушавају гашење пожара на улици што је, у условима расуте муниције, било опасно. Из истог разлога у зору су га звали из милиције, што му је пружило прилику да се упозна са последицама масакра војника на улицама Тузле.

„Обала корита речице Солине, према Брчанској малти, била је прекривена жутим чаурама разних калибара. Газио сам по њима неких 10 до 15 метара… Изгорели и преврнути камиони одају стравичну слику догађаја”, описује Кецојевић.

Неексплодиране гранате су биле око камиона, као и сандуци муниције, укључујући и ручне бомбе „кашикаре”.

„Из возила, изрешетаних, разваљених и деформисаних врата, штрче скелети изгорелих војника, у разним положајима. Таквих догорелих тела набројао сам 23, 17 у кабинама и на цести њих шест. На самом уласку у хаустор зграде Пецаре 1 лежало је тело. Тај војник је лежао потрбушке, лице му је било приљубљено уз асфалт, а глава му посве смрскана, од потиљка према темену. По свему се видело да је тај несретник затучен ударцима неким тешким предметом”, каже Кецојевић.

Тачан број жртава у овом масакру није утврђен, пошто се многи воде као нестали. Кецојевић тврди да су тела страдалих закопана на више скривених локација на подручју Тузле, које такође наводи у својој књизи. Према подацима правосуђа Србије, изнетим на суђењу у Београду Илији Јуришићу који је оптужен да је наредио отварање паљбе на војнике ЈНА (случај је пред Апелационим судом), у овом масакру убијен је 51 војник, док Кецојевић, сматра да их је било и више.

 

ИЗВОР: Политика

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top