Добровољачка-истина

spisak-poginulih.jpg

Created by Readiris, Copyright IRIS 2009

Подели:

Аутор: Жељко Пантелић – Бунар

Нисам ове године отишао у Сарајево на комеморацију настрадалим припадницима ЈНА 1992.године. Некако је сувише ствари било против.
Више субјективних него објективних.
Субјекти су из Одбора Владе Републике Српске за његовање традиција ослободилачких ратова.

Није се ове године силазило у Сарајево, већ је комеморација одржана само у Миљевићима у Источном Сарајеву. Таква је била одлука Одбора због понашања кантоналних власти у Сарајеву, који осим што годинама одбијају постављање спомен-плоче, не дозвољавају да се комеморација обави на месту злочина у Добровољачкој (сада ул.Хамдије Крешевљаковића), већ смо померени на аутобуско окретиште ван улице. Све смо то трпели, трпели смо и увреде и провокације ,,Зелених беретки“ и њихових симпатизера, трпели смо и то што по пријави против тих ,,НН“ лица годинама ништа није предузето, али прошлогодишње ванцивилизацијско бацање свећа и цвећа прво у контејнер, да би након интервенције чланова Одбора и градских власти биле на кратко враћене на место комеморације, а одмах затим биле бачене у Миљацку, заиста је превршило меру било каквих норми понашања.

Иако до сада једини старешина са територије Србије који је ишао на комеморацију ове године то нисам урадио, свој допринос дао сам објављивањем приче преживелих диверзаната о масакру на Скендерији 2.5.1992.године. Причу сам прво послао ,,Вечерњим новостима“, ,,НИН“-у и ,,Данас“-у, али се главни уредници нису удостојили да на упит из електронске поште бар одговоре, а камоли да причу бар у скраћеном облику објаве. Када већ они нису били заинтересовани причу сма објавио на свом блогу, баш на двадесетпетогодишњицу масакра. Више од годину дана сам тражио петорицу преживелих и родбину настардалих, обилазећи их и молећи да испричају своја сведочења о том догађају. Тек када су сви детаљи били усклађени са њиховим сећањима добио сам одобрење да причу по први пут публикујем јавности.

Како ни ја, који сам био у истој јединици, нисам знао све трагичне детаље о том масакру, нормално је да је прича изазвала огромно интересовање и за неколико дана ју је прочитало преко 20 000 људи. Осим на мом блогу причу су преузели портали из Републике Српске: ,,Срби у БиХ“, ,,Требевић.нет“, ,,Сарајево-РС.ком“ и ,,Требиње059.ком’‘, док је у Србији причу преузео само портал ,,Видовдан.орг“. У сарадњи са новинарком ..Гласа Српске“ Жељком Домазет текст је прилагођен штампаном издању, а касније је објављен и у електронском облику. Тиме је медијски мрак пробијен, а лажи које о том догађају 25 година прича муслиманска страна на тренутак прекинуте. Међутим…

7.маја је, можда управо као одговор на мој чланак, освануо текст ,,новинара“ Рада Радовановића, који је објављен са ултра-мега-гига бомбастичним насловом ,,БЕОГРАДСКИ НОВИНАР РАСКРИНКАО ВЕЛИКОСРПСКУ ПОЛИТИКУ“: Изједначавају се жртве које су пале бранећи и нападајући Сарајево“. У тексту је наведено толико глупости да чак ни неко ко је плаћен да пише глупости не би смео тако нешто да напише, због чега  реч новинар и јесте под наводницима. За именованог пише да је новинар листа ,,Данас“, а негде сам прочитао и да је, или је био новинар ,,Слободне Европе“, што још више даје на тежини изречених глупости. О чему се ради? Иако су људи који су преживели пакао Добровољачке написали неколико књига, нпр. Миладин Петровић (иначе прави новинар)-,,Тајна Добровољачке улице у Сарајеву“ и Ратко Каталина-,,Три рата Ратка Каталине 1991-1992.“, Раде Радовановић даје себи за право да, иако није био у Сарајеву за време тих дешавања, свима нама који смо били објашњава шта се у ствари десило и како су нам војници и колеге убијени.

У тексту наводи да је у Добровољачкој ,,zapravo, poginuo jedan jedini vojnik… On se zvao Zdravko Tomović, bio je iz Han Pijeska, vozač sanitetskog vozila koje je bilo u koloni, a koje je neko pogodio projektilom iz zolje“. Пошто је Здравко Томовић био мој војник дужан сам да објасним зашто је ово невиђена глупост:
– Здравко Томовић у колони у Добровољачкој улици није возио санитетско возило већ Опел Кадет 1.3С (популарну ,,Сузу“), са пук.Енес Тасом као старшином возила и још два лица, потпуковником Јосипом Ивановићем и грађанским лицем Иванком Станков.
– Возило није погођено пројектилом из ,,зоље“, већ је јуначина из ,,зелених беретки“ скочио на хаубу и испалио скоро читав оквир из аутоматске пушке у војника Томовића и пуковника Тасу док су седели у возилу. Том приликом војник Томовић Здравко убијен је на лицу места, тешко је рањен пук.Тасо, а лакше ппук.Ивановић и ГЛ Иванка Станков.

Осим тога, у колони није убијен ,,само један војник“, иако је и тај један превише, метком у главу док је лежао н аасфалту убијен је такође мој војник Ђукић Миодраг, што сам на блогу описао у сведочењу бившег војника Бојанић Слободана. Том приликом убијен је и пуковник Градимир Петровић.
Ни то санитетско возило које се помиње у тексту није погођено ,,зољом“, већ су људи убијани на лицу места метком у главу, што такође има објашњено у књигама, а има и на више места на интернету. Ту су убијени пук. Др Радуловић Будимир, пук.Миро Сокић и ГЛ Нормела Шуко.
Убијени потпуковник који се помиње није Јовановић већ Јованић Бошко, и није био у санитетском већ у другом возилу. Њега су прво испребијали ногама и кундацима, затим му пуцали му у леђа и мртвог га вратили у кабину возила, како би изгледало да је настрадао у борби, а не да је мучки убијен.
Пуковник Бошко Михајловић је убијен метком у потиљак док је лежао на асфалту, што је већ више од шест људи, на које је ,,подвучена црта“. Наравно да их има још, али овом приликом је довољно да се схвати поента.

А горе наведени припадници према Раду Радовановићу нису убијени зверски, зликовачки и монструозно, пошто је у тексту то све под наводницима, већ је то све ,,великосрпска политика“.

Поменути ,,новинар“ даље наводи да је ,,U centru, na Skenderiji …  gde je samo u onom jednom BOVu… praktično izgorilo njih desetak … jer je vozilo naletjelo na prekinuti tramvajski kabl visokog napona …  A kabl je prekinut tokom arjtiljerijske kanonade sa okolnih brda, sa srpskih položaja na grad, što je početak Opsade Sarajeva…“ Да код наведеног ,,новинара“ постоји стид и срам никада не би коментарисао ратна дешавања када не разликује шта је БОВ (скраћено од: Борбено Оклопно Возило), а шта Пинцгауер (теренско возило) у којима су настрадали диверзанти. И наравно да нису настрадали налетевши на кабл под напоном већ онако како сам навео у причи ,,У паклу Скендерије“, што се са  слика и да закључити.

Даље се наводи ,,To je granatiranje centra… to razaranje vitalnih civilnih objekata… pošte na Obali, recimo… trajalo je skoro dva sata, u rano jutro 2. maja 92.  Nakon toga je uslIjedio napad JNA na grad iz tri pravca…“ Какво гранатирање у рано јутро 2.5.1992. када је напад на војне објекте тог дана почео нападом на Дом ЈНА у 12 часова? До тада војска није ниједан метак опалила, а камоли гранату, и само неко ретардиран може поверовати у причу да су војници из чиста мира отворили ватру из Дома ЈНА на људе који су чекали аутобус.

Што се тиче ,,разарања“ поште припадници ЈНА који су кренули у деблокаду Дома ЈНА били су заробљени у улазу поред поште и немају са тим никакве везе, јер је на њих пуцано из разних оружја, између осталог и ,,зољама“ и ,,осама“ СА ДРУГЕ СТАРНЕ МИЉАЦКЕ. Значи, сва разарања су могла бити само од стране муслиманских снага које су на њих дејствовале. Прича о томе да је војска запалила пошту неким средствима која не могу да се угасе, међу којима се помиње и напалм, такође је пропагандна глупост, поготово што је на ЈуТјубу постојао снимак муслиманске стране где ухапшени грађанин који је радио у пошти признаје да је запалио пошту (снимак је касније обрисан, али о томе постоји чланак који можете видети овде).

Да не бих дужио, као припадник 65.заштитног моторизованог пука за који се везује почетак окупације Сарајева и покушај заузимања институција, могу укратко да кажем оно што сам све време у разним интервјуима и понављао:
– Није постојало никакво наређење, ни писано, ни усмено, о нападу на Председништво БиХ или било коју другу институцију у Сарајеву јер је војска прем апретходном договору сукцесивно напуштала и Сарајево и БиХ. Да је такво наређење постојало прво би га добила јединица у којој сам био, тако да бих за њега сигурно знао, а пошто су сви писани документи остали у колони у Добровољачкој, а везе прислушкиване, до сада би сигурно било презентовано од стране ,,бранилаца“.
– Пошто наређење за напад на институције БиХ у Сарајеву није постојало, нормално је да није постојао никакав ,,напад из три правца“ на центар Сарајева, а камоли покушај освајања Сарајева од стране ЈНА. Не треба бити никакав војни стручњак да би се схватило да се напад на град од преко 200 000 становника не врши са тридесетак људи у теренским возилима и санитетима.
– Припадници ЈНА нису ниједан једини пут испалили први метак, нити код Дома ЈНА, где су муслиманске снаге прво убиле портира Џевада па су тек онда из Дома одговорили, нити код поште, где је први БОВ погођен ,,осом“, када су погинула три војника, па су тек онда припадници пука одговорили борећи се за живот, нити на Скендерији, где је прво убијен пор.Гвозденовић. То је једна и једина истина, све друго је пропаганда смишљена ради избегавања одговорности за почињене злочине.
– У ту пропаганду спадају и изјаве заробљених старешина у којима ,,признају“ да су они први отварали ватру, јер су сва признања изнуђена под тешким малтретирањем заробљених, противно Женевској конвенцији, ван свих правила међународног хуманитарног права. Све старешине заробљене 2.5.1992. су прошле тешка малтретирања, од потпуковника Божиновског, Начелника Дома ЈНА, па до последњег водника из ,,Шупутове групе“. (Само један пример: потпуковника Божиновског, кога су рањеног заробили, са прострелном раном кроз плућа оперисали су без анестезије у болници Кошево, да би га из болнице отео Исмет Бајрамовић-Ћело и водио на више места где је тучен, клан, извођен на лажна стрељања, исцрпљиван неспавањем, чак је и уринирано по њему, да би на крају у полусвесном стању био одведен у Председништво БиХ где је потписао дириговану изјаву о томе како је војска прва отворила ватру код Дома ЈНА. Размењен је 19.маја и након лечења на ВМА у једној од емисија је демантовао да су наводи у изјави његови, већ је под присилом, како би спасао голи живот, морао да је потпише и прочита пред камерама. Од последица малтретирања у заробљеништву умро је 1998.године.)
– Оно последње што би сви, мислим СВИ, без обзира на нацију, верску, класну или расну припадност требали да схвате ПРЕ НЕГО ШТО УЂУ У БИЛО КАКВУ ДИСКУСИЈУ О ДОГАЂАЈИМА У САРАЈЕВУ 1992: убиства припадника ЈНА, највећим делом војника на одслужењу редовног војног рока, од краја априла па до 3.5. у судским списима су заједничким именом названа ,,Случај Добровољачка“, што не значи да су сви са списка убијених убијени у Добровољачкој улици приликом изласка колоне ЈНА из Команде 2.ВО. То значи да су у ,,Случај Добровољачка“ ушла сва убиства од убиства војника 20.4.1992. у кафићу на Бистрику, преко убистава припадника ЈНА на разним локацијама 2.5.1992. (Дрвенија, Скендерија, пошта, РУ ,,Ђуро Ђаковић“…), па до последњег убијеног припадника ЈНА 3.5.1992. Једини случај за који је покренута посебна оптужница је стрељање осам војника ЈНА у Великом парку 22.4.1992. Ако су у ,,Случају Добровољачка“ места погибије наведена у списковима погинулих, ко ту онда кога и где ,,нељудски пребацује“?

Created by Readiris, Copyright IRIS 2009

(Списак преузет из књиге Миладина Петровића-,,Тајна Добровољачке улице у Сарајеву’)

Све горе наведено биће подробније објашњено у неким будућим текстовима, за оне које истина занима, јер нељудскије од ,,новинара“ који за паре тумаче догађаје о којима немају благе везе једино су они која у та тумачења верују. Зато на овим просторима никада неће бити мира, јер ,,Без одбацивања старих заблуда нема ни прихватања нових истина“ (Борислав Пекић).

Текст преузет са: http://www.bunarblog.com/dobrovoljacka-istina/

 

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top