ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ О АУСТРИЈСКИМ ЗЛОЧИНИМА ПРЕМА СРБИМА У БиХ

lobanje.jpg
Подели:

Кости повјешаних Срба у Требињу (фотографисао Душан Бакоњић из Требиња)

Владимир Ћоровић је у својој књизи  „Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918“ забиљежио податке о страдању Срба из БиХ током Првог свјетског рата:

„…Један лечник, Мађар, који је имао, по заповеди др Хоучока, да води надзор над купањем интернираца (иза појаве болести у доба ’рефорама’!), употребљавао је често ту прилику, да силује коју женску. Тако је, међу другима, обешчастио и једно недорасло дете, Љубицу Копривицу из Гацка, девојчицу од непуних 12–14 година. Кроз Добојски логор је прошло, од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године, 16.673 мушких и 16.996 женских особа и деце из Босне и Херцеговине; 9.172 србијанских и 2.950 црногорских војника, грађана, жена и деце. Свега, дакле, 45.791 особа. Одатле су, делимично, већ у фебруару 1916, почели слати неке у друге концентрационе таборе, неке кућама, а многе у тамнице. Србе из Босне и Херцеговине слали су обично у Шопроњек у Мађарску (…) Сасвим је природно, да је у таквим приликама морталитет у логору морао бити ужасан… Умирало се најпре појединачно, па после све више и више, по 10, 15, 20 на дан, док једног дана, 5. априла 1916, нису умрле 92 особе. Мртваце су сахрањивали с почетка у појединачним мртвачким ковчезима, после у великим заједничким сандуцима, а најпосле, кад је број бивао све већи, трпали су их у гомилама на отворена кола и возили их онда тако, на ужас грађана, кроз читаву варош (…) У Добоју је умрла 1901 особа. Једног месеца, од 2. 4. до 1. 5. 1916, умрло је 643 деце!“ (Др Владимир Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 129–133)

Поред затварања и усмрћивања у концентрационим логорима, Србе је било дозвољено убијати и у насељима, без икаквог повода – и, наравно, без судских пресуда, па и без полицијске истраге, а у понижавању Срба ишло се до те мјере да им се пре ликвидације пљувало у уста:

„У Фочи су били поставили шест најугледнијих Срба, као таоце, код два железна моста на Дрини. На првом су били: поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић из Челебића и трговац Нико Хаџивуковић; на другом: поп Василије Кандић, Милан Хаџивуковић и Никола Мазија – трговци. По дану су ти људи држани у једној кућици код мостова, а по ноћи су морали бити на самим мостовима. У зору 9. августа 1914, дође једна војничка патрола пред први мост и постреља сва три таоца – без икаквог повода, а, у исти мах, нападнута су и друга тројица. Један од војника убоде два пута бајонетом Николу Мазију, који на месту остаде мртав, а онда прободе, по два пута, и Кандића, и Хаџивуковића – у прса и трбух. Кад је приметио, да су још живи, пуцао је још два пута на њих, а да га нико од колега није задржао, или опоменуо. Команданту, поручнику Премужићу, кад је дошао, да пита шта је било, јавише да су таоци хтели бежати. На то су убијене пренели у Фочу и сахранили – забранивши породици, да их обиђе и да учествује при спроводу. Оба тешко рањена, тек што су се била придигла, бише послана у Арад и тамо интернирана (…) Саборски посланик, др Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као талац за источну пругу, Сарајево–Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра је пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (hamptoe)… Неколико дана доцније, одведоше га, пре зоре, једног језовито хладног дана, на станицу Пале, где је вагон, у којем је био, застао пред једним редом вешала… Мало иза тога, доведоше, на његове очи, четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његовог вагона… Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту је остао Љубибратић од 10 сати пре подне до 11 увече и чим је покушао да, макар мало, промени свој положај, притрчавао би војник и претио му да ће га пробости. Тога дана, прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је талац показиван – као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража ’спасавала’ тиме, што је изјављивала, да ће и тако, домало, бити убијен. Око 11 сати ноћу, спремљен је, с још 27 људи и две жене, у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали… Тих 27 људи и две жене – сви из села Граба, Трнавске општине, бише, доиста поубијани тај дан, без икаквог претходног суда и расправе. Љубибратића су, опет, довели на Пале, с напоменом, да ће сада бити убијен… У Прачи је, најзад, био затворен – због велеиздаје и после неког времена је преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу, смакнуто је на Палама (20. и 21. октобра) 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа“ (…) Интернирани Зворничани су морали у војничком затвору, голим рукама, чистити људску нечист, а свештеницима у Ливну, који су били натерани на исти такав посао, нису дали ни да руке оперу, него су, тако онечишћени, морали да једу. Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му, тако свезаном, наредила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то морао прогутати и захвалити се посебно и за то, као и за примљене ударце“. (Др Владимир Ћоровић: Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Библиотека „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 50–60)

Ћоровић је забиљежио и примјере спаљивања Срба:

„Студент социологије на Лозанском универзитету, Јован Живановић, родом из Брчког, отишао је у српске добровољце, и у једној бици био рањен и заробљен. Њега су жива спалили у Сребреници. Спаљивања код Аустријанаца је било и иначе. Убијеног Јоку Ћеранића, из Гатачког котара, бацили су на ватру. Два брата, Томо и Илија Јоковић, с мајком, били су, исто тако, спаљени. Психички болестан Петар Ковачевић, младић, био је у Котарима жив спаљен – после ужасних мучења. Жандарми и шуцкори затворише, у октобру 1914, на Булозима, Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом. Само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају. Уз то, наводе се и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му, и њено троје деце, онда поклаше. За стогодишњег старца, Стјепана Лазаревића, казује се, да су га убили и дали крмцима, који су га, више дана, јели. Ђорђа Митровића кнеза, с још 16 људи и жена, убише и разнеше на бајонетима (…) За понашање аустријске војске, најстраховитију оптужбу дижу ова два случаја: 1. У Фочи, кад су Црногорци почели да наваљују, извеле су војничке власти таоце и друге Србе и поставили их у прве редове. 2. Исто су то чинили и на Пашином брду према Србијанцима, где су чак довели и жене и пуцали иза њих, при чему је много жена страдало и било рањено“. (Др Владимир Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Библиотека „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 95–96).

Он је унео и податке о поморима Срба изазваним и уништењем или пљачком њихове хране.  Ћоровић наводи и да је годишња смртност деце до 10 година старости повећана 100% у односу на предратно стање:

„У Котару Гацко је запаљено 57 села и заселака, пошто су, претходно, сва опљачкана (…) Аустроугарскa влада у Босни је издала злогласну Наредбу од 7. октобра 1914. По њој се искључују из подаништва и конфискује се имање онима који се, без дозволе Босанске владе, налазе у иностранству – само ако су под сумњом да раде против Монархије. Породице тих људи, који падну под горњу осуду се протерују преко границе – без игде ичега… Под овакве казне су подведени, пре свега, они људи из источне Босне, који су пошли са српском војском, кад се ова повукла после једне офанзиве у том крају. Власт је, одмах иза тога, првој групи конфисковала целокупно имање и породице им, на броју 120, пребацила, под војничком пратњом, преко границе. Да се види колико је била оправдана бојазан ових људи, тако тешко кажњених за своје бекство, треба додати – да је одиста већина од познатијих људи, који су у тим местима остали, не побегавши, били побијени… Споменуто конфисковање имања и прогонство целих породица се наставља – у све већем броју. Без потпуних података, види се да су Аустроугари, у фебруару и марту 1915, брисали из подаништва (држављанства) из Рогатице, Кладња, Требиња, Сарајева, Фоче и Билећа 5.260 српских породица, лишавајући их имања.

Кад смо, у фебруару 1915, обавештени од једног пријатеља са Цетиња, да у Црној Гори има 50.000 душа из Босне и Херцеговине, пребеглих и протераних, нисмо могли веровати. А кад нам је, након месец дана, јавио други пријатељ, да их има 70.000, ми смо то потпуно поверовали (…) И сад се држављани Босне и Херцеговине, који су дали све за оружје способне људе у аустријску војску, налазе као пука сиротиња, без игде ичега – у Србији и Црној Гори. И то су, искључиво, старци, жене и деца. До нас су допрле, осим поменутог прогонства од 8. октобра – које је обухватило 120 породица котара: Кладањ, Брчко и Рогатица, вести о још неким прогонствима у маси и то, што је карактеристично, из срезова удаљених од границе Србије. Истеране су породице и из котара: Сански Мост, Ливно, Бања Лука, Кладањ и Власеница (…) наредба од 7. октобра има, осим директног избацивања српског елемента из земље, још једну сврху. У њој има једна алинеа, која каже – да се један део од покретног и непокретног имања, заплењеног од нелојалних елемената у корист државне касе, може дати у посед њиховим лојалним суседима (муслиманима и католицима) (…) да се, најзад, у свему овоме не ради ни о каквим ’казнама’, него просто о једном маскираном искорењивању српског елемента, види се по овој мери, коју ћемо навести. Влади није било у интересу да се српски елемент налази по границама према Србији и Црној Гори. Стога је, у источној Херцеговини и Босни и јужној Далмацији, одмах, а у Срему нешто касније, целокупно српско становништво тих пограничних крајева отерано одатле у унутрашњост. Да се види како се аустријске власти осећају силне и сигурне, цитирамо полузваничну новину Босна Пост, број 54, од 1915. године, који у уводном чланку вели:

’Читави срезови на граници су напуштени од свога, већим делом, српског становништва, које се је удружило с непријатељем и с њиме земљу напустило. Овде би колонизација могла лако да залечи ране које је српска инвазија задала пољопривреди. Али, не само у ове крајева да треба населити сељаке из Монархије, него би се то морало извршити и у свим другим деловима земље – Босне и Херцеговине’.

Причали су нам становници Гацка, из источне Херцеговине, који су после мобилисани, како је то пустошење ишло код њих. Војска је аустроугарска потерала све српско становништво и сву стоку, запалила све српске куће, а све веће зграде и све цркве дигла динамитом у ваздух. Каже се, да је данас тако опустошен погранични појас земље – у ширини, отприлике, 10 километара. У јужној Далмацији, где је добар део становништва католичке вере, евакуација се обавила на други начин. Хтело се приказати да становништво само бежи испред Црногораца, па није дизано онако с војском. Али је запрећено – ако се одмах не исели, сва ће места бити бомбардована флотом. Кад су се лађе, одиста, помолиле, становништво се дигло и почело да лута према северу. Из Срема је пресељено у унутрашњост 20.000 српских становника. Кад се извршила ова евакуација Срема, Влада у Бечу је послала једног вишег чиновника, да, у аграрним књигама, спроведе пренос свих тамошњих некретнина у корист државе, које су, дотада, припадале Србима. Другим речима, сву ту земљу, држава не сматра као привремено евакуисану, него као конфисковану. Да се види до какве апсурдности може довести овакав поступак, спомињемо као пример догађај с једним Србином, аустријским војником из Срема. У борби је рањен. Добио је одсуство и дошао кући. У њој је нашао Мађара. Дознао је – оца су му обесили Аустро-Мађари, као издајника, његову матер протерали, два су му брата погинула на бојишту, а друга двојица још се боре за свог ’милостивог’ владара (аустријског) (…) Ако се суди само по овој случајно допрлој цифри, од 20.000 исељеника из Срема, може се, без претеривања, рећи да њихов целокупни број у источној Босни, Херцеговини и Далмацији, прелази 120.000 хиљада… Један далматински лист (Права Црвена Хрватска)пише како тамошњи исељеници из Боке которске лутају без игде ичега по целој земљи – све горе до Трста, само да се некако прехране… Ето, тако целе поворке ових невољних породица терају се или лутају саме од места до места, поцепани, гладни, сатрвени… По зимским путевима, они представљају цела племена – која просе… Милица Лаловић је успела да се врати дома у Згорје код Калиновика. Кад је дошла зима и глад, настаде страховита невоља. Хранила се, с децом, травом и корењем, козлоцом и липовом кором, али ни тога није било довољно. Деца су умирала у најтежим мукама; испадали су им нокти на рукама и ногама; отицали су као бршчићи и најзад су, у најљућем јаду, угризали једно друго. Тако је, преко зиме 1916, сиротој жени умрло петоро деце. И из других крајева су исто тако страшне вести о помору од глади…“ (Др Владимир Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Библиотека „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 172–213)

 

ИЗВОР: Др Владимир Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Библиотека „Југословенски досије“, Београд 1989.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top